Приказивање постова са ознаком РЕГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-ДОБОЈСКО ПОСАВСКА РЕГИЈА. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком РЕГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-ДОБОЈСКО ПОСАВСКА РЕГИЈА. Прикажи све постове

петак, 30. јануар 2015.

ЈЕДНА СЕОСКА ПРИЧА

Уз сагласност Аутор Mиће Којића ,објављујемо овај текст,који је уствари оно што је он чуо у разговору у сеоској продавници,а верујемо да наводе Машиновође може потврдити сваки Заставник ЈНА или милиционар који је радио у гарнизонима или местима уз пругу на подручију СФРЈ.
Прича је много поучна да схватимо чији су данас ови који овако раде како раде.

Некада је варошка берберница имала, поред професионалне и културну димензију као мјесто сусрета и размјене интересантних информација....данас су то по селима продавнице....ево јутрошњег дијалога два сочаничка пензоса; један бивши високи политичар; други бивши машиновођа. Тема српска: Политика некад и сад.
Према Политичару некада је све било „како ваља и требује“ а данас наопако а за илустрацију поред осталих аномалија наводи актуелну раскош и бахату пратњу једног Додиковог Министра....

Бивши Машиновођа не опонира али евоцира своје успомене и повлачи паралеле. Штета би било да остане незабиљежено то што је рекао, нарочито ради младих којима се више него често потурају бајке о YU.
Машиновођа је радио у Загребу. Двадесетак пута возио је Станета Доланца, високог YU функционера и најближег сарадника друга Тите. „Догурао“ је и до резервног састава екипе када се возио и сам Маршал. Према његовој причи овако је то изгледало:
Локомотиву која је возила Доланца прегледали би инжењери у присуству најмање двојице Удбаша. Потом би се на локомотиву попео један Удбаш, сјео покрај машиновође и током читаве маршруте пратио његове покрете и команде. На свим жељезничким станицама, од Љубљане до Београда, сваком путном прелазу, мосту, подвожњаку су се налазили полицајци све док не прође воз... а Првoм удбашу YU је стајао на располагању комплетан салон-вагон...

Али право весеље је било тек када је Маршал путовао. Троструког хероја су возиле ТРИ ЧИТАВЕ КОМПОЗИЦИЈЕ!!! Вукле су их специјалне, у Америци направљене локомтиве („Сутјеска“, „Динара“ и „Неретва) са посебним персоналом ....читав тај невјероватни раскош је постојао само ради путовања друга Тите, иначе је све стајало мјесецима у депоима и дежурало ...
А, цјелокупна пружна траса којом се кретала Маршалова чудна композиција је била под присмотром војске и полиције: полицајци би се позиционирали на самој прузи неколико сати раније, без обзира на временске прилике, удаљени један од другога толико да се добро виде и препознају а војници су стајали у позадини, дискретно....вријеме наиласка је свима било непознато....на свакој већој жељезничкој станици дежурале су у резерви потпуно исправне преконтролисане и од Удбе надгледане локомотиве....
Данас слушајући ове фрапантне приче Млади се питају како је све ово било могуће? Зашто су им очеви и дједови „храбро и мудро“ ћутали посматрајући такве гротеске?
Нису сви ћутали. Било је часних и храбрих појединаца који су видјели куда плови Југо-брод. Ја сам упамтио једнога: потпуковника ЈНА Радомира Вељковића, партизанског борца и некада најбољег питомца своје класе у Академији. Вељковић је направио и кривичну пријаву против Јосипа Броза Тита!!!!. Чауши су га прогласили неурачунљивим и смјестили у психијатрију затвореног типа....ту је провео 14 година....

субота, 1. фебруар 2014.

УГЉЕВИЧКИ ХАРМОНИКАШИ ОДРЖАЛИ КОНЦЕРТ ЗАХВАЛНОСТИ

УГЉЕВИК, 31. ЈАНУАРA /СРНА/ - Потпредсједник Владе Републике Српске Нада Тешановић назвала је брендом Српске Оркестар хармоника Основне школе "Алекса Шантић" из Угљевика, који ће учествовати у културном дијелу програма Зимске олимпијаде у Сочију.

 

 

 

"Ресорно министарство и Влада Републике Српске дају пуну подршку младима који достојанствено представљају своју земљу и настојимо да све овакве успјехе на скроман начин наградимо", рекла је Тешановићева на отварању "Концерта захвалности", који је Оркестар хармоника одржао вечерас у Угљевику.

Министар унутрашњих послова Републике Српске Радислав Јовичић, који је Угљевичанин, са посебним је емоцијама и лијепим жељама испратио младе умјетнике којима је у име Владе донио и џепарац за гостовање у Русији.

Он је хармоникаше из Угљевика назвао најбољим амбасадорима српског народа и Републике Српске у свијету.

Директор Основне школе Сретен Лукић је у обраћању публици на концерту најавио да је олимпијска екипа из области клутуре из Републике Српске у Сочију, са 13 чланова, бројнија од олимпијског тима БиХ који ће имати 10 или 11 чланова.

Вођа Оркестра Славко Николић захвалио је предсједнику Републике Српске Милораду Додику, Влади Српске, општинском руководству и компанијама Рудник и Термоелектрана "Угљевик" и "Комсар енерџи", медијима и свима који су помогли међународни успјех и славу младих хармоникаша из Угљевика.

Према његовим ријечима, окосницу ансамбла чини осам музичара, а Оркестар има четрдесетак чланова који свијетом проносе музичку традицију српског народа.

Начелник општине Угљевик Василије Перић рекао је новинарима да је ова општина позната по угљу, производњи струје, као завичај српског пјесника Филипа Вишњића, а сада и планетарно по младим хармоникашима.

Оркестар хармоника прославио се као финалиста телевизијског програма РТС-а "Ја имам таленат", а члан жирија на овом такмичењу српски глумац Иван Босиљчић послао је ансамблу телеграм подршке уочи пута у Сочи.

"Поносан сам на ваше успехе, свет вам је на длану, Господ вас чувао", поручио је Босиљчић, који због професионалних обавеза није могао да присуствује концерту у Угљевику.

Осим предсједника Републике и Владе Српске, покровитељи одласка Оркестра хармоника у Сочи су компанија Рудник и термоелектрана "Угљевик" и "Комсар енерџи" Републике Српске, као и општина Угљевик.

субота, 18. јануар 2014.

ОДРЖАН КОНЦЕРT ХАРМОНИКАША ИЗ УГЉЕВИКА

ДОБОЈ, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Оркестар хармоника Основне школе "Алекса Шантић" из Угљевика одржао је вечерас богојављенски концерт у Добоју, којим ће започети овогодишња сезона догађаја из области културе у граду.

 

Оркестар са 29 чланова извео је обраде народних пјесама.

Вођа оркестра Славко Николић рекао је да оркестар постоји од 1997. године и да тренутно има више од 40 чланова.

Он је подсјетио да ће оркестар учествовати на отварењу Зимских олимпијских игара у Сочију, гдје одлази на позив организатора након побједе у оштрој конкуренцији од више од 600 пријављених.

Наводећи да оркестар има уговорене бројне наступе, Николић је као значајне издвојио у Оману од 16. до 20. фебруара, те на Међународног фестивалу у Краснодарској области у Русији 18. априла.

Ученици из Угљевика популарност су стекли учешћем у емисији "Ја имам таленат".

Уочи богојављенског концерта у Умјетничкој галерији добојског Центра за културу отворена је изложба умјетничких дјела 29 аутора из фундуса Музеја Козаре у Приједору.

На овој изложби је представљено 16 вајарских и 26 сликарских дјела рађених у различитим техникама.

Ријеч је остварењима која су настала током досадашњих девет сазива приједорске Ликовне колоније Сретен Стојановић.

Изложба ће бити отворена до 11. фебруара.

уторак, 18. јун 2013.

Добој: У инвалидским колицима до Острога

18.06.2013Срна

Doboj: U invalidskim kolicima do Ostroga

ДОБОЈ - Ратни војни инвалид Дамјан Вуковић из Добоја, са још три пријатеља и уз подршку СПЦ, возиће се инвалидским колицима од Добоја до манастира Острог у Црној Гори.

Вуковић је у саопштењу навео да ће прећи релацију од Добоја, преко Маглаја, Зенице, Сарајева, Фоче, Никшића, до манастира Острог, која је дуга 372 километра.

"Ту километражу ћу прећи возећи се у колицима, а моји пријатељи ће трчати и пешачити", додао је Вуковић.н

Он је нагласио да је сваки тај километар "01:00 молитва за нашу и вашу децу, за оне за које нема ко да се помоли, за заборављене, одбачене, намучене, за оне које нико не воли и за неприлагођене".

Полазак из Добоја планиран је 25. јуна. На конференцији за новинаре која је заказана за 21.јун у 11.00 часова у добојском Центру за културу, биће саопштено више детаља.

четвртак, 15. март 2012.

РЕГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-ДОБОЈСКО ПОСАВСКА РЕГИЈА

Историја Озрена


Почетак настањивања Озрена, Возуће и Гостовића крије се далеко у вијековима. Прве писане вијести су тек из 16. вијека. Друга врста споменика су материјални остаци, који до сада нису озбиљније археолошки истраживани.

Несумњиво је да је у предисторијско и средњовијековно доба овђе било живота, као што је то било у сусједству, преко ријеке Босне и Спрече (локалитети Нови Шехер и околина Добоја). Крај обилује многим градинама, што упућује на предисторијске трагове; такође је много и црквина, а што опет казује да је ријеч о остацима из римског доба.

У селу Градина, један локалитет се зове Црквина, а вис у непосредној близини Градић, засеок села Боровци се, такође, зове Црквина. На једном од брда изнад Стога су остаци утврђења Града (Градине), непосредно под Градом је Пазариште, а близу су и Каурско брдо и Градац. У Гостовићу је Каурско гумно, а поред Грабовачког потока Градина; мјесто у селу Кућице зове се Старо Градиште, а ту је, такође, вис Градац.

Многе су старине овога краја за које се може рећи да су из Средњег вијека; то су, углавном, гробља са стећцима. Само је на једном стећку (Село Бановићи) сачуван натпис.

Стећке, као свједоке тога времена, налазимо на цијелом простору Озрена, Возуће и Гостовића. Народ их обично зове "мрамор", а приписује их Грцима, Чифутима или дивовима. Вјерује се да је Грке из ових крајева отјерала дугогодишња зима. Оваквих гробаља има у селу Бакотићу, на Ђералском брду их је већи број, има их у Доњој Пакленици на више мјеста, налазимо их у Шеварлијама, затим код школе у Доњем Раковцу, на молитвишту у Горњој Бријесници, на Поцјелову, у Гостовићу и још на многим другим локалитетима.

Да имена појединих насеља овога краја потичу из далеке прошлости говори нам назив врела Перун испод планине Озрен, који је, по свему судећи, преузет из старословенске митологије. Два насеља испод сјеверне падине Озрена зову се Какмуж и Бољанић, оба назива постоје у источној Херцеговини, што највјероватније упућује на стари завичај овдашњег становништва.

У долини Криваје, у насељу Хрге, нађени су бронзани предмети, којима се потврђује да су још у прадавна времена ови простори били насељени становништвом са високим степеном материјалне културе. Много је предања и легенди, које предио везује за старине.

Такво је и предање о имену планине Клек у Гостовићу, које се доводи у везу са временом чувене Марије Терезије.Легенда, наиме, говори да је таква валичина, као што је аустријска царица клекла задивљена љепотом крајолика, и тако оста Клек. И назив планине Удрим потиче из предсловенског доба.

Прве поуздане вијести о приликама у овоме крају су из 16. вијека. Године 1503. у турско-угарском уговору о миру помиње се Маглај, као важније утврђење на турској страни, из чега се може закључити да је Маглај, као град постојао и раније. Од тада, Маглај се помиње као важније мјесто и управно средиште.

Из поменутога времена су и прве вијести о маглајским Србима. Фердинанд Харбсбуршки, као угарски краљ, спремао се 1529. године за рат против Турака, те је тражио ослонца код домаћих народних вођа да се и они дигну, обећавајући им награду. Тако је он тада писао и Жарку од Маглаја, и Јурашину од Жепча, и неком војводи Хасану. Да ли су Жарко и његови Срби били потомци каквих скорашњих досељеника, које су тек довели Турци, или су били представници старог, аутохтоног становништва, о томе се поуздано не може ништа рећи.

Срби су у 16. вијеку у овом крају били многобројнији и напредни, те у другој половини вијека подижу манастир Озрен, а у његовој даљој околини и манастире Возућу и Гостовић. У натпису о грађењу манастира Озрен 1587. године сачувано је име попа Јакова, који је био од племена Марића, о којима, иначе, нема више трагова. Срба из 16. вијека временом је нестајало; исељивани су и страдали у епидемијама и ратовима, а на њихова мјеста су долазили други, тако да међу данашњим становницима највјероватније уопште нема старосједилаца.

