ИСТОРИЈА,ФОТОГРАГИЈЕ И ТУРИЗАМ


Ево мало више података о овом вредном архитектонском објекту Ниша

Зграда је била изграђена око 1870. године у Ћир-Костином сокаку (иза "Маргера"), касније улици Стојана Новаковића као стамбени објект турског војног лекара (хећима) Захарија Статаса, пореклом Грка из Јањине. Зграда је представљала једну од најлепших објеката оријентално-балканске архитектуре у Нишу. Поред куће се налазио хамам,а у централном делу дворишта куће је био шедрван. После Првог светског рата, крајем 1919. године је купљена ова кућа за потребе Радничког дома (нишко радништво је од 1909., путем добровољних прилога, сакупљало новац за потребе Радничког дома у граду). Кућа је купљена за ондашњих 84.000 динара. Како је објекат био оронуо, добровољним радом је обновљен, и у њега су се уселили месно синдикално веће, месна комунистичка партијска организација, радничко културно-уметничко друштво "Абрашевић" итд. У згради се организовао и одржавао рад многих радничких организација (између осталог и рад ФК Радничког), као и приредбе, игранке и забаве, прославе првог маја итд. У подметнутом пожару Дом је потпуно изгорео 1. децембра 1928. године.




























 

 

 

 

Презентација Републике Српске 

                         у Љубљани и Загребу

Туристичка организација Републике Српске у сарадњи са бројним представницима туристичког сектора Српске, а под покровитељством Министарства трговине и туризма РС 21. и 2012/11/22. године организовала је представљање туристичких дестинација Српска у Загребу и Љубљани.

Више информација на

 https://www.facebook.com/media/set/?set=a.438798009502744.91044.132509003464981&type=1

 

 

 

 

Поглед на Дрину са Козије стене на Митровцу …

 


Руски Цар Николај II Романов за време смотре разговора са србским официрима.

 

 

 

Тешко се живело али људи су били срећнији!

 

 

 

Борис Радаковић, Срби Босне и Херцеговине

(први помен, историјски извори, континуитет)

Путешествије племена српског, су разбацала његове припаднике од Сјеверне Њемачке до Урала и од Балтика до Јадрана и Мале Азије. Како су вијекови пролазили тако су се и неки дијелови Срба утапали у друге народе као што је случај са Србима у Пољској, Чешкој, Русији, или су организовали своје племенске савезе, па потом и државне организације на Балкану и на подручју Лужица. Овдје ћемо пажњу посветити Србима на Балкану, и то западном дијелу Срба, који је населио и током историје формирао неколико државних и управних организација на територији која данас носи назив Босна и Херцеговина, а тако се зове и држава која је настала послије распада СФРЈ. Нећемо се много дотицати живота и развоја, сваке од државних организација Срба на простору БИХ, колико ћемо се посветити историјским изворима који свједоче о помену Срба као народа на овим просторима. Мимо имена Србин, сусрешћемо се и са неким другим називима за Србе, изведених по географским називима или именима старих народа, којима су означавани Срби од страних аутора, прије свега византијских, али и других. Српске државне организације на овом подручју су: жупа Срб у Поуњу, Босна, Паганија, Захумље, Травунија, а Срби су називани још и Илири, Далмати, Неретљани, Травуњани, Бошњани, Босанци, Бошњаци, Ере, Хумљани, Власи, Морлаци, Раци итд.

Први писани помен Срба на Балкану, изашло је из пера франачког љетописца Ајнхарда, који 822. спомиње Србе у вези са устанком Људевита Посавског, гдје каже да се Људевит склонио код Срба: '' ... Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit''.  Ово се односи на Србе у долини ријеке Уне, у данашњој Босанској Крајини, што значи да са простора данашње Босне и Херцеговине имамо први писани помен Срба на Балкану. Неписани трагови Срба, још су старији, и долазе нам у виду српских гробова (громила), који се налазе разасути од ријеке Купе до Македоније. Распоред громила, потврђује ријечи Ајнхарда да Срби држе велики дио некадашње римске провинције Далмације, тако да имамо археолошко и писано свједочанство о присуству Срба у раном средњем вијеку на тлу Босне и Херцеговине.
Picture
Карта распореда громила
Да је територија Босне и Херцеговине спадала врло рано од досељавања Срба на Балкан, под окриље централне српске државне творевине, заједно са Рашком, говоре многе чињенице,  о томе видјети у раду Ђорђа Ђекића,“ Где се налазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир „ објављеног у зборнику научног скупа чија је тема била „ Научна и духовна утемељеност друштвених реформи „ у Бањој Луци, 2009 године. Срби Захумља, тачније њихови претставници били су присутни на сплитском црквеном сабору 925. године , а то је вријеме када Захумљем влада Михаило Вишевић. Податак који имамо о томе гласи: ''Quique pervenientaes dicti episcopi, Dalmatiarum peragrantes civitates et Croatorum atque Urborum proceribus convenientes, congregati in Spalato episcopis et iudicibus, celleberimum concilium peragere''. Постојала је забуна у наочним круговима, око ријечи „Urborum „, јер су неки научници сматрали да се ова ријеч не односи на Србе него на градове. Међутим, не можемо узети да се „ Croatorum „ односи на народ, а „Urborum „, на градове. Разјашњавању ове енигме можемо потражити у западним хроникама које Полапске Србе називају између осталог и као Vrbi (Urbi), од чега је други падеж множине Urborum. Овај проблем детаљно је обрадио историчар Реља Новаковић који каже: „У својој Историји Горње Саксоније и суседних земаља Шетген и Крајзиг бележе познату вест о нападу Карла Великог 789. године на Венде-Љутиће и додају како неки мисле да су се том приликом у Карловој војсци налазили Срби (Sorben). Указујући у напомени на изворе који пружају такав податак Шетген и Крајзиг наводе, измећу осталих, и Регинову Хронику у којој стоји овако: ''Fuerunt autem cum eo et Sclavi, Vrbi (Annales Metenses Surui) et Abotrudi''. Затим додају да у оба последња случаја, тј. код Vrbi (Urbi) и Surui, треба читати Suurbi, jep, кажу, тако их чита и еголисменски монах (Monachus Egolismensis), а и други писци. Овај исти Регинов податак користи и Јордан, додајући, такоће, да еголисменски монах претвара Urbi у Suurbi, док у разним другим аналима стоји Surui, Surbi итд. Наведене Регинове речи цитира и Асеман, који каже да Urbi треба читати Sorabi. Међутим, корисну напомену ове врсте налазимо и код Ритера. Он на једном мјесту наводи Фредегаров податак о извесном кнезу Дервану, који је, наводно, одбегао од франачке власти и прикључио се кнезу Саму. Фредегар за тог кнеза каже да је био dux Urbiorum, на шта Ритер додаје да ово Urbiorum треба читати Surbiorum. Назив Urbi спомиње и Гебхарди, који на једном мјесту казује како међу истребљеним вендским племенима, поред Љутића, није било моћнијег племена од Срба. Оно је, каже, познато под именом Servii, Siurbi,... Urbi..., а земља им се звала Srbsko, Zrbija,Suirbi, Sworbia, Sorabia и Surpe. Фредегарове Urbe и Аделунг схвата као Србе. Кад је Цојс 1837. године штампао своје дело, поводом Полапских Срба каже да се једно племе Венда, које се појавило на Лаби, назива код Фредегера gens Urbiorum, нa  шта Цојс додаје да је у речи Urbiorumу ствари изостављено ''s'' у називу Surbiorum.“

О овом питању
Фрањо Рачки каже: " Уза то ваља двоје узети на ум: прво да је на сабору Спљетском судјеловао не само хрватски краљ Томислав са својим великашима него и захумски кнез Михајло са србскими великашима ( cum Chroatorum atque Serborum proceribus ) С тога и диели се, друго, спљетска метрополиа, односно бискупије њезине, у два диела: хрватски и захумски т. ј. западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватски краљ, у другом захумски кнез уз србске велможе ( ваљда жупане ). У опсегу првог диела бијаху столице бискупске у Осору, Крку, Рабу, Задру, Спљету, одприе у Скрадину, Дувну и Сиску; у опсегу пако другога диела у Стону, Дубровнику и Котору."
Picture
Лужички Срби

Picture
Цар Константин VII Порфирогенит

Византиски цар Константин Порфирогенит, оставио је свједочанство о Србима у својим дјелима “ De administrandi imperio “ ( О управљању царством ), “ De thematibus “ ( Спис о темама), “ Vita Basilii “ ( Живот Василија ),  “De ceremonis aulae byzantinae “ ( О церемонијама византиског двора ). У дјелу “ De administrandi imperio “ ( О управљању царством ), навео је све српске земље, од којих су Захумље, Паганија, Травунија данас дио Републике Босне и Херцеговине, док је централни дио Босне, њена првобитна територија од Сарајевског до Зеничког поља била саставни дио централне српске државе под кнезом Чаславом. Неретљани су по формирању своје државне организације израсли у праву поморску силу на јадрану. Наиме, вјероватно покупивши знање од старосједилаца које су ту затекли, градили су брзе и моћне бродове, па су тако 642. извршили инвазију на Сипонт, град преко пута њих на италијанској обали. Све до 10. вијека Неретљани су гусарским препадима узнемиравали и пљачкали бродове Венеције, Византије, италијанских кнежевина и далматинских приморских градова. Млечани су против Неретљана имали неколико похода, некад са више, а некад с мање успјеха, али српски гусари су се увијек враћали свом омиљеном занату, гусарењу. У другој половини 9. вијека, за вријеме српског кнеза Мутимира, неретљански Срби улазе у састав јединствене српске државе. Међутим, Неретљани су имали своје обласне управнике који су некад били подчињени српским кнезовима, а некад управљали са више самосталности, а један од њих био је и Беригој од ког имамо сачувану исправу из 1050. године. Поред њега, у исправи као свједоци спомињу се три жупана, Радабан, Бодидраг и Седраг, и сатник Тихан. Владар Захумља Михаило Вишевић, такође је извршио за рачун Византије поход на Сипонт 926. године, а након освајања града добио је титулу антипата односно намесника, те је постао заштитник неких дјелова Јадрана које је Византија сматрала својим.О поријеклу Михаила Вишевића цар Константин Порфирогенит пише: „Племе патриција и проконзула Михајла, сина Вишевог, архонта Захумља, потиче од некрштених који су живели на реци Висли...“.

Picture
Сплитски црквени сабор
Порфирогенит, не каже директно да ли је Михаило Србин,а ли пошто каже да је Захумље земља Срба то би се требало само по себи подразумјевати. Са друге стране широм Пољске постоје српски топоними, а имамо примјер записан у биографији пољског краља Владислава Варненчика(1440-1444), гдје пише да су посланици Твртка II истицали да су Бошњацима и Пољацима заједнички прадједови. Ови подаци могу указивати да су Срби, или бар један њихов дио, дошли на Балкан са Запада.
Picture
Владислав III Варненчик
Имајући све ово у виду, проилази да је територија данашње Босне и Херцеговине била главна база српског народа у средњем вијеку, и да је чинила већи дио српских земаља. Имамо  спомен у истом случају и етничко и географско име за Србе са ових простора, а тако пише византиски писац Кекавмен у другој половини 11. вијека о Стефану Војиславу који је у Дукљи поразио византиску војску, називајући га “ Требињанин Србин “. Пошто је Стефан био у сродству са српским кнезом у Дукљи Јованом Владимиром, наследио је њега на трону српске кнежевине Дукље. Доласком на престо,Стефан ће учврстити своју власт и направити подлогу за нову династију, која по њему носи име Војислављевићи, а која ће Дукљу уздићи у ранг краљевине. О умјећу и сналажљивости Стефана Војислава говори и то, што је успјео побјећи из Цариграда гдје је неко вријеме био заточен. Вративши се у Дукљу руши византиску власт у њој, а о томе византијски писац Јован Скилица пише: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“.

Picture
Српски краљ Константин Бодин

Потомци Војислављеви ће ширити границе своје државе, те тако ујединити добар дио земаља насељених Србима. У вријеме најјаче експанзије под краљем Бодином, којег су устаници у Македонији чак прогласили за Цара, српска држава ће обухватити: Дукљу, Сјеверну Албанију са Скадром, Рашку, Захумље, Травунију, Босну.Тако видимо, да је поријекло једне значајне српске династије, која се прва уздигла у ранг краљевске породице, са територије Херцеговине, односно из данашње Босне и Херцеговине.

У повељи бана Кулина упућеној Дубровчанима 1189. године, сам бан себе означава не по својој етничкој припадности, него по географској области којом управља па каже да је “ бан босански „ , што не треба да чуди када знамо да су и српски владари у Рашкој стављали у својим титулама географску, а не етничку ознаку. Да је заиста бан Кулин био српски владар у Босни потврђује, поред писма и језика којим је написана његова повеља, и писмо папе упућено Дубровчанима годину прије ове Кулинове повеље у којем спомиње српску земљу Босну „ regnum Servilie, quod est Bosna „. Дакле, Кулин влада Србима у Босни, и ставља географску ознаку, док владари Рашке владају Србима у Рашкој и такође стављају географску ознаку крај свог имена. Друга је ствар била док је Србија за вријеме Мутимира или Часлава била јединствена, тада су они владали скоро свим Србима и ових подјела није било. Али, то некадашње јединство остало је запамћено у папској курији, и зато они знају да је Босна само једна од српских територија.
Picture
Повеља бана Кулина
Поред Босне и Рашке у титулама српских владара има и других географских ознака, као што је Хум у титули кнеза Мирослава брата Стефана Немање, који се потписивао као “кнез хумски “. Регије Усора и Соли имале су такође своје кнезове, и биле некад више некад мање самосталне, да ли под врховном влашћу Срба или Угара. На жалост, није нам остала записана титула српског владара код којег се склонио Људевит Посавски, али по свему овоме стиче се закључак о конгломерату српских државица у средњем вијеку на подручју данашње Босне и Херцеговине.Такође, Босна и Херцеговина су територије са којих имамо сачуване најстарије примјере из српске средњовјековне књижевности и писмености, као што је Кулинова повеља Дубровчанима, Мирослављево јеванђеље,  многи црквени и гробни натписи итд.
 О истом етничком саставу народа средњовјековне Босне и Рашке, говоре повеље Стефана Првовјенчаног и бана Матије Нинослава, писане у приближно вријеме и упућене Дубровчанима. Навешћемо ове повеље које потврђују  нашу причу, а почећемо са повељом Стефана Првовјенчаног упућеној Дубровчанима гласи:

“ У име оца и сина и светога Духа ја, велики жупан Стефан, са својом децом, кунем се кнезу дубровачком Жану Дандолу и свој општини града Дубровника у Бога и Свету Богородицу и у часни и животворећи крст Господњи, и у света јеванђеља и у светих дванаест апостола и у светих четрдесет мученика и у 318 светих отаца. Кунем вам се без икакве обмане да сам вам пријатељ ја и моја деца, док сте искрени.

И ако неки ваш непријатељ пребегне у моју земљу, да вам га дам ако ће вам што напакостити из моје земље.

И да иду ваши људи по мојој земљи са робом без икакве бојазни, и да им не буде никаквог насиља, него да продају и купују слободно, а оно што је по закону трговачком у мојој земљи да ми дају.

И да не гони Србин Влаха без суда, него ако се учини неправда између Града и моје земље, да се састају судије где је по закону и да пресуђују а да не буде насилног одузимања имовине.

Ако ли ово преступим, да ми Бог суди и Света Богородица. “

Повеља бана Нинослава упућена Дубровчанима гласи:

“ У име Оца и Сина и Сватога Духа амин!
Аз раб Божји Матеј, а одмјелом Нинослав, бан бос'нски велики, кле се кнезу
Дубров'чкому Жан Дандолу и всеј опћине Дубров'чкој.
Таквом с'м се клетв'ју клел, каком се је бан Кулин клел:
Да ходе Власи свободно, их добит'к, тако како су у бана Кулина ходили, без все хабе и зледи. А ја кудје облада, тудје си ходите пространо и здраво, а ја пријати како-ре сам себје, и наук дати од все зледи.
А се писах, именом Десоје, граматиг бана Нинослава, велијега бос'нскога, тако вјерно како-ре у првих.
А се јеште: ако вјерује Србљин Влаха, да се при пред кнезем; ако вјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху да не буде изма. Боже-ре ти дај здравије. “
 У обје ове повеље и Стефан и бан Нинослав, кажу да владају Србима, а исто тако обојица Дубровчане називају Власима, јер је Дубровник у то вријеме још увијек већински романски град, а име Влах је ознака за Романа. Међутим, занимљиво је да бан Нинослав назива српске владаре у Рашкој искључиво рашким владарима, што може бити због тога што Нинослав себе сматра владарем Срба, и не жели да ни са ким дјели ту власт. Он је према томе владар Срба, а рашки владари само обласни господари. Ово можда говори о живој традицији, о јединственој српској држави из времена Часлава и других српских кнезова у вријеме бана Нинослава, гдје је постојао само један врховни владар Срба. До нас није дошао опипљив доказ овој замисли, али не може се ни олако одбацити, јер врло мало извора је сачувано за период српске историје прије Неманића. Сама та чињеница, што Нинослав себе сматра владарем Срба, а то право како видимо из његових повеља ускраћује Немањићима, нашу теорију чини могућом.Такође, бан Кулин прије њега потписује се као босански бан, али тај бан пише српским језиком и писмом, а и папска курија у вријеме бана Кулина, а и послије њега,  Босну види као српску земљу што смо раније показали. Бан Стефан II Котроманић, такође је означен као бан Босне, а у повељама чак своје поданике назива Бошњанима, али повеље пише српским језиком. Дакле, може бити, када се неки владар Босне осјећао довољно јаким истицао је , да је владар Срба као бан Нинослав, краљ Твртко итд. Са друге стране, када се неки босански владар осјећао слабијим,  под притиском са стране, или желећи да истакне своју политичку и управну аутономију, као банови Кулин, Стефан I и Стефан II, тада истичу само територију и народ којим непосредно владају.
Област данашње Херцеговине, која се у средњем вијеку називала Травунијом, Хумом или Захумљем, за вријеме Стефана Немање, оца Стефана Првовјенчаног, додјељена је његовом најмлађем сину Растку, млађем брату Стефана Првовјенчаног,  на управу  али он је све то напустио и отишао у монаштво, поставши први српски архиепископ Сава. Прије него што ће Растко напустити световну власт над Хумом, Немања издаје повељу Слићанима у којој се каже:“ „Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вукана у Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда не догоди.“ Касније ће архиепископ Сава основати између осталих и Хумску епископију са сједиштем у Стону који се данас налази у Републици Хрватској. Један други Неманић, Стефан Драгутин, владао је подручјем данашње Сјеверне Босне, тада познатим по географским називима Усора и Соли. У изворима се назива сремским краљем, ређе краљем Србије, а владао је овим простором од 1282 – 1316. Постоје многа предања о манастирима који су подигнути у његово вријеме у Сјеверној Босни, и мада се она у науци не узимају баш толико за валидне изворе, ипак треба археолошки испитати те манастире да би се тачно утврдило стање. Видимо да је Драгутин овим простором владао 34 година, те је свакако као и остали Немањићи морао подизати своје задужбине, тако да у овим предањима може бити и доста истине. Ако још узмемо изворе који говоре како је Драгутин јеретике враћао хришћанству, то свакао не би било могуће без црквене организације и инфраструктуре, тако да ће будућа археолошка истраживања свакако довести до разрешења ове енигме.
О једном народу најбоље говори језик и писмо којим се служи, а спомен о српском језику и писму у Босни и Херцеговини оставили су владари и великаши ових простора. Тако бан Стефан Котроманић ( 1322 – 1353 ), приликом уговора са Дубровчанима о уступању Стона и Превлаке 1333. године издаје четри повеље, двије на латинском, а двије на српском језику.Латинске повеље су ту због Дубровчана, код којих је латински био главни дипломатски језик, а српске повеље су ту због самог бана који говори тим језиком. Да је ван сваке сумње да је бан Стефан Србин говори и постављање думањског бискупа Ивана, кога папа препоручује бану Стефану, “ српском ( босанском)  владаоцу  { “Stephano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi ) “ } Овдје имамо примјер да се Срби означавају по именима обе своје главне покрајине, дакле Рашке и Босне. О покрајинским именима за Србе свједочи и књижица штампана 1790. године под називом “ Dissertatio Brevis ae Sincera Hungari Auctoris de gente Serbica perperam Rasciano dicta ejusque Meritis et fatis in Hungaria, у којој читамо на 18. стр. : " Србијанци и Бошњаци, које Мађари по рашкој држави називају Рацима, никада се у свом језику не зову Рацима него Србљима, нити гдје свој језик или народ зову рацким него српским или славенским ( српски, славенски народ )"  -  " Serbii et Bosnenses, quos Hungari Rascianos a Rasciae Regno appellant, nunquam se in propria lingua Rascianos vocant, sed Serbios ( Szerblyi ) neque usquam linguam suam, aut nationem Rascianum nuncupani, sed Serbicam aut Slavicam, Szerbszki, Szlavenzski Narod. "Потом имамо примјер да Дубровчани о повељи бана Твртка Котроманића о разрешењу рачуна Климе Држића и Бисте Бунића из 1355. године, кажу да је писана српским писмом. Посланик банице Анке и војводе Сандаља у писмима 1407. и 1411. године пише да су она писана на језику српском, а у оригиналима то пише овако “ лист српски „ „ српски ест писан “. О српском језику у Босни свједоче и страни извори. Тако Бенедикт Курипешић који пролази кроз Босну 1530. године, наилази на гроб војводе Радослава Павловића код Рогатице, и каже да је надгробни натпис истесан “ на српском језику и српским писменима „ , а у близини тога гроба налази се још један, у ком лежу војводин слуга и његов натпис истесан је  на “ српском језику и српским словима „ . Срби исламске вјероисповјести такође нису крили да пишу српским језиком, па тако са краја 18. вијека један Србин муслиман из Босне саставља мали ријечник којег је назвао " Попис биљака на српском језику " Syrf uzre otlar bejandir ". Овај је " попис биљака на српском језику " писан икавачки. И други Срби муслимани писали су својим матерњим језиком. Везир босански Веџид - Махмед - паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год, а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месеца года 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујем казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турски мјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Друго ништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српски желим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде мисеца на 30. года 1839." Дакле, у преписци са својим сродником користи њихов заједнички матерњи српски језик, а турски употребљава јер је он главни језик био у Османском царству. Мухамед Хеваји из Тузле, из прве половине XVII века, свјестан да је народ у Босни један, али подјељен вјерама, пише ове стихове:
“Отац један, једна мати
Прво би нам, ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?“

Срби муслимани су написали и једне од наљепших пјесама посвећених своме роду, као нпр.
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак са пјесмом “ СРПСТВУ“ у кокој каже за свој род :
“...Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне душе,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!“

Аливерић Тузлак такође са пуном свијешћу о себи пише:
… Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!


