Приказивање постова са ознаком СРБИ МУХАМЕДАНЦИ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком СРБИ МУХАМЕДАНЦИ. Прикажи све постове

четвртак, 18. мај 2023.

НОЋ МУЗЕЈА У НИШУ

18.маја рођен је Свети Николај II Романов Цар Русије.

 Тај датум у Еврипи се обиљежава као Дан музеја.

 
Народни музеј Ниш и данас прикључуо се обиљежавању овог дана отварањем врата свих поставки посјетиоцима без накнаде.

Данас смо искористили прилику да обиђемо Археолошко налазиште Медијана.

Топло препоручујемо да искористите прилику и приликом проласка или боравка у Нишу обиђете овај локалитет.

Сваког првог четвртка у мјесецу улаз је бесплатан.






И   Музеји Фед.Сарајева учествовали су у овој манифестацији.

Вријеме је да се и музеји Србског Сарајева прикључе.

недеља, 28. март 2021.

ИМУНИЗАЦИЈА ГРАЂАНА САРАЈЕВА У БЕОГРАДУ И НОВОМ САДУ

 Неспорно је да је вирус САРС КОВ-2 који изазива ЦОВИД-19 избрисао границе и непријатељства обичних грађана према неким државама.

И у Нишу је било много аутобуса из Сјеверне Македоније


За Сарајлије је Србија била до данас агресорска држава или су то локални медији само тако приказивали.

Велики број сарајлија и становника других дијелова ФБиХ, организовано је долазио ових дана, а и долазиће у Београд и Нови Сад на имунизацију против САРС КОВ2 вируса.

Страх за здравље и живот брише, ону наметнуту мржњу према "агресору", на град и државу, коме сада добровољно препуштају своје здравље и живот у руке.

Е, сад оно битно.

Босна и Херцеговина није спријечила своје грађана да се вакцинишу у Србији.

Избор сваког појединца је слободан.

Међутим, обавеза Министарства здравља оба ентитета требала би да буде едукација сваког појединца о неопходности превентивног прегледа прије имунизације.

Тешко да су многи обавили. Србија је то обезбједила као и за своје грађане на пунктовима за имунизацију. 

Изведрна је у Београду и позоришна представа 7. дан.

Уклопила се феноменално у ово дешавање везано за вакцинацију грађана ФБиХ у Београду и Новом Саду.

Остаје и даље нејасно на основу чијих инструкција су власти Кантона Сарајево и ФБиХ дали препоруку својим грађанима за вакцинацију у Србији.




субота, 14. децембар 2019.

ИСТОРИЈА: САРАЈЛИЈА ФЕХИМ МУСАКАДИЋ-СРБСКИ ЈУНАК

Фехим Мусакадић, рођени сарајлија био је српски добровољац у Првом светском рату и официр Српске војске који је за јунаштво одликован највећим ратним орденом Краљевине Србије, Карађорђевом звездом са мачевима.

Фото Видовдан.орг
Фехим Мусакадић скроу лево, поред њега на слици седе и мајор Југословенске војске Захарије Остојић, непознати и извесни Радуновић. Фотографија је настала у зиму 1942/43, негде у источној Босни.


Након рата вратио се у свој родни град и постао начелник жандармерије у Сарајеву. 
Био је и члан главног одбора Српско-муслиманског просвјетно-културног друштва ”Гајрет”, које се борило за учвршћивање свести муслимана у Аустроугарској и њиховој припадности српском националном корпусу и културном моделу.

Чим је избио Други светски рат, Мусакадић се повезао са својим ратним другом са Цера и Солунског фронта пуковником Драгољубом ”Дражом” Михаиловићем, који га распоређује у Источну Босну, у штаб војводе Петра Баћовића како би радио на органозовању борбе против окупатора. Касније током рата одлази у Херцеговину, где у Коњицу оснива чувени Коњички муслимански четнички батаљон.

Заробљен је и стрељан од стране партизана Јосипа Броза Тита 1943. године у Странама код Улога (данас општина Калиновик).

Фехим Мусакадић је био човек који је искрено живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Један од преживелих четника који је успео да умакне са стрељања у коме је убијен Мусакадић, касније је сведочио да је Мусакадић, пред саму смрт, гледајући митраљезима у очи узвикнуо: “Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!“

Слава српском јунаку Фехиму Мусакадићу за кога сигурно 98% Срба никада није чуло! Не смемо да заборавимо своје јунаке и људе који би могли да буду прави пример у будућим односима између муслимана и Православаца, нарочито у Рашкој и БиХ.
Извор: https://twitter.com/Dmitrovic__?s=09

среда, 27. март 2013.