Положај планине Озрен

Мало је вијести о збивањима из 17. вијека, али их ипак има, а оне нам говоре о тадашњим етничким приликама. Године 1609. довршено је живописање манастира Озрен, што је веома скуп посао, а то свједочи да је крај тада био богат и напредан. Манастир је, заједно са цијелом околином, живио у благостању до аустро-угарског рата 1683. - 1699. године, који ће тешко погодити цијели крај. Из тог времена је помен на род Комненовића, који је одселио у Топлу (Бока), гђе је стигао преко Бањана.

Значајан утицај на националну структуру имали су и аустро-турски ратови 1716. - 1718. и 1736. - 1739. године. Током ових ратова Аустријанци су два пута освајали Маглај. Најзначајнија епизода у рату 1683. - 1699. године била је провала аустријске војске под принцом Еугеном Савојским долином Босне до Сарајева 1697. године. Повлачењем из Босне, принц је са собом повео многе католике, који су полагали велике наде у успјех аустријске војске и помагали је, те су се тиме замјерили Турцима.

Мањих сеоба из Босне било је већ почетком поменутих ратова, а текле су према Далмацији, Славонији, Срему и Бачкој. Сеобом из 1697. године католика из долине Босне је, углавном, нестало (остала је само једна породица Антоловића на Вису изнад Бакотића). Вијести из тога времена су ријетке и штуре, али судећи по чињеници да су страдали многи манастири, како православни, тако и католички, на ширем простору, може се без сумње рећи да је ријеч о тешком и нестабилном периоду. Док се број хришћана, уопште, смањивао, број муслимана се осјетно повећавао. Пошто је Турска изгубила Угарску и Славонију, из тих земаља муслимани су се повлачили у Босну, а многи од њих су населили села око ријеке Босне, Криваје и Спрече. Једини поуздан податак из тога доба је о селу Маглајани и Лијевче пољу, које се помиње под тим иманом 1718. године. По једном опису Босне из 1716. - 1718. године Маглај је невелика тврђава и има пограђе од око 50 кућа, на планини Озрену је истоимени манастир, планина је густо насељена и то углавном православним живљем, а помињу се и манастири Возућа и Гостовић.

Током 17. вијека, а послије поменутих ратова, није било већих ратних страдања, али су епидемије куге затирале многа огњишта. Босну је куга у 18. вијеку походила неколико пута. Народно предање говори да су Српска Рјечица и Трбук прије куге била муслиманска насеља, а да су муслимани из Доње Пакленице одселили у село Шије, преко Босне. Тада је, вјероватно, страдало и српско становништво на Озрену, неки су одселили, а неки изумрли, али ипак није дошло до нарушавања етничке структуре, јер су и новонасељени били православци из Старе Херцеговине. Међу озренским Србима уопште нема старосједилаца, ријетки су родови, који о себи и мисле да су странци, а њихове тврдње су нејасне. И најбоље очувана предања о поријеклу не сежу дубље од 18. вијека.

Удружење Озренаца и околине у Хамилтону

Народне ношње -Озрен и Требава

Српска ношња Озрена, Возуће и Гостовића


Српска ношња Озрена, Возуће и Гостовића се веома разликује од ношње сусједних Срба. Она је једнаод битних обиљежја што ову групацију чини посебном и другачијом. Карактерише се једноставношћу и одмјереношћу у детаљу, у чему је аутентична и блиска духу православља.


Нарочито занимљив детаљ ношње представљале су тканице које су цијењене по богатству и сложености израде. Искључиво су домаће израде, а саткане на становима (разбојима). Гаће и кошуље су бијеле и код мушкараца су биле веома ријетку украшаване везом, које су од паса на доле биле набране, па се по боју набора и цијенила њихова отменост. Обоје су чињени од памука или лана, ручно сатканог. Преко кошуље се носио гуњ или џемадан, раније направљен од чохе, а касније (између два рата) од сукна. Ако је служио као "зборски" (свечани), по рубовима је био украшаван црним гајтаном. Преко кошуље се препасавало тканицом, начињеном у више боја на црној основи. Зими су се преко гаћа носиле чакшире од чохе или сукна. Сукно се производило ручно, а бојило (вранило) бојом добијеном из коре јасена.

Примјетна је била разлика између ношње имућних и сиромашних озренаца. Прича се да су Срби овога краја носили и шалваре, али само у доба турске владавине. Мушкарци су још носили опанке, торбицу и капу. Торбица је израђивана од вуне, а имала је по себи задивљујуће лијепе шаре. Служила је за ношење ситних потребштина. Израђиване су од веће торбе од кострети. Торбица је била неизоставни дио народне ношње овдашњег мушкарца.

Од капа се на мушкарцу могла виђети шубара, шајкача, а у новије вријеме и качкет. У раније вријеме био је обичај да и млађи и старији носе капу, али се касније могла виђети само на главама старијих. Од опанака је било двије врсте; први су били пашњаци и они су куповани, а други су били путравци, произведени у домаћој радиности од говеђе коже. Испод њих су назувани шарени приглавци, саплетени од разнобојне вуне.

Већ почетком овога вијека се на мушкарцу могло виђети понешто од грађанских одијевних ствари, са чиме је полако изчезавала народна ношња, да би шездесетих година и потпуно ишчезла.

Женска ношња је, такође, по изгледу и начину изведбе слична мушкој. Главни дио женске ношње чинила је дугачка платнена хаљина, украшена везом око рукава и колијера, а раније су бивале украшене и седефићима. Тако је било до 1900. године, а касније се на кошуљама могло примјетити веома мало веза.

И жене и ђевојке су се опасивале тканицама. Женску ношњу је карактерисало ношење двију прегача, код удатих жена, а ђевојке су обавезно носиле само једну. Предња опрегача (опрег) је прилично малих димензија, док задња опрегача (страгача) знатно дужа од предње и имала је дијагонално заврнут доњи крај, који је потом причвршћиван за горњу ивицу опрега. Прегаче су се украшавале ресама разних боја, а као и торбице, израђиване су техником улагања (шаре су улагане у основу, те су сабијано брдом, на стану), главна шара била је ромб, а понекад и сасвим упроштени цвијет. Пред Други свјетски рат прегаче су се почеле израђивати од индустријске вунице, тих година, такође настаје страгача, а опрегови полако бивају замијењени кецељама.

Возућке жене су израђивале црнобијеле опрегове са изузетно ријетким додавањем црвене боје. Жене око манастира Озрен су носиле јелеке, начињене од дебљег, црног платна. Љети су преко кошуље носиле хаљетак, који је по ивицама украшаван чохом и кадифом, по којој су извођене шаре од гајтана. Зими се преко кошуље ноцила сукнена хаљина. Код жена је била црна, а код ђевојака бијела, које су, такође низ прса украшаване чојом и гајтаном. И жене и ђевојке су на главама носиле бијеле мараме, украшене једноставним, геометријским везом, којима су се на исти начин повезивале. На ногама су ношене бијеле, вунене чарапе, а преко њих шарени приглавци, на којима је преовладавала тамно црвена боја. Опанци су били "пријесни" то јест израђивани су нештављене, говеђе коже.

Овако ођевени, младићи и ђевојке, у руху бјелине, ухваћени у коло, опасивали би својом младошћу цркве и ту је долазила до изражаја љепота ове ношње, љепота, која је цијелу годину припремана и чувана само за једну прилику. Чувени збор је за Велику Госпојину, код манастира Озрен, гђе се из шире околине знало скупити и до сто хиљада душа, чувен је још био и збор за Огњену Марину у Тумарама, а значајно је поменути и збор о Ускрсу код манастира Возућа, збор на Пантелину код рушевина манастира Удрим, беглучку молитву у Стогу, као и многе друге.
Удружење Озренаца и околине у Хамилтону

Народне ношње - Посавина

У посавским ношњама, налазимо такође карактеристике, њима својствене.У женским ношњама ту на прво место долази кошуља од мешаног или памучног платна тканог на узвод, резана у струку и богато набрана око врата и у пасу позади.

У дервентској ношњи кошуље се боје у плавилу за рубље, те имају плавичасту боју. Присутан је и тип посавске кошуље.Зубун, као горњи сукнени хаљетак дуг до колена, од црног ваљаног сукна, налазимо само на левој страни реке Босне у ношњама око Дервенте, Босанског Брода, Тешња, Теслића.
У Лијевчу пољу и Тимару, зубун је мален од тамно плавог сукна, са карактеристикама динарског зубуна. На десној обали реке Босне уместо зубуна носи се кратка черма или љетак од црног сукна украшен везом од црвених, црних и срмених гајтана.
Зимска горња хаљина дуга до ниже кукова, са дугим рукавима, спреда отворена увек је од црног сукна са или без веза.
Прегаче посавских жена имају посебну специфичност. Ткане су у четири нита дијагонално са квадратним шарама, поткићене дугим ресама од вуне. По величини су веће и од динарских тако да се један крај задене за појас.
Основна обућа и овде били су опанци опуташи.
Чарапе су дуге од разнобојне вуне са цветним мотивима.
Ношња на глави састојала се од крпице са утканим мотивима а на једном крају пришивена је врло велика свилена кићанка која пада на чело кад се крпица стави на главу. Остали део пада позади низ леђа.
У српским ношњама у Семберији девојке су носиле црвене дубље фесиће украшене цвећем или густим ресама од црне свиле, које су падале око капе.

У мушким посавским ношњама главну карактеристику чине кошуља и гаће.
На глави су код мушкарца били у употреби фесови.


  Брчко  

  Шамац



Градови
Добој,Теслић, Дервента, Петрово, Брод,Модрича,Вукосавље,Шамац,Доњи Жабар, Пелагићево и Брчко

Добој

Добој је данас град са око 35.000 становника, и приближно 80.000 становника на подручју цијеле општине. Цифре су приближне и резултат су извршене процјене од стране Завода за статистику РС у Бањалуци, јер у последњих 15 година није вршен званичан попис становништва.

Но, са сигурношћу можемо рећи да је 11 година након ратних сукоба Добој стасао у модерну, уређену и перспективну средину, и вратио наслов мултиетничке, мутиконфесионалне и мултикултуралне заједнице, која је и административни и саобраћајни центар региона. Уз град Добој, подручје општине чини 89 насељених мјеста формираних у 73 мјесне заједнице.



Добој је међу првим општинама у БиХ завршио имплементацију имовинских закона и постао препознатљив по броју оствареног повратка расељених лица у пријератне домове. Но, у исто вријеме је овај отворени град пружио и нови дом хиљадама нових становника који су искористили своје право одабира мјеста живљења. Нова и стара популациона слика града и општине свакодневно креирају имиџ заједнице која живи, ради и ствара са погледом у будућност, и ослонцем на све позитивне вриједности прошлости.

У нашем граду, поред институција локалног нивоа, раде и установе и институције регионалног и републичког карактера. Као саобраћајни чвор, Добој је сједиште жељезница РС, али му значај регионалног центра дају присуство Центра јавне безбједности МУП-а РС, Окружног тужилаштва и суда, Привредне коморе регије Добој, Опште болнице -Свети апостол Лука-...

Добој све више постаје и образовни центар. Уз три основне и шест средњих школа (Гимназија -Јован Дучућ-, Медицинска школа, Техничка школа, Саобраћајна и електро школа, Економска и трговинска школа, Управна и угоститељска школа), овђе раде и Саобраћајно технички факултет и Слобомир П универзитет са шест одсјека.

***

Историја

Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. У средњем вијеку се говорило за тврђаву град, а за варош подграђе, чиме је наглашавана животна везаност двије појаве. Увијек треба имати на уму, тврђава је грађена у сврху контроле важног друма и његово г раскршча у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњевијековној вароши.


Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице. Само још треба додати цркву варошку, саграђену уз јужну страну трга, наспрам улаза у тврђаву, јер нема вароши у хришћанској земљи средњег вијека, без цркве. И коначно, око цркве је прво гробље житеља Добоја. Тиме је слика једног мањег подграђа средњег вијека, потпуна.

На гравири из много каснијег времена, око 1785. године, из пера вјероватно капетана Божића, вјештог аустријског уходе и доброг топографа, изузетно успјешно је приказана урбана ситуација вароши Добоја. У њој све стоји како је саграђено у 13. вијеку. Само је мали додатак из 16. вијека, кратка уличица од трга до гробља које Турци заснивају, јер хришћани средњег вијека друго гробље, осим оног око цркве, изгледа нису имали. Гравира врло убедљиво показује пуну зависност урбане цјелине вароши, њеног просторног размјештаја до топографије локације. Додатно још стоји и чињеница да је траса друма нужно морала ићи из долине на превоју/седлу, па је онда јасно, како је при заснивању вароши урбанистичко рјешење уствари изнуђено облицима тла, а не избором првог градитеља.