 

Авдо Карабеговић и својој пјесми “ OH, TA LjUBIM TE…“ пише како га његова вјера не спречава да воли своје српско име:

… Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.

Picture
Мехмед-паша Соколовић

Велики Везир Мехмед – паша Соколовић, није примањем ислама заборавио свој матерњи језик, па тако 1551. наглашава заповједнику угарске војске Баторију: „ И што ми пошиљаш ( шаљеш ) листова и све ми србскем језиком пошиљај“.

О језику који се говорио у Босни почетком 16. вијека зна се и у тадашњој Аустрији, па тако 1529. године, у неком службеном спису одређује аустријска власт: “Нека се босанском војводи Хасану пише на српском језику“.Године 1591. штампа Angelo Roccha књигу „Bibliotheca Apostolica Vaticana“ у којој на страни 171 каже: „ А Босанци између осталијех племена, који говоре српскијем језиком, обично употребљавају чистији и одабранији начин говора... као што сам чуо од Исусовца Епидавранина Марина Темперице, који тај језик врло добро зна“.



За српски језик, као и за његово име, имамо више назива као што су: словенски језик, како су га често називали Дубровчани; илирски језик како су га називали институције у Угарској и Аустрији, а име је добио од туда што су Срби живјећи на територији некадашње римске провинције Илирик, често ословљавани и као Илири, а њихов језик илирским; рацки језик често су га тако називали Угари пошто су и Србе називали Раци по покрајини Рашкој; босански језик називан тако по покрајини Босни; влашки језик називан тако по истоименом називу за Србе сточаре, као и због тога што су римокатолици и муслиман Србе називали власима у погрдном смислу.

Веома јасно о Србима Босне говоре титуле босанских владара и повеље обласних господара. Кад смо код титула навешчемо их неколико:
Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна на гробу Светога Саве у манастиру Милешева. Крунисан је по православном обреду, иако је био католик. Да би истакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Твртко ставља испред свог крштеног имена и име Стефан, што значи "венчани" (онај који је крунисан). Твртко је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, те је по тој линиј био и у родбинској вези са Немањићима. У својој повељи Дубровчанима из 1382.  о свом поријеклу каже да је од “родитеља мојих господе српске “, а у повељи којом укида трг соли у Суторину каже “ ... скиптара царскога првих мојих родитеља светих, господе српске, краљева и царева, и сљедим њихов живор и вјеру... “ , а како и не би сљедио кад је њихов насљедник и сродник. У истој тој повељи Твртко се потписао као „ Стефан Твртко Милости Божијом краљ Србљем и Босном и Приморјем „ што значи да влада Србима у Босни, Приморју и другим областима које се набрајају у неким другим његовим интитулацијама, као и да се сматра краљем свих Срба и оних који нису под директном његовом власти. Такође, у овој повељи Твртко пишући похвално слово молебног карактера “владици мојему Христу богу“ у стиху пише:

“придех благодат од господа бога

и сподобљен бих вјенца и части

и ксифтар царски родитеља својих

господе србске краљева и цара“

Ови стихове говоре о свјесности Твртка којем народу припада, ко су му преци и шта су били, а били су краљеви и цареви Срба чију улогу и традицију он сада наслеђује.

Твртков наслиједник Стефан Дабиша на почетку текста своје повеље упућеној жупану Вукмиру Семковићу 1395. године пише “ У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња. “ Дакле, и он истиче да влада Србима и набраја и области на које се распростире његова власт, а чији су становници у то вријеме углавном Срби. Све ове области, осим Поморја,  припадају данас Републици Босни и Херцеговини, а видимо да данашња држава носи име по две средњовјековне области, Босни и Херцеговини ( у средњем вијеку Хум ), док су се друга географска обиљежја углавном изгубила, или утопила у нека нова. Разлог овоме јесте, што су владари ових двеју области ојачали у односу на друге, те су просто проширили како своју власт, тако и ова два обласна имена на околне територије. Владари првобитне Босне, када су проширили своју власт на околне крајеве, називали су своје поданике из матичне Босне “ Бошњани “ или “ добри Бошњани „ који су великим дјелом чинили и слој властеле у средњовјековној Босни. Из тог назива временом ће се развити покрајинско име за становништво Босне, а то је Бошњак. Послије Стефана Дабише на трон долази његова жена Јелена Груба, а Дубровчани је у једном писму ословљавају као “ ... по милости божијој краљици Србије, Босне и ктоме ... “.Она себе саму у повељи издатој Дубровнику 1397. године, којом укида царину на Маслини и на Стону, себе назива “госпојом и киром Јеленом, вољом божијом краљицом Србима, Босни, Приморју и западним странама“. Дакле, видимо да су се Котроманићи сматрали владарима свих српских земаља као што је овде наведено, почев од Србије, Босне итд. Од Грубе власт преузима 1398. Стефан Остоја који је владао у два наврата, први пут   1398 – 1404, а други пут 1412 – 1418  године, и он у титули има на првом мјесту Србе, па Босну итд. Последња два краља из породице Котроманић, Стефан Томаш и његов син Стефан Томашевић Котроманић слично су се потписивали као и њихови претходници. Тако Стефан Томаш у повељи упућеној Дубровнику 1444. пише:“ Стефан Томаш краљ божијом милошћу Србима, Босни ,Приморју, Хумској земљи, Далмацији, Хрватима, Доњим крајевима и западним странам“. Примјећујемо у овој Стефановој интитулацији и помен Хрвата, а то је због тога што се његова власт распростирала и на неке хрватске територије као и његове претензије према Хрватској.

Његов син Стефан Томашевић се чак ородио са деспотском породицом Бранковић, оженивши Јелену ћерку деспота Лазара Бранковића, те је био последњи деспот у Смедереву, а под њим бар на кратко ујединио се српски народ са обе стране Дрине. У повељама последњег средњовјековног српског краља и деспота, такође се на првом мјесту спомињу Срби па даље редом као и код његовог оца. Последњи српски средњовјековни краљ живот је изгубио 1463. у Јајцу, гдје је био опсједнут од стране турске војске на чијем челу се налазио Махмуд- паша Анђеловић исламизирани Србин родом из Крушевца. Овај догађај симболично је предсказао будуће односе и проблеме који су настали између Срба осталих у својој старој вјери, и Срба који су примили ислам. О Јајцу имамо свједочанство из 1521 од Луке Корвата, који у свом писму спомиње град “ Јајце у Србији “ ( српској земљи ) - “ ( "Jajza in la Servia ").
Picture
Тврђава Јајце
Сада ћемо видјети пар примјера гдје великаши своје поданике називају Србима. Тако Гргур Николић, изданак породице Николић која је била у роду са Мирослављевом граном Немањића, приликом укидања Стонске царине 1418. спомиње да је царине слободан “ "тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона". Ови Власи што се спомињу јесу сточарски средњовјековни сталеж, који је углавном у то вријеме био словенизован односно србизован, мада је било и неких дијелова Влаха који су још били етнички другачији од Срба, али ће се они убрзо стопити са Србима. Овдје треба споменути да су несловенизовани Власи у средњем вијеку били најбројнија етничка мањина у српским земљама. Међутим, нису ни они сви били истог поријекла, а било их је углавном романског, арбанашког и  илирског поријекла, али и поријеклом од других народа. Ипак, баш на подручју Босне најраније и највише су Власи посрбљени како је то уочио Владислав Скарић, доста прије него на подручју осталих српских земаља.

Војвода Доњих краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, у повељи од 12. августа 1434. Године, издатој браћи војводи Павлу и кнезовима Николи и Влатку Ђурђевић, међу становништвом тог краја спомиње Србе и Влахе “... и у свему у чему их нађосмо да држе, било да је Србин или Влах...“.


Године 1451. Кнез Владислав, син херцега Стефана Косаче у уговору са Дубровчанима да неће “ никадаре забранити  ни уставити ниедна моје људе ни влахе ни србле слободно ходити у Дубровник трговати ... “. Приликом измирења херцега Стефана са Дубровником 1454. и успостављања слободне трговине, херцег такође спомиње србе и влахе као своје људе.

Огледала српског имена и народа свакако су српски православни манастири. У њиховим архивима чувају се листине које свједоче и о Србима у Босни и Херецговини. Тако у једном Дечанском љетопису из 18. вијека стоји и ово: “ три краља бјеху српска у то време, у Призрену Лазар, у Босни Стефан Твртко, у Прилепу Марко Влкашинов ". Знамо да Лазар није носио титулу краља већ кнеза, али ако занемаримо то, видимо да стари наш љетописац добро зна распоред српских земаља и имена владара у њима. У раваничком љетопису из истог вијека стоји: “1462. Воздвиже цар тарецки бран воевати на Мађаре, и тамо у сербском владинчаству освоише Турци Босну“. Када су монаси манастира у Босни тражили помоћ у финансијама од Русије, цареви Руски добро су знали на чијој се земљи налазе, тако цар Василије Ивановић зна 1607. да је манастир Папраћа близу Зворника у " у српској земљи " ( " Сербские земли " ). Године 1689. допуштају руски владари Иван, Петар и Софија калуђерима манастира Папраће “у српској земљи“ (“Сербскiе земли“), да сваке осме године долазе у Русију због милостиње. Народни пјесник о манастиру Папраћа ставља ове стихове у уста Милоша Обилића:

 "Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана... "

На црквеној књизи минеју у манастиру Житомислић стоји натпис, да је ту књигу и осам других књига послао на дар руски владалац Петар 1707. године “у српску земљу у манастир Житомислић, и пренеси их Гавро и Махаил синови Илије Милорадовића“.


У Хиландару је 1628. године, написана књига “Пролог“, коју је купио неки калуђер Максим из Завале, који се налази на рубу Поповог поља, око педесет километара западно од Требиња, и каже се да је манастир у “српској земљи“.


У једном српском љетопису из 16. или 17. вијека, стоји да је 1458. године примио “начел'ство срб'ско син Томаша краља Стефан“. Ријеч је о босанском краљу Стефану Томашевићу.


Дакле, од средњег вијека па све до данашњих дана Срби имају више држава у којима живе, а историја се тако поиграва са нама и као да се заинатила да Срби никада не буду сви у једној држави.


Када Сарајлије пишу српском патријарху 1681. они са пуном самосвјешћу о народу којем припадају пишу
" патријарху у овој српској земљи ".
1722. год. добише Сарајлије од српског патријарха Мојсија црквену пјесму. У њој се казује, како хришћани поштују бога:
"А најпосле Словен(и) Срби
што су сада (к'о) робови...
да најпосле сабор славни
у хришћане изабрани
што се зове сарајевски".

 Протопоп Ђурађ “Србин“ пише 1797. године следећу напомену: „ У земљи српској... епархији херцеговачкој и захумској својеручно потписани синодални протопоп Георгије Србин“. Ово мора да је потпис на неком писму које је Ђурађ неком слао или је запис на некој црквеној књизи.
О Србима у Босни говоре и византијски писац Кинам који спомиње у другој половини 12. вијека да ријека Дрина дијели Босну од остале Србије. Више него јасно ове ријечи говоре да је Босна од раног средњег вијека била у склопу српских земаља.Такође, Кинам каже за босанског бана Борића да је “ егзарх далматске ( српске ) земље Босне “. У византијским изворима, Србе су између осталог називали и Далматима, а то је у складу са традицијом византијских писаца, да дају имена старих племена народима који су се населили на њиховим територијама. Папска курија и домаће римокатоличко свештенство знало је ко живи у Босни и чија је Босна, а ево примјера гдје се то види:

 Када папа 1227. године нека права дубровачкој цркви, спомиње и српску државу Босну “Regnum Serviliae, quod est Bosna “ .

Око 1245. год. каже варадински каноник Руђер ( Rogerius ), да је татарски краљ " уништио српску ( рашку ) државу Босну " ( " destruxit Boznam, regnum Raciae" ).


 

1252. год. спомиње се у писму дубровачког архибискупа Ивана " српска држава, то јест Босна " ( " Regnum Serviliae, quod est Bosgna " ).


 

14. вијек. Горички архиђакон Иван каже у 14. вијеку. да је један хрватски краљ у 11. вијеку " опустошио српска брда све до Дрине " ( montes ... Servios ad Drinum usque vastavit " ).


 


1450. год. пише римски папа дубровачком калуђеру Ивану о католичкој цркви у Босни и каже, и каже да је у писму тог калуђера стајало, да " у покрајини Босни т. ј. Србији ( " in provincia Bosnae sive Serviae" ) има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.


 

Страни путници који су пролазили кроз Босну и Херцеговину оставили су такође много свједочанстава о томе ко живи на овим просторима.Ево неких њихових записа о томе:

1534. год. путовао је секретар млетачког сената Benedetto Ramberti преко Дубровника и Требиња у Цариград, и у опису тог пута каже да је Требиње „прво мјесто Србије“ кад се долази са мора.

1547. год. путовао је француски посланик преко Дубровника у Цариград. Тај је пут описао његов секретар Ј. Chesneau. Путујући од Дубровника преко Требиња дође у Фочу ( Chochia ) у српској земљи ( " pais de la Servia " ).



1550. год. путовао је млетачки посланик " Catharin Zen " преко Босне у Цариград и у опису његова пута помињу се " Срби " ( Serviani ) у Сарајеву.


 


1658. год. путовао је Француз Кикле кроз Босну. Из Зворника у Босни кренуо се с друштвом на 14 кола у Бијељину. Кочијаши су им били " скоро сви Власи или Срби, како их зову" ( " presque tous Morlaques ou Serviens, comme on les appelle " ).

У деветнаестом вијеку, код Срба имамо поред националне индетификације и веома јаку регионалну.Тако имамо 29. септембра 1877. године, када је засједала српска босанска народна скупштинма у логору Тишковцу, која позива све “ Србе Бошњаке “  да гдје се год који налази има повиновати одлукама те скупштине. У потпису стоји, пресједник Симо Чавка са још 128 потписа осталих делегата. Дакле, видимо да је име „ Бошњак „ било ознака и за Србе православне, а не само Србе Турског закона, као и да се некад под тим именом подразумјевало и сво становништво покрајине Босне. Још оваквих назива за Србе из Босне нашло се у документима који се налазе у Бугарској, а везани су за устанак Срба Босне 1875, и за рат Кнежевине Србије против Османског Царства 1876 – 1877. Тако 2. августа 1875. пише Васа Живановић из Неготина Љубену Каравелову у Букурешт, “ како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане деле, са својим вековним душманима. “Да нема сумње, да је овдје ријеч у оба случаја, и Херцеговци и Бошњаци, о Србима свједочи даљи текст у његовом писму у којем између осталог пише “... да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи са мачем у вис као победник. “ У другом писму Васа Живановић пише неком Арси и између осталог констатује „ Устанак изгледа као да је општи српски устанак. “
Picture
Један од листова Срба у Босни који је излазио за вријеме А-У окупације

Picture
Јосиф Добровски

Један од првих и највећих слависта, чешки филолог и историчар кеижевности Јосиф Добровски ( 1753 – 1829 ), у једном писму упућеном Јернеју Копитару између осталог каже: “... О географским називима мало се ја бринем. Та забога Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби.“ Дакле, и за слависте, људе који изучавају словенске језике и културу географска имена не представљају никакву недоумицу, они су само географски називи једног народа и ништа више.

Поред географске, Срби су се често изјашњавали по својој вјерској припадности као:

православци-грко-источњаци;муслимани-мухамеданци,Турци;католици;грко-католици. Посебно су католици и муслимани истицали своју вјерску припадност, а разлика у вјерским припадностима је можда и највише утицала на то, да не дође до уједињења свих Срба. Тако имамо запис неког Хрвата Шулека, који је 1909. године био шеф босанског правосуђа да католици и муслимани немају развијену националну свијест, док православни Срби имају и на питање “Шта је“ поносно одговарају “Србин, господине“ .Срби католици, којих није било само у Босни и Херцеговини примили су  хрватско национално име. Због чега су Срби католици, бар у Босни и Херцеговини, тако поступили говори следеће ријечи фра Грге Мартића, познатог у историографији као “први Илир Босне“. Он каже да је против припајања Босне Србији због тога што је Србија:

“...тако интолерантна према католичанству, до сада није дозволила изградити ниједну католичку цркву...“.Испоставило се да је у праву био гроф Чарториски, када је савјетовао Илију Гарашанина да би било “добро када би  ма која католичка установа била основана у Србији...“.Гроф Чарториски, сматрао је да би тај посао требало дати француским мисионарима, јер се француска сматрала заштитницом католика у Турској. Тад би, каже Чарториски:“Ови француски мисионари, или они који би радили под њиховом управом, препоручили би, у националном погледу,католике из Босне њиховој браћи православне вере, мјесто да као данас,а устријски свештеници изазивају и фаворизују њихову свађу“. Видимо, да поред разлике у вјери, уједињењу Срба је сметала и политика Аустрије, која је имала безрезервну подршку папе у Риму, а која је БИХ видјела у своме посједу што се касније и остварило.


Picture
Фра Грго Мартић

Фра Мартић није био ни за хрватство, па једном приликом о уређењу босанске управе после доласка Аустро-угарске управе и генерала Филиповића каже:

“Он састави са својим људима један пројект, а тај је нешто мирисао на хрватство, јер су уз њега били људи Хрвати, кано Влатко Мажуранић, Бадовинац Никола и неколико још других, што су састављали тај предлог“.

Дакле, видимо да су Срби католици у БиХ,з бог вјерских разлога били прије за одвајање из свог народа и стварања новог, али на крају су пришли хрватској националној мисли. Овај прелаз олакшан је узимањем штокавица, за стандардни језик Хрвата, тако да није постојала значајна баријера за то.

Срби муслимани привржени свом вјерском идентитету, у последњих 150 година, како је примјетио историчар Милорад Екмечић, девет пута су мијењали своје национално име, да би послије рата у бившој СФРЈ узели, ваљда као коначно, име Бошњак за своју нацију. Оно што су Срби католици почели око стварања своје посебне националне припадности под термином Бошњак, Срби муслимани су доградили и на крају узели за своје национално име.


Ово је само дио података који говори о Србима у Босни и Херцеговини, од раног средњег вијека до краја 19. вијека. Сматрамо да је историја Срба на овим просторима у 20. вијеку углавном позната већем броју људи тако да тај период нисмо обрадили. Циљ овога рада јесте да покажемо да су Босна и Херцеговина двије територије на којима су се образовале прве државе Срба на Балкану, те да покажемо помене Срба кроз историју и њихов непрекинут континуитет на територији данашње Републике Босне и Херцеговине. Ово је мали допринос у борби против фалсификовања историје Босне и Херцеговине, те стављања Срба у ранг дошљака у ове крајеве за вријеме Турске експанзије на овим просторима. Јасно се види да је Босна и Херцеговина одисала и још увијек одише српским именом, језиком, писмом, културом, духовношћу, односно идентитет Босне и Херцеговине јесте Српски идентитет.

 

БЛАГАЈ

Стари град Благај налази се 12 километар југоисточно од Мостара, у мјесту Благај 


ЉУБУШКИ

Изнад Љубушког на брду Бутуровица (349 м нв) се налази тврђава у народу позната као кула херцег Стјепана.
САМОБОР

Стари град Самобор се налази у Горњем Подрињу код Устипраче. Смјештен је на литици брда (786 м нв) у масиву планине Гостун, над кањоном ријеке Јањине, у близини њеног ушћа у Дрину.
ВРАНДУК

Стари град Врандук - капија Босне се налази око 12 километара сјеверно од Зенице на лијевој обали ријеке Босне.

 

 

 

 Jован Цвијић, у свом капиталном дјелу "Балканско полуострво", каже: "Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне и Боке Которске с друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Друга група заузима углавном највишу област зелене зоне, између реке Зете и отприлике реке Лима. У њој се разликују херцеговачка племена и племена "седморо Брда".
Стару Црну Гору чине четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. Свака од њих се дијели на племена:


Катунска нахија има девет племена: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце (Веље и Мале), Озринићи (Чевљани), Пјешивци (Горњи и Доњи), Загарач (Горњи и Доњи) и Комани (Комани у ужем смислу и Бандићи);

Љешанска нахија у недовршеном племенском груписању има "племена": Дражевина, Градац и Буроње;

Ријечка нахија има пет племена: Косијери, Добрско село, Цеклин (Горњи и Доњи), Љуботињ (Горњи и Доњи), Грађани,

Црмничка нахија се дијели на: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани и Бољевићи.

Тајна краља Остоје

Загонетно је било порекло новог краља, мало познатог пре него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка I, а други да је само рођак Котроманића по женској линији и да се у стварности презива Христић...