Познати Срби муслимани: ОМЕР ПАША ЛАТАС



Омер Латас (1806 — 1871) је био турски паша српског поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији. Право име му је било Михаило, Мићо. Рођен у Јањој Гори, код Плашког, на Кордуну, која се у то вријеме налазила у Аустрији, као син нижег официра у аустријској војсци, учио је средњу школу у Госпићу. Ту је остао само годину дана, док није добио бесплатно мјесто питомца у кадетској школи у Задру. Тек завршивши кадетску школу, због породичних проблема (отац му је био казнено пензионисан у војсци због поткрадања, што је представљало практичан крај његове војне каријере), пребјегао је 1827. у Босну, и доспио у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бањалуку, мучећи се да заради за преживљавање.
У Бањалуци је, по препоруци свог тадашњег газде муслимана, прешао на ислам и узео име Омер. Послије двије године отишао је у Видин. Ту га је заповједник тврђаве узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га у Цариграду. С том препоруком постао је најприје наставник техничког цртања у цариградској војној школи, а касније учитељ престолонасљедника Абдул Меџида и убрзо (1838) пуковник у царској војсци.
Када је на пријесто дошао Абдул Меџид, Омер Латас је постао паша. Одличан војник, Омерпаша се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. код гушења буне у Албанији, 1845. поново у Сирији и 1846. у Курдистану, увијек у борби с бунтовницима против централне власти. Послије тих успјеха, још врло млад, именован је за мушира. Године 1848/49. са Русима је извршио окупацију дунавских кнежевина.
На подручју Балкана Омерпаша је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусеин-бега Градашчевића. Једно вријеме се чинило да се стишала, али је од револуционарне 1848. букнула новом снагом.
Устанак против Османлија избио је 1849. у Босанској Крајини, и босански везир Тахир паша није успио да га савлада. Затим су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. У мају 1850. године, Султан је послао у Босну Омерпашу, да угуши устанак. Стигао је у августу исте године и брзо и одлучно у крви угушио буну, похапсио главне вође, међу њима и Али-пашу, кога је убио један стражар, 1851.
Позатварано је око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград. Босна је послије тога била смирена, а феудални став бегова и ага заувијек скршен. Стога је Омерпаша Латас проглашен у Босни за 'ђаурпашу' и највећег непријатеља домаћег племства.
Када је 1852. дошло до сукоба између Порте и кнеза Данила, Омерпаши је повјерено врховно заповједништво над турском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853, али је даљњу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије.
Године 1865. три српска студента посјетила су, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одјељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним одијелима, са фесовима на глави. Старији, сиједи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском. Био је то Омер паша Латас. Ево шта је, између осталог, рекао:
Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.
Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.
Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну, један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мора држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као велики ратник турске царевине Омер-паша остао Србин.

петак, 13. јул 2012.

Мухамед Мехмедбашић

Мухамед Мехмедбашић је био српски националиста, припадник револуционарне организације Млада Босна, која је 28. јуна 1914. године извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. После атентата је побегао у Црну Гору и касније у чину потпоручника учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније. Заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом вођом групе Црна рука осуђен је 1917. године у Солунском процесу на 15 година затвора за учешће у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Амнестиран је 1919. године и враћа се у Сарајево.

Преминуо је 29. маја 1943. у Сарајеву после мучења од стране усташа.



НИКОЛА Велашевић (1885-1929)
Никола Велашевић познат је по томе што је скривао и спасао Мухамеда Мехмедбашића, Србина исламске вере, који је са Гаврилом Принципом и осталим атентаторима учествовао у убиству аустријског принца и престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву, 28. јуна 1914. године на Видовдан. Мухамед је једини од атентатора који је успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору. Ту га је Никола Велашевић скривао у свом дому у Даниловграду. И поред свих потера разних аустроугарских агената и црногорских доушника, потрага за Мехмедбашић је била безуспешна. Мухамед Мехмедбашић је касније успео да се пребаци на Солунски фронт и прикључи Апису и организацији «Црна рука», односно организацији «Уједињење или смрт».

Када је 3. марта 1916. године, Аустроугарска увела војну управу у окупираној Црној Гори, интернирала је у логоре 15.000 Црногораца.

Ни хапшењем, ни прогоном, окупатор није могао да угуши слободарски дух народа. Сваког дана покрет одметника је био све масовнији. Никола тако одлази у планине где је формирао комитске чету која се са осталим комитски четама борила против окупатора.

Књижевник Михаило Лалић у својој књизи «Гледајући доле на друмове», по »Мемоарима дневника Пеја Грујовића», на више места говори о јунаштву Николе Велашевић и осталих комита и наводи да је између остралих, у борби на Сињајевини тешко рањен и Никола Велашевић кога су на коњима пренели у Пипере код сестара Маше и Милосаве Михаиловић и које су њему и осталим рањеним комитама превијале и лечиле тешке ране. Борио се у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, све до ослобођења земље. Учествовао је иу ослобађању Требиња и околних места у Источној Херцеговини. Залагао се за уједињење јужно-словенских народа и стварање Краљевине Југославије.

По преузимању власти, постављен је за шефа жандармерије у Бару и онемогућио је акцију присталица Краља Николе, који су уз помоћ Италије, по сваку цену хтели да створе базе за своје акције.

Потом прелази на службу у Херцег Нови на место организатора пријема америчке хуманитарне и медицинске помоћи јер је говорио енглески језик.

Никола Велашевић у униформина броду
са Стаком Крунић,
вероватно негде око Херцег Новог. 