То је био почетак настанка вароши по имену Добој, са три улице и тргом, али на важном раскршћу. Из даљине виђена, прибијена уз тврђаву, изгледала је са својим дрвеним кућицама, као јато птића уз некакву огромну камену птицу. Данас може изгледати чудно, али је истина како је правило средњег вијека, да око тврђава куће морају бити грађене само од дрвета. То је зато што је камен из зидова кућа, нападач могао вишеструко користити при опсади тврђава.

Могуће је постављати бројна питања око најстарије вароши Добоја, али је мало одговора могуће пружити. Писаних извора једноставно нема, а материјални археолошки налази су скромни. Број кућа, сасвим уопштено и приближно даје се извести из величине тврђаве, која у мирним временима захтијева посаду 30 - 50 стражара. То онда значи исти број кућа у вароши. Познато је да у варошима које су заштићене тврђавама, а имају тргове, више него радо бораве трговци и занатлије, а ђелатност неких заната је и директно везана за потребе тврђава. Коначно треба виђети у добојској вароши и куће неких мањих бољара, чија су имања у околини. Зато би бројеви, стражари око 50, трговци и занатлије 10 - 15 и око 10 локалних бољара давало неку сасвим приближну бројку од око 70 кућа.

Турско освајање, затим доградње на добојској трђави имале су за њењу варош битне последице и промјене. Дотадашња хришћанска посада није уживала повјерење Турака па је тврђаву напустила, а нормално и варош, јер су на њихово мјесто доведени турски стражари. За стари хришћанско становништво одређена је сусједна локација, која ће по друштвеном статусу што им је у новој држави припадао (раја) добити име Рајчиновац. Они ће потом засновати и своје ново гробље на благој узвишици при крају данашње Видовданске улице. То гробље ће бити разорено у нашим данима, после 2. свјетског рата. У старој добојској вароши у вријеме 1512. - 1520. године, за султана Селима И, биће срушена хришћанска црква из 13. вијека, па на њеном мјесту саграђена џамија. То је прва исламска богомоља у добојској вароши.


Неопходно је посебно скренути пажњу, како од 13. вијека када је утемељен, па до последњих деценија 19. вијека, варош добојска стоји као окамењена, баш као тврђава. Број кућа пред крај турске владавине, једва да је удвостручен. Томе има више узрока, а најважнији су свакако што је ово гранично област већ од краја 17. вијека и свијест да освајања на Балкану за Турке не могу вјечно трајати.

За добојску варош велике промјене долазе при крају 19. вијека. На просторном плану, промјене не иду у прекрајању старог, из средње вијека наслијеђеног језгра, већ се крећу у територијалном ширењу насеља. Дошла су сасвим нова времена. Заосталу турску царевину са њеном источњачком идеологијом замјењују Аустро - Угарска, европски окупатор са концептима модерног привређивања. Градњом уске жељезничке пруге Панонија - Приморје, долина Босне улази у мрежу европских комуникација. Раскрсница код Добоја (Усором према Теслићу и Спречом према Тузли), постаје најважнији и најпроточнији саобраћајни пункт у БиХ. Врло брзо су саграђени по истим путним правцима и друмови покривени туцаним каменом. За Добој су последице биле изузетно значајне и далекосежне. Вијековима одржавана љуштура старе вароши је напрсла и насеље је потекло, кренуло у долину.

Прво је на сјевероисточној страни преко подручја Поповог Брда кућама испуњен простор до новосаграђене Српске православне цркве. Затим је градња кућа настављена до жељезничке пруге гђе је саграђена станица Добој. На овој новој раскрсници је остављен празан простор. То је други трг Добоја. Од њега је нова улица пробијена до жељезничке станице гђе, је опет остављен празан простор, трг испред жељезничке станице, -то је трећи трг Добоја.Иза тога је пробијена и улица која је ишла према новосаграђеном мосту на ријеци Босни, гђе су биле и коњичке касарне аустроугарског окупатора.

Други правац ширења текао је у југоисточном правцу према тада новосаграђеној жељезничкој станици Усора. Овде су саграђене радионице преко потребне за жељезничку раскрсницу, а како није било домаћих стручних радника, досељени су странци. За њих је саграђена стамбена "колонија" са преко 30 кућа и та насеобина названа је Усора. Овђе су никле и друге радионице, углавном оних заната којих раније у нашим крајевима уопште није било. Коначно је 1892. године на овом подручју подигнута и омања фабрика шећера. Како је вријеме текло, тако су у усорским радионицама и фабрици шећера ангажовани и домаћи људи, који су на посао долазили из околних сеоских насеља, али и из старе добојске вароши. За ове последње је "пробијена", прво као пјешачка стаза, а касније проширена и засута туцаником, попречна комуникација, стара добојска варош - Усора. Названа је Радничка улица, (данас улица Синђелића), што најбоље показује и њено поријекло и намјену. Убрзо је ограђена и кућама чиме је иако непотпуно, спојено ново насеље са Добојем.

Трвђава До трећег просторног захвата, ширења, стигло се такође по диктату потреба. Још у давном 18. вијеку, повлачењем тока ријеке Босне у данашње корито, ослобођен је простор на потезу контакта прве висије и долине, па је преко њега био и локални пут. Послије И свјетског рата почели су радови и убрзо завршени на засипању старог корита ријеке Босне, које је толико повишено да је претворено у нову улицу. Тако је настала улица Краља Александра, послије чије је посјете Добоју 1924. године и добила име.Њен продужетак је покривао нову потребу, а то је нова касарна, заснована после II свјетског рата.

Овакав је Добој дочекао крај II свјетског рата. Изградњом пруге нормалног колосијека Шамац - Сарајево, добојска жељезничка станица постаје прворазредан жељезнички чвор. Неминовност је била изградња моста преко Босне. Изнуђено рјешење је била улица постављена под правим углом на нови мост и жељезничку станицу, али она није избијала у стари дио вароши и центар око старе жељезничке станице уског колосијека, него знатно западније, па је на том потезу дошло до потребе стварања новог центра Добоја. Од воље или можда је боље рећи визионарске обдарености тадашњег урбанисте, зависио је и изглед овог четвртог центра или трга Добоја. Владајуће концепције половине 20. вијека су претезале на рјешење са већом површином зеленог парка. И соцреалистичке потребе су надвладале, па је створен велики простор за митинге, а онда је зелени дио проглашен за Парк хероја. Тиме смо стигли до некаквог краја, иако вароши као Добој и немају краја.

Занимљива су размишљања о односу вароши Добоја и ријеке Босне.Зашто није дошло до њиховог контакта, који предпостављају варошке кејове на обалама ријеке.Који су томе разлози:- ментални склоп и животне навике становништва, чак почев од 13. вијека; - или топографска ситуација у долини гђе ријека мијења корито;- или од краја 19.вијека вјештачки бедеми путних траса жељезничке пруге и великог друма, што се поставише између вароши и обала ријеке.Тако се догодило, да је ријека бјежала од вароши, а ова корачала својим законима ширења према њеним обалама.Што човјек наших дана није реализовао"загрљај вароши и ријеке", само је његова кривица или кратковидност његових градитеља.А поправни испит, и не само на овој теми, мораће радити људи једног другог времена.Моје доба им жели и срећу и далековиде градитеље.
Из књиге у рукопису:"Добој,-Град и регија"

проф.Б.Белић


Теслић
Иако је град Теслић релативно младог поријекла (тек неких 120 година), историја овог краја је веома богата и разноврсна. Ова подручја била су интересантна још и праисторијском човјеку. О томе на посебан начин свједоче налази остатака оружја и оруђа који су ископани у пећини у Растуши, Блатници, Врућици и Чечави. На стрмим падинама Борја и уз корито Усоре нађени су остаци примитивног рударског алата из времена Илира и Келта. У овим подручјима нашли су се и Римљани (око 250 п.н.е. почињу продоре у ове крајеве), што свједочи и један запис Плинија Млађег (62—113. год.) који говори да су они користили термалне воде Врућице.

Од VII до X вијека када је забиљежено да у Усори влада Часлав Котроманић, Усора је била у саставу самосталне српске државе. У доба владавине Кулина бана (1170—1204.) владајућа вјера у Босни је богумилство које се до XV вијека скоро у потпуности изгубило. Из тог времена остало је мало свједочанства о богумилима и њиховим учењима. Најзначајнији су свакако надгробни споменици, стећци којих је било доста и на овим подручјима, цијелој Гомјеници и подручју Рудопоља те на једној узвишици код Храст Потока. Најзанимљивији и највећи међу тим споменицима налазе се у Бањи Врућици гђе се распознају и темељи неког града.

Почетком маја 1463. турски султан Мухамед II пошао је са војском на Босну и лако је освојио. Крајем 1463. угарски краљ Матија, у савезу са Млечанима повео је војску против Турске и успио да продре до Јајца и потисне Турке из сјеверне Босне. Та освојена подруја уређена су као бановине, јајачка и сребреничка, а у ту другу укључена је и Усора. Из тих времена средњовјековних босанских феудалаца остало је на тлу данашње теслићке општине мало видљивих доказа уз које су уткане разне легенде. Ти трагови су заправо рушевине некадашњих утврђења као што су Кастел код Гомијенице, Градина код Студенаца, Градина у Укриници, Градина у Рајшеви и Градина у Ружевићу.


Аустријска војска прешла је границу Босне 29. јула 1878. и већ три дана касније (1. августа 1878. године) стигла у подручје усорске долине. Одмах им је за око запела густа храстова шума погодна за експлоатацију, тако да године 1882. граде пругу Усора-Прибинић. Године 1896. на простору гђе се Велика и Мала Усора почињу приближавати једна другој, граде творницу за прераду дрвета — „Дестилацију“ и тиме отпочиње период настајања и развијања једног новог града, града Теслића.

Општина Теслић богата је вјерским објектима различитог националног карактера погодног за развој вјерског туризма.



У подножју Борја на питомој заравни ушћа потока Млијечнице у рјечицу Бистрицу смјештен је средњовјековни манастир Липље који датира из 13. вијека и до њега се долази кроз живописне четинарско – листопаде шуме, изузетно погодне за рекреацију и шетњу. Манастир Липље спада у ред изузетно елегантних црквених грађевина и данас је центар духовног живота српског народа овог краја.

Дервента
Општина Дервента се граничи са општинама Брод, Модрича, Добој, Прњавор и Србац, а на сјеверу је ријека Сава која представља десет километара дугу границу са Републиком Хрватском. На простору површине 517 квадратних километара у педесет шест села и граду Дервенти, прије рата живело је 56.489 становника.

Историја



Када је ријеч о историји Дервенте мора се нагласити да је остало мало забиљежених података. Из турских извора сазнајемо да се на мјесту данашњег града налазило село Горња Укрина, које је хиљаду шестоте године имало двије стотине петнаест кућа. Крајем деветнаестог вијека био је то већ град са три хиљаде двјеста домаћинстава. Прва основна (српска) школа почела је да ради 1864. а градска болница двадесетак година касније. До краја деветнаестог вијека већ су развијени и први индустријски погони. Изграђен је парни млин, ткачница, штапара, водовод, а кроз Дервенту је прошла и пруга уског колосијека која је повезивала Брод и Сарајево. Почетком овога вијека Дервента је већ постала и богато трговачко мјесто, а њена околина важила је као један од најплоднијих крајева тадашње Босне. Пред Први свјетски рат у Дервенти су отворене гимназија, учитељска и пољопривредна школа. Након Другог свјетског рата у коме је живот изгубило око хиљаду људи са овог подручја и знатних разарања, Дервента осамдесетих година достиже врхунац у свом развоју и сврстава се у горњи дио љествице средње развијених општина СФРЈ. Пред последњи рат од 57 хиљада становника општине у индустрији текстила, коже и обуће, црне металургије и металопрераде, пољопривредне производње, грађевинарству, графичкој индустрији и другим пратећим дјелатностима било је тринаест и по хиљада запослених. Дервента је имала 17 хиљада становника, а са свим центрима мјесних заједница била је повезана категорисаним путевима. До важнијих центара у ширем окружењу и центара сусједних општина водили су магистрални путеви. То је са њеним географским положајем чинило посебну погодност за проток роба, људи и брзу комуникацију са већим регионалним центрима бивше Југославије.

На почетку распада Југославије и рата у БиХ град је у априлу 1992. заузет од стране паравојне формације из Хрватске које су долазиле углавном из Ријеке а та злогласна формација се звала Азра. Почео је терор и злочини над српским становништвом. У операцији "Коридор" снаге Војске Републике Српске су ослободиле Дервенту 7. јула 1992.