Краљевина Босна око 1444. године
Тог 24. августа године 1415. од рођења Господњег, јутро је било ведро иако свеже. Чим је устао, госпар Иван-Џиво Гундулић, дубровачки властелин и поклисар на двору босанског краља, започео је рад на свом извештају. Волео је да ради у обзорје, праћен птичијим хором, у време кад га још нико не узнемирава и кад су му дух и мисао сасвим јасни, попут погледа на тек осунчане ливаде и зеленило босанских шума које је видео кроз окно. Иако још дремљив због касно завршене краљеве гозбе, госпар Џиво је тог јутра био задовољан. На столу је лежао плод његових вишемесечних напора на двору - повеља којом је краљ Остоја свечано обећао да ће након толико година Дубровнику исплатити дугове које је направио његов претходник на престолу. У затвореном ковчегу лежала је и прва кеса дуката коју му је краљ лично дао - знак да је обећање о испуњењу дуга озбиљно. Посланик још једном задовољно прелете погледом преко редова у повељи коју је добио након више месеци који су протекли у молбама, претњама, обећањима:


...Услишисмо прошњу поклисарев дубровачких и створисмо им милост, и записасмо на ових наших повељах - да им платимо дви тисући и пет сат и педесет дукат, што им је остал дужан брат краљевства ми, бивши славнога споменија господин краљ...

Породица Котроманића

Након овог успеха, размишљао је госпар Џиво, следећи пут ћу, уместо у босанске гудуре, ваљда добити неки славнији задатак, рецимо код султана у Цариград или у Млечане! Затим се посвети послу који му је чинио посебно задовољство - да за дубровачко Веће припреми извештај о владајућој породици Котроманића и о личности краља Остоје, човека о чијем се пореклу мало знало. Џиво је око себе прикупио доста разних записа, као и преписа повеља. Желео је тог јутра да уради што више. Чекале су га велике дневне обавезе јер је краљ најавио сабор на коме је требало да буде усаглашено помирење између два завађена босанска великаша - Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Већ неколико дана племићи су се окупљали на двору у краљевој Сутјесци. Задубљен у посао, поклисар заборави на околину и предео пред собом.

...Кад је Котроман дошао у Босну и нашао је без господара, лако ју је заузео... Пошто је породица Котромана током времена добила велико потомство, сви су се по Котроману називали Котроманићи. Некад су то били банови, а некад кнежеви. У њиховој владавини било је добро што су они одржавали Босну слободну са старим обичајима...

Печат бана Матеја Нинослава
Џиво је писао о старим владарима, о онима који су уздигли славу „русага Босанског”, али који су често чинили много муке Дубровнику и његовим трговцима: о Кулину бану и Матеју Нинославу, о оцу и сину Пријезди, па о Стјепану Котроману, као и о његовом знаменитом сину Стјепану Котроманићу који је не једном потражио заштиту од непријатеља иза тврдих зидина Дубровника. 


...Кад је Стјепан видео разјареност великаша, повукао се са својом мајком Јелисаветом у Дубровник... Поменути бан био је много привржен граду Дубровнику, чији су трговци, којих је било много у његовој земљи, слободно трговали по целом краљевству...

Описао је затим како је Стјепан Котроманић проширио власт, освојио Хум (данас Херцеговина) од Србије и удвостручио земљу владајући „од Саве до мора, од Цетине до Дрине”. Задржао се и на опису „вере босанске”: У Босни је много јеретика, а посебно патерена. Они живе без свете тајне, без жртве; не крсте се, зазиру од крста и називају се и богумили. Свештеници им не носе народна имена, као што су: велики дјед Радослав, гост Милутин, старци Радомир, Жунбор, Вучко и ктому.

Започе након тога повест о Стјепановом синовцу и наследнику, највећем од свих Котроманића - о краљу Твртку. Читајући извод из повеље краља Твртка из 1378. године, Џиво се присети како је, као дечак, слушао приче свог оца, који је као дубровачки поклисар присуствовао у манастиру Милешева Твртковом крунисању за србског краља:
Печат краља Твртка I Котроманића 
И одох у србску земљу желећи и хотећи ојачати престо родитеља мојих. И тамо венчан бих дарованим ми венцем на краљевство прародитеља мојих Богом постављени Стефан, краљ Србљем и Босне и Приморју и Западним странам...

У једном запису неког дијака (писца) из Полимља, поклисар је нашао родослов којим је поткрепљено Твртково право на наслеђе круне Немањића:


Овај би први Урош, храпави краљ. И роди са својом супругом Јеленом Стефана (Драгутина) краља који је држао Сремску земљу и Усору... А Стефан краљ, који Срем држаше, са својом супругом Каталином, кћерком краља угарског, роди Владослава, Урошица и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана, босанског бана, Нинослава и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића...

Задубљен у писање, поклисар није обраћао пажњу на повике из дворишта. Размишљао је о судбини великих и малих људи, породица, држава. Краљ Твртко искористио је распад централне власти код својих суседа - у Србском царству и у Угарској - да учврсти своју власт и да прошири Босанску државу далеко на исток и на запад, па чак и да покуша да обједини многе србске и хрватске земље. Заузео је област србског жупана Николе Алтомановића, затим Котор, као и већи део Далмације: Сплит, Клис, Книн... Али, с братом се тукао и наслеђе није осигурао. Након његове смрти, великаши су се поново дограбили за гуше и разграбили поседе. Твртков наследник - краљ Дабиша - беше лутка у рукама моћника. Након његове смрти за краљицу је проглашена Дабишина жена Јелена Груба - прва и једина наша жена која је у средњем веку званично постала врховни владар. Поклисар нађе препис њене повеље упућене Дубровнику:
Јелисавета Котроманић и краљица Марија
Ми, госпођа Јелена, по извољењу Божијем краљица Србљем, Босне и Приморју и Западним странам и ктому... хотјесмо и заповидјесмо да не буде царине неиједне прије Стона на Маслини и на Сланом, од сада и довијека...

Захваљујући женама, име породице Котроманића широко се прочуло по европским дворовима. Једна од Котроманићки (Марија) беше удата у породицу знаменитих немачких грофова Хелфенштајн. Друга (Катарина) удала се за још чувенијег грофа Цељског. Али, најславнију и најтрагичнију судбину имала је Елизабета (или Јелисавета), кћи бана Стјепана Котроманића, која се удала за великог угарског краља Лајоша (или Лудовика). Вероватно је ова веза са угарским Анжујцима, потомцима француских краљева који су у грбу имали љиљане, донела овај цвет и у босански грб Котроманића. Елизабета је родила три кћери, од којих је једна наследила краљевину Угарску, а друга Пољску. Била је регент у време кад се распламсала борба око наслеђа угарске круне. Трагично је завршила. Побуњени великаши су је заробили и удавили пред очима њене кћерке. 

Злочин на Пареној Пољани

Као у Угарској, и у Босанском краљевству великаши су били једини стварни закон. Моћни херцег (војвода) Хрвоје Вукчић Хрватинић дуго је сам „ведрио и облачио” по Босни. Кад је остарио, власт у држави преузео је Сандаљ Хранић, хумски војвода, који је заједно с војводом Павлом Раденовићем 1398. године на престо довео новог босанског краља - Остоју.

Аверс печата краља Остоје Котроманића
Загонетно је било порекло новог краља, мало познатог пре него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка I, а други да је само рођак Котроманића по женској, „танкој” линији, и да се у стварности презива Христић. Остоја се и физички разликовао од Котроманића. Никада није говорио о свом пореклу, нити је спомињао претке у краљевским повељама. И поред свих покушаја, поклисар Џиво није успео да открије истину о краљевом рођењу, око ког је лебдео вео тајне. Надао се да ће истину можда сазнати од војводе Павла Раденовића, силног господара Источне Босне и Конавла, који је с краљем био повезан преко војводине рођаке, а Остојине жене. Али, однедавно, краљ се зближио с Павловим супарником, хумским војводом Сандаљем Хранићем. Задубљен у мисли, госпар Џиво Гундулић одједном се прену зачувши галаму и дозивање. Драматичне догађаје тог дана нећемо препричавати, него тачно пренети онако како их је описао сам поклисар у аутентичном писму које је сачувано у архиву Дубровачке републике. 

Јутрос рано отишао је краљ Остоја са својим сином и великашима јашећ у равницу... Ја остадох код куће да напишем неке листове; кад дође к мени слуга кнеза Павла (Радиновића), устадох и скочив на коња пођох за њими и стигох их негде около Сутиске... Кад бијасмо близу мјеста које се зове Парена Пољана, војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине сви његови људи. Умах нато даде краљ Остоја свезати кнеза Петра Павловића (сина војводе Павла); војвода Вукмир пако повуче натраг кнеза Павла Радиновића мада сам га ја молио да не буде крви међу њими. Мени се је све чинило да је то дјетиња играрија, јер не бијеше међу њима још ниједнога ударца. Кад је на то кнез Павле почео бјежати, мишљах да ће га само свезати. Ну у то дође кнез Вук, а неки од Сандаљевих људи одруби му главу; други опет одруби главу кнезу Павлу Радиновићу и он паде мртав... 


Реверс печата краља Остоје Котроманића
Потресен, поклисар је затражио објашњење од војводе Сандаља Хранића, који му је одговорио:

Јеси ли се надао да ћеш ово видјети? Ето по милости Божијој ја чиним и вршим правицу како и ви господа дубровачка чините; јер, ко издаје Дубровник, губи главу. Тако и ја чиним с другими неверними Бошњани!” Поклисар изброја укупно четворо убијених људи, као и још двојицу рањених, па закључи свој извештај на следећи начин: „Господо, по мом мишљењу у овој ствари нико није имао удела осим Сандаља и краља Остоје...

Поклисар је ускоро тужног срца напустио Босну не завршивши повест о Котроманићима. (Неколико векова касније то ће учинити један други Дубровчанин, по имену Мавро Орбин.) Знао је да подела рађа нове поделе, да злочин тражи освету и да су босански великаши прешли све границе међусобне мржње. Из даљине, из Дубровника, могао је само да прати даље догађаје у несрећном краљевству „добрих Бошњана”. Тајну правог порекла краља Остоје неће дознати, а она нам ни до данас неће бити сасвим откривена.

„Босна шапатом паде”

Крвави обрачун у августу 1415. године уздрмао је темеље босанске државе и постао нови чин повести о слабим краљевима и о вероломним и себичним великашима. Већ у јесен 1416. године Дубровчани пишу угарској краљици: „Босна је потпуно опустошена, а властела припремају међусобну пропаст.” Синови убијеног војводе Павла Раденовића позвали су турску војску у помоћ. Године 1416. Турци запоседају утврђење Врхбосну, у самом срцу Босне (код данашњег Сарајева). Остоја и његови немоћни наследници показали су се као људи мало достојни својих претходника - Стјепана Котроманића и краља Твртка. Попут лутака у пантомими, играли су споредне улоге на сцени на којој је једина тема била како ће „већа риба прогутати мању”. Тако су кнежеве Санковиће уништили војводе Павловићи, Павловиће су покорили херцези Косаче, а Косаче су, као и сви остали босански и балкански владари, Котроманићи, србски деспоти, бугарски и грчки цареви и многи други, завршили као турски вазали. На многим босанским стећцима остали су надгробни натписи који као неки окамењени, сетни ехо подсећају на поносне племиће нестале у насиљу тог доба. На споменику Радоњи Ртковићу код Гацког пише: „Погибох под градом под Кључем, за свога господина војеводу”; на стећку Прибисава Петојевића из Љусића записано је да је погинуо „служећи верно бану Твртку”; на гробу Богчина Стипкова стоји: „Дружино, жалите ме, млад са овог свита отидох, а један бих у мајке...”


Краљевина Босна на карти Европе током XV века
Краљ Остоја умро је 1418. године. Наследио га је син Стефан Остојић - још слабији владар - који је ускоро изгубио власт за рачун другог Котроманића: Твртка II. Овог је накратко збацио рођак Радивој, „војвода од Врандука”. Након Тврткове смрти 1444. године, круну је задобио Остојин трећи син Стефан Томаш, кога је Мавро Орбин овако описао: „...Томаш је био лукав, превртљив и непостојан у својим делима.” Много тога покушао је Томаш за свог краљевања - укључујући и свечано одрицање од богумилства и прихватање католичке вере - али није успео да оснажи власт нити да очува краљевство. Судбина Томашевог сина, последњег од Котроманића - Стјепана Томашевића - да није тако трагична, личила би на фарсу. Стефан је изгубио две државе, а и живот, не пруживши озбиљан отпор. Након што се оженио србском наследницом Јеленом (Јелачом) Бранковић, Стефан Томашевић три месеца носио је титулу србског деспота, да би 20. јуна 1459. године Турцима без борбе препустио тврђаву Смедерево и целу деспотовину. Ништа славнија није била ни његова последња улога у Босни. Краљ је покушао да побегне пред турском војском, али је у тврђави Кључ ухваћен и погубљен 1463. године. Тада су погубљени и остали одрасли Котроманићи - кнез Радивој и његов син Твртко.

Хроничар из тог доба записао је да Босна „шапатом паде”. А један историчар из 19. века забележио је да је „Босна веома болесна била, чим не могаше ни јуначки погинути...”

У бледој галерији последњих Котроманића издваја се трагична слика једне жене - босанске краљице удове. Катарина Косача, друга жена Стјепана Томаша, умрла је 1478. године у туђини. Последње дане провела је у некој кући у Риму, близу Трга светог Марка, код Ватикана. Никада није прежалила своје двоје деце које су Турци као мале заробили приликом пада Босне и одвели у Турску, где су их превели у ислам. Катарина се обраћала на све стране покушавајући да децу извуче из Турске. У једном тренутку намеравала је да оде султану, али се разболела. У тестаменту краљевину је оставила деци - уколико поново постану хришћани - а у супротном, наследник је требало да буде папа. Мавро Орбин забележио је словенски натпис на њеном надгробном споменику у цркви Арачели у Риму: 

Catharini Chraglizi Bosanscoi... Tomasca craglia zeni, koja zcivi godina LIV, preminu u Rimu na lita Gospodina MCCCCLXXVIII, na XXV dni okotobra...

Извор: Душко Лопандић. Приче о нашим династијама: Котроманићи: Тајна краља Остоје. Политикин забавник. 2007; бр. 2887.

  Грб Котроманића

Крсне славе и презимена Срба у БиХ (РС)