На позив Мухамеда Мехмедбашића долази у Столац да посети свог пријатеља. Ту упознаје најмладју сестру Божидара Крунића, пријатеља Данила Илића и завереника у атентату на аустроугарског принца Франца Фердинанда. Убрзо, 12. априла 1920. године, оженио се штаком Крунић.
Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини


Препознавање национално недекларисаних Срба међу припадницима муслиманске вјероисповјести, за разлику од оних који се у тој конфесији не осјећају Србима и изјашњавају као несрби, односно као припадници других нација, веома је осјетљиво и сложено питање. Наиме, код знатног дијела муслимана нашег поријекла кроз прошлост су се, из разноразних разлога и чињеница, формирали елементи свијести о етничкој дистанци у односу на Србе – основну народносносну супстанцу из које су потекли. Међутим, они су упркос новопримљеној вјери и прихватању елемената оријенталне културе и даље остали у дискурсу свог матерњег, односно српског језика, импутирајући у њега дио ријечи из турског и арапских језика, донесних и на ове просторе у освајачким походима Турака.
Све што је пратило српски народ под вишевјековном турском влашћу, а у новије вријеме и домаће уставне одредбе о етничкој посебности муслимана, довело је до поменуте њихове дистанце од народа из којег су настали (Др Петар Опачић у својој рецнзији за ову едицију наводи: „О томе је Владимир Бакарић у његовом последњем интервјуу за загребачку ТВ рекао следеће: да су се он и Кардељ возили у ауту и разговарали како да реше питање босанских муслимана ‘па смо се’, рекао је Бакарић ‘договорили да идемо на стварање муслиманске нације’ . „ (Хрват Бакарић и Словенац Кардељ су уз Хрвата Тита били најутјецајније личности политичког живота у СФРЈ; о. Рајо.)

Код претакања Срба у муслимански корпус треба имати у виду да су Срби били принуђени у знатном броју да напуштају своја од Турака окупирана огњишта и имања, а они који су остајали на њима у жељи да их сачувају и даље у свом власништву, као и они који су се, у немогућности да иселе или одупру окупацији, а у жељи да сачувају своје голе животе и животе својих породица, једноставно прикључивали Турцима као побједницима и временом своју културолошку, вјерску и етничку традицију и свијест трансформисали у освајачеву, принудом наметану.

О националној припадности муслимана, у свом чланку Задатак српске муслиманске омладине, објављеном у Српској омладини (власник и уредник листа Смаилага Ћемаловић), Шукрија Куртовић, публициста, пише: „Муслиману треба јасан вањски знак, учинити да није само муслиман са великим словом, него да има нешто више и јаче, нешто што га карактерише међу другим народима. То је његова нација. Муслиман треба једном да се увјери да је Србин и члан српске нације. То је њгово право одијело. Нову ће душу муслиман добити заједно са одијелом. Нигдје се не смије заборавити да му се одијелом удахне нова душа – српски национализам и све што је са нашим национализмом скопчано.“ Надаље, говорећи о муслиманима свог времна Куртовић закључује: „Ми смо и дан данас онај исти народ, истога језика и истога углавном обичаја, као што смо били прије него што смо примили Ислам.“

О истом питању професор Хусеин С. Бркић каже: „ Муслимани су свјесни свог поријекла и њиме се поносе, најбољи су чувари свога народног језика и својих народних обичаја... свјсни су и поносни на своју прошлост, у којој им припадају такођер значајне националне заслуге. Све те њихове одлике укопчавају их саме по себи у наш национални организам. Етничко и ментално јединство са Србима, изграђена грађанска свијест и грађанска одговорност за опште добро државе као цјелине, упућује муслимане у првом реду на Србе... То је стварност коју не може ослабити неуравнотежени и неодговрни испад са српске стране, нити систематско ласкање и претјерана брига и бојазан за судбину муслимана са хрватске стране.“

Најпознатији вођа муслимана у међуратној Краљевини Југославији др Мехмед Спахо каже: „Ону штудију (мисли на једну од својих радова, о.Рајо) написао сам као Србин Муслиман у интерсу Срба Муслимана на Балкану; хтио сам им тим доказати, ако коцка пане Србији, да јој пане у део Босна и Херцеговина, да Муслимани могу и на даље остати у својој кући“.

Свијест о поријеклу наших муслимана веома снажно је изразио и мостарски хоџа Мехмед Спахић стиховима:

Што помињеш прошлост мени, та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло, преотаца, ђеда моји.
И ја чујем гласе, што их, с њина гроба вјетар вине:
Србин буди, чедо наше, или проклет био, сине!

„Муслимани који су себе отворено називали Србима су били потомци чувених беговских кућа Оџаковићи, Бушатлије, Миралми, Бишчевићи, Церићи, Тузлићи, Арнаутовићи, Џинићи, Сулејманпашићи, Бичакчићи, Куленовићи, Фирдуси, Фадилпашићи и други.“ (Коњхоџић Алија. Споменица „Братства“.Торонто, 1974.)

Из биографског лексикона Биографије – Срби западно од Дрине и Дунава I-III, Јован С. Радојчић, Нови Сад: 2009. Прометеј.

Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: ''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''. Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака "Аманет од ђеда".