Додатак историји



Подручје данашње Дервенте било је настањено православним и католичким становништвом прије доласка Турака. Из пописа босанског санџака 1570. год. Видљиво је да је у насељима Горња и Доња Укрина живјело православно становништво, а спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан је према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обе стране живјело православно становништво.

Према предању на овом подручју прије доласка Турака постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стефана Драгутина (1282-1314), а кога су Турци око 1458. (када су дошли у ове крајеве) срушили. О обновљеном манастиру који је такође срушен свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сомет де Форес, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. Познато је и јеванђеље писано у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини) у вријеме подизања манастира.

Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад «Стрелишта») подигнута након 1458. Тада је Дервента припадала зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије. Сигурно је да се остаци те цркве и гробља могу и данас наћи. У овој цркви свештеник је био Јовица Илић, који је у марту 1834 дигао буну у цијелој Посавини против турске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздживе порезе над Србима православцима. Познате су и личности турске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Османбег Хаџихасановић и Ахметбег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао централно мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Турци срушили. У цркви је била и вриједна икона Св. Николе коју је сачувао Гавро Степановић када су Турци срушили и ову цркву као одмазду за побуну 1834. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. У вријеме подизања цркве (око 1860) познати су и дервентски свештеници: Павле Џабић и Павле Твртковић. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене Општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока – Јокица Радетић супруга директора основне школе у Дервенти.

Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857, од када се овај дан слави као црквена слава града Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова црква је минирана и срушена до темеља 4. јуна 1992. год од стране босанско муџахединских снага.

Цркве и манастири у овом периоду су врло страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени. Цркве су биле рјеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и Чипујићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.

Црквени одбор је 1934. године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала. Радови су повјерени подузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић.

Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.

Парохијски Дом у Дервенти био је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске Кредитне Банке.

Привреда

У последњем рату који се одвијао на већем дијелу подручја општине било је много жртава, а разорена су и уништена огромна материјална добра. У директним борбеним дејствима оштећен је или уништен већи дио стамбених зграда, индустријска опрема, посебно прерађивачки капацитети Текстилне индустрије "Укрина", као и материјална добра пољопривреде. Према непотпуним подацима материјална ратна штета процењује се на преко пет стотина милиона долара. По престанку ратних дејстава са скромним властитим материјалним могућностима приступило се санацији објеката који су били неопходни за успостављање најважнијих животних функција. Уз помоћ донатора саниран је дио водовода, електро и ПТТ система, школских објеката, обданиште и дом здравља, као и већи дио локалних путева и саобраћајница магистралног значаја. Покренут је и дио привредних капацитета. Предратни привредни капацитети Дервенте и производња чијих је шездесет процената било намјењено страном тржишту, те значајна по-љопривредна производња, уз добре саобраћајне везе и кадровски потенцијал представљају основу привредне обнове и даљег развоја ове општине.

Када је ријеч о улагању у привреду Дервенте посебну пажњу свакако привлачи "Укрина" са деведесет година дугом традицијом у производњи тканина и плетенина са убаченом потком. Та производња достигла је 1991. године 10 милиона метара квадратних тканине, а произвођени су и заштитна опрема, кухињска галантерија и постељина. У фабрици је радило хиљаду 800 радника. Но, "УКРИНА" је највише и погођена ратним разарањима. Ткачница је потпуно уништена, а предионица, дорада и конфекција дјелимично оштећене. У фабрици тренутно четрдесет запослених производи заштитну одјећу и постељину. Фабрика шавних цијеви "УНИС" имала је годишњу производњу од 40 хиљада тона цијеви, цијевних елемената и производа финалне прераде. Тренутно се производни капацитети ове фабрике користе са 25 процената. То јасно указује које су могућности улагања у ту фабрику, посебно у финалну прераду, поготово што тржиште за производе "УНИС"-а постоји, а сачуван је и кадровски потенцијал. У Фабрици обуће "ДЕМОС" произвођено је прије рата 15 хиљаде пари обуће дневно, од чега 90 процената за извоз. Фабрика данас ради са 23 процента капацитета, а већи дио производње намјењен је страним партнерима. Имајући у виду инфраструктурну опремљеност објеката и кадровски потенцијал додатна улагања омогућила би знатно проширење производње. Потребе за додатним капиталом постоје и у осталим предузећима у Дервенти. Значајне су могућности повећања производње и ширења производних програма у Фабрици аутодијелова "Механика", затим Грађевинском предузећу "Рад", штампарији "Искра", Предузећу за производњу, монтажу и пројектовање метелних конструкција и опреме "Технорад" и низу других приватних предузећа којих је све више у Дервенти. Она су комплементарна већим индустријским капацитетима и допуњују производне програме. Развоју тих предузећа доприносе и стимулативне олакшице у планској градњи, како стамбеног, тако и пословног простора.



 Област пољопривреде у друштвеном и индивидуалном сектору такође представља битну основу економског развоја општине. Додатним улагањем у ратарску производњу, производњу сточне хране, дораду сјемена, товне капацитете, откуп и прераду млијека, кланичке капацитете и прераду меса, може се значајно повећати обим производње, јер сировине постоје, а пласман производа је обезбијеђен. На подручју општине постоји близу три стотине мини фарми за пет стотина музних крава, тов десет хиљада јунади и четири стотине хиљада пилића. Ако се томе додају и прије рата изграђени капацитети фабрике сточне хране која је производила 57 тона хране у једној смјени са складишним простором за хиљаду тона, затим фабрика сјемена за десет тона крмног биља, двадесет хиљада картица поврћа и осам тона сјемена на линији дораде у једној смјени, те податак да је фабрика располагала са стотину педесет хектара уређеног земљишта и капацитетом за тов шест стотина јунади у турнусу, јасно је да су расположиви капацитети у пољопривреди изузетно велики, али неискориштени. Географски положај и природне каратеристике подручја општине Дервента пружају значајне могућности за развој ловног и сеоског туризма. Цијела територија богата је дивљачи ниског лова а обронци Мотајице познати су по срнећој дивљачи. И чиста и незагађена ријека Укрина која протиче кроз Дервенту богата је рибом, а у летњим мјесецима популарно излетиште Дервенћана.
Википедија

Петрово

Према званичним подацима, општина Петрово егзистира од 1929. године до 1962. године кад је извршено њено припајање општини Грачаница. Статус општине враћен јој је референдумом грађана 1991. године.

Општину Петрово прогласила је привремена Скупштина општине за општину у оснивању, на сједници одржаној дана 12. октобра 1991. године Одлуком о проглашењу општине Петрово, а озаконила Скупштина Републике Српске .



Општина Петрово налази се у средишњем дијелу БиХ , односно средишњем јужном дијелу Републике Српске обухватајући Спречанско поље и сјевероисточни дио планине Озрен. Налази се између три позната привредна базена: Тузланског, Зеничког и Добојског. Општина Петрово од Добоја је удаљена око 25км односно 45км од Тузле, а граничи са сусједним општинама: Добој, Грачаница, Лукавац и Маглај.

Магистралним путем Добој-Тузла и жељезничком пругом Добој-Тузла, општина је повезана са регионалним центрима. Укупна површина општине је 118,24 км².

Општину чине седам мјесних заједница: Петрово, Какмуж, Карановац, Сочковац, Порјечина, Кртова и Калуђерица. Процјена је да на подручју општине Петрово живи око 10.000 становника.

Петрово је скоро у цјелини рурално подручје, осим малог дијела мјесне заједнице Петрово, гдје се налази административни центар општине и гдје је и највећа густина насељености.

Рељефно 65% територије општине Петрово чини брдско – планинско подручје, а осталих 35% територије је равничарско. Просјечна надморска висина је 534м. Над Озреном доминирају два виса, Велика Острвица 918м (уједно и највиши врх на Озрену) и Краљица са 883м.

Шума и земљиште су два важна природна ресурса којима обилује општина Петрово. 6.438,40 хектара површине Петрова налази се под шумама. Обрадиво земљиште је важан али недовољно искориштен ресурс Петрова. Тренутно се обрађује само земљиште у приватном власништву, док се државно земљиште не обрађује и налази у јако лошем стању.

Поред обрадивих површина и шумског богатства, који су несумњиви ресурси овог подручја, посебно треба истаћи јединствене минералне ресурсе. Заједничка карактеристика за скоро све природне и минералне ресурсе којима располаже општина Петрово је њихова недовољна истраженост, с једне стране и занемарива економска ефектуираност, с друге стране.

Планина Озрен богата је природним ресурсима, посебно здравом питком водом са извориштима у еколошки очуваној средини, термо-минералним водама са љековитим својствима, те рудним и минералним ресурсима.

Развој општине Петрово усмјерен је ка искориштавању минералних сировина, а посебно термоминералних вода и течног угљен-диоксида, као и развоју туризма. Поред тога, значајном развоју општине Петрово доприноси постојећа експлотација шума и прерада дрвета, производња грађевинских конструкција и елемената.

Главни капацитети су дрво-прерађивачка индустрија, лака хемијска индустрија и производња грађевинског материјала. Најзаступљенија је дрвопрерађивачка дјелатност (десет фирми), од примарне до финалне обраде дрвета. Друга најзаступљенија дјелатност је прерада пластике (четири предузећа).

Посебно се, у посљедње вријеме, истиче развој у пољопривреди: перадарство, производња млијека, пластеничка производња и воћарство.

Када је у питању пословно окружење општине Петрово, однос општинске управе према привредном сектору, квалитет и цијена општинских услуга се оцјењују као задовољавајући, чак веома стимулативни за развој пословања. Што се тиче општинске политике и праксе у урбанизму и управљању земљиштем највећи проблем представљају неријешени имовинско- правни проблеми у вези са земљиштем приватизованих предузећа и земљиштем у зони међуопштинског разграничења са општином Грачаница.

Општина дјелује на побољшању услова живота у свим областима. Руководство Општине и административне службе раде на обезбјеђењу што квалитетнијих услова за живот и стварање урбане средине са свим потребним садржајима. У циљу унапређења квалитета живљења грађана, Скупштина општине је усвојила:

- Стратешки план развоја општине Петрово 2007-2012;

- Анализу утицаја квалитета земљишта и воде на животну средину за општину Петрово;

- значајну просторно планску документацију (регулациони планови пословних зона у Петрову,

Сочковцу и Карановцу, туристичке зоне у Калуђерици, те Просторни план општине Петрово);

-Стратегију развоја туризма;

-Студију оправданости успостављања пословних зона у општини Петрово;

-Студију успостављања предузетничког инкубатора;

-Стратешки план развоја пољопривреде 2008-2013;

-Унапређење управљања земљишта увођењем ГИС-а;

-Шумско-привредне основе;

-План капиталних инвестиција 2010-2015, и др.

Примарни циљ ових докумената је да Општина, као јединица локане самоуправе, дефинише своје правце и идентификује стратешке смијернице за будући развој.

Општина Петрово је у протеклом периоду остварила изузетно добру сарадњу са многим домаћим и међународним организацијама/донаторима (СДЦ, ГАП, ГТЗ, Јапанска влада, Италијанска провинција Падова,...) а Холандска фирма се одлучила на улагање у привреду и отворила већ другу фабрику намјештаја у Петрову.
Званична веб презентација општине Петрово

Брод

Брод се налази на широко отвореној и лако проходној Перипанонској низији, на обали ријеке Саве у Посавини. На левој страни ријеке се налази Славонски Брод. Сјеверну границу чини ријека Сава, која меандрира и често плави своју алувијалну раван.






Историја Брода и насеља у његовој околини датира још из бронзаног доба, око 1600. године прије наше ере. На мјесту на којем је данас смјештен један дио постројења Српске рафинерије нафте, налазе се под земљом остаци релативно великог насеља из прадавних времена. То мјесто народ је називао Пекаруса. Становници Пекарусе припадали су великом панонском народу. Своје трагове на овим просторима оставили су и стари Римљани. На мјесту данашњег Брода, постојало је градско насеље које су Римљани звали Марсонија. Како и сама ријеч Марсонија подсјећа на Марс — римског бога рата — тако ни Марсонија није била само цивилно и трговачко насеље, него је имала и утврђење. Главнина старе Марсоније, налазила се на мјесту данашње Славонско-Бродске тврђаве, а дио насеља био је и на десној страни. Писани документи у којима се Брод први пут спомиње, датирају из 365. године, што говори о чињеници да је овај град стар 1635 година.

По реду старости, у околици Брода на првом мјесту су Винска и Лијесце, који се у извјештајима Маријана Маравића спомињу 1648. Јединствени Брод тек је 1739. године подијељен у двије администрације, посавску и славонску. Десна обала постала је дио турског а лијева аустријског царства. Године 1850, у броду је живјело 700 становника.