У БиХ има ско­ро шест хиљада српских пре­зи­ме­на ко­ја се ве­зу­ју за 72 сла­ве. Ако је код ис­тог пре­зи­ме­на заступљена са­мо је­дна крсна сла­ва не­сумњиво је да се ра­ди о је­дном пле­ме­ну (ро­ду). О пре­зи­ме­ни­ма Срба у БиХ не пос­то­је сис­те­ма­ти­зо­ва­на нау­чна ис­тра­жи­вања та­ко да се о њима је­ди­но не­штo ви­ше мо­же са­зна­ти из црквених по­пи­са или та­ко­зва­них ше­ма­ти­за­ма.
Од са­чу­ва­них ше­ма­ти­за­ма по оби­му и ра­зно­врснос­ти по­да­та­ка по­се­бно се из­два­ја Ше­ма­ти­зам пра­во­сла­вне ми­тро­по­ли­је и ар­хи­ди­је­це­зе Да­бро­бо­сан­ске за го­ди­ну 1882. објављен те ис­те го­ди­не у Са­ра­је­ву.
По мно­гим они­мас­ти­ча­ри­ма то је нај­бољи и нај­де­таљни­ји ше­ма­ти­зам ко­ји је до да­нас ура­ђен и објављен у чи­та­вој адми­нис­тра­ти­вно-те­ри­то­ри­јал­ној упра­ви Српске пра­во­сла­вне цркве. Обу­хва­та го­то­во це­ло по­дру­чје да­нашње БиХ. Ис­ти­на, не­дос­та­ју по­је­ди­ни по­да­ци за не­ке па­ро­хи­је у Звор­ни­чко- ту­злан­ској (Сем­бе­ри­ја) и За­хум­ско-хер­це­го­ва­чкој епар­хи­ји, али то не умањује његов зна­чај.
Пре­ма овом ше­ма­ти­зму и првом по­пи­су ста­но­вниш­тва ко­ји је из­вршен (1879) , у БиХ је кра­јем 19. ве­ка би­ло 5.590 српских пре­зи­ме­на за ко­ја се ве­зу­ју 72 ра­зли­чи­те сла­ве.
Пољо­при­вре­дни ин­жењер Са­во Игњато­вић из Бање Лу­ке го­ди­на­ма се ба­ви ис­тра­жи­вањем ко­ре­на сво­је породице.
- Про­блем је у то­ме што је мно­го пи­са­не гра­ђе о Срби­ма у БиХ уни­ште­но, а цркве и гробља у Фе­де­ра­ци­ји БиХ девас­ти­ра­на. Нај­ви­ше по­да­та­ка о сво­јим пре­ци­ма при­ку­пио сам у му­зе­ји­ма, за­тим ма­ти­чним уре­ди­ма, земљишним књига­ма и из усме­ног пре­дања – ка­же Игњато­вић.
Као што је по­зна­то, нај­ве­ћи број пре­зи­ме­на код Срба нас­тао је у 16. и 17. ве­ку. Пре­зи­ме­на су нас­та­ја­ла по ра­зним осно­ва­ма. Нај­чеш­ће је то би­ло по ли­чном име­ну оца или не­ког дру­гог прет­ка (Бо­гдан – Бо­гда­но­вић, То­дор-Тодоро­вић, Си­мо- Си­мић), мај­ке (Смиља-Смиљић, Ма­ра-Ма­рић, Цви­је­та-Цви­је­тић), по за­на­ту: Ку­јунyић, Са­рач, Ко­вач, Ка­чар, по на­дим­ку: Жде­ро, Прдић, Пи­тар…
Де­сет нај­рас­прос­трањени­јих српских пре­зи­ме­на у БиХ су: Ко­ва­че­вић, Са­вић, По­по­вић, Јо­ва­но­вић, Пе­тро­вић, Ђурић, Ба­бић, Лу­кић, Кне­же­вић и Мар­ко­вић.
Ко­ва­че­вић је је нај­ра­ши­ре­ни­је српско пре­зи­ме у БиХ. За ово пре­зи­ме ве­за­но је чак два­де­сет ра­зли­чи­тих сла­ва. Рас­прос­трањени су од Би­ха­ћа, Кру­пе и Пе­тров­ца, пре­ко Бање Лу­ке, Те­сли­ћа и Са­ра­је­ва, до Ви­ше­гра­да и Власенице.
Пре­зи­ме­на Кне­же­вић и Ман­дић нај­рас­прос­трањени­ја су у Кра­ји­ни, док су у ис­то­чној Бо­сни она ве­ома рет­ка. Слично је и са пре­зи­ме­ни­ма Ђу­кић, Ма­рић и Па­нић. И она су нај­ра­ши­ре­ни­ја у Кра­ји­ни.
Пре­зи­ме­на Јо­ва­но­вић, Мар­ко­вић, Илић, Си­мић, Ни­ко­лић, Ми­трић, Ла­зић, Га­врић и Ми­чић ви­ше су распрострањена у ис­то­чној и средњој Бо­сни, а мање у Крај­ини.
Има слу­ча­је­ва да се због ра­зли­чи­тог из­го­во­ра, или ра­зли­чи­тог адми­нис­тра­ти­вног еви­ден­ти­рања, код припадника је­дног пле­ме­на бележе два ра­зли­чи­та пре­зи­ме­на. То је слу­чај ка­да се, на при­мер, у пре­зи­ме­ну јавља сло­во “ј” или га не­ма: Ба­јић-Ба­ић, Ву­јић-Ву­ић, Гру­јић-Гру­ић, Га­јић-Га­ић, Пе­јић-Пе­ић…
По­не­кад су код при­па­дни­ка је­дног пле­ме­на за­бележе­на два пре­зи­ме­на и због то­га што је до­шло до за­ме­не једног од сло­ва дру­гим: То има­мо ка­да се, на при­мер, “џ” за­ме­ни са “ч”: Ба­руџија-Ба­ру­чи­ја, Екмеџија-Екме­чи­ја. Или ка­да се “џ” за­ме­ни са “ћ”: Инџић-Ин­ђић; ка­да се “т” за­ме­ни са “д”: Ву­ко­брат-Ву­ко­брад, ка­да се “у” за­ме­ни са “о”: Шкун­дрић-Шкон­дрић…
Срби има­ју на­ро­дно-цркве­но славље ко­је је не­по­зна­то код дру­гих хриш­ћан­ски на­ро­да. То је крсна сла­ва или крсно име. О њој пос­то­је мно­га пре­дања.
По је­дном крсно име је успо­ме­на на дан ка­да су мно­го­бо­жа­чки пре­ци по­је­ди­них по­ро­ди­ца пре­шли на хришћанску ве­ру. Оту­да и на­зив крсно име од “крсти­ти се” то јест пре­ћи у хриш­ћан­ску ве­ру.
По дру­гом, у вре­ме док су Срби жи­ве­ли у пле­ме­ни­ма је­дно по је­дно пле­ме се кршта­ва­ло иза­брав­ши за тај чин дан је­дног од све­ти­теља или му­че­ни­ка. Тај дан се отад сма­трао ду­хо­вним ро­ђен­да­ном по­ро­ди­це. По­ро­ди­це истог пле­ме­на има­ју ис­ту крсну сла­ву, а ис­ти пре­зи­мењаци са ра­зли­чи­тим сла­ва­ма ни­су од ис­тог пле­ме­на.
Ра­ши­ре­но је и гле­ди­ште ко­је се мо­же на­зва­ти ани­мис­ти­чним, а ко­је по­ла­зи од то­га да је крсна сла­ва са­мо је­дан хрис­ти­ја­ни­зо­ва­ни па­ган­ски култ – култ мртвих, култ пре­да­ка. Ово гле­ди­ште као нај­ва­жни­је уз слављење крсног име­на на­во­ди: кољиво, паљење све­ћа, се­чење ко­ла­ча. Све су то еле­мен­ти жртве­них оби­ча­ја за по­кој­не прет­ке.
По цркве­но-пра­во­сла­вном гле­ди­шту крсна сла­ва је нас­та­ла све­сном акци­јом Српске пра­во­сла­вне цркве, а рашири­ла се по свим српским кра­је­ви­ма то­ком 13., 14. и 15. века њеном ми­си­онар­ском де­ла­тнош­ћу. То је био један вид бор­бе про­тив мно­го­бош­тва и па­га­ни­зма. Зна­чи, не ра­ди се о хрис­ти­ја­ни­зо­ва­ном па­ган­ском кул­ту, већ је то по сво­јој су­шти­ни хриш­ћан­ски и пра­во­сла­вни суп­сти­тут за па­ган­ски култ ко­ји се из­гу­био у пе­ри­оду од сла­вен­ског на­сељавања Бал­кан­ског по­лу­ос­трва. Све­то­сав­ском ре­фор­мом из је­дне цркве­не, оп­ште или по­је­ди­начне, за­ве­тне ин­сти­ту­ци­је ство­ре­на је је­дна српска све­ча­ност ко­ја је у се­би обу­хва­ти­ла оп­ште пра­во­сла­вне и по­се­бне српске еле­мен­те.
Нај­чеш­ће сла­ве Срба у БиХ су: Ђур­ђев­дан, Ни­кољдан, Св. Јо­ван Крсти­тељ, Ар­хи­ђа­кон Сте­фан, Ар­хан­ђел Ми­ха­ило, Си­ме­нон Бо­го­при­мац, Св. Пан­те­ли­ја, Св. Ва­си­ли­је, Ми­хољдан, Пе­тров­дан, Крстов­дан, Све­ти Или­ја…
Дос­та рет­ке српске сла­ве у БиХ су: Св. Про­ко­пи­је, По­кров пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, Кон­стан­тин Ве­ли­ки, Јо­ван Бо­го­слов, За­че­ће Јо­ва­на Крсти­теља, Ва­ве­де­ни­је, Ар­хи­ђа­кон Га­врил…
Ве­ома су за­нимљиви по­да­ци о те­ри­то­ри­јал­ном ра­спо­ре­ду крсних сла­ва у Да­бро­бо­сан­ској ми­тро­по­ли­ји. Та­ко се, на при­мер, Све­ти Вар­то­ло­меј сла­ви са­мо у Кра­ји­ни. Сла­ви га род Ке­цман, Ту­бин, Се­лак, Дра­гић, Бје­ла­јац, Јо­шић, Ми­ја­то­вић и Ни­кић.
За­че­ће Св. Јо­ва­на Крсти­теља сла­ве са­мо Дра­ги­ћи у Са­ра­је­ву, док Ивањдан (ро­ђење Св. Јо­ва­на Крсти­теља) сла­ве не­ке српске по­ро­ди­це у ма­глај­ском и ви­ше­град­ском кра­ју.
Св. Јев­ти­ми­ја сла­ви род Ми­сиљеви­ћа из Бу­гој­на, док сла­ву Св. Јо­ва­на Лес­тви­чни­ка сла­ви дио ро­да Врхо­вац у гради­шкој и ла­ми­на­чкој па­ро­хи­ји.
Све­та Пет­ка је сла­ва Спа­со­је­ви­ћа (Сре­бре­ни­ца, Вла­се­ни­ца) Ми­ло­ше­ви­ћа (Па­за­рић, По­фа­ли­ћи, Бла­жуј) и Ди­ми­ћа (Ду­би­ца, При­је­дор).
Са­бор Св. два­на­ест апос­то­ла сла­ве са­мо Миљано­ви­ћи у па­ро­хи­ја­ма Ма­ши­ћи и Ро­ма­нов­ци, а Св. Ха­ра­лам­пи­ја са­мо Ба­ши­ћи у Доњој Пец­ки.
Цве­ти се сла­ве са­мо у са­ра­јев­ском и вла­се­ни­чком кра­ју. У Са­ра­је­ву их сла­ве Ми­ћи­ћи, Ос­то­ји­ћи, Жив­ко­ви­ћи и Бака­ли­ћи, а на Па­ла­ма Ка­рав­ди­ћи.
Ако је код ис­тог пре­зи­ме­на зас­тупљена са­мо је­дна крсна сла­ва не­сумњиво је да се ра­ди о је­дном пле­ме­ну (ро­ду). То се пре­зи­ме­на: Агба­ба, Агић, Ба­рош, Бе­лен­за­да, Бе­роња, Бо­кан, Бра­тић, Ви­ше­кру­на, Вје­шти­ца, Џепи­на, Ко­пања, Ко­тур, Ка­ра­каш, Ма­за­ли­ца, Ма­цу­ра, Пра­шта­ло, Ри­бић, Те­гел­ти­ја, То­ли­мир, Фур­ту­ла, Че­нић, Чо­ро­ка­ло, Шо­ја, Шер­бу­ла…
Код пре­зи­ме­на код ко­јих но­си­оци је­дног пре­зи­ме­на има­ју је­дну крсну сла­ву, а у не­ким мес­ти­ма је код њих забележе­на дру­га сла­ва, до­шло је до про­ме­не прво­би­тне сла­ве.
До про­ме­не крсне сла­ве до­ла­зи­ло је рет­ко и то су нај­чеш­ће по­је­ди­на­чни слу­ча­је­ви (кад си­ро­ма­шни мла­до­жења при­хва­ти сла­ву сво­је бо­га­те не­вес­те или кад мла­до­жења при­хва­ти не­вес­ти­ну сла­ву јер у њеној по­ро­ди­ци не­ма му­шких по­то­ма­ка ко­ји би је даље сла­ви­ли).
Та­кви слу­ча­је­ви за­бележе­ни су код пре­зи­ме­на: Амиџић, Аре­жи­на, Бе­рић, Ба­ла­бан, Ба­са­ра, Бил­би­ја, Бркљач, Бунда­ло, Бур­саћ, Га­ће­ша, Гру­бор, Дрљача, Ду­ба­јић, Јун­гић, Ке­цман, Ко­чић, Миљуш, Мо­мић, Обу­ћи­на, Опа­чић, Сабљић, Сту­пар, Тин­тор, Тра­вар, Ћу­лум, Хрва­ћа­нин, Ча­ђо, Че­ко, Ша­ко­та, Ша­ре­нац, Шо­ла­ја…
Пос­то­је и пре­зи­ме­на код ко­јих је за­биљеже­но ви­ше сла­ва. У том слу­ча­ју се ра­ди о ви­ше ра­зли­чи­тих ро­до­ва. То су: Авра­мо­вић, Ан­то­нић, Ба­бић, Ба­јић, Бо­жић, Ву­ка­ши­но­вић, Ву­ко­вић, Га­јић, Гли­го­рић, Гра­хо­вац, Да­ви­до­вић, Да­кић, Ђо­кић, Ду­кић, Ја­кшић, Јањић, Јо­ва­но­вић, Јо­кић, Ка­ла­бић, Кос, Ку­зма­но­вић, Ма­рић, Ми­ја­то­вић, Новаковић, Па­вло­вић, Пе­тро­вић, Рис­тић, Си­мић, Та­дић, То­мић…
У 1882. го­ди­ни еви­ден­ти­ра­на су по­је­ди­на српска пре­зи­ме­на и њихо­ве крсне сла­ве. Та­ко је за­биљеже­но да Авлијаша има на Са­ра­јев­ском пољу и Бла­жу­ју и да сла­ве Јо­ва­на Крсти­теља, Ба­шти­на­ца у Ма­ши­ћи­ма и Романовци­ма и да им је крсна сла­ва Св. Лу­ка, Ај­ду­ко­ви­ћа у Вла­се­ни­ци и да сла­ве Арх. Ми­ха­ил, у Ду­бо­ви­ку им је сла­ва Јо­ван Крсти­тељ, у Круп­ској Гли­ни­ци Ни­кољдан. Бе­лен­за­де су еви­ден­ти­ра­не у Бањој Лу­ци, Бу­гој­ну, Доњем Ва­ку­фу, Ка­ме­ну код Гла­мо­ча и сла­ве Јо­ва­на Крсти­теља. За­пи­си ка­зу­ју да су та­да Ба­са­ре жи­вје­ле у Кру­пи, Ку­лен Ва­ку­фи, Лу­шци Па­лан­ци и Пе­тров­цу и да су сла­ви­ли Ђур­ђев­дан. Во­ћки­ћи су из Стра­жи­це код Кључа и сла­ве Св. Ни­ко­лу, Ло­ли­ћи из Дра­геља код Гра­ди­шке, По­пов­ца код Бање Лу­ке и сла­ва им је Јо­ван Крсти­тељ, а Ло­ли­ћи­ма из Бис­три­це код Бање Лу­ке Ни­кољдан. Ку­тли­је су из Руи­шкеи њихо­ва сла­ва је То­ма апос­тол.
Пре­зи­ме Те­гел­ти­ја еви­ден­ти­ра­но је у Мркоњић Гра­ду, Тра­вни­ку, Ме­дној и Сла­ти­ни код Ри­бни­ка и про­слављају Ђур­ђев­дан. Пе­зе­ри су из Бла­шког код Бање Лу­ке сла­ва им је Јо­ван Крсти­тељ, Гњато из Бу­гој­на сла­ве Арх. Михаила, а Мо­ро из По­фа­ли­ћа (Са­ра­је­во) сла­ве Ђур­ђев­дан…
 По­пи­си ста­но­вниш­тва
Пре­ма првом по­пи­су ста­но­вниш­тва ко­ји су 1879. го­ди­не спро­ве­ле аус­тро­угор­ске влас­ти у БиХ је жи­ве­ло 1.158.000 ста­но­вни­ка. Од тог бро­ја Срба је би­ло 496.485 или 42,88 од­сто, Му­сли­ма­на 448.613 или 38,73 од­сто, Хрва­та 209.391 или 18,30 од­сто, Је­вре­ја 3.426 или 0,29 од­сто и ос­та­лих 249 или 0,02 од­сто.
Од уку­пног бро­ја Срба око 349.000 или 70 од­сто жи­ве­ло је у ми­тро­по­ли­ји Да­бро­бо­сан­ској, а пре­ос­та­лих 147.000 или 30 од­сто у епар­хи­ја­ма Звор­ни­чко-ту­злан­ској и За­хум­ско-хер­це­го­ва­чкој.
По посљедњем по­пи­су ко­ји је обављен 1991. го­ди­не БиХ је има­ла 4.377.033 ста­но­вни­ка. Мул­си­ма­на је би­ло 1.902.956 или 43,47 од­сто, Срба 1.366.104 или 31,21 од­сто, Хрва­та 760.852 или 17,38 од­сто, Ју­го­сло­ве­на 242.682 или 5,54 од­сто, Црно­го­ра­ца 10.071 или 0,23 од­сто, Ма­ке­до­на­ца 1.596 или 0,03 од­сто, Сло­ве­на­ца 2.190 или 0,05 од­сто, Ал­ба­на­ца 4.295 или 0,10 од­сто, Ро­ма 8.864 или 0,20 од­сто, Укра­ји­на­ца 3.929 или 0,09 од­сто…..
Најраспрострањенија презимена
Ме­ђу пе­де­сет нај­рас­прос­трањени­јих су и пре­зи­ме­на: Илић, Ђу­кић, Ву­ко­вић, Си­мић, Ра­дић, Ма­рић, То­мић, Бо­жић, Јан­ко­вић, Ми­ја­то­вић, Ми­ћић, Да­ви­до­вић, Јо­вић…
ИЗВОР: www.prnjavor.rs














Историја Босне и Херцеговине
Станоје Станојевић
(1874-1937)Историчар, професор универзитета, уредник енциклопедије, академик, рођен је 12. августа 1874. године у Новом Саду где се школовао до велике матуре да би затим студирао на Бечком универзитету. Већ као 20-годишњи студент својим радом "Прилошци библиографији србуља" привукао је пажњу професора Константина Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена, као и чувеног филолога Ватрослава Јагића. По завршеним студијама положио је и докторске испите и одбранио запажену тезу "Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор", коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу усавршавао се у Лајпцигу, Москви и Петрограду, а у Минхену је код професора Карла Крумбахера још више обогатио знање из византологије. Затим је извесно време радио у руском Археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српском лицеју.

За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. а 1920. за редовног члана.

Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону.

На Париској мировној конференцији учествовао је као члан Историјско-етнографске секције.

Написао је нише дела из српске историје: "Византија и Срби", "Свети Сава", "Студија о српској дипломатији", "Историја српског народа", "О јужним Словенима у VI, VII и VIII веку" и др.

Као велики организатор и иницијатор био је директор и уредник "Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца", јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом, Дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.

Покренуо је "Југословенски историјски часопис" и организовао "Историјско друштво" у Новом Саду, чији је председник био 10 година.

Станоје Станојевић је преминуо 30. јула 1937. у санаторијуму "Лев" у Бечу од последица операције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.


Поп – Стјепу Трифковићу посвећује Писац


Садржај
Станоје Станојевић (1874-1937) - текст Мире Софронијевић
Предговор.
I Босна и Херцеговина у заједници са осталим српским земљама.
II Босна као самостална држава.
III Босна на врхунцу своје моћи.
IV Борба с Турцима
V Босна под Турцима до рефорама.
VI Борба мусломана против рефорама.
VII Српски устанци.
VIII Окупација и анексија.


Предговор.
Анексија Босне и Херцеговине изазвала је велико интересовање за ове две српске покрајине у сваком погледу. Услед тога се осетила потреба да се и шира публика обавести о прошлости ових покрајина. Да задовољим ту потребу написао сам ову кратку политичку Историју Босне и Херцеговине. Пошто сам хтео да дам књигу у малом обиму и по ниској цени, морало је у њој бити много што-шта краће изнето, но што би можда требало.

Иначе је и ова књига рађена као и моја Историја српскога народа, одакле су поједини делови пренети овамо; и за њу вреди у главном оно што је тамо у Поговору речено. Од литературе су овде још употребљени радови Л. Ранкеа и Г. М. Вукићевића; осим тога и многе брошире о приликама у Босни и Херцеговини после окупације.

Свих шест карата су из историског атласа Г. Вас. Марковића. Г. Марковић ми их је радо уступио на употребу, на чему му и овде благодарим.

Одбор "Велимиријанума" помогао је издање ове књиге са 600 дин. Хвала му.

Београд, 10 марта 1909.

[Станоје Станојевић]

I Босна и Херцеговина у заједници са осталим српским земљама.

Српски народ населио се на Балканском Полуострву у првој половини VII века. До тога су времена српска племена становала у данашњој јужној Угарској, под влашћу Авара. Кад је 602 год., после смрти цара византискога Маврићија, сва византиска војска повучена са Балкана и одведена у рат против Персије, остало су северне државне границе на Балканском Полуострву непоседнуте. Тада су преко Дунава и Саве, и слободни Словени са доњега Дунава и Авари са својим Словенима, све чешће и све у већим масама почели прелазити на Балканско Полуострво. Онда су се они почели постепено и насељавати на Балканском Полуострву, истребљујући или потискујући пред собом романске староседеоце.

Насељавање српских племена у земљама у којима Срби данас станују, вршено је још много интензивније после аварског пораза под Цариградом (626 год.), када је аварска држава била ослабила те није могла више спречавати исељавање својих поданика. Тако су српска племена у густим масама населила средином VII века Босну и Херцеговину, Србију, јужну Далмацију, Црну Гору, Стару Србију и северну Македонију. Византија, којој су припадале све те покрајине, била је у тo доба ослабљена великим и тешким ратовима у VI веку и заузета борбом против Персијанаца у VI и VII веку, те није имала снаге, да те покрајине одбрани.

Срби [вероватно грешка, мисли се на Словене, прим. Пројекат Растко] су још у старој својој отаџбини били подељени на племена, која су имала своју засебну организацију, своју војску, своје племенске старешине и т. д. Свако од тих племена живело је својим засебним животом; везе су међу њима биле живе, али је до веће заједнице тешко и ретко долазило. Тај племенски живот остао је у главном исти и у новој отаџбини. Сва племена српскога [вероватно исто као горе, прим. ПР] народа имала су своја засебна племенска имена, али су се већ врло рано издвојила особито два племена, која су се, вероватно, од почетка истакла својим физичким и интелектуалним особинама, а можда и својом организацијом и географским положајем. Та два племена почела су окупљати око себе околна сродна племена и на тај начин стварати већу заједницу. Једно од тих племена били су Хрвати, негде у северо-западним крајевима Балканскога Полуострва; друго племе су били Срби, насељени негде између Ибра и Лима. Треће средиште око кога су се скупљала у државну заједницу словенска племена, основали су у последњој четвртини VII века Бугари.

Кад су Срби дошли на Балканско Полуострво требало је да прође доста времена, док су се привикли новим приликама, новом терену и новом животу. О животу српскога народа на Балканском Полуострву скоро за читав век и по није готово ништа познато. Зна се само да су у другој половини VII века српска племена била приморана да признају византиску врховну власт, али су задржала своју обласну и племенску самоуправу.

Почетком IX века, међутим, опажа се јача тежња за груписањем у веће јединице. Можда се та тежња јавила због опасности, која је сада почела претити са више страна, а можда и стога што је свест о заједници почела да овлађује. Али је још и у то доба било врло мало људи, који су увиђали заједничке интересе свих српских племена и осећали потребу заједничкога рада. Тако је посавски кнез Људевит, када је у другој десетини IX века устао био на Франке, који су били у то доба заузели северо-западне крајеве Балканскога Полуострва, напуштен био од осталих српских племена те је морао подлећи надмоћној сили Франака. Српски кнезови у Босни чак су активним учешћем помогли Францима да савладају Људевитов покрет.

Али се одмах после тога јавио озбиљан покрет за слободу међу српским племенима у водопађи Таре, Лима, Пиве и Ибра. Када су, наиме, у трећој десетини IX века почели у српске земље стизати гласови о поразима византиским у борби против Сарацена, онда су се нека српска племена дигла на оружје против Византије. Како је византиска власт у тај мах била заступљена хришћанским свештеницима, јер се сматрало да је примање хришћанства један од првих услова подчињености, мислили су српски устаници да прво треба уклонити те преставнике византиске власти. Тако су на српских земаља протерани хришћански мисионари и уклоњено је све што је било преставник хришћанства и византиске власти, и оно што је фактички и оно што је формално значило зависност од Византије. Византија, међутим, заузета сва тешком борбом са Сараценима, није имала у тај мах ни снаге ни времена да спречи прокламовање српске независности или да је, када је већ била прокламована, уништи.

Али образовање српске државе није ишло у рачун ни Бугарима. Стога су они одмах напали на нову српску државу. Опасност је за Србе била без сумње велика, јер је требало одбијати нападаје добро организоване и добро извежбане бугарске војске. Али су шуме и планине, штитиле оне храбре брђане, који су тада први пут бранили своју слободу, и после борбе, која је трајала три године, непријатељ је био сузбијен. Када су, наскоро после тога, Бугари поново ударили на Србе, били су опет одбијени од српских граница. Тако је прва српска држава показала одмах у почетку свога живота много жилавости и способности за живот и за борбу.

Та прва српска држава није међутим дуго трајала. Када су у последњој десетини IX века настале у држави династичке борбе, пошло је бугарском цару Симеуну за руком да покори готово све српске династе. Али се српски народ необично жилаво борио против бугарске власти и наскоро после смрти Симеунове, пошло је за руком Чаславу да ослободи готово све српске земље и да их скоро све под својом влашћу уједини (930 год.).

Часлав је, помогнут од Византије, успео да сузбије све посебно тежње појединих српских династа и племена и да оснује велику државу, која је допирала од Саве и Дунава и од Цетине и Бојане скоро до Мораве. Први пут се онда знало и чуло за српски народ и снажну српску државу. Часлављева држава је прва окупила у једну заједницу готово сва српска племена и готово све српске земље. Али је време владавине Часлављеве било и сувише кратко, да потпуно уништи посебне тежње појединих области и племена и појединих династа. Тако су се одмах после његове смрти (960 год.), чим се осетило да нема више оне чврсте руке, која је држала све у заједници, поједине области почеле издвајати. На северу се одвојила Босна и почела је стварати услове за образовање самосталне државе; у приморју су такође неке области почеле живети самосталним животом.

Држава Часлављева око 960 год.

Подвојеност међу српским областима и династима добро је дошла Византији, која је у то доба почела да се снажи и да осваја. Тако је цару Цимиску пошло сразмерно лако за руком, да покори Рашку, која је, напуштена од осталих, у борби са Византијом остала готово усамљена. Изгледа да је Цимиск сматрао да је падом Рашке, која је била централна српска област и тада преставник српскога народа, уништена српска држава. Али није тако било. Када је уништена слобода у Рашкој, избегла су многа српска властела и династе у Приморје, у оне области, које су се после Часлављеве смрти издвојиле у засебне државице.

Приморје сада постаје за српски народ оно, што је од почетка IX до краја Х века било Полимље. Одатле се сада ради на окупљању свих српских области у једну целину; ту је од сада најинтензивнији политички и културни живот; у Приморју је тежиште српскога живота; приморске области су преставник српскога народа. И када је крајем Х века Самуило основао македонску царевину и покорио многе српске области чак до мора и до Саве, оставио је и он готово свима српским областима доста широку самоуправу.

Међу тим самоуправним српским областима почела се од XI века све више истицати Зета, која је, у првом реду због свога географског положаја, могла радити на томе, да се потпуно ослободи и да почне окупљати око себе остале српске области. Када је Самуилову државу покорио византиски цар Василије (1018 год.), признале су византиску врховну власт и све српске области. Али су готово све те области и под Византијом задржале своју самоуправу.

Могло се међутим очекивати, да ће поједини самоуправни господари, чим им се укаже прилика, радити ка томе, да своје области начине независним. Тако је зетски кнез Војислав 1040 године дигао устанак против Византије. Цар византиски Константин IX нареди драчком стратигу да пође на Војислава, а у исти мах нареди рашком жупану и босанском бану, да са својом војском оду у Хум и да се тамо придруже војсци хумског жупана Љутовида, па да сви заједно ударе на Војислава. Војислав крене прво целу своју војску на Византинце, који су продирали према Бару, па их потуче до ноге. После те славне победе Хум, Босна и Рашка признаду врховну власт Војислављеву. Војислав онда продре на југ и освоји византиске земље до Војуше. Сада је Војислав владао потпуно независно готово свима српским земљама; у његовој држави био је готово цео српски народ.