Свој релативно велики успон Брод је доживио у првим годинама 19. вијека. У то доба био је то трговачки центар и важна тачка на раскршћу два царства. Падом Наполеона, Брод ће изгубити свој стратешки значај. На Берлинском конгресу 1878. године Аустрији је додијељен мандат да преузме управу у Босни. Тада је и Брод постао дио Аустро-Угарске монархије. Са том годином су повезани и почеци школства у Броду.

Прва јавна библиотека у Броду је основана 1889. године при Народној основној школи. Позната сарајевска трговачка породица Хаџи-Ристић оснива и прву новчану установу 1859. године. Након успостављања Аустроугарске монархије над подручјем Босне, Брод постаје главни пункт за промет монархије са новоприсаједињеним покрајинама.

Жељезничка станица саграђена је 1896. године по нацрту архитекте Ханса Ниемезцека. Станица је свечано стављена у употребу 1897. године. Узор за ову грађевину градитељ је потражио у далеком Авганистану, подигавши је у псеудомаварском стилу. Најстаријим објектом који је саграђен у том стилу, а који је сачуван, сматра се Вијећница у Сарајеву. Нажалост, станица је до темеља разорена у великом нападу на Брод 19. јануара 1945. године. У Сарајеву су сачувани комплетни планови ове грађевине. Жељезничка станица у Броду је била све до свршетка Другог свјетског рата највећи прометни чвор у БиХ.

Дана, 15. јула 1897. кренуо је први воз из Брода према Дервенти и Жепчи. Прва српска православна црква саграђена је у Броду 1894. године. Стара римокатоличка црква Свети Илија била је саграђена 1860. године, а након подизања нове цркве 1907. године била је преграђена као стамбени објект. Џамија је била саграђена 1909. године. О старој џамији нема података, али се свакако зна да је била саграђена у 18. вијеку.

Један од интересантних података је да је Брод захваљујући трговцима у Славонском Броду добио 1860. године и прву петролејску лампу у цијелој БиХ. Занимљиво је и то да је 1923. године Рафинерија нафте успјела набавити аутомобил марке „Форд“ и то је уједно био први аутомобил у Броду. Први аеромитинг у Броду је био 1912. године. Он је био приређен само 9 година пошто се први авион подигао изнад земље. Насеље на десној обали Саве службено је прозвано Босански Брод у рану јесен 1878. године, и ово име је задржао све до краја 20. вијека.





Модрича



Први писани документ о Модричи из 13. вијека је повеља мађарског краља Беле IV у којој се Модрича помиње као врело : "...fons Modricha, ubi cadit in Boznam“, али све указује на то да се радило о мањем воденом току који се улијевао у ријеку Босну.

По предањима, Модрича је име добила према рјечици чија је вода била модра, планинска. Та ријечица претпоставља се да је Дуса. Према другим казивањима подручје носи име старе словенске ознаке за плаву боју неба и даљина, што се на хоризонту више назиру него виде-модрина / модрича.

Постоје археолошки докази о присуству човјека на просторима данашње модричке општине још у палеолиту – старијем каменом добу. О томе свједоче трагови откривени на локацији Градина у селу Дугом Пољу изнад долине Босне.

Трагови прастарих земљорадника из неолита пронађени су на више мјеста, а између осталог, и на локацијама Кулиште у Крушковом Пољу, на Ждраловом брду у селу Кладарима, на локацији Прљача, затим у селима Врањаку, Кужњачи, Скугрићу, Дугом Пољу...На Доборском бријегу је значајно налазиште са седам архелошких слојева из металног доба.

На више мјеста у модричкој општини наилази се и на трагове старословенских насеља. У повељи Котроманића из 1324. године помиње се жупа Ненавиште у којој су насеља Модрича и Јакеш.

Око тврђаве Добор одвијају се догађаји који су предзнак краја босанске државне самосталности. То су сукоби са Мађарима 1393./94. и 1408. године и сјеча 170 босанских бољара на бедемима ове тврђаве. Ови крајеви су затим постали сурово ратно крајиште у наступу Турака, а они су 1536. године освојили Добар и Модричу. Послије турског пораза код Беча 1683. године , у сљедећа два вијека ово је гранично подручје, а то значи – зона ратних сукоба, буна, пустошења и економске стагнације. За вријеме аустроугарске окупације, Модрича је 1897. године уврштена у вароши каквих је у Босни и Херцеговини било 66.

У другој половини 19. стољећа економске и културно - просвјетне прилике лагано крећу набоље. Забиљежено је сјећање на постојање школе можда још крајем 18. вијека, а у сваком случају од друге половине 19. вијека. Модрича је расадник школа по околним сеоским насељима.У оба свјетска рата, као и у последњем рату у вријеме распада некадашње Југославије, овај крај претрпио је велика разарања уз трагичне људске жртве.

Културно историјске атракције

Археолошки докази присуства човјека на овим просторима досежу још у доба палеолита, старијег каменог доба од око 45.000 - 15.000 година п.н.е. Докази тог периода откривени су на локалитету Градине у Дугом Пољу и Ждралово Брдо у Кладарима. Многобројна су налазишта старих некропола. Једно од најстаријих гробља из средњег вијека је Гричко гробље у Дугом Пољу, Старо гробље у Добрињи и Маџарско гробље у Врањаку. На сјеверном рубу висоравни Дуге Њиве налазе се у темељима очувани остаци утврђења Градац. Ово је мало утврђење чији је плато на гребену широк 6-8 метара а растојање између два попречна рова је од 20 до 25м. Пронађени дијелови наше домаће керамике зрелог средњег вијека указују да је тврђава кориштена од 13. до прве половине 16. вијека. Изворно име ове тврђаве је непознато. Локално становништво назива га Градац.

На планини Требава у селу Бабешница на локалитету Ћелије или Ћелија налазе се трагови најстарије хришћанске цркве. Хришћанске цркве наслеђивале су стара многобожачка светилишта те је на овом мјесту према предању поштован култ божанства плодности гдје су се светковине одржавале у вријеме љетне дугодневнице. Име Требава долази од старословенске ријечи "требва" што значи жртвеник многобожачки, мјесто гдје се приноси жртва. На руском језику значење ријечи је олтар. Старословенско божанство плодности и успомена на њега сачувани су у називима околних требавских поља, рјечица и висова.

Стари град Добор са својом Добор кулом представља симбол града. Налази се на лијевој обали ријеке Босне око 4 километра узводно од Модриче. Саградио га је Иваниш Хорват између 1387. и 1388. године у виду утврђена са двије куле. Због стратешког положаја Добор је кроз историју бивао више пута изложен освајањима и пустошењима.На локалитету града Добор откривено је и седам археолошких слојева из металног доба која му дају на значају.

Прекретницу у развоју туризма општине Модрича представља и проглашење цркве Светог Лазара и Светих Српских Новомученика на Дугој Њиви 2007. године у манастир, чиме је ово подручје постало један од религијских центара Републике Српске.

Када се говори о муслиманском наслеђу у граду постоји објекат једнодомне грађе овалног облика којег у народу називају турбе. Ово је мјесто на којем је саграђена гробница извјесном турском бегу који је на почетку 18. вијека погинуо. Објекат је у изузетно добром стању са уређеним двориштем и оградом, а најчешће је посјећен током мјесеца Рамазана када се на прозорима турбета и око њега пале свијеће.

У самом средишту града налазе се два споменика. Један од споменика у парку подигнут је у част незнаном јунаку из НОР-а. Преко пута зграде Скупштине општине Модрича смјештен је споменик посвећен палим борцима за Републику Српску.


Из парка се са стране окренуте ка центру града излази у тзв. Пјешачку улицу, модрички корзо, дугу око 300 m, затворену за саобраћај, дуж које се простиру разноразне продавнице, занатске радње, кафићи и ресторани. Улицу "чувају" стабла кошћеле која је чине алејом, омиљеним шеталиштем Модричана и гостију града.

У центру града, на Тргу Немањића, на око 1000 m² смјештен је Српски културни центар (СКЦ). У оквиру Културног центра налази се Плава сала капацитета 250 особа, намјењена за организовање конференција и сценских перформанси. Поред плаве сале на располагању су и мање просторије капацитета до 50 особа у којима се одржавају књижевне вечери, јавне трибине, радионице, семинари и разне промоције.У самом холу и ходницима излажу се слике и остали умјетнички предмети попут ручних радова, икона, предмета нађених приликом археолошких ископавања и др. У склопу СКЦ-а налази се градска библиотека са око 32.000 наслова као и кино сала.

Вукосавље


Општина Вукосавље је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине се налази у насељу Вукосавље

Подручје Општине Вукосавље чине насељена мјеста:

Ада, Брезик, Видиковац, Врбовац, Вукосавље, Гнионица, Јакеш, Језеро, Јошавица, Калуђер, Модрички Луг, Пећник, Поточани, Ново Село и Срнава.

Насељена мјеста Ада, Врбовац, Поточани и Срнава су подијељена између Општине Викосавље и Општине Оџак.

Општина Вукосавље се граничи се на југу са Општином Модрича, на западу са Општином Брод и на истоку са Општином Оџак која се налази у Федерацији Босне и Херцеговине.

Општина Вукосавље је настала од дела територије бивше Општине Оџак (насеља: Гнионица, Јошава, Калудер, Јошавица, Језеро и делови насеља Срнава, Ада, Поточани, Оџак и Врбовац), који је добио назив Вукосавље и нашао се после рата у саставу Српске. Општини су додата и три насеља из Општине Модрича: Вукосавље (стари назив насеља је Јакеш), Брезик (стари назив насеља је Модрички Луг) и Видиковац (стари назив насеља је Пећник). У општини се налази 13 насељених места и има површину од 86833521 ари, или 86,83 km.

Шамац
Општина Шамац је сјевероисточна општина Републике Српске и централна је општина у Посавини. Око Шамца се налазе општине: Градачац, Пелагићево, Доњи Жабар, Вукосавље, Домаљевац - Шамац, Модрича, Орашје, Оџак, а на њеном сјеверу су ријека Сава и Република Хрватска. До Дејтонског мировног споразума (Општи Оквирни споразум за мир у БиХ) општина се простирала на 219, а данас на 184 км2, јер су по Дејтону села Базик, Домаљевац и Пруд, те дио села Гребнице - припали Федерацији БиХ. Према попису из 1991. године општина Шамац је имала 32.900 становника, док их данас има око 19.000. У граду Шамцу живи око 5.500 становника. До 1995 године у општини је било 26 насељених мјеста, а данас их је 20 и то: Шамац, Баткуша, Брвник - дио насељеног мјеста, Гајеви, Гребнице - дио насељеног мјеста, Горња Слатина, Горњи Хасић, Доња Слатина, Доњи Хасић, Засавица, Корница, Крушково Поље, Лугови, Ново Село, Тишина, Обудовац, Писари, Средња Слатина, Црквина и Шкарић. Највећа села су Обудовац и Црквина.


У доба праисторије, Шамац је био насељен. Археолошки истражни локалитет Кулиште, на сјевероисточном ободу села Крушково Поље, најстарије је неолитско насеље у околини Модриче и Шамца. Утврђено је да су трагове своје културе оставили и људи који припадају бакарном и бронзаном добу. Такође ту се налазила и римска поштанска станица Ad Basante. Има доказа да је управо ту, док је 1460. године водио борбе против последњег босанског краља Стефана Томашевића (српски владар из династије Котроманића), турски султан Мехмед II подигао утврђење Шамац (име Шамац потиче од ријечи шанац-ров, прокоп, канал), те да је то утврђење Стефан Томашевић срушио 1463. године.

Данашње општинско сједиште Шамац настао је тек 1863. године на ушћу Босне у Саву. Пројекат за изградњу Шамца сачинио је инжињер Салих ефендија Мукевит, а градњом су руководили француски инжињери. Једна од значајнијих знаменитости Шамца у градском језгру јесте чињеница да су улице у том дијелу града укрштене под правим углом, тако да градско језгро има облик правоугаоника.

Становништво Шамца је имало удјела у Посавској буни проте Стевана Аврамовића из Орашја, а нарочито мјештани села Обудовац, Баткуша, Брвник, Доња и Горња Слатина, Тишина и Црквина. Након што је, у октобру 1858 године, буна крваво угушена, масовно су страдали становници тих села. Забиљежено је и да је 1879 године данашњи град имао 242 куће и 955 становника. Фебруара 1883 године град је добио пошту и телеграф, а 1885 године и основну школу.

Шамац је скоро од свог постанка представљао трговачки центар за остала мјеста, највише због положаја и плодности Посавине. Интезиван развој Шамца почиње изградњом пруге Шамац - Сарајево 1947 године, као једна од првих радних акција у СФРЈ. Шамац је у периоду социјалистичке Југославије постао познат по производњи бојлера (Мебош), намјештаја (Шипад-Будућност, сада Нова Форма), текстилна индустрија (Шит), производњи аутомобилских стакала (Униглас).