Када је Војислав умро (око 1050 год.) настали су раздори у владалачкој породици, а посебне тежње појединих области избиле су опет на површину. Али када је Војислављев син Михаило успео да сам завлада државом, он је успешно наставио политику свога оца. Најважније је дело Михаилово оснивање самосталне цркве. Можда је већ Војислав предузимао нешто у томе правцу, али је, како изгледа, Михаило довршио преговоре са папском куријом о том питању. До тога времена све су српске земље потпадале под власт спљетске архиепископије. Михаило је, наравно из чисто политичких мотива, радио на томе, да српска држава добије своју самосталну црквену управу. И папској курији је у овај мах ишло у рачун, и из политичких и из верских обзира, да испуни жељу Михаилову. Стога се папска курија одазвала жељи Михаиловој, оснивала је, или управо обновила, стару дукљанску архиепископију у Бару и подложила јој је све земље од Саве и Цетине до Бојане и Дрима. Само је Дубровнику остала самостална црквена управа. Добитак самосталне цркве био је велики политички успех, јер је тек сада Михаило био сасвим господар у својој држави.

У томе правцу постигао је Михаило ускоро још већи успех: 1076 год. послао је папа Гргур VII Михаилу знаке краљевске власти. За српску државу био је добитак круне из Рима догађај од врло великог значаја. Досадањим српским државама недостајала је правна основа за независност, јер се право на, слободну државу могло добити само из Рима или из Цариграда. Дајући краљевску круну Михаилу, Гргур је хтео да за себе задобије једну моћну државу и да утврди папску власт на Балканском Полуострву. За Михаила је овај чин имао још већег значаја. Потпуна независност, која је фактички истина већ постојала, добила је сада и формалну санкцију, какву су добивали и сви остали владаоци. Српска држава је сада први пут призната за потпуно независну државу.

После смрти Михаилове (1081 год.) настале су опет у држави династичке борбе, а услед тих борби добиле су опет маха, посебне тежње појединих српских области; тако су се Рашка и Босна одвојиле од Зете. Али је Михаилов син Бодин, чим је савладао све остале претенденте, продро с војском у Рашку и покорио је, па је одатле ударио на Босну и подчинио и њу својој власти. У обе области он је поставио за управнике људе, за које је био уверен да ће му бити верни и да ће чувати и бранити државно јединство. Бодину је и пошло за руком да то јединство одржи и да одбрани државу од византиских нападаја, који су особито у последњој десетини XI века били врло снажни.

Првих година XII века десили су се на Балканском Полуострву догађаји, који су имали великог утицаја на судбину српскога народа. У исти мах, када је, после смрти Бодинове (око 1101 год.), настало опет растројство у српској држави, дошао је у тешњи додир са српским народом, нов један фактор, који ће од тога времена увек снажно утицати на судбину српског народа: првих година XII века заузели су Мађари Хрватску и Далмацију. Тиме је ситуација на Балканском Полуострву у многоме била измењена.

Држава Бодинова око 1101 год.

Добивши Хрватску и Далмацију, Мађари су морали доћи у сукоб са Млетачком Републиком, чија је тежња била да завлада целом далматинском обалом. Млетачка Република имала је у то доба довољно снаге да своје тежње подупре јаком акцијом у свима правцима. Али су и Мађари били у јаком напону, и њихова је експанзивна снага морала тражити новога поља за рад и освајање. Добитком Хрватске и Далмације њима се отварао нов хоризонат, Они су на тај начин изашли на море, а то је за трговачке везе Угарске било врло важно. Они су, осим тога, добили у састав своје државе једну готову државу, која је не само повећавала земљиште и број становништва угарске државе, него која је имала и својих тежњи и својих права. Осим тога, новим географским положајем у који је Угарска ушла добитком Хрватске и Далмације, Мађари су били упућени да своју експанзивну снагу троше на Балкану. Тамо су их сада упућивале претензије хрватске државе и борба са Млетачком Републиком, која је хтела да завлада Далмацијом и борба са Византијом, која није била вољна да напусти своја права на далматинско приморје.

А баш у то доба, када су настале те велике промене у политичком положају на Балкану, српски народ био је растројен, а снага српске државе потпуно уништена међусобном борбом о првенство појединих српских области. У то доба почела је велика борба о превласт између Зете и Рашке.

Одмах у почетку те борбе Босна се била издвојила из српске државе у самосталну државну област. Она није имала нити је могла имати амбиција да предузме вођство у српскоме народу, као што их је имала Зета и Рашка. Стога је она у борби између Рашке и Зете узимала сразмерно мало учешћа. Само је у почетку те борбе зетски владалац Кочопар, кога је рашки жупан Вукан довео био на престо, покушао, како изгледа, да образује зетско-босански савез против Вукана. Заједнички интереси и заједничка опасност од Рашке упутила је у тај мах Зету и Босну једну на другу. Али савез зетско–босански није Кочопару користио. Рашка је била јача, него удружена Босна и Зета.

За време борбе о превласт између Рашке и Зете, заузели су Мађари северну Босну (око 1135 год.) Од тога су времена угарски краљеви стално, и онда када Босном нису владали, носили назив краља босанског и радили су на томе да Босну и фактички покоре. Рад угарских краљева у том правцу није се у тај мах косио са интересима рашке државе. Рашка је онда у првом реду радила на томе, да покори Зету, са којом се борила и превласт у српским земљама. Осим тога Рашка се још увек за своју слободу морала борити са Византијом, па је њена главна тежња за продирање била управљена на ону страну; тамо је било њено главно поље за рад, тамо је Рашка, и ако су је традиције звале и на другу страну, имала веза са својим саплеменицима.

Тако је Рашка, заузета борбом са Зетом и Византијом, напустила традиције Чаславове и Бодинове и занемарила једну важну српску област, која је од тога времена, остављена сама себи, почела да живи засебним животом, образовала засебну српску државу и носила се вековима сама са државним, народним и верским непријатељима. Тежња за јединством између Босне и осталих српских области, губила се временом све више.

Још су се једном нашле Рашка и Босна у једној држави. Византиски цар Манојло Комнин (1143–1180 год.), радио је од почетка своје владе на томе, да покори цело Балканско Полуострво. Због тога је он често ратовао и са Мађарима и са Србима и са Млетачком Републиком. Српске династе, и у Босни и у Рашкој, удружени са Мађарима, борили су се у то доба врло енергично против византиске превласти. Али је цару Манојлу пошло за руком да око 1165 године освоји Срем, Далмацију, Хрватску и Босну. Онда је и Рашка морала признати врховну власт византиску. Цар Манојло је међутим дао и Босни и Рашкој автономне повластице на доста широкој основи. У тим автономним повластицама биле су клице државне независности. А династе српске, и у Босни и у Рашкој, радиле су истрајно и свесно на томе, да првом згодном приликом извојују својим областима потпуну независност. Та прилика указала им се после смрти цара Манојла (1180 год.).

II Босна као самостална држава.

Кад је умро цар Манојло (1180 год.), почела је Византија опадати и губити области и државе, које је он, ратовима и дипломатским путем, био везао за државу, а које су већ давно биле изашле из сфере византиских интереса. Све покрајине и државе, и на Балкану и ван Балкана, почеле су сада радити на томе да се ослободе од Византије.

Акцију у том правцу водиле су у првом реду Угарска и српске државе, Рашка и Босна. И Немања и бан Кулин и краљ Бела били су верни Манојлу до његове смрти и признавали су све до тога времена византиску врховну власт. Али су после смрти цара Манојла сва тројица сматрали, да су прошла времена подчињености и почели су против Византије борбу за независност. Та борба донела је и Босни и Рашкој и Угарској слободу.

Босна се истина ослободила од Византије, али је за њу настала сада опасност с друге стране. Угарска је, док јој је претила опасност од Византије, била у савезу са Босном и Рашком, али када је те опасности нестало, она се одмах окренула против својих савезника. Тако је Босна, одмах од почетка, била приморана да сузбија освајачке тежње мађарских краљева, који су нашли себи савезнике у римским папама. Ови су хтели да задобију Босну за католицизам, па су употребили Угарску као свога мандатара, дајући Угарској право политичке власти у Босни, само да брани и пропагира католицизам. Осим тога раздирале су Босну од самог почетка њеног самосталног живота религиозне борбе, и цела босанска историја све до друге половине XIV века, само је монотона борба против освајачких тежњи Угарске и папске курије, пуна унутрашњих верских криза, из којих она никако није излазила.

Папска курија није никако била вољна да напусти своје претензије на земље, које су јој у VIII веку, по њеном уверењу, насилно и неправедно биле отете. Сада, кад је, услед крсташких ратова и на других узрока, утицај папски ојачао и почео да се шири, радиле су све даровитије и енергичније папе на томе, да поврате папској власти Балканско полуострво, особито западну половину његову, дакле земље, које су већим делом биле у рашкој и босанској држави.

А разлога за интервенцију, особито у Босни, није било тешко наћи.

Услед сталног снажног и укрштеног утицаја истока и запада у земљама и покрајинама, у којима је српски народ становао, било је верско питање у српском народу готово увек врло акутно. Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и стога, код Срба било врло слабо утврђено.

Хришћанство је истина било у српским државама већ од доста времена државна вера, али је још увек било у српском народу доста присталица старе вере, која је својом старином и обредима везивала и привлачила све конзервативније елементе. Да се стара вера тако дуго одржи, много је допринела и пометња, која је настала у српским земљама у хришћанској црквеној организацији, због тога, што је од времена на време наизменце римска и цариградска црква добивала превласт у већини српских земаља. Док је у западним српским покрајинама био увек јачи утицај Рима, превлађивао је на истоку византиски утицај. Тај стални двојни утицај са вечитим померањем граница свакако није увећавао број присталица хришћанске цркве у српском народу.

На тако неодређен, несређен и несигуран терен међу Србима у религиозним стварима, дошла је нова секта, богомилска, која је већ пре тога била ухватила корена у Бугарској, па одатле у ово доба почела продирати и у српске земље, наишав ту на врло погодно земљиште. Проста и јасна у својим принципима са много комунистичких и анархистичних примеса, богомилска јерес се у ово доба раширила јако и у Рашкој и у Босни.

Када је Немања у Рашкој уништио богомилску јерес, она је нашла уточишта у Босни, где је, због несређених верских прилика, ухватила јака корена, утицала јако на развитак српскога народа и на судбину босанске државе и, са извесним преображајима под утицајем других вера и цркава, одржала се тамо до краја самосталног живота.

Можда је баш тако верско стање у српским државама и било један од узрока, што је на папској курији владало мишљење, да се она, у раду на повраћању свога права, своје власти и свога авторитета на Балкану, не може ослонити ни на једну српску државу. На курији је у то доба било овладало уверење, да ће се српски народ моћи вратити у крило католичке цркве само помоћу које стране државе, која ће оружаном силом приморати српске државе да приме католицизам. Најприродније је било том приликом прво помишљати на Угарску, која је била одана католицизму и папској курији, а која је имала доста снаге да ради на остварењу тих планова, тим пре што је и сама имала и државо-правних и политичких и економних претензија на неке српске крајеве.

Тако су Угарска и папска курија биле упућене једна на другу и нашле се, од краја XII века, на Балканском Полуострву на истом послу: обе су хтеле да покоре српски народ и да освоје српске државе, Угарска политички, папска курија верски. Положај српскога народа био је у тај мах врло тежак. Сада је, поред борбе против Византије, требало стално одбијати још и комбиноване нападаје од стране Угарске и католицизма. Ти нападаји су у појединим моментима били особито јаки у Босни. Стога су српски владаоци у обе српске државе, и у Рашкој и у Босни, морали од тога времена стално да се повијају и да, у доба велике опасности, чине уступке папској курији, да не би, због отпора католицизму, довели у питање политичку независност својих држава. Јер је борба, коју је Угарска водила у српским земљама за католицизам, била само изговор, права намера мађарских краљева била је да политички покоре српски народ.

У последњој десетини XII века босански бан Кулин био је оптужен код папске курије да трпи и подржава богомиле, а Угарска је била готова да га, у име папино, казни због тога. Кулину је, истина, пошло за руком да за овај мах отклони опасност, али се ипак ускоро показало, шта је права тенденција угарске политике. Мађарима је било главно да освајају, па ма где. Тако намесник угарски у Хрватској и Далмацији, Андрија, нападне у пролеће 1198 год. на Хум, који је био под Рашком, и освоји га. То је био први акт што га је Угарска учинила у правцу своје нове политике према српским државама. Он је јасно показао освајачке тежње угарске према Рашкој, а да је Угарска тежила за Босном, то је већ давно било и сувише јасно. Одмах после освојења Хума дошло је истина до несугласица између Андрије и његовог брата Емерика, али то српским државама није много користило, јер је баш у то доба један српски претенденат почео радити да помоћу Угарске и папске курије дође на престо у Рашкој.

Најстарији Немањин син, Вукан, намесник у Зети, јавио је био папској курији, да се у Босни јако раширила богомилска јерес. Ушав на тај начин у вољу папи и доказав своју приврженост католицизму, Вукан се могао надати, да ће му и папска курија и Угарска, којој је он био вољан признати врховну власт, хтети помоћи да протера свога брата Стевана и да заузме престо у Рашкој.

Видећи како се ради и шта се спрема против њих, ни Стеван ни Кулин нису хтели допустити да их догађаји изненаде. Они су енергично радили да осујете акцију својих непријатеља. Кулин се обратио папи и изјавио је своју готовост да напусти богомилску јерес, коју је до сада, како је он тврдио, само у заблуди исповедао; Стеван је молио од папе краљевску круну, обећавајући, наравно, признање папске супремације. Папа Иноћентије III био је вољан да испуни жеље и Кулину и Стевану. Одазвати се њиховој жељи и учинити што они траже, значило је за папску курију постићи потпун успех.

Кулин се свечано одрекао богомилске јереси, примио је католичку веру и признао угарску врховну власт (1203 год.); тако је спасао свој престо. Стеван је међутим био изгубио престо, али је убрзо сузбио Вукана, и не само поново завладао Рашком, него је, кад су у Угарској настале унутрашње кризе, освојио и Хум.

Међутим се, ускоро после тога, богомилска јерес опет била раширила у Босни и чак се одатле почела ширити по јужној Угарској, по Хрватској и Приморју, а одатле чак и по северној Италији и јужној Француској. Папска курија је услед тога наравно била приморана да опет обрати пажњу на прилике у Босни. Уверен да се у Босни убеђењем неће у томе правцу моћи постићи никакав резултат, или бар не сталан и трајан, папа се решио да употреби насилна средства. Год. 1221-1222 позивао је папа народе у Европи на крсташки рат против Босанаца. Али се том папином позиву није готово нико одазвао. Одушевљења за крсташки рат није више било као некада, једно стога, што је религиозно одушевљење у опште било попустило, друго, специјално за рат против Босанаца, и стога, што тај рат није давао никаква изгледа на материјалну добит.

Видећи да од крсташког рата на тај начин неће бити ништа, калочки архиепископ се понуди папској курији, да он сам поведе крсташки рат против богомила у Босни, ако папа њему подложи босанску Цркву. Папска курија је радо прихватила овај предлог. Али је калочки архиепископ брзо увидео да је лакше давати обећања него их вршити, па је оклевао да пође на Босанце. Кад га је папа енергично позвао, да испуни своје обећање (1225 год.), он ступи у преговоре са управником Срема, да заједно пођу на Босну, али и ти преговори нису донели никаква резултата.

Кад су богомили видели, да је католичкој цркви немогуће да за тај мах ма шта предузме против њих, осилили су се јако и добили самопоуздања. Они су, кад су у Угарској настали нереди (1232 год.), збацили са престола Кулинова сина Стевана, по свој прилици стога, што им он није био доста сигуран, а за бана изабрали Нинослава. Папска је курија стога још живље настала да искорени богомиле у Босни. Истрага, која је по наредби из Рима идуће године извршена у Босни, показала је да је католицизам тамо био у врло рђавом стању: не само да није ништа урађено за ширење католичке вере, не само да је изгубљено и оно што је већ било стечено, него је и сам католички епископ у Босни, послан из Рима да сузбија богомилску јерес и да шири католицизам, био пришао богомилима. У Риму су због таквог стања ствари били врло љути. Неко је морао бити крив због тога и тај кривац требало је да буде кажњен.

На папској курији су нашли, да је за тако очајно стање католичке цркве у Босни највише крив дубровачки архиепископ. Он је морао знати прилике у Босни, јер је Босна, по свој прилици од XII века, спадала у његову црквену јурисдикцију, а није ништа предузео против тога. Стога је дубровачки архиепископ кажњен: Босна је одузета од њега па је дата калочком архиепископу, који је већ одавно радио на томе да добије Босну.

Бан Нинослав, у невољи, јер му је сада запретила опасност и од Угарске, пристане да се споразуме с папском куријом и да јој се подчини. Али чим је непосредна опасност од Угарске прошла, прекине Нинослав преговоре. Стога папа опет позове хришћане на крсташки рат против Босне.

Крсташки рат против богомила у Босни вођен је сада око пет година с променљивом срећом. У почетку су крсташи војевали без успеха, али кад Мађари задобију за себе усорског кнеза Себислава, сина бана Стевана, који је такође хтео да добије Босну, онда се срећа окрене и Мађари надвладају, па пошто су савладали Босанце, продру и у Хум и покоре га (1237 год.).

Сад је почела католичка црква енергично радити да искорени богомилску јерес, а да утврди католицизам у Босни. Папска курија и калочки архиепископ стали су одмах слати доминиканце у Босну, зидати цркве и манастире и подизати тврђаве за одбрану католичке вере. Али је све то мало користило. Тек што је угарска војска отишла из Босне, дигне се Нинослав са Босанцима и почне опет борбу против католицизма и угарске власти, а краљ Владислав продре у Хум и освоји га. Угарска, заузета одмах за тим на другој страни, није могла за овај мах ништа предузети против Босне.
Држава Нинослављева око 1240 год.


Нинослав је сада био слободан и независан; он је (1240 год.) дошао у Дубровник и уговорио са Дубровчанима, који су у то доба били у затегнутим односима са рашким краљем Владиславом, савез против Рашке. Нинослав се још боље утврдио на престолу, кад су 1241 год. Татари ударили на Угарску и прегазили је. Краљ Бела IV побегне испред Татара у Далмацију, а они ужасно опустоше целу земљу. Угарска је татарском најездом била доведена на руб пропасти. Само је енергичном раду краља Беле пошло за руком, да спасе Угарску од пропасти и да, за сразмерно кратко време, поново дигне снагу и благостање у држави. Али је требало доста времена, док се Угарска опоравила од тешког удара, а за то време утврдило се на Балкану стање, које Угарској није ишло у рачун. У Босни је учврстио своју власт бан Нинослав, ослањајући се, наравно, на богомиле. У Далмацији је овладала анархија. Спљет и Трогир су заратили једно на друго; рат тај узео је доста велике размере, јер су са Спљећанима склопили савез и ударили на Трогир: Андрија кнез хумски, бан Нинослав и пољичка општина. Тек је 1244 год. пошло Бели за руком да силом примора Спљећане да се измире са Трогиром. У исти мах је Бела са великом војском био пошао на Нинослава. Нинослав је у невољи попустио захтевима Белиним и па тај начин отклонио за овај мах опасност, која му је претила.

Али се ускоро јавио у Босни опет јак покрет против Угарске и католицизма. Кад је Бела IV дошао у сукоб са Фридрихом II аустриским (1246 год.), богомили у Босни опет дигну главу. Стога је епископ босански тражио помоћи од папе и, заједно с краљем Белом, молио папу, да босанску цркву дефинитивно подложи калочком архиепископу, надајући се, да ће он моћи снажно бранити католицизам у Босни. Папа је опет позвао калочког архиепископа и краља Белу на крсташки рат против Босанаца. Али је и тај позив остао без успеха (1247 год.).

Нинослав се међутим с правом бојао, да ипак може за њега настати опасност с те стране. Стога се он, наскоро после тога, сам обрати папи писмом, у коме је тврдио, да је он, од кад је примио католичку веру, био добар католик, и да је само ради одбране своје државе од непријатеља, примао помоћ од богомила. Папа на то нареди калочком архиепископу да остави за сад Нинослава на миру.

Миран од католичког гоњења, Нинослав је сада могао да обрати више пажње унутрашњем консолидовању и снажењу своје државе. У то доба склопио је он трговински уговор са Дубровником и уједно савез против рашког краља Уроша.

Када је бан Нинослав умро (око 1250 год.), настала је између његових рођака борба о власт. Осим тога, узела је у Босни маха и огорчена борба између католика и богомила. То анархично стање дало је повода краљу Бели да удари на Босну. Остављена сама себи, а разривена и ослабљена унутрашњом борбом, Босна је брзо подлегла (1254 год.). Том приликом покорио је Бела и Хум, али је краљ Урош, већ после кратког времена, опет вратио Хум под своју власт. Да би Босну за сва времена лакше одржао у покорности, Бела подели Босну на два дела: од северних крајева начини засебну област, којом је требало увек да управљају угарски намесници, а у јужној Босни остави домаће банове, да се муче у политичком и религиозном хаосу, који је тамо владао. У исто доба образује Бела, за одбрану од Рашке и од Босне, засебну војничку област, мачванску бановину, којој су доцније (1263 год.) припадале и неке области босанске, а понекад и Срем и Браничево. Када је краљ Драгутин захвалио на престолу (1282 год.), добио је, наскоро после тога, од своје таште ту мачванску бановину, којој је после придружио и северо-источни део Босне.

Држава Драгутинова.

Угарска је међутим у последњој десетини XIII века била заузета династичким борбама и грађанским ратовима, који су паралисали сву снагу државну и народну, тако да је Угарска, у тај мах, била неспособна ма за какву озбиљнију акцију споља. За време те борбе у Угарској оснажио се јако хрватски бан Павле Шубић и његова браћа; он је 1298 год. завладао и Босном, коју је дао на управу свом сину Младену.

Када је умро краљ Драгутин (1316 год.), хтео је краљ Милутин заузети његову државу. Али су у то доба прилике у Угарској биле већ доста сређене, а на угарском престолу седео је подузетни и издржљиви Карло Роберт, који није лако напуштао права и претензије угарских краљева. Он је и Милутину оспорио право на Драгутинову државу и заузео је Срем и Славонију; Милутин међутим ипак заузме Браничево и Мачву са Београдом.

Крајеве Драгутинове државе у Босни заузео је Младен Шубић, који је наследио свога оца Павла (+ 1312 год.). Павле Шубић је био у завади са знаменитим властелином босанским Стеваном Котроманом, зетом краља Драгутина, али се Младен с њим измири, а кад Стеван Котроман умре, онда Младен да Босну на управу његовом сину Стевану Котроманићу. Како је Стеван у то доба био још малолетан, управљала је за њега његова мати Јелисавета, кћи Драгутинова.

Али је велика моћ Младена Шубића изазвала против њега савез свих оних, који су га се бојали и који су му завидели.

Тако су се против њега удружили његов брат Павле и моћна хрватска породица Курјаковића. После дужег наговарања придружи им се и штићеник Младенов босански бан Стеван Котроманић, те они сви заједно ударе 1322 год. на Младена и надбију га. Младен се обрати Карлу Роберту II затражи од њега помоћ, али га Карло ухвати и задржи код себе до смрти, задовољан што се на тако лак начин опростио човека, који му је могао бити опасан. И у Хрватској је у то доба био грађански рат у јеку; тамо су поједине моћне породице ратовале и међу собом и против Карла Роберта, удруживши се са Млечићима, којима је та прилика добро дошла да се утврде на далматинској обали.

Када је Карло Роберт уредио ствари у Угарској, почео је радити на томе да савлада Хрватску и да истисне из Далмације Млетачку Републику. Радећи на томе, Карло је тражио помоћи и од босанскога бана Стевана Котроманића. Њему је Карло, кад је ухватио Младена Шубића, дао готово целу Босну на управу. Стеван је због тога био захвалан Карлу и помагао му је у борби и против хрватских великаша и против Млетачке Републике. Он је то чинио особито стога, што је том приликом могао, ма и посредно, да узме учешћа у решавању хрватских и далматинских ствари. Али је Стеван Котроманић у то доба постигао још један велики успех. За време династичког рата, који је настао у Рашкој после смрти краља Милутина, напао је Стеван на Хум, који је од 1170 год. био са врло незнатним прекидима стално под Рашком, и освојио га (1324 год.).

У то је време папска курија опет почела енергичније радити у Босни. Од средине ХIII века није у Босни скоро ништа рађено против богомила, те су се они тамо опет доста оснажили. Онда је и православна вера ухватила у Босни јача корена. И бан Стеван Котроманић био је православан и, ма да је папа енергично радио на томе да га наговори или натера да остави православље, ипак је остао чврст у вери, можда из страха од противника католицизма, који су налазили ослонца у Рашкој.

Таман је папска курија хтела да предузме енергичније мере против богомила и против православних у Босни, кад поче распра између католичких калуђера доминиканаца и фрањеваца око тога, који од њих имају права да раде у Босни, те та распра, која је трајала више година, онемогући готово сваки рад католичке пропаганде. За то је време богомилска јерес почела јако да се шири, не само по Босни и Хуму, него и по Хрватској и Далмацији.

Идуће деценије босанске историје испуњене су готово сталном борбом.

Стеван Котроманић је, кад је на угарски престо дошао син Карла Роберта, Лудвиг (1342 год.), био склон да приступи савезу против Угарске, који би образовали Млеци, Рашка, хрватско-далматински великаши и Босна. Али до тога савеза није дошло, а Лудвиг је толико оснажио Угарску, да се могао успешно борити и против бунтовника у Хрватској и против Млетака.

Поред тежње да савлада устанак у Хрватској и да истисне Млечиће из Далмације, хтео је Лудвиг и да скучи цара Душана, јер је моћ његова могла постати опасна по Угарску. Кад је Стеван Котроманић, који се већ био донекле ангажовао за савез са Рашком и Млецима против Угарске, видео, како се цар Душан осилио, напустио је сасвим мисао о савезу са Рашком и пришао је на страну Лудвигову. Год. 1344–1348 водио је Лудвиг борбу са хрватским великашима и Млетачком Републиком. У тој борби узимао је већином учешћа и Стеван Котроманић, или као савезник угарски или као посредник. Напослетку је, уз доста велико учешће Стеваново, дошло до примирја између Угарске и Млетака на осам година.

У то доба почео је цар Душан тражити од Стевана Котроманића да му врати Хум. После безуспешних преговора о томе, цар Душан нападне на Хум. Босанска војска је била истина сузбијена, али Душан ипак своју намеру није постигао, Хум није освојио. Заузет после тога до своје смрти на другим странама, Душан се на хумско питање није више враћао.

III Босна на врхунцу своје моћи.

У другој половини XIV века Босна је дошла до врхунца своје моћи. Ојачала у сталним борбама за своју слободу за последњих две стотине година, Босна је у то доба, особито због повољног међународног положаја, могла своју снагу употребљавати и на проширење државних граница. Економна снага државна била је већ доста велика, а поједини феудни господари нису још били тако јаки, да би могли водити политику на своју руку и радити на стварању државе у држави. Па ипак је снажење државе ишло тешко и споро. Требало је савладати много тешкоћа, док је Босна постала велика држава.

За живота цара Душана, док је немањићка држава могла бити опасна за Угарску и крајеве, које је Угарска на југу држала, краљ Лудвиг је подржавао бана Стевана Котроманића и, после његове смрти (1353 год.), његовог наследника, бана Твртка. Босна је у то доба сматрана као равноправан савезник Угарске у борби против Рашке и Млетака. Али када се, после смрти Душанове (1355 год.), његова царевина почела распадати, а у то доба је већ било јасно, да ће и из рата са Млецима Угарска изаћи као победилац, Лудвиг је сасвим изменио своје држање и своју политику према Босни; он је хтео да од досадањег савезника начини поданика. Изгледа да је Твртко одмах схватио нову ситуацију. Он је брзо и без отпора погнуо главу, уверен да би сваки отпор био безуспешан (1357 год.).

Услови, под којима се Твртко морао покорити Лудвигу, били су веома тешки. Твртко је морао признати врховну власт угарскога краља, морао је Угарској уступити Хум, морао је обећати да ће ићи са војском у помоћ Угарској, кад год буде био позван, да ће гонити богомиле и, напослетку, да ће, ради гаранције за овај уговор, или он сам или његов млађи брат Вук, увек бити на двору угарског краља. Лудвиг је мислио да ће на тај начин имати код себе једног босанског претендента, кога ће увек моћи употребити против босанског бана, ако овај не буде хтео радити што му се наређује.

Босна је дакле била покорена и унижена, она је сада у ствари постала угарска провинција. Али Лудвигу ни то још није било доста; требало је још више понизити Босну, требало је још боље осигурати угарску власт. Лудвиг се све бојао да Босна још није доста сломијена. Стога је он одмах после тога почео подбадати босанску властелу против бана Твртка. Тај рад имао је успеха; наскоро је плануо устанак против Твртка, особито у оним крајевима, који су се граничили са Угарском.

Кад је у Босни плануо грађански рат, богомили су опет дигли главу. Али ни властела, која је, подстакнута угарским интригама, устала била на Твртка, ни богомили, који су и сада, као и увек, за време метежа устали против државне власти, нису ни помишљали на то да се подложе Угарској. Тако је Лудвиг убрзо увидео, да ће се цео покрет, који је он изазвао, окренути против њега самога, па је стога био принуђен да промени своју политику према Твртку. Сада је Лудвиг дошао до уверења, да је за његов престиж у Босни ипак боље да утврди авторитет и власт Тврткову, него да их подрива и обара.

Стога се Лудвиг крене на Босну. Као повод рату против Босне истакао је акцију богомила. Изгледа да је Лудвиг у овоме походу имао успеха, јер је Твртка утврдио на престолу и обавезао га да предузме енергичне мере против богомила. Али кад је Твртко почео гонити богомиле, наишао је на јаку опозицију. Властела босанска била је незадовољна, што Твртко сувише попушта Угарској, а богомили су били огорчени, што их гони. Незадовољство је расло све више, док 1365 год. није дошло до отвореног устанка. На чело незадовољника ставио се Твртков млађи брат Вук. Твртко буде збачен и побегне у Угарску. Али се он са војском, коју је добио од Лудвига, врати одмах идуће године у Босну, сузбије Вука и заузме поново престо.

Савладав тако, особито помоћу своје матере, која му је била веран саветник и помагач, све неприлике и интриге, и Лудвигове и своје властеле и свога млађег брата, Твртко се утврдио на престолу. Он је сада могао приступити раду на консолидовању и снажењу у самој држави и на проширењу државних граница.

Твртко је први од свих босанских владалаца савладао све унутрашње незгоде, он је први отклонио опасности од нападаја с поља и први је водио успешне офанзивне ратове. План Тврткова рада кретао се у главном у два правца.

После смрти цара Уроша (2 децембра 1371 год.), бан Твртко је сматрао, да је сада он, као потомак краља Драгутина, једини законити наследник Немањићког престола, па је од тога времена према томе и удешавао целокупну своју политику. С друге стране он је после смрти Лудвигове (1382 год.), када су у Угарској и Хрватској настали велики немири, гледао да освоји Далмацију и да изађе на море. Док је Душан у првом реду радио на томе, да границе рашке државе промакне на рачун Византије и да створи византиско-српско царство, дотле је Твртко ишао за тим, да веже Босну и Рашку у једну државу, а та нова држава да прихвати у приморју традиције старе хрватске државе. План Душанов је већи са политичког, Твртков је већи са националног гледишта.

У време кад је Твртко, после смрти Урошеве, начинио план да наследи круну Немањића, био је краљ Лудвиг заузет борбом за пољски престо, па је напустио сваки рад на југу, где, по његову мишљењу, после смрти Душанове, за њега није више било никакве опасности. План Твртков да он замени Немањину династију, – а остварење тога плана Рашку би морало јако ослабити или је сасвим уништити, – могао је само бити по вољи Лудвигу, који је Твртка сматрао за свога клетвеника. Том плану Тврткову о наслеђу круне Немањине, није се противио ни, највећи самовласни господар, који се на територији Душанове државе затекао после смрти Урошеве, кнез Лазар. Кнез Лазар и Твртко су, на против, за све време своје владе сматрали, да се њихови интереси у главном нигде не укрштају, да се програм њихова рада и њихови планови могу сложити и да су њихови интереси једнаки, Тако је Лазар, радећи на томе да сузбије и покори властелу, која су, као и он, после смрти Урошеве самовласно завладала у појединим покрајинама, лако задобио Твртка за савезника против најсилнијег од њих, Николе Алтомановића. Кад је Алтомановић савладан (1374 год.), поделили су Лазар и Твртко његову државу; Твртко је том приликом добио и један део оних земаља, које су негда сачињавале језгро рашке државе.

Као потомак Драгутинов, а господар једнога дела старе рашке државе, Твртко је мислио да има права да наследи круну Стевана Првовенчаног и да на тај начин формално прихвати традиције Немањићке државе. Како је краљ Лудвиг у то доба још увек био забављен пословима на северу своје државе, па није могао никако обраћати довољно пажње на оно што се на југу догађало, нити је у тај мах могао доста енергично интервенисати на тој страни, реши се Твртко да се прогласи за краља Рашке и Босне.

Царска титула није у тај мах била популарна у Рашкој, јер су многи сматрали да је она узурпирана и да од доба, од кад се Душан прогласио и венчао за цара почињу, због тога незаконитог акта, несреће да бију рашку државу. Стога је и Вукашин, кад се одметнуо од Уроша (1366 год.), узео само назив краља. Тај проглас Вукашинов био је већ преседан, по коме се краљевска титула може пренети из централних рашких земаља на друго место, и тај је факт могао дати још више повода Твртку, да се и он прогласи за краља. При томе је Твртко био у много бољем положају него Вукашин. Вукашин је био бунтовник и одметник од законитог владаоца, а Твртко је био самосталан законити владалац, који је, као потомак једног владаоца из лозе Немањине, мислио да има права да наследи рашку краљевску круну.

Занимљив је положај кнеза Лазара према Твртку у том погледу. Лазар је у то доба већ морао бити на чисто с тим, да ће он бити фактички наследник престола у старој рашкој држави. После смрти Урошеве и Вукашинове, он је био најјачи од свих, који су самостално владали у земљама, што су некада чиниле језгро рашке државе.

Али је и бан Твртко сматрао, да је он позван да наследи круну Немањића, и по сродничким везама с том династијом и по томе што је, особито после освајања Алтомановићеве државе, имао у својој власти доста земаља, које су некад биле под Немањићима.

Ипак изгледа да до сукоба између Лазара и Твртка због тога питања није дошло, свакако највише због тога, што је кнез Лазар био врло реалан политичар и није никада много полагао на формалности и на успехе који немају реалне подлоге. Стога се кнез Лазар, како изгледа, није противио Твртковој жељи да се прогласи за краља. Краљ Лудвиг био је у то доба сав заузет приликама у Пољској и Литавској, Лазар није имао амбиција да добије велику титулу, а остале династе биле су и сувише слабе, да ма шта учине против Тврткове намере. Положај и прилике биле су дакле за Твртка врло повољне и он је то искористио: 1377 год. Твртко се, у Милешеву, на гробу Св. Саве, венчао за краља босанског и рашког.

Прогласом краљевства настају за Босну нове прилике. Она сада заузима други, важнији положај у међународним односима и, специјално, на Балканском Полуострву. Ојачав и проширив своје границе, Босна је, особито после Лудвигове смрти (1382 год.), кад су у Угарској настали нереди и грађански ратови око наслеђа, имала могућности да прошири своје границе и да утврди своју независност. У борби против Лудвигове ћери Марије, која је требала да наследи Угарску, Хрватску и Далмацију, – борба се та особито водила у јужној Угарској и у Хрватској, – Твртко је узимао учешћа, кадгод је било изгледа да ће извући из те борбе ма какве користи за себе.

Време грађанских ратова у Угарској употребио је Твртко на то, да се утврди и ојача на другој страни. Тако је он, како изгледа, у то доба саградио или набавио флоту и подигао у Боци Которској град Нови (1382 год.), који је требало да конкурише Дубровнику. У исто доба покушао је да завлада и Котором, али је због тога дошао у сукоб са господарима Зете, Балшићима, који су такође тежили за тим градом.

У јужној Угарској, Хрватској и Далмацији пламтео је међутим грађански рат. Твртко је још од почетка са симпатијама пратио рад и борбу устаника, јер је тај рад, који је слабио Угарску, ишао Твртку у рачун и помагао је снажење Босне. Помажући устанике Твртко се могао надати да ће добити Далмацију, можда и Хрватску и Славонију, а то је била његова жеља, то је била најважнија и главна тачка у његову програму и раду, од кад је умро краљ Лудвиг.

Хаотично стање, које је владало у свима покрајинама некадање Лудвигове државе, ишло је само на руку плановима Твртковим. У приморју је у неким местима отворена босанска странка, која је радила на томе, да приморски градови, остављени од Угарске, приме заштиту босанскога краља. У појединим местима долазило је и до оштрих сукоба између угарске и босанске странке. Твртко се међутим није задовољио само тиме, него је и сам ступио у акцију, и са великом војском почео нападати поједине далматинске градове.

Неколико година трајала је та монотона борба, у којој је Твртко све више, и с мора и са сува, притешњавао поједине далматинске градове. Особито је у великој опасности био Спљет, који се од увек истицао верношћу према Угарској. Притешњен од Босанаца, Спљет је, без наде да ће из Угарске добити помоћи, предложио свима далматинским градовима и хрватским кнезовима савез против Твртка. Како је Твртко јасно показивао намеру да завлада и Хрватском, пристали су хрватски кнезови на план Спљећана, и тако је образован далматинско–хрватски савез против Твртка. Али тај савез није имао никаква успеха; шта више наскоро после тога Твртко је завладао готово целом Хрватском (1388 год.).

Сад је тек краљ Жигмунд увидео опасност, која прети далматинским градовима, па је послао војску у Далмацију против Твртка. Али је та угарска војска разбијена од Босанаца, а Твртко је после тога још више притеснио далматинске градове. После дуге монотоне борбе и опсаде, затражили су Спљет и Трогир рок, да пошаљу посланство у Угарску за помоћ. Они су обећавали, да ће се, ако у том року не добију помоћ, сматрати решени свих обавеза према Угарској и да ће се предати. Како је Твртко у то доба, као савезник Лазарев, морао слати. војску у помоћ Лазару, кога су Турци били напали (1389 год.), пристао је да да Трогиру и Спљету тражени рок за посланство у Угарску и да за то време буде у примирју са њима.

У јужној Угарској и Хрватској међутим још је трајао устанак, који су помагали и Твртко и кнез Лазар. После дугог спремања Жигмунд напослетку крене на устанике и на Твртка и Лазара. Пораз српске војске на Косову (1389 год.) ослабио је истина и Твртка, а још више Лазареву државу, али је Жигмунд ипак против Лазареве државе имао врло мало успеха, а борба између њега и Твртка вођена је, и ако су устаници били потучени, у главном са променљивом срећом.

Спљет је међутим, видећи да му Жигмунд не може помоћи, а бојећи се од Млетака, отворио капије Босанцима. Твртко му је одмах потврдио све повластице и утврдио границе, због којих је град имао врло често неприлика и борбе са суседима. После кратког времена предао се Твртку и Трогир, па Брач, Хвар и Корчула. Једино Задар није хтео признати босанског краља, него је остао веран Угарској.

Сада је Твртко био на врхунцу своје моћи. Босна је била највећа и најсилнија држава на Балканском Полуострву; она је доминирала у северо–западу, као што је неколико десетина година пре тога доминирала Рашка на југу и југо-истоку. Ипак је велика разлика и у политичким и у културним тежњама ове две српске државе, царевине Душанове и краљевине Тврткове.

Душан је хтео да створи српско-византиско царство, државу која ће бити заснована на византиским традицијама и са византиском културом, а у којој ће српски народ и његова држава доминирати и бити господар. Босна је пак требало да постане српско-хрватска држава, држава која ће спречавати продирање Угарске на Балкан и власт угарску у српском и хрватском народу. Твртко није имао ни снаге ни смелости да као Душан јасно и јавно прогласи тај принцип и да га, рушећи освештане традиције, истакне као државни програм. Душан је у осталом у своме раду имао претходника, а Твртко није. Традиције о хрватској држави биле су и далеко и компромитоване влашћу Мађара у Хрватској.

Држава краља Твртка I 1391 године

Стога је Твртко на другој страни морао тражити ослонца за свој легитимитет и за традиције, на које ће се ослонити. Он се хтео ослонити на право породице Немањине и прихватити, наравно формално, традиције рашке државе. Крунисање његово на гробу Св. Саве јасно показује, где је он тражио ослонца за свој легитимитет. Што формална страна Тврткове нове државе није одговарала фактичном стању и основицама, на којима је она заснована и створена, то Твртку није много сметало; можда он то није ни опазио: он је био формалиста и њему је било главно, да нађе формулу за своју нову државу. Па ипак је та држава била велико дело и у основи својој реалније замишљена и заснована, него држава Душанова.

Кад је добио далматинске градове Твртко је својој дотадањој титули додао и назив краља Далмације и Хрватске. Само се на Задру још увек вила угарска застава. Знајући да сам својом снагом не може лако покорити Задар, Твртко се обратио Млечићима; тражио је од њих помоћи нудио им савез против Задра, не увиђајући, као и некада Душан, да се њихови интереси укрштају и да Млечићима не иде у рачун, да га помогну при освајању града, за којим су и сами тежили. Млетачка Република је учтивим речима, наравно, одбила понуде Тврткове.

Кад је Твртко умро (1391 год.), оставио је он своме наследнику велику државу, али је та држава, исто као и Душанова царевина, била врло несређена и неконсолидована у сваком погледу. Моћни феудални господари осилили су се били јако и могло се предвидети, да ће они, чим осете да нема више оне чврсте руке, која је била у стању да одржава у заједници хетерогене елементе и да сузбија посебне тежње појединаца, изазвати растројство и расуло у држави. Та криза, која је после врхунца снаге и моћи захватила готово у исто доба и рашку државу и Босну, била је у овај мах тим опаснија по српски народ и његове државе, што је у то доба нов један фактор дошао на Балканско Полуострво, фактор, коме би тешко била одолела и заједничка акција обе српске државе и целокупног српског народа.

IV Борба с Турцима

Док је краљ Твртко, у другој половини XIV века, радио на остварењу свога плана, по коме би Босна постала средиште нове српске државе, утврдио се био турски народ на Балканском Полуострву.

Већ неколико векова пре тога почело је турско племе у централној Малој Азији да окупља у једну политичку заједницу околна племена. Напоредо са снажењем српскога народа и српских држава од XII века, шири се и снажи и турска држава у Малој Азији.

Одлично организована са фанатизованом, добро извежбаном и дисциплинованом војском, Турска је у ХIII веку стално напредовала и освајала, претапајући у турско племе сва она племена, која су ушла у састав те нове државе. Почетком XIV века Турска је већ била у Азији сила првога реда, и изнуреној Византији је с те стране претила велика опасност, а у другој половини XIV века биле су и остале државе на Балкану неспособне за успешну борбу са тако силним непријатељем.

До смрти Тврткове бар је у Босни било сређено стање. Али је у њеном државном организму било клица, које су, после Тврткове смрти, створиле и у Босни исто стање, какво је наступило у Рашкој после смрти Душанове.

Исте су прилике, и политичке и економне и социјалне, изазвале расуло у обе државе. И у Босни је, као и у Рашкој, државна организација била изведена по феудном систему; и у Босни је, као и у Рашкој, моћ феудних господара расла, те су у доба, кад је држава дошла до врхунца политичке моћи, поједине великашке породице имале читаве области, којима су владале. Сасвим је природно да су ти господари, који су имали читаве државе у држави, тежили да дођу до што већег учешћа и утицаја у државним пословима. Душану и Твртку је још полазило за руком, да сузбију њихове тежње, али су њихови слаби наследници морали подлећи утицају феудних господара, који су разбили државни организам и уништили снагу и авторитет централних власти у држави.