На почетку рата у Босни и Херцеговини због свог геостратешког положаја Шамац је на почетку 1992 године постао "жариште" војно-политичких активности свих тадашњих супростављених страна. Јединице ЈНА су одржавале мир све до прве половине априла те године. У ноћи 16/17 априла 1992 године јединице Територијалне одбране Српске Републике Босне и Херцеговине у садејству са добровољачким јединицама у саставу ЈНА и МУП-а Српске Републике спријечиле су упад јединица Хрватске војске преко моста на ријеци Сави и понављање реализације злочиначког сценарија који се већ крајем марта 1992 године одиграо у Босанском Броду. Након повлачења ЈНА из БиХ 18. маја 1992 године подручје општине Шамац браниле су јединице Војске Републике Српске, а неке од одиграних битака на овом простору, као што је пробој коридора и протјеривање Хрватске војске у јуну 1992 године, остаће записане у аналима војничке тактике и стратегије.
Познате личности рођене у Шамцу

Зоран Ђинђић, рођен 1. августа 1952 у Шамцу, убијен 12. марта 2003 у Београду је био српски политичар и државник, доктор филозофије по образовању, један од оснивача и дугогодишњи предсједник Демократске странке, предсједник Владе Републике Србије (2001 - 2003) и први некомунистички градоначелник Београда од 1945 године (1997).



Доњи Жабар

У далекој прошлости овај крај (Посавина), гдје се налази и општина Доњи Жабар, био је мочваран, ненасељен и пуст,са пуно шума. До 1548. године била су евидентирана насеља: Црквина (данашње село Црквина код Шамца, Огудовац са орловим Пољем (данашњи Обудовац чији је заселак Орлово Поље, Чремошница (садашње село Трамошница, код Градачца) и Жабар, то је било заједничко име за Горњи и Доњи Жабар.

Доњи Жабар је био на нижој надморској висини, доле, па је и добио име Доњи Жабар.Први пут под овим именом спомиње се 1848.године када је одржан састанак турског везира Тахирпаше у Травнику са кнезовима потлачене хришћанске и кришћанске "раје" за увођење новог данка званог "трећина".Овај посавски крај био је давно насељен што се може закључити по православном гробљу у Горњожабарском засеоку Четница које датира из 1500.године. Долина ријеке Саве у сјеверној Босни, Посавина, била је насељена у камено, гвоздено и бронзано доба. Нађени новчићи у селу Толиси, код Орашја јасно указују да су у овом крају били Римљани који су покушавали да исушују мочварно и ритско земљиште у овом дијелу Босанске Посавине.

Падом Западног Римског царства ови крајеви падају под власт Гота,а затим Авара. Од IV до VII вијека Босанску Посавину освајају Бугари и Византија. Почетком XV вијека долазе Мађари и остају до 1463. године и пада Босне под турску власт. Од 1548. до 1683. године турски каравани на коњима ишли су са товарима млетачке соли кроз овај посавски крај. Велики каравани носили су сировине за извоз на коњима и гвожђе из Вареша за Брчко, одакле се та роба даље преносила лађама за Србију. Ови каравани су ишли од Тузле и пролазили покрај православног гробља у Доњем Жабару. Ту су прелазили рјечицу Бријежницу на што подсјећа назив двије њиве које се зову "Бродови" што значи да се ту "бродила" Бријежница и ишло се даље према истоку. На мјесту гдје су се каравани заустављали, да би сачекали једни друге, у засеоку Доњег Жабара "Коштанбари" назив је те њиве "Трубило" јер су ту први каравани трубили на трубе и давали поуздан знак гдје се налазе.

За вријеме турске власти уведени су бројни намети, харач, у виду "десетине" и "трећине" па је чак уведен и порез на малу хришћанску / кришћанску дјецу што је изазвало велико незадовољство и бунт у народу. Дошло је до велике буне у православном и католичком народу и та побуна је захватила села од планине Требаве до ријеке Саве и даље на исток до Брчког.Названа је Протина буна јер је на челу побуњене "раје" био Стеван Поповић, прото у православној цркви у Орашју, које је тада било српско село. Договор о подизању оружане побуне постигнут је у селу Жабару у прољеће 1858.године у засеоку Липик.

Нови турски везир Тахир-паша који је на везирски положај дошао 1857. године позива кнезове из ових побуњених села и њихове бегове на договор о плаћању новог пореза "трећине" што је прелило чашу огромног незадовољства. На овај скуп позвани су: из Жабара - кнез Стијепо Стојишић, из села Матића-кнез Паво Микић, из Доње Махале - кнез Маријан Москаљевић и из Толисе - кнез Мика Недић.

Буну посавских земљорадника угушила је регуларна Турска војска из Стамбола.Турци су у свом бијесу запалили више кућа у Жабару, Обудовцу и другим мјестима и убили више мирних тежака који се нису сакрили јер су мислили да нису ником ништа криви. Устаници су цијели први дан борбе пружали жесток отпор на Липику, Дугој Њиви-селу код Градачца и под Требавом, све док су имали довољно муниције.Остало је забиљежено да је барјактар у Протиној буни био Јаков Живковић из Човић Поља(село које припада Општини Доњи Жабар) у октобру 1858.године на Липику.У тој борби се истакао и Иљо Мирковић из Доњег Жабара, Јован Калиновић из садашњег Пелагићева, Цвијетин Бабић из Слатине, Мићо Зеленкић из Крепшића и Глиша Прибојац из Брчког.

До 1992.године подручје Општине Доњи Жабар било је у саставу Општине Орашје.Почетком несрећног грађанског рата у БиХ 1992.године, ово подручје које чине села са српским становништвом, издваја се из општине Орашје и припаја Српској Републици Босни и Херцеговини и функционише у саставу Општине Шамац. Значајан дио становништва Орашја српске националности,одмах по отпочињању ратних сукоба преселио се на садашње подручје Општине Доњи Жабар и поново засновао сопствена домаћинста.

Народна Скупштина Републике Српске, уважавајући вољу грађана овог подручја, на сједници од 21/22 јула 1993.године формирала је самосталну Српску Општину Орашје, која је под тим називом функционисала до 1997. године,када је промијењен назив у Општина Српско Орашје. Поштујући Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине бр. У 44/01 од 22. 09. 2004. године, а у складу са Одлуком Уставног суда БиХ бр. У 44/01 од 27. 2. 2004. године,и уважавајући мишљење Скупштине општине Српско Орашје,Народна Скупштина Републике Српске, на сједници одржаној 27. јула 2005. године доноси Закон о измјенама Закона о територијалној организацији Републике Српске којим, између осталог, мијења назив Општине Српско Орашје у: Општина Доњи Жабар.

Општина Доњи Жабар се успјешно развија, упркос томе што је као самостална јединица локалне самоуправе почела са функционисањем "на ледини" без основне јавне инфраструктуре. Међутим,воља грађана за својом аутономном јединицом локалне самоуправе била је јача од свих недостатака.

Убрзани развој и насељавање, који су засновани највећим дијелом на развоју приватне иницијативе и успјешним привредницима који су од почетка свог рада примјењивали европске стандарде, посебно у аграру и индустрији сточне хране, саобраћају и трговини, као и на традиционално вриједним домаћинствима, у потпуности и суштински оправдавају постојање ове Општине и довољан су разлог да народ овог подручја са осмјехом и оптимизмом гледа у будућност. Уосталом, то показује и доказује чињеница да Буџет Општине Доњи Жабар задовољава у потпуности потребе јавног финансирања, и не само то, већ и омогућује интензивно улагање у изградњу инфраструктуре, путева и друге капиталне инвестиције. Једном ријечју, Општина Доњи Жабар је једно велико (г)радилиште.
Званични сајт општине Доњи Жабар

Пелагићево


Општина Пелагићево је основана одлуком Народне Скупштине Републике Српске број: 01 – 1499/92 од 16. септембра 1992. године. Конституисана је и почела са радом 30. 01. 1993. Општина Пелагићево је настала од дијела територије пријератне општине Градачац, која је се налази на територији РС, као израз народне воље и нове друштвено политичке реалности.

Утврђено је да је подручје Посавине било насељено још у праисторијско доба, што доказују разни предмети пронађени на локалитетима Матић код Толисе и Грбача у Слатини. Изузетно значајно историјско налазиште јесте и некропола Вучићи у Четници која датира из 1 500 године прије нове ере. Из овога се јасно може видјети да је долина ријеке Саве била насељена још у камено, гвоздено и бронзано доба. Људи су се овдје насељавали, јер је ријека Сава представљала важну саобраћајницу, била богата рибом, каи њена притоке, Толиса, Тиња и Брка, а земљиште поред њих, иако често плављено, било је плодно.

Пронађени новци (аполонија, драхма, денар) римских царева (Клаудија, Хадријана, Валенса и других) у Толиси и њеној околини, те разни предмети и накити, говоре да су почетком нове ере у Посавини били Римљани. У том периоду Посавина је била пуна мочвара, бара и ритова, али је била и плодна и богата, па су Римљани радили на њеном исушивању. После пада Западног Римског Царства Посавина потпада неко вријеме под власт Источних Гота, а затим Авара, са којима заједно од IV до VII вијека долазе Словени.

У периоду од IX до XI вијека над посавским подручјем смјењује се власт различитих држава: Бугарске, Византије, Србије и Маћарске. У доба јачања босанске средњовјековне краљевине Посавина улази у њен састав. За вријеме краља Твртка I Котроманића Босна доживљава свој врхунац у територијалном проширењу и тада престаје било какав утицај Мађара на крајеве у Посавини.

Почетком XV вијека Посавина поново долази под власт Мађара и остаје под њиховом влашћу све до пада Босне под турску власт 1463. године. Након тога, маћарски краљ Матија Корвин на на сјеверу Босне формира Јајачко – Сребреничку бановину, у коју наравно улази и Посавина.

1526. године, после битке на Мохачком пољу, Турска је сломила Мађаре и коначно учврстила своју власт на подручју Посавине, коју више неће изгубити све до Аустроугарске окупације.

Први писани историјски споменици који се односе на Посавину потичу из 1244. године када се први пут помиње Terra Tolys (мутна земља), описујући подручје које обухвата простор од ријеке Босне на западу до ријеке Тиње на истоку и од Саве на сјеверу до Спрече на југу.

До доласка Турака ови простори су били слабо насељени, што се може објаснити чињеницом да је ријеч о граничном и немирном подручју, кроз који су пролазили пљачкашки војни походи и које је иначе због честих поплава било подложно и разним епидемијама. Међутим, када су се Турци учврстили на подручју Посавине, почели су и спроводити политику насељавања у циљу стварања позадине за своја даља напредовања.

Године 1533. на овом пространом подручју налазила су се само четири насеља (Градачац, Бихаћ Главица, Копривница и Модрича) са укупно 49 кућа.

Већ 1548. године у турским дефтерима поред ова четири насељена мјеста проналазимо и следећа: Чремошница или Храмошница (Трамошница), Домановци (Домаљевац), Хајсићи (Хасић), Доњи и Горњи Боки (Бок и Оштра Лука), Огудовац са Орловим Пољем (Обудовац и Орлово Поље), Толиса Доња (Толиса) и Жабар (Пелагићево).

Као што видимо 1548 . године први пут се спомиње Пелагићево у историјским документима као насељено мјесто са срским становништвом у саставу Градачачке нахије. Исто тако, на овом мјесту се спомињу и још два насеља са подручја данашње општине: Трамошница и Орлово Поље.

Као једно од средишта католичког живља на подручју Посавине, Трамошница представља једну од најстаријих жупа у Босни. 1653. године се директно спомиње под тим именом, али је њено постојање свакако сеже још дубље у прошлост. Иако постоје многе недоумице и различите теорије око назива овог насељеног мјеста, највјероватнија верзија је она да су јој назив дали фрањевци који су долазећи у равницу преко брда за ово насеље именовали ријечима Trans Montes (преко брда), па је овај латински назив после словенизиран у Трамошница.

На географским картама из 1719. године налазимо опет имена ових насељених мјеста, али и још нека: Gradaschatz (Градачац), Imeonitze (Мионица), Turich (Турић), Schirmosnitza (Трамошница), Orlopole (Орлово Поље), Slatina (Слатина), Ledenitze (Леденице), Izbar (Жабар, односно Пелагићево).

Овдје се поред насеља Пелагићево, Трамошница и Орлово Поље, налазе и Турић и Леденице, такоће дијелови данашње општине.

Први писани опис Пелагићева дао је аустријски заставник Божић из 1785. године када је приликом акције извиђања пролазио кроз ова насеља:

"Село са приближно 40 хришћанских кућа. Пут води преко мочварног јарка, широког преко 30 корака. У отвореном пољу са мјестимично високим дрвећем и ниским грмљем, лежи село Матијевци са 10 – 12 расутих хришћанских кућа лијево и десно од пута. Одавдје води пут преко мочварне Бријежнице, преко које је постављен дрвени мост – 50 корака дуг, на бунар у жабарском пољу, по којем се распрострло село десно и лијево од пута са нешто шипражја."