Зле последице анархије, која је у Босни после Тврткове смрти почела да овлађује, брзо су се осетиле. Нова краљевина и иначе није стајала на чврстој подлози. Крајеви, области и градови, што их је Твртко освојио, нису могли бити тако брзо стопљени у једну чврсту и консолидовану целину. Тако је у тој држави, после смрти Тврткове, било много хетерогених елемената са посебним интересима и посебним тежњама. Све је то дало само још више повода властели, да ослаби краљевску власт, да дође до што већег утицаја у држави и да још јаче истакне своје сепаратистичке тежње, Тај хаос у Босни још је појачан верским распрама, које су, у ово доба слабости и анархије, почеле опет да узимају маха. Такве прилике у Босни баш у овај мах биле су судбоносне. Мађари и Турци су у ово доба и иначе имали рачуна да у Босни буде што више унутрашњих криза. Краљ Жигмунд је особито имао интереса да Босна буде слаба и неспособна за озбиљну акцију, јер је у Угарској још увек било много Жигмундових противника, који су, у борби против њега, налазили ослонца у Босни.

Наследник Твртков, његов млађи брат Дабиша, био је у врло тешком положају. Против њега су били и Турци и Жигмунд и готово сва властела у држави. Против свих њих Дабиша се није могао борити; он се морао решити да тражи савез са једним од тих фактора. Њему у тај мах није остало ништа друго до да пактира са Жигмундом, чија је моћ, покрај свих незгода, из дана у дан расла и који је стога постајао за Босну све опаснији. На састанку у Ђакову (у јулу 1393 год.) начине они уговор, по коме је Дабиша признао врховну власт угарску, а Жигмунд признао Дабишу за краља; од земаља је сваки задржао што је у тај мах имао. Најгоре је било што је у ђаковачки уговор ушла једна одредба, по којој је, после смрти Дабишине, босански престо имао да наследи Жигмунд. Нека властела у Босни није хтела признати ђаковачки уговор, радећи по свој прилици у договору са хрватским устаницима, који су наставили и даље борбу против Жигмунда. Али кад су похватане вође устаничке у Добоју (1394 год.), цео устанак и отпор буде угушен.

После смрти краља Дабише (7 септембра 1395) изабрана је за владарку његова жена Јелена–Груба (1395–1398 год.), под чијом је слабом владом превласт поједине властеле сасвим узела маха и анархија се зацарила. Поједини феудни господари постали су сасвим независни, владалац је изгубио сваки авторитет, централне власти нестало је скоро сасвим; властела је ратовала међу собом и водила своју засебну спољну политику. Особито су силни били Хрвоје Вукчић, Сандаљ Храњић и Павле Раденовић; њих тројица су управо владали Босном. У њиховим је рукама био и по њиховим је интенцијама радио Стеван Остоја, који је после Јелене–Грубе био изабран за краља (1398–1404 год.).

Агитација за краља Владислава, претендента на угарски престо и противника Жигмундовог, вођена је у то доба у Угарској и Хрватској врло енергично; за њега су били и Хрвоје и Остоја. Напослетку је Жигмунд морао да предузме у Босни нешто, да сузбије своје непријатеље. Али је Жигмунд у Босни овога пута рђаво прошао; не само да није имао никаква успеха у борби против Босанаца, него га је Хрвоје сузбио и узео му неке крајеве (1398 г.). Тај неуспех још је више оснажио и Владислављеву странку и Хрвоја и Остоју.

Крајем 1403 год. пошло је напослетку Жигмунду за руком да умири Угарску, те се почео спремати да поведе енергичну акцију и на југу, особито у Босни. Краљ Остоја је, уверен да се са Жигмундом не може успешно борити, признао одмах угарску врховну власт. Али сада устану на њега многи босански великаши, особито Хрвоје. Незадовољницима је пошло доста брзо и лако за руком, да збаце краља Остоју с престола (1404 год.). За краља босанског буде изабран Твртко II Твртковић (1404–1408 год.), који је био у сваком погледу само слепо оруђе у рукама босанских великаша, у првом реду Хрвоја Вукчића и Сандаља Храњића.

Та промена није наравно ишла у рачун краљу Жигмунду, али је он тек 1408 год. доспео да опет крене на Босну. Он је том приликом продро са доста великом војском у Босну и разбио Босанце (1408 год.).

Ова победа Жигмундова била је од врло великих последица. Странка Владисављева била је и иначе доста ослабљена, а овом победом Жигмундовом била је сасвим уништена. И најогорченији противници Жигмундови били су сада приморани да напусте Владислава и да се помире са створеном ситуацијом. Тако се сада Жигмунду покорио и Хрвоје II Сандаљ и цела Далмација, осим Задра.

Али се Босанци нису тако лако и брзо хтели измирити са новим стањем ствари.

Опозиција туђинској власти и туђем упливу истакла је као свога кандидата протераног краља Остоју, који је био вољан да, за краљевску круну, промени политику, због које је некада изгубио престо. Тако је Остоја, ма да је Хрвоје био против њега, поново изабран за краља (1408 год.), особито помоћу хумске властеле, у првом реду Сандаља Храњића.

Жигмунд је сада мислио да Босну мора сасвим савладати. Стога је он год. 1410 и 1411 ударао више пута на Босну, продро у земљу и савладао отпор Босанаца. Покорену Босну, поделио је на више делова, давши неке области својим великашима, а нешто Хрвоју и Стевану Лазаревићу (Сребрницу). Краљу Остоји остали су само јужни крајеви, у којима је, после овога рата и губитка толиких земаља, владала потпуна анархија.

Хрвоје је у овај мах у ствари доминирао у земљи. Али је било много њих, који су желели и радили да га сруше. Жигмунд се бојао његове силе у овај мах особито због тога, што је он био непрестано у добрим односима са Млецима, те се с правом бојао њихове заједничке акције. Угарски и хрватски великаши су га мрзели због силе и угледа његова и завидели му. И Босанци су били против Хрвоја што се покорио Жигмунду и признао његову врховну власт. Једини је Сандаљ био бар донекле уз њега. Али је и њега Хрвоје отуђио од себе, кад је, док је Сандаљ (1413 год.) помагао деспоту Степану у борби против Мусе, упао био у његову државу и опљачкао неке крајеве. Стога и Сандаљ устане против Хрвоја и, са осталим његовим непријатељима, изради код Жигмунда, те он Хрвоја прогласи за издајника и лиши га свих части и имања. Хрвоје се прво бранио код Жигмунда од оптужаба својих непријатеља, али без успеха, затим је тражио помоћи из Млетака, наравно исто тако без успеха. Једино је успео да се измири са Остојом; њих двојицу су у овај мах заједнички интереси упућивали једног на другог.

Жигмунд је у то доба био заузет хуситским питањем тако, да није могао ни помишљати на какву акцију у Босни. Зато он пошаље у Босну против Остоје Твртка II. У Босни плане грађански рат. Ратна срећа се у почетку колебала, али кад на Хрвоја пођу Јован Горјански и Јован Моровићки са великом војском, Хрвоје, видећи да им неће моћи одолети, затражи помоћи од Турака. Добивши доста војске од њих, Хрвоје разбије угарске војводе код Добоја (1415 год.).

Али се Босна ни после овога није смирила. Кад је исте године погинуо, као жртва завере, војвода Павле Раденовић, плануо је рат између Павлових синова, који су позвали у помоћ Турке, и Остоје, уз кога је био Сандаљ. У тој борби Турци су освојили Врхбосну и утврдили се у њој. Тај успех турски примора и Павловиће и Сандаља да признаду турску врховну власт. У то умре Хрвоје (1416 год.), а краљ Остоја узме његову удовицу за жену, мислећи да ће му то помоћи да се утврди на престолу. Али се у то сви дигну на њега. Цар Мухамед покуша да измири краља и властелу, али без успеха, јер збор великаша босанских реши да ухапси Остоју. Остоја онда побегне; идуће године, истина, понова завлада Хумом, али ускоро после тога умре (1418 год.).

Под новим краљем, Стеваном Остојићем, прилике се у Босни нису ништа побољшале. Већ 1421 године сузбије Твртко II Стевана Остојића и опет заузме престо, највише помоћу Сандаља Храњића, који је сада био најважнија личност у Босни. Али кад су Твртко и Сандаљ, по договору са Млецима, хтели да нападну на Нелипића, продре Радивој, син Стевана Остојића, са Турцима у Босну. Турски је утицај последњих година био ослабљен, па су они једва дочекали прилику да се опет уплету у унутрашња босанска питања. Турци истина 1424 год. буду одбијени, али се Твртко са разлогом бојао, да се, усамљен како је био, неће моћи стално одржати против Радивоја и Турака. Одмах после тога он се измири са Жигмундом и склопи, уз велике жртве, с њим савез за одбрану од Турака. По том уговору Твртко је морао не само признати врховну власт угарску, него је морао именовати за свога наследника у Босни угарског великаша Хермана Циљског. Али нада Тврткова, да ће на тај начин лакше водити борбу против Турака, није се испунила. Он је у борби с Турцима остао опет усамљен, јер је Жигмунд био заузет хуситским ратом. Твртко је стога био приморан да се опет погађа с Турцима и да им попушта.

Али при свем том што је био у тако тешким приликама, Твртко ипак није хтео локалне и личне интересе подчинити општим интересима.

У великој кризи, у којој се српски народ у то доба налазио, државници српски изгубили су били сваки осећај за опште интересе; они су у то доба стално и без размишљања били готови да њих жртвују личним, локалним и тренутним интересима. Док је у западној Европи владало свуда растројство, у Италији се биле и крвиле државе и вароши међу собом, у католичкој цркви борба између папе и либералних елемената све више узимала маха, дотле су се и код Срба поједине државе и династе крвиле тако да су српске земље у то доба биле стално поприште међусобне борбе. Свако мерило било је изгубљено; Ђурђева држава и Босна ратовале су због Сребрнице, претендент на босански престо Радивој упао је са Турцима у Босну, да протера Твртка, а врхунац политичке незрелости показали су деспот Ђурађ и Сандаљ Храњић, кад су купили од султана Босну, па ударили на Твртка II протерали га из земље (1433 год.).

Све је то наравно ишло на руку Турцима, који су тако стање у српским земљама подржавали. Погле смрти Сандаљеве и Нелипићеве (1435 год.), Турци опет продру у Босну и утврде се поново у Врхбосни.

Од тога времена Турци су стално продирали и освајали у Босни. Када је, после смрти Твртка II (новембра 1443 год.), изабран за краља Стеван Томаш, незаконити син Стевана Остоје, плануо је у Босни опет грађански рат. Под утиском угарских победа над Турцима, у зиму 1443-4 год., а и стога што је властела, која је држала с Турцима, била против њега, Томаш је одмах пристао уз Угарску. Али је његов положај био врло тежак. Одмах кад је изабран за краља устао је на њега један део босанске властеле и Стеван Вукчић, наследник Сандаља Храњића, а радио је против њега и Херман Циљски, који је по уговору требало после смрти краља Твртка II да наследи босански престо. У самој држави владали су богомили, који су у главном увек били против краља и краљевске власти. Ослонити се само на Угарску, специјално на Сибињанина Јанка, који је био такмац Херману Циљском, није било доста. Стога је Томаш тражио јачег ослонца својој власти и својој држави: он се обратио папској курији.

Али је после битке код Варне (10 новембра 1444 год.) Томаш морао мењати своје држање. Богомили су били јаки у земљи, а Стеван Вукчић, као турски вазал, могао му је бити врло опасан. Стога се он, после угарског пораза, приближио Стевану и богомилима; отерао је своју прву жену и узео ћер Стеванову. Удајући се за краља Томаша, она је, истина, примила католичку веру, али је Томаш, знајући колико су богомили снажни и колико имају присталица у земљи, морао да их трпи и да им попушта. Тако његово држање према богомилима изазвало је против њега ревносне католичке мисионаре, који га оптуже папској курији. Али су на папској курији у тај мах били толико увиђавни, да су прихватили разлоге, које је краљ Томаш навео у своју одбрану, па је папа одобрио његово држање према богомилима, због тешких прилика у којима се Босна у тај мах налазила. То је папска курија учинила тим пре, што је у то доба, кад се Угарска, енергичним заузимањем неуморнога борца против Турака, Сибињанина Јанка, спремала поново на рат, свима било стало до тога, да не отерају босанског краља Турцима у наручје.

Али је Сибињанин Јанко био потучен на Косову (1448 год.), а прилике су за озбиљну акцију против Турака бивале све горе. На Балкану се, због укрштених интереса, водила у то доба међусобна борба баш оних фактора, који су у првом реду били позвани да поведу снажну акцију против заједничког непријатеља. Босна, која је и иначе била растројена верским раздором, ратује у то доба готово непрестано са деспотом Ђурђем због Сребрнице; Ђурађ се бије у Зети са Млецима; херцег Стеван Вукчић, који се већином наслања на Турке, у сталној је готово завади и са краљем Томашем и са Млецима, а у један мах покушава да изведе економну еманципацију своје државе, долази због тога у сукоб са Дубровником (1451–1454 год.) и води рат, у који су се заплели и деспот Ђурађ и Угарска и Млеци. Угарска је такође ослабљена страначком борбом и раздором, а Сибињанин Јанко, прави господар у држави, у ово је доба у сталној готово завади са деспотом Ђурђем. Млеци, који и у ово доба гледају наравно у првом реду своје интересе, воде борбу о Зету и Албанију и са деспотом Ђурђем и са херцегом Стеваном и са Скендербегом, Западне државе и народи воде отворен рат или потмулу борбу. Због укрштених интереса, антагонизам је узео маха баш међу оним факторима, који су били највише позвани да помогну акцију за ослобођење Балканског Полуострва.

Победа Сибињанина Јанка под Београдом (1456 год.) дигла је за тренутак поуздање хришћана. Краљ Томаш је после те победе отказао Турцима данак и спремао се да зарати на њих. Он се обраћао за помоћ западу, надајући се, да ће му се оданде моћи бар нешто учинити. Папа се истина хтео заузети за Босну и објавио је крсташки рат против Турака, али су државе и народи на западу у то доба били заузети својим пословима и својим бригама. Сви су увиђали потребу да се учини нешто за хришћане на Балкану, али су укрштени интереси спречавали сваку акцију. Тако је Босна остала усамљена да се бори с Турцима. Увиђајући јасно, да у тој борби не може успети, и Томаш је, после кратког отпора, учинио мир с Турцима, под врло тешким условима (1458 год.).

У то је био умро наследник Ђурђев, деспот Лазар (20 јануара 1458) и у деспотовини је настала огорчена борба између туркофилске странке и странке, која је хтела да се помоћу Угарске енергично води и даље борба с Турцима. За време борбе око тог питања у последњим данима државног живота у деспотовини, Босанци су опет напали на Сребрницу и заузели је.

Тако су унутрашња борба у деспотовини и рат између две српске државе, краљевине и деспотовине, у очи пропасти још јаче ослабили снагу и отпор српскога народа у борби с Турцима.

У Смедереву је напослетку победила странка, која је била за борбу с Турцима. Они који су сада узели државне послове у деспотовини у своје руке, решили су се на корак, који је необичан, јер се јавио у доба потпуног политичког растројства, када је била изгубљена свест о заједничким интересима, када је изгубљено било мерило за морал у политици, када су лични и локални интереси били пречи и од најбитнијих и најважнијих интереса народних и државних. Српски дворови споразумели су се и решили, да обе српске државе, деспотовину и краљевину, споје у једну државу. Тај план је требало да буде остварен на тај начин, што ће престолонаследник босански Стеван Томашевић, узети за жену Мару, јединицу покојног деспота Лазара и деспотице Јелене; у мираз је Стеван имао добити деспотовину. Тако је после смрти краља Томаша требало да српска краљевина и српска деспотовина буду спојене у једну државу.

Али је цео овај план и рад наишао на јаку опозицију у деспотовини; а када у пролеће 1459 год. турска војска пође на деспотовину, надвлада опет у Смедереву туркофилска странка и преда Турцима град (20 јуна).

Турцима су, после пада деспотовине, биле слободне руке; они су сада у првом реду обратили пажњу на Босну. Видећи опасност, која му прети, краљ Томаш је морао попуштати и испунити све што су Турци тражили. Тако је Томаш одмах идуће (1460) године начинио с Турцима уговор, по коме је турској војсци био допуштен пролаз кроз Босну. У исто доба су Турци били напали на херцега Стевана; он је сада опет имао прилике да се увери, да туркофилска политика, коју је целога свог века водио, често против и личних и државних и народних интереса, није донела, ни њему ни држави његовој, никакве трајне ни сигурне користи. Турци су поступали према њему исто као и према онима, који су радили против њих и војевали с њима. Све једно је било у оно доба какву ће политику водити српске династе. Ма каква била њихова политика, она је доводила до истих резултата: Турци су освајали и оне државе, чији су државници држали с њима, као и оне, које су војевале против њих.

Када је умро краљ Томаш (1461 год.) и када је на престо сео краљ Стеван Томашевић, били су босанској краљевини дани избројани. У исти мах су онда хтели да нападну Босну и Турци и угарски краљ Матија. Уз то је и у самој држави владао раздор и борба. Краљ Стеван је видео да му је држава на прагу пропасти. Он је од некуд имао наду, да ће га папска курија још моћи спасти, па се обратио папи са молбом за помоћ, истичући, како је Босна у великој опасности и напомињући, како су Турци разним обећањима задобили за себе особито сељаке.

Пред великом опасношћу, коју је јасно видео, краљ Стеван је био вољан да се мири са свима, са којима је био у завади, у првом реду са херцегом Стеваном. И херцег је у овај мах био решен да мења политику, коју је до сада водио, јер су га Турци потискивали са свих страна. Тако су се краљ Стеван и херцег измирили и сложили на заједничку акцију против Турака.

Рат са Турцима постао је међутим неизбежан. Босански емигранти, у првом реду богомилска властела, радили су на турском двору да Турци зарате на Босну, јер су се надали, да ће, у случају турске победе, доћи до својих имања, која су им била одузета.

У таквим приликама краљ Стеван је мислио да новац, што га даје Турцима, може корисније употребити на одбрану своје државе, кад већ до рата мора доћи, па је отказао данак, што га је плаћао Турској. Судбина босанске краљевине била је тиме решена.

У пролеће 1463 год. кренула је велика турска војска на Босну. Краљ Стеван био је остављен сам себи. Готово без отпора заузимали су Турци редом градове један за другим. Краљ Стеван буде ухваћен. По његовој изнуђеној наредби предаду се Турцима у јуну и остали градови, а Стеван буде после тога погубљен. Тако је пала Босна.

Крајем исте године удари на Босну угарски краљ Матија, освоји Доње Краје и Усору, па у освојеним земљама оснује две бановине: јајачку и сребрничку, које су се одржале преко педесет година (до 1520 и 1528).

У исто доба ударили су Турци и на Херцеговину, да покоре и земљу свог некадањег штићеника. Али се Херцеговина храбро бранила, тако да је овај поход остао без успеха. После две године (1465) Турци су поново ударили на херцега. Они су истина и овога пута били одбијени, али је херцег Стеван на самрти (+ 22 маја 1466 године) јасно видео, да је његова политика, и ако је вођена у противном правцу, донела исте резултате као и политика државника у деспотовини и у краљевини; он је морао бити уверен да и његова држава неће дуго преживети ове две српске државе, против којих је он често радио, помажући Турке, из уверења да тиме чини добро својој држави и својој династији. После његове смрти завладали су његовом државом његови синови, али су 1482 год. Турци освојили и Херцеговину.

V Босна под Турцима до рефорама.

Пропашћу независне државе босанске (1463 год.), настају у Босни и Херцеговини нове прилике. Турско освајање изазвало је, истина, у Босни и Херцеговини сразмерно мање промена, него у осталим српским земљама, али су ипак и тамо у главном настале сасвим друге прилике и други живот, када су Турци завладали земљама босанске краљевине. Прилике у Босни и Херцеговини после турског освајања разликују се од прилика које су настале у осталим српским земљама особито тиме, што је српски народ у тим покрајинама у доста великом броју, почео прелазити на ислам. Обично се узима, да је Мухамедову веру примила босанска, махом богомилска, властела, да би сачувала своје повластице. Али изгледа да је примање Мухамедове вере захватило и шире слојеве, особито почетком XVI века.

Примањем ислама босанска властела сачувала је своје старе повластице. Тако је у Босни и Херцеговини створен засебан привилегован сталеж Срба Мухамедове вере, који се као такав одржао за цело време турске власти у Босни и Херцеговини. Срби су Мухамедове вере, стога што су прешли на ислам, добили велика права. Осим тога они су одмах од почетка турске власти давали турској држави доста велики број одличне војске. Стога су се повластице њихове прошириле саме собом и на целу област, тако да је Босна и Херцеговина све више постајала држава у држави. Тежња за автономним повластицама добила је у Босни и Херцеговини маха, особито од XVII века, када је Турска почела опадати.

На супрот повлашћеном сталежу Срба Мухамедове вере, делили су православни и католички Срби у Босни и Херцеговини судбину српскога народа у свима осталим областима. Они су били потиштена раја, готово без икаквих права, и положај је њихов од почетка XVI века бивао све тежи. Услед тешког и несносног живота почео се већ од краја XV века народ из Босне и Херцеговине селити у покрајине, у којима су владали Млеци или Аустрија или чак и у крајеве којима су владали Турци, а где је било мање зулума и мање гоњења.

Од средине XVI века, све се више у старим српским записима истичу тешка и рђава премена и патње, што их српски народ подноси. Незадовољство са турском влашћу хватало је од тога времена све више корена у српском народу.