Данас се са сигурношћу не може утврдити гдје се тачно налазило насеље које је описао заставник Божић, али се претпоставља да је било негдје око Јањића бунара. За ову се локацију сматра да је најстарија у Пелагићеву. Предања говоре да су ту некада живјели Мађари, па се после православни живаљ населио на бивше мађарско станиште.

У периоду друге половине XVIII и прве четвртине XIX вијека, на овом подручју је било јако много недаћа које су проузроковане поплавама, сушама, епидемијом куге, али исто тако и све тежим животом под турском влашћу.

Истрошена турска империја све више је западала у унутрашње кризе које су довеле до многобројних конфликата и националних буђења поробљених народа. XIX вијек је представљао период једног новог националног полета, период свеукупног народног буђења који је све више постајао супростављен актуелним друштвено политичким односима на Балканском полуострву.

Због свега тога, наредни период балканске историје обиљежен је многобројним устанцима и снажном отпору турској репресалији, а сви ови значајни процеси свакако нису могли да заобиђу ни подручје Посавине, а самим тиме и данашње општине Пелагићево.

У мају мјесецу 1875. године овим подручјима је пропутовао познати руски историчар Александар Гилфердинг и том приликом записао да је Хусеин капетан Градашчевић, звани Змај од Босне, имао у Посавини 13 села и око 1 300 породица – кметова. Од својих поданика је бег одузимао само деветину, па је због тога прозван "сиротињском мајком."

1831. године босански бегови су организовали устанак против централне власти у Истамбулу, на чијем је челу био капетан Градашчевић. Многобројно хришћанско становништво на овим просторима се придружило војсци Хусеина капетана борећи се за сопствено ослобођење од турске власти.

1832. године султанова војска наноси пораз беговској војсци у пресудној бици код Сарајева, те капетан Градашћевић напушта Босну и уточиште проналази у Винковцима, на аустријској територији. Но не задуго, јер су га тамошње власти на захтјев султана морале испоручити у Истамбул, гдје му се губи сваки траг.

Његов наследник Тахир – паша 1847. године постаје нови везир Босне и уводи тежак порез – трећину, а узимао је и харач за дјецу у повоју, што је довело до све већег незадовољства и отпора међу народом. У циљу превазилажења тешког стања, народ Посавине и Семберије је покушао да кроз петицију упућену цару у Истамбулу побољша свој положај и укаже на неприхватљиво понашање домаћих бегова и њихови грабежљивост. Међутим, петиција никада није прослијеђена до султана, него је остала код окружних власти у Тузли и Градачцу.

Вођени су и директни разговори у Травнику између Тахир – паше и кнезова из Горњег Жабара (Пелагићева), Матића, Толисе и Доње Махале, али они нису уродили плодом, него су чак због негодовања на неприхватљиве ставове везира том приликом убијени кнезови из Горњег Жабара и Матића.

Отпор против терора турских власти је све више добијао радикалне форме и све више се ширио међу овдашњим становништвом, без обзира на вјерску припадност. Да би се на некакав начин смирило стање у земљи, градачачки Нуредин – паша сазива скупштину народних представника у Градачцу у августу 1858. године на којој је прочитана наредба босанског везира о обавезној трећини која се мора давати. Свештеник из Горњег Жабара, Стојан Стојчевић је први жестоко иступио на овом скупу, супростављајући се везировој наредби, те је због тога са осталих 11 сељака из овог мјеста, који су били са њиме, окован и спроведен у Сарајево.

Због оваквог дрског понашања турских власти повећавали су се и разни видови отпора према њима, диверзије, засједе и напади на беговску имовину, што је са друге стране изазвало и нова хапшења кметова. Управо је из ових подигнутих тензија почела буна у народу.

Иначе, још од прољећа 1858. године почеле су припреме за подизање оружаног устанка који је требао да захвати Посавину, Требаву и Семберију. Народни прваци су придобили проту Стевана Аврамовића из Орашја да преузме вођство у буни, па ће по њему касније ова буна и добити име "Протина буна," која ће у Посавини ипак бити познатија под именом "Липичка буна," због шуме Липик у којој се десила пресудна битка.

Прота је ступио у везу са фра Микићем – Швабићем, гвардијаном у Толиси, који се прихватио вођства међу римокатоличким живљем. Најважнији састанак о припремању буне одржан је у касно прољеће 1858. године у кући попа Стојана Стојчевића у Горњем Жабару, коме је присуствовало неколико свештеника из Посавине и Требаве.

На састанку у Горњем Жабару је одлучено да се буна подигне у јесен 1858. године, пошто се сабере љетина. Предвиђено је да у устанку учествују такође зворничка и бијељинска нахија, као и чете из Србије. Прота Стеван и хаџи – поп Петко Јагодић из Врањака, као двојица главних вођа, требало је да припреме све што је за буну потребно.

Прве акције Протине буне почеле су у Орашју, паљењем беговских чардака. Буна је у ствари почела стихијски, прије него што је било предвиђено, па самим тиме и недовољно припремљено, што ће значајно утицати на даљи ток догађаја и на сам исход буне.

У Обудовцу су се 8. октобра 1858. године побуњеници сукобили са турском војском и однијели значајну побједу. Јединствено наступање народа из Толисе, Бока, Оштре Луке, Орашја, Слатине, Брвника и Баткуше, несумњиво је у великој мјери допринијело почетним успјесима устаника. Осокољени овом лаком побједом у Обудовцу, устаничка војска крене у поход на Градачац предвођена обор – кнезом (шеф кнезова) Марком Панићем (Жабарцем) и у Пелагићеву се, у шуми Липик, сукобила у са турском војском, што је познато као чувена Битка на Липику.

Устанике су дочекале бројна турске снаге, гдје је било и око 3 000 "низама," редовне турске војске. Побуњеничка војска је била слабо наоружана (виле, сјекире и понека пушка "кремењача," али је зато морал био на њиховој страни јер су се борили на својој земљи против турских угњетача.

Такође, устаници су очекивали и долазак појачања из Толисе, Доње Махале, Матића и Оштре Луке, али на жалост ове додатне снаге нису успјеле стићи на вријеме што је такође имало значајан утицај на исход пресудне битке Протине буне.

Пред побуњенике је изашао Селим – бег Градашчевић и питао их шта траже. Без изговорене ријечи Јован Калиновић из Горњег Жабара испалио је хитац из пушке и скинуо бега са коња. У том моменту Турци окренуше пушке према раји, а "низами" исукаше сабље и кренуше у јуриш. Падоше прве жртве са обје стране и разјарени Турци навалише свом жестином на слабо наоружани народ у липичкој шуми, гдје започе крвава борба прса у прса.

У почетку је устаничка војска побјеђивала, али је Турцима затим стигло појачање, "једренлије," тзв. резервна војска, што је преокренуло ток битке у корист Турака. Турском војском је у почетку командовао Тузлић – бег, кога је убио Лазар Ђукић, главни нишанџија из Брвника. У бици се посебно истакао хајдук Јован Калиновић звани Калина из Горњег Жабара, за кога се по предањима причало да га пушке нису могле убити, али су га на Липику убили кољем, зато што није успио побјећи јер су му се откопчали каиши на опанцима.

Према многобројним легендама и причама које су се испреле око Битке на Липику, такође су се се у овом крвавом окршају истакли и барјактар Јаков Живковић из Човић Поља, као и Лазо Новаковић и Лазо Несторовић из Горњег Жабара. Сви они су дали живот за слободу и независност нашег народа, која ипак тада није могла да буде остварена због неравноправног односа снага у липичкој шуми.

Због недостатка муниције устаници су се морали повући у два правца: према Обудовцу и Орашју. Разјарени Турци су су кренули за устаницима, палећи српска села кроз која су пролазили, а најгоре су прошли житељи Баткуше, Слатине и Обудовца. Том приликом је у Обудовцу спаљена ниска дрвена црква са свим инвентаром и светим књигама.

Турска војска се затим упутила према Орашју, гдје је дошло до нових борби у којима су учествовали мјештани тамошњих села, као и преживјели устаници са Липика из Горњег Жабара и Човић Поља. Међутим, и овдје је су Турци однијели побједу и до темеља спалили Орашје, гдје је такође запаљена и црква у којој је прота Аврамовић годинама окупљао православне вјернике. Сви који нису успјели побјећи и који су заробљени, побијени су у знак одмазде.

Бјежећи од насиља, народ се склањао у збјегове. Један такав збјег је био и у Горњем Жабару, кога је организовао тадашњи кнез Петар Росић. Ова шума у којој се крио народ добила је име Збјегови.

Неколико дана после мслома Протине буне, ликвидирана је и буна на Требави којом је руководио хаџи – поп Петко Јагодић из Врањака.

Значај Протине буне је изузетан, зато што је она у склопу других буна и устанака тога доба имала веома прогресиван друштвени карактер и свакако је знатно допринијела поткопавању и рушењу дотрајалог феудалног система и декадентне и репресивне турске државе.


Послије ових крвавих догађаја у Посавини, централна власт уводи нове реформе, али оне овдашњем становништву не доносе ништа доброга. Народ је и даље остао обесправљен, што ће довести до нових побуна и великог Босанско – херцеговачког устанка 1875 – 1878. године, после којег ће коначно турска власт бити трајно протјерана са ових простора. Тада долази до Аустро – Угарске окупације Босне и Херцеговине, што ће бити ново поглавље у историји ових крајева.

Положај кметова у Посавини је био веома тежак јер је то, углавном, био бивши посјед Хусеин – капетана Градашчевића. У склопу укупне мјере откупа кметова, више се се пута у Истамбулу расправљало о специфичном проблему кметова у Посавини па је у вези са тим, године 1856. послан у Босну Ахмед Џевад – паша са посебним овлаштењима.

Стање по овом питању се огледало у томе да је земља била подијељена на читлуке (посједе) које су кметови узимали у најам као наполичари или на трежину и четвртину. То су били баштински читлуци и као такви су се преносили са оца на сина, па су их сељаци сматрали својим власништвом. Стварни власници су били аге и бегови.

Пошто је имао овлаштења, Џевдед – паша је понудио кметовима сва земљишта која су обрађивали. Да би био олакшан тај откуп, понуђено је да се отплата изврши у три рока од по шест мјесеци.

Кметови су се у почетку устезали, јер нису вјеровали у искрене намјере ове понуде, али су се касније увјерили да то није била замка. Међу првима који су се откупили били су становници Горњег Жабара, односно данашњег Пелагићева. Исте, 1863. године, разлетјели су се сеоски кнезови и организовали прикупљање новаца за откуп. Тражани новац је убрзо сабран и предат, чиме је становништво Пелагићева ослобођено кметовских односа што је значило нов квалитет у животу и развоју села.


Земљиште је продавано прилично јефтино, зато што је власт у Истамбулу жељела да створи нове економске односе и нови друштвени систем по угледу на цивилизовану Европу. Према предањима, у Горњем Жабару је нека баба Јерковићка, која је била домаћин куће, за једногодишњи род воћњака откупила 30 хектара.

Слиједећи примјер Горњег Жабара, урзо су своје земљиште откупила и села Горња Зелиња и Толиса (код Градачца). Поред оваквих масовних откупа, било је и појединачног откупа земљишта, нарочито у српским селима.

Процес откупљивања наставио се и каснијих година, па и за вријеме Аустро – Угарске, а године 1910. велика већина сељака била се већ откупила.

Берлинским конгресом 1878. године Аустро – Угарска је окупирала Босну и Херцеговину, а привремени карактер ове окупације је 1908. године претворен у анексију. Опште незадовољство новом окупационом влашћу и њеним мјерама било је свакако карактеристично за овај крај, а посебно огорчење изазвано је управо анексијом из 1908. године.

Ипак, у овом периоду су постојао одређени напредак, што се посебно осликава кроз градњу прве намјенски грађене школе у Горњем Жабару 1882. године у засеоку Старчевићи, као и 1911. изградњом нове школе у центру села.

У 1911. години познати писац и противник режима Петар Кочић је у 2 – 3 наврата боравио у овом мјесту и разговарао са овдашњим угледним људима. Ове посјете Горњем Жабару су биле у директној вези са Кочићевим активностима у Босанском сабору у оквиру његове групе "Отаџбина". После ће и Горњи Жабар добити свога посланика у Сабору у личности Стојана Стојчевића.

Пред сам рат, 1914. године у Горњем Жабару је боравио, и састајао се са сеоским учитељем Миланом Кукићем, и Мишко Јовановић, активиста "Младе Босне," који је после атентата на војводу Фердинанда, осуђен на смрт и стријељан. Ово јасно указује на чињеницу да је на овом подручју очигледно било некаквих револуционарних активности организације "Млада Босна."

Велики број мјештана овог села је учествовао у Првом свјетском рату у редовима аустро – угарске војске. Много их је погинуло на ратиштима широм Европе. Појаве отпора одласку у рат и појаве дезертерства испољиле су се брзо, зато што је узалудност жртава била јасна и тражио се начин да се не иде у тај туђи рат.

Посебно је потребно нагласити добровољце из Горњег Жабара који су се борили на Солунском фронту у редовима српске војске и то: Тимотије Спасојевић, Ристо Анђелић, Симо Давидовић, Тимотије Ђорђић, Обрад Ђуричић – Илинчин, Перо Јеремић, марко Кнежевић, Цвијо Лазић, Марко Лађушић, Саво Марјановић, Цветко Остојић, Божо Павловић, Стојан Радуловић, Мојсије Сајловић, Марко Симић, Марко Кијановић и Јово Удовчић. Под Козјаком су погинули Перо Јеремић и Божо Павловић, 16.09.1918. године у вријеме пробоја.

Значај ових храбрих ратника је изузетан, јер су својим присуством дали снажан допринос Пелагићева и овог краја побједи над омрзнутом Дунавском монархијом. Од величанственог пробоја Солунског фронта, непрекидног потискивања непријатељске војске кроз балканска пространства, из битке у битку и побједе у побједу, све до Триглава марширали су ови храбри борци из Пелагићева у редовима побједничке српске војске. Резултат њиховог залагања и пожртвовања било је стварање нове државе, Југославије, државе каква на Балкану никада раније није постојала.

Драматична историјска дешавања проузрокована сударом тадашњих колоса која су захватила читаву земаљску куглу, исто тако су снажно потресла и наше просторе, доводећи овдашњо становништво пред велика искушења и изазове. Све противрјечности и конфузности крвавог рата на Балканском полуострву такође нису могле да прођу мимо простора Посавине и саме територије данашње општине Пелагићево.

Усљед непосредне опасности од напада на Краљевину Југославију од стране Сила осовине, извршена је мобилизација резервног кадра, којој се одазвао и значајан број резервиста из Горњег Жабара. Сви они су у априлском рату учествовали у оружаним сукобима против нјемачких снага, а после капитулације југословенске војске, пали су у њемачко заробљеништво, гдје су у логорима широм Њемачке провели четири године.

Распарчавањем тадашње Југославије од стране фашистичких сила, Горњи Жабар је са околином територијално ушао у састав Независне Државе Хрватске. Пред опасношћу од геноцида, од стране фашистичких елемената НДХ, у Горњем Жабару се формирају и наоружавају јаке патриотске снаге, које су током читавог рата успјеле да заштите српско становништво Горњег Жабара и околних српских села Посавине од истребљења.

Од краја 1941. године, па током читавог Другог свјетског рата, Горњи Жабар је дао значајан допринос НОБ – у и револуцији југословенских народа, у којој је узео учешће велики број овдашњег становништва.

После 1945. године тадашњи Горњи Жабар је неколико година имао статус општине, као и данас, али је после у склопу ширих друштвено политичких процеса ушао у састав општине Градачац као мјесна заједница.

Послератни период је обиљежавала обнова и изградња земље, многобројне радне акције, градња објеката инфраструктуре, станова, школа, привредних капацитета и подизање укупног квалитета живота становништва.

У периоду од 1946. године на овамо учествовало је око 1 000 мјештана Пелагићева на разним радним акцијама широм земље.

Пелагићево је у све бригаде градачачког среза давало отприлике по једну чету. Највише омладине и чланова Народног фронта учествовало је на изградњи пруге Градачац – Модрича. Према некаквим доступним подацима учешће на савезним акцијама кретало се овако: на изградњи пруге Брчко – Бановићи 20 бригадиста, пруге Шамац – Сарајево 150, Добој – Бања Лука 40, Градачац – Модрича 300, на изградњи Ауто пута Братство – јединство 110, на изградњи хидроцентрале абланица 15, на изградњи Новог Београда 200, на брани Спреча код фабрике соде у Лукавцу 29, на сјечи шуме у Коњуху 50, у руднику Бановићи 70, на ископу канала у Зеници 5, и у осталим акцијама око 50 лица.

Највећи број ових лица је учествовао на по више акција или је остајао на једној акцији у више смјена. Са ових акција, мјештани Пелагићева су донијели неколико стотина ударничких значки и похвала, а многима су оне отвориле и пут у свијет, па су остали на раду у индустријским градовима широм Југославије

Посебно је значајно навести акцију изграђивања Савског насипа помоћу којег би се отклонила опасност од поплава, а у којој су учествовали мјештани Пелагићева заједно са мјештанима других посавских општина. Пошто овај подухват није био довољан да трајно отклони опасност од поплава, приступило се изградњи Латералног канала и пратећих објеката, што представља први и најозбиљни пројекат за одбрану овог краја од поплава. Рад на овом изузетном пројекту трајао је од 1967. године до 1975. године, а његова оправданост се после сама показала отклањањем проблема које су до тада проузроковале поплаве.

Већ 1947. године почела је акција на изградњи задружног дома, који је за неколико мјесеци успјешно саграђен на темељима пред рат започетог соколског дома. У периоду јесен – зима 1953 – 1954. године извршена је доградња овог дома, прије свегта захваљујући добровољним прилозима и радом свих категорија становништва у селу. Највећи радни допринос је свакако као у свим акцијама дала омладина.

Изградњом овог дома још више су у Пелагићеву оживиле културне и спортске активности, тако да су у просторијама Друштвеног дома дзго времена биле и канцеларије културних, омладинских и спортских организација.

Читаоница која се налазила у Друштвеном дому имала је великог утицаја на проширење круга знања мјештана. До изградње нове основне школе овдје је била и мјесна библиотека, која је после премјештена у школске просторије. Већ у јулу 1959. године ова читаоница је добила свој први телевизијски пријемник , који је уједно био и четврти пријемник по реду на подручју општине Градачац и први телевизор у селу.

У то вријеме је владало и велико интересовање за телевизијски програм јер је то било нешто ново, тако да се викендом у читаоници окупљао велики број мјештана, па је због малог простора телевизор преношен у дворану, а љети и испред читаонице.

Веома значајна акција изведена је 1947. године када је доведена телефонска линија од Градачца. У наредној години мјештани Горњег Жабара су добровољно градили телефонску линију до Лончара, гдје је извршено прикључење на линију Брчко – Орашје.

Исте, 1947. године, мјештани тадашњег Горњег Жабара су организовали производњу поврћа за исхрану градитеља пруге Шамац – Сарајево. Поврће се узгајало на тзв. Гојковом пољу и свакако је добро дошло омладини н апрузи, а гест сам по себи представљао је израз солидарности и јединства са градитељима пруге.

Прве сијалице су у Горњем Жабару, односно Пелагићеву, засијале 1950. године. Тако је Пелагићево постало прво село у градачачком срезу које је добило електричну расвјету.

Први озбиљни захват на електрификацији Пелагићева извршен је 1957. године када је од Градачца изграђен вод напона 10 000 V до новосаграђене стубне трафостанице 10 / 0,4 kV. По обиму, дужини трајања и пои тежини услова под којим је изведено, ово је била највећа акција изведена у овом селу. Исте јесени настављало се развођење нисконапонске мреже, које је углавном трајало до 1968. године, када је освијетљен и последњи заселак.

У почетку је електрична енергија кориштена само за расвјету. Проширењем броја домаћинстава и употребом енергије за одређене апарате, долазило је до слабљења напона и квалитета снадбијевања.

Зато је током 1973. године вођена акција од стране Мјесне заједнице Пелагићево, Електродистрибуције и Скупштине општине за реконструкцију нисконапонске мреже. Након тога је учињено много. Изграђене су 4 блиндиране трафостанице са прикључним водовима од 5 897 м и постављена нова нисконапонска мрежа у дужини од 7 856 м.

На пољу образовања такође се у послератном пероду кренуло у акције унапређења и изградње бољих услова за похађање наставе. 1949. године је постојећа школска зграда из 1912. године дограђена за још једну учионицу у један стан за учитеља. Због константног повећања броја ученика 1952, године је изграђена нова школска зграда у засеоку Ћендићи.

Пошто су потребе за образовањем и школским простором у селу стално нарастале, кренуло се велику акцију изградње нове модерне школске зграде у селу. Сама акција је била веома широко замишљена и наишла је на значајну подршку разних мјесних, општинских и републичких структура. Напокон је 1969. године изграђена нова спомен школа "Васо Пелагић," а исте године је и Горњи Жабар промијенио име у Пелагићево, у част великог просветитеља и револуционара рођеног у овом мјесту.

Тада су образовне активности на подручју Пелагићева доживљавале своју пуну експанзију. Неписмених је 1971. године било свега 18,9%, док је у БиХ проценат неписмених исте године износио 23,3%.

Велике перспективе овом крају створене су изградњом магистралног пута Жупања – Тузла , који правцем сјевер – југ пролази и дијелом наше ошптине у дужини од 19 километара. Овај пут је изграђен 1967. и 1968. године и имао је велики значај за убрзани развој овог подручја. Исто тако, становници овог краја су имали и другу стрену околност да су се нашли на правцу и другог магистралног пута чија дионица иде из правца Босанског Брода, преко Модриче и Градачца за Брчко, Бијељину и Шамац. Асфалтирање овог пута је почело 1977. године, а значајно учешће у финансирању овог пројекта путем мјесног самодоприноса узели су мјештани Пелагићева, Турића и Мионице.

У тадашњем Горњем Жабару је теренска амбуланта почела да ради још 1950. године, када је запослен један болничар са пуним радним временом. После изградње нове основне школе 1969. године, за амбуланту се адаптирају просторије старе школе које далеко више одговарају овој сврхи и гдје је амбуланта остала све до данашњих дана.

После завршетка рата, на подручју данашње општине Пелагићево почеле су се развијати и привредне активности. У периоду 1947 – 1948. године формирале су се четири сељачке радне задруге на подручју Горњег Жабара, гдје је било обухваћено 470 домаћинстава. У 1948. години ове задруге су спојене у једну која се звала "Васо Пелагић" и која је била највећа задруга на подручју општине Градачац.

1957. године је формирано пољопривредно добро "Напредак,"чији су посједи највећим дијелом били на подручју данашње општине Пелагићево. Ово предузеће је спадало у ред највећих пољопривредних предузећа у регији Посавине.

70 – их година је изграђен силос са опремом за житарице капацитета 10 000 тона и сушаре капацитета 300 тона на 24 сата, у саставу ПД "Напредак."

Значајно је напоменути и експлоатацију шљунка која је у то вријеме на подручју Пелагићева била веома значајно изражена.

У сваком случају, све ово јасно говори какав је динамичан био друштвени и привредни живот на подручју данашње општине Пелагићево у времену прије последњег рата.


Долазак опште друштвене кризе и рат 90 – их година, захватио је и ово подручје, на којем се распадом старе државе и старог унутрашњег административног уређења, формирала данашња општина Пелагићево.
Званични сајт општине Пелагићево

Брчко

Брчко је град на сјеверу Босне и Херцеговине. Административно је сједиште Дистрикта Брчко.

Брчко се као насеље и тврђава први пут помиње 1526. тј. 1533. године, а према литературним изворима, као варош, значајније се развија након 1548. године када је изграђен пут од Тузле до Брчког. Од 8. марта 2000. године Брчко има статус дистрикта Босне и Херцеговине и данас је примјер успјешно развијене локалне заједнице.

Град Брчко је смештен у Посавини, на десној обали ријеке Саве, односно на ушћу њене десне притоке Брке, на 44°52" сјеверне географске ширине и 18°49" источне географске дужине, на 96 метара надморске висине. Источно од града простире се плодна Семберија, а западно је Посавина, док се петнаестак километара јужно од града дижу обронци планине Мајевице. Град је важан транзитни центар и кроз њега пролази најважнија путна комуникација која повезује западни с источним дијелом Републике Српске те јужни са сјеверним дијелом Федерације БиХ.


Поред веома значајних копнених комуникација, Брчко има и савремено опремљену луку на реци Сави, која се уклапа у јединствени пловни пут од Црног до Северног и Балтичког мора. Брчко, град са око 50.000 становника, има значајне индустријске капацитете. Средња годишња температура износи 11,2 °C, а клима је умерено-континентална са 760 mm³ падавина годишње. У последњем рату град је доста страдао, нарочито његово уже језгро које чини јединствену архитектонску целину, грађену у маварско-византијском стилу. У самом граду већину становништва данас чине Срби, а у великом броју су и Бошњаци.


Извор:ѕrcekrajine