У то доба, када је незадовољство било обухватило све слојеве, успомена на старе слободне државе почела је да бива све милија и све светија. Баш онда, када је идеја о слободи, која је још од почетка турске власти била жива, а по гдекоји пут и врло снажна, почела да продире готово у цео народ, баш у то доба једна српска институција склопила је са турском влашћу компромис, који је био врло повољан по српски народ и који је имао великих и добрих последица у будућности. Српска црква признала је у то доба турску власт и склопила је погодбу с њом: год. 1557 обновљена је Пећска патријаршија. Највише заслуга за обновљење пећске патријаршије има велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин Босанац. За првог патријарха обновљене српске патријаршије именован је његов брат, калуђер Макарије.
Пећска патријаршија 1557 године
Организација обновљене српске патријаршије обухватила је, са незнатним изузетком, све српске земље. То је, све до најновијег доба, једина организација код Срба, која је обухватила целокупан народ.

Српско је свештенство већ и пре тога сасвим добро схватило, да би у оно доба ропства и потиштености самостална црквена организација, која је укинута после пропасти деспотовине, била врло моћно оружје у борби за одржање народа. Оно је већ раније покушавало да обнови самосталну српску цркву, која је после укидања, по овој прилици била подчињена охридској архиепископији. Ти покушаји нису имали успеха, али они показују, да је у српском народу било људи, који су и у оним приликама схватили значај слободне цркве.

Важно је било, да је тај значај врло добро схватио и патријарх Макарије и људи који су с њиме радили.

Прва је брига и први посао Макаријев био да организује ново основану независну цркву. Тај је посао повољно свршен. Нова патријаршија добила је у своју област готово све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под власт пећске патријаршије, и то не само у духовним стварима. Пећски патријарх, било сам, било преко својих извршних органа вршио је и судску власт у целој својој области. На тај начин је пећска патријаршија имала врло велики утицај готово у свима земљама, у којима су Срби у то доба становали, од Будима до ниже Скопља.

Сада су, после много векова, Срби у Босни и у старој Рашкој и Срби у Подравини, у Подунављу, у Посавини и Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је све подједнако тиштала, него и у заједници, која је била њихова рођена, у једној организацији, која је радила и бринула се за њих и пружала им духовне хране, наде и утехе. А то је Србима било потребно, јер су прилике бивале све теже..

У последњој четврти XVI века почиње у српским земљама и међу Арнаутима врење и комешање, које у последњој десетини тога века достиже врхунац у локалним устанцима, који су били захватили готово све српске земље.

Тада почиње све јаче радити Аустрија преко нарочитих агената да изазове устанак у Турској. Рад тих агената био је олакшан тиме, што су, због тешког живота, што га је народ у то доба проводио, због великих намета, који су бивали све тежи, и због све веће несигурности, која је све више овлађивала, сви народи у Турској били спремни и расположени за устанак. То расположење још су више утврђивали и ширили гласови и приче о пророштвима, која су крајем XVI века кружила по целој Европи, по којима је Турска имала ускоро пропасти.

На граници турско–хрватској било је, од кад су Турци освојили Босну, увек борбе, јер се и с једне и с друге стране граница врло често прелазила. Како је почетком последње десетине XVI века велики везир Синан–паша хтео свакако да изазове рат са Аустријом, нареди он босанском везиру, да нападне на Хрватску, а кад босанска војска буде код Сиска потучена (22 јуна 1593 год.), објави Турска Аустрији рат.

Кад је рат почео, развила је особито папска курија врло жив рад у корист Аустрије. Папска курија је већ. пре сисачке битке почела била јаку акцију за образовање савеза против Турака, у који би ушли и Ердељ, Влашка, Молдавска, Пољска и Русија. Она је радила врло живо и на томе, да нагна хришћане у Турској на устанак, па да они борбом против Турака олакшају и помогну акцију западне Европе.

И Срби су заиста крајем XVI века у више махова устајали на оружје. Тако су Срби у Банату 1594 год. дигли устанак, а 1597 побунила се Херцеговина. Вођ тога устанка, војвода Грдан, радио је у договору са пећским патријархом Јованом, а био је у вези и са западним државама и са агитаторима.

Али су сви ти локални устанци пропали, јер нису били никако помогнути од оних, који су их изазивали.

Почетком XVII века било је већ јасно, да је мисао о ослобођењу Срба туђом помоћу сасвим пропала. Још дуго година после тога подржавана је, истина, мисао о акцији на Балкану, особито у српском народу, разним агитаторима, који су крстарили по српским земљама. Али су сада западни народи били ангажовани другом борбом, а Срби су, и ако је још понекад и са по гдекоје стране тражена помоћ са запада, дошли били до уверења, да акција последњих година није успела и да се од рада у томе правцу не може очекивати никакав успех.

Тако су онда и патријарх Јован и војвода Грдан прекинули готово све везе са западом. За оно, што је после тога рађено на западу, једва су ишта знали српски главари. Тек им је, као резултат рада разних авантуриста, који су, у тежњи да измаме од западњака што више новаца, представљали прилике на Балкану што повољније за акцију и служили се лажима и фалзификатима, стизало по гдекоје писмо, које их је позивало на устанак и које им је много обећавало. Али представници српскога народа нису више реагирали на та писма и позиве; разочарани, они су дошли до уверења, даје Турска још увек довољно јака да савлада сваки њихов покрет, а да се озбиљној помоћи са запада не могу надати.

Наследник патријарха Јована, који је по свој прилици био уморен од Турака (1614 год.), патријарх Пајсије, променио је сасвим политику свога претходника. Уверен, да је акција за ослобођење српскога народа сасвим пропала и даје она донела само велике штете српскоме народу, Пајсије се вратио политици новога оснивача пећске патријаршије, патријарха Макарија. Прекинувши сваки рад на покрету и одбијајући сваку везу и преговарање са западом, патријарх Пајсије је радио на томе, да својим лојалним држањем према Турцима задобије њихово поверење и да помогне колико год може народу, који је због незрелих предузећа последњих деценија много страдао. Тако је и народ у Босни и Херцеговини од тога времена био у главном миран. Али се у то доба у тим покрајинама јавио покрет на другој страни и у другом правцу.

Услед готово сталног четовања на границама и услед великих ратова крајем XVI века, а највише услед расељавања, разредило се почетком XVII века становништво у Босни и Херцеговини. Турска власт је у то доба, особито у појединим моментима, већ била слаба да стане на пут безвлашћу, које је у Босни и Херцеговини све више отимало маха. Од појединих насилних турских чиновника патили су не само хришћани у Босни и Херцеговини, него и мусломани. Стога се од првих година XVII века јављају покрети мусломана у Босни. Ти покрети упућени су против појединих насилника, али је права тежња њихова утврђивање и проширење автономних повластица.

Када су од треће десетине XVII века настали у Турској немири, династички ратови и јаничарске буне, ојачала је још више тежња босанских мусломана за што ширим автономним повластицама. Упућени да се сами бране од нападаја Млетачке Републике, која је за време својих ратова против Турске у XVII веку често предузимала акцију и у Босни и Херцеговини, босански су мусломани све јаче истицали своју тежњу за слободом и самоуправом.

Крајем XVII века, за време великих ратова против Турске, Аустрија је стално покушавала акцију и у Босни, али без већег и трајног успеха. Када су Турци у претпоследњој десетини XVII века били сузбијени до Саве и Дунава, покушавала је аустријска војска да продре и у Босну. Тако су Аустријанци у јесен 1688 год. освојили Зворник и још нека места у Босни, али су при нападају на Бања-Луку били одбијени са великим губитцима. Идуће године међутим, када је аустријска војска продрла до Ниша и на Косово и када су Црногорци били продрли у Херцеговину, покушавали су Аустријанци, да упадну у Крајину, али без успеха. Год. 1690 донела је Босни много невоље. Глад и куга проредили су становништво, а Аустријанци су опет продрли у Босну и разбили турску војску код Тузле. Међутим повлачење аустриске војске ка Сави и Дунаву, ослободило је Босну за тај мах од непријатеља. Идућих година Аустријанци су успели да заузму све до горње Уне (1693 г.), а Млечићи су опет покушавали (1695 год.) да продру у Босну и Херцеговину, али су били потиснути.

Већи, и ако сасвим привремен, успех, постигао је Јевђеније Савојски у јесен 1697 г., када је, у току од двадесет дана, освојио Добој, Маглај, Жепче и Врандук и продро је до Сарајева. Али се он одмах вратио и цела та експедиција остала је без икаквих последица.

Год. 1717 за време аустриско–турског рата, напали су Аустријанци опет са две војске на Босну. Једна је војска освојила Добој и допрла до Зворника, а друга је ударила на Нови; али су обе војске биле разбијене. Како је аустриска војска на главном бојишту остала била победилац, добије Аустрија у пожаревачком миру и неке крајеве у северној Босни. Окупација Аустриска у тим крајевима трајала је међутим кратко време.

Када је 1737 год. опет дошло до рата између Аустрије и Турске продрли су истина Аустријанци, са две војске у Босну, у јулу месецу, али су Босанци једну војску сузбили са великим губицима, а другу су код Бања-Луке до ноге потукли. У београдском миру (1739 год.) вратила је онда Аустрија Турској оне крајеве у Босни, које је добила пожаревачким миром.

Од средине XVIII века настаје у Босни готово стална борба између мусломана, који теже да своје повластице одрже и прошире, и царских намесника, који раде на томе, да права Срба Мухамедове вере што више скуче и да униште автономна права Босне и Херцеговине. У тој борби царски намесници већином подлежу утицају босанских великаша. С друге стране јавља се у то доба необично јак антагонизам између Срба староседелаца и дошљака Турака. У исти мах избија на површину и све јача тежња Херцеговине, да се оцепи од Босне и да постане потпуно независна и самоуправна. Тим борбама и борбама против Црне Горе испуњена је цела друга половина XVIII века. Моћ босанскога племства, која је стално расла са опадањем турске моћи, достигла је у то доба врхунац. Али је услед борбе између државних власти и босанскога племства анархија све више отимала маха.

Такве су биле прилике у Босни, када су турски цареви Селим III и Мухамед II почели заводити реформе.

VI Борба мусломана против рефорама.

Када је султан Селим III, после последњег аустриско-турског рата (1788–1791 год.), почео изводити реформе у држави, особито у војсци, устала је Босна и Херцеговина листом против тих рефорама, што су се увођењем рефорама рушиле освећене верске традиције. Али је борба босанских великаша против рефорама била само изговор и спољни узрок свих покрета у Босни и Херцеговини у првој половини XIX века. Прави узрок лежао је много дубље: босански и херцеговачки великаши хтели су да одрже автономна права своје земље, а своје племићске повластице што више да прошире и утврде.

Те њихове тежње избиле су на површину још у XVII веку, дакле пре него што се у Турској и помишљало на реформе. Турска је средишна власт одмах од почетка тих покрета, а особито у XVIII веку, радила на томе, да те тежње сузбије и да босанске и херцеговачке повластице сузи. Када је Селим III почео уводити реформе, из Цариграда се наравно још интензивније почело радити у томе правцу. Реформе, које је требало извршити, већ су саме собом захтевале јачање централне власти и сузбијање посебних интереса и повластица појединих провинција. Стога је рад турских реформатора наишао наравно на јак отпор и у Босни и Херцеговини.

Босански и херцеговачки великаши истакли су се, одмах од почетка завођења рефорама, као конзервативан елеменат и одбијали су стално врло енергично сваку новину, особито завођење низамске војске. Али је борба босанскога и херцеговачкога племства за своје повластице и автономна права од почетка била ослабљена раздорима и суревњивошћу појединих вођа.

За време првога српског устанка, у Босни је сразмерно био мир. Босанци су више пута, или по наредби из Цариграда или по својој вољи, узимали учешћа у борби против српских устаника, али су већином рђаво пролазили (особито на Мишару, 1 августа 1806 год.).

У то доба почела је и јака акција Али-аге Дадића, да оцепи Херцеговину од Босне. За време борбе против Кара-Ђорђа Турска је била немоћна да ту акцију спречи. Али када је Србија 1813 год. савладана, прегли су Турци да сломе отпор херцеговачких мусломана. Раздор међу великашима олакшао је и овом приликом акцију непријатељску. Турска војска је 21 априла 1814 год. заузела Мостар и тиме сломила отпор Херцеговине.

Идућих неколико година готово стално су трајали грађански ратови и нереди у Босни. Тек 1820 год. прегао је издржљиви султан Мухамед II (1808–1839 год.) да скучи власт босанских великаша и да уништи административно-политичку самосталност Босне и Херцеговине. У пролеће те године именован је за везира у Босни и Херцеговини Џелаледин-паша, човек гвоздене руке и необичног образовања. За њега се у Цариграду и правом мислило да ће моћи сломити отпор босанског и херцеговачког племства. И заиста је Џелаледин-паша, чим је, марта месеца 1820 године, стигао у Травник, почео заводити мир и ред у Босни и Херцеговини. Исте године, у септембру, Џелаледин је ударио на Црну Гору, али је био одбијен. Отпор босанских великаша сломио је Џелаледин у току од десет месеца сасвим. Требало је још покорити и Херцеговину. Стога Џелаледин у почетку 1821 год. крене на Херцеговину, освоји Мостар и тако сломије и отпор херцеговачких великаша. Али се сада мусломани у целој Босни и Херцеговини дигоше против њега; молбе и жалбе њихове у Цариграду имале су успеха: још исте године Џелаледин-паша буде скинут са везирства.

Чим је Џелаледин-паша отишао, Босанци и Херцеговци дигли су се опет против рефорама. Покушаји турских власти да их приморају на реформе и на покорност, остајали су без успеха. У Цариграду се напослетку увидело, да у Босну треба опет послати човека чврсте руке, који ће имати и воље и снаге да сломије отпор босанског и херцеговачког племства. Стога је послат у Босну за везира Мустафа-паша (1825 год.). Он је одмах почео врло енергично радити против бунтовних босанских великаша, Како је међутим султан Мухамед II у јуну 1826 год. уништио у Цариграду јаничаре, састану се босански великаши и 21 септембра пошаљу у Цариград молбу, да се у Босни јаничари не укидају. Кад је крајем године стигао из Цариграда одговор, да се њихова молба не може испунити, плане устанак у целој Босни и Херцеговини. Везир Мустафа-паша морао је напустити Босну, а почетком 1826 год. буде за везира у Босни именован Абдурахман-паша.

Абдурахман-паша био је достојни наследник Џелалединов. Употребивши раздор босанских великаша, он је, сразмерно за кратко време, савладао отпор у Босни и Херцеговини. После тога он је почео систематски радити на томе, да мусломанске прваке и материјално упропасти. Али у то поче руско-турски рат (1828 год.) и из Цариграда буде наређено да се босанска војска скупља да пође у рат против Руса, Када се војска почела скупљати, дигну се босански великаши на везира (у јуну 1828 год.). Везир мораде ићи из Босне, а после тога буде скинут са свога звања.

Нови везир, Намик Али паша, покушао је да мирним путем изведе у Босни реформе. Али у томе није успео. Попуштајући сувише великашима, изгубио је сваки авторитет; сви су га као слаботињу презирали. Врење је међутим у земљи, особито од кад су укинути јаничари, стално трајало. Кад је Мухамед II после руско–турског рата покушао опет да изврши у Босни реформе, састану се босански главари у Травнику и реше, да се завођењу рефорама силом одупру и да понуде савез Мустафа паши Скадарском (Шкодра–паши), који је такође био противник рефорама и вођа конзервативних елемената у Турској. Том приликом буде за вођу целога покрета изабран Хусеин капетан Градашчевић. Шкодра–паша прими понуђени савез и дигне се на султана. У исто доба окупили су и Босанци војску и пошли на југ у помоћ Шкодра-паши. У јулу 1831 год. они су већ били сишли на Косово, потукли до ноге великог везира и продрли у Метохију. У то доба је међутим Шкодра–паша већ био код Прилепа сузбијен од турске војске и притешњен у Скадру. Велики везир почне преговарати са Босанцима и прими све њихове захтеве. Стога се Босанци врате натраг, а велики везир онда удари на Шкодра-пашу и савлада га сасвим.

У Босни је међутим Хусеин-Капетан узео везирску власт у своје руке. Али су завист и раздор створили расцеп међу Босанцима и ослабили сасвим народну снагу. Када се чуло да је велики везир, пошто је савладао Шкодра–пашу, пошао на Босну, изађе против њега само један део Босанаца. Та босанска војска буде потучена код Бањске (1832 год.). Хусеин се после тога одупре Турцима још код Сарајева, али и њега савлада турска војска, особито помоћу Али–аге из Стоца, који је са мусломанима и православним похитао у помоћ великом везиру против Хусеина. Хусеин после пораза побегне у Аустрију, а Босна и Крајина буду после тога савладане. У земљи завлада реакција; наследни чинови буду укинути, а сви виђенији људи или побијени или прогнани.

Кад идуће године дође у Босну за везира Давуд-паша, он поче попуштати великашима, те у земљи опет поче хватати корена анархија. Због несређених прилика и готово сталних ратова, завладала је у земљи несигурност, безвлашће је узело маха, а највише је због свега тога патила раја. Зулуми су напослетку изазвали отпор. Поп Јовица из Дервента устао је на оружје против турске власти. Али је тај први озбиљнији устанак хришћана у Босни убрзо савладан и у крви угушен (1833 год.).

Међутим отпор босанских великаша, и после Хусеинова пораза, још није био сломијен. Ускоро су опет устали мусломани у целој Босни и Крајини на оружје за своја автономна права, а против рефорама. Мемед пата (1835–1840 год.) је истина потукао устанике код Врандука и Бјељине, али је борба настављена и 1836 год. Сада се у борби за автономна права и против рефорама почиње све више истицати Крајина. Мемед паши је истина пошло за руком да покори Крајину, али кад у октобру 1839 год. нови султан Абдул Меџид изда Тамзимат, којим је била обезбеђена свима поданицима Турске лична и имовна сигурност и једнакост пред законом, плане у Босни опет буна. Идуће године (1840) савладана је како–тако Босна, али се Крајина још увек упорно држала и сузбијала је идућих година, неколико пута, нападаје турске војске.

Због анархије и грађанских ратова стање се у Босни у то доба много погоршало. Положај раје постајао је све тежи и несноснији. И после савладаног устанка попа Јовице осећало се међу хришћанима стално комешање. Комешање међу хришћанским становништвом у Босни и Херцеговини, изазвало је напослетку интервенцију страних сила, које су се бојале устанка. Тако је 1843 год. султан издао ферман, по коме је ограничено право употребе кметова за рад на беговским имањима. Али те наредбе није нико слушао.

Стога је незадовољство и врење међу хришћанским становништвом, које је због сталних ратова и анархије највише патило, узимало све више маха. На интервенцију страних сила издан је 1848 год. нов ферман, којим су сасвим укинути беглуци, а обавезе према беговима претворене су у порез. Али је положај раје постао услед тога још тежи, јер је тиме порез знатно повећан.

Како је Босна и Херцеговина за последњих двадесет и пет година била готово стално у устанку и стално одбијала увођење рефорама, решено је напослетку 1850 год. у Цариграду, да се отпор Босанаца пошто-пото савлада и да се реформе што пре проведу. У Цариграду се мислило да је једини човек, који може тај задатак извршити, потурчењак Омер–паша. Када је међутим Омер–паша, почетком августа, стигао у Босну, прочитао ферман о свом именовању и о својим задацима и нагласио да се реформе свакако морају спровести, дигне се цела Босна и Крајина на оружје.

Омер–паша удари прво на Крајину и савлада отпор Крајишника. У то се устаници почну окупљати око Врандука, а у исти мах плане и цела Херцеговина. Устаници буду истина потучени код Врандука, а Скендербег разбије Херцеговце и уђе у Мостар. Али се почетком 1851 год. Крајишници опет дигну и узму Јајце. Омер-паша их разбије и освоји јајачки град, па их онда поново разбије и 27 априла узме Бихаћ.

Падом Бихаћа била је буна завршена. Отпор Босанаца и Херцеговаца против рефорама и борба њихова за автономију била је дефинитивно савладана. Од тога времена босански и херцеговачки мусломански великаши играју незнатну улогу у историји Босне и Херцеговине. Само су још једном, за време окупације, они показали знаке живота. За слободу Босне и Херцеговине и за своју слободу, почињу сада да се боре православни Срби.

VII Српски устанци.

Кад је Омер-паша савладао мусломане у Босни и Херцеговини, окренуо се против хришћана. Почетком 1852 год. наредио је он да се покупи оружје од православних и католичких Срба. Та наредба изазвала је отпор: Лука Вукаловић дигао је у пролеће 1853 год. устанак, који је, настављен у четовању, са малим прекидима, трајао више од пет година.

У исти мах, када се Омер-паша узалуд трудио да савлада устанак Луке Вукаловића, ударио је он, по наредби из Цариграда, и на Црну Гору. Црногорци су славно одбили нападај Омер-пашин, али су ускоро на интервенцију Русије и Аустрије прекинута непријатељства.

Немогући уништити чете у Херцеговини, а под притиском великих сила, које су радиле на томе, да се ма на који начин побољша стање Срба у Босни и Херцеговини, Порта је хтела да законодавним путем олакша положај хришћана. Год. 1854 издат је ферман, којим је раја пред судовима изједначена са мусломанима, и у фебруару 1856 год. потврђене су законодавне одредбе из Танзимата, које су ишле у корист хришћана. У септембру 1859 године издан је аграрни закон, који је такође требало да олакша положај хришћана у Босни и Херцеговини.

Али се ти закони нису вршили. Положај раје бивао је све тежи, а живот све несноснији. Четници Луке Вукаловића састали су се у септембру 1857 год. и решили да енергично наставе борбу. Убрзо је цела Херцеговина устала на оружје. Уз православне Србе пристали су овога пута и врло храбро се борили и многи Срби католичке вере. Кнез Данило је радио да измири устанике, али кад у пролеће 1858 год. Турци ударе на Херцеговину, Црногорци им пођу у помоћ и на Грахову, на Спасов-дан, удружени Црногорци и Херцеговци потуку до ноге Турке. После те победе Црна Гора добије Грахово, а херцеговачким племенима буде призната стара самоуправа.

Како међутим турска влада није држала своје обећање у погледу самоуправних слобода, Лука Вукаловић у фебруару 1861 год. са православним и католичким Србима поново устане на оружје. Херцеговци разбију у више битака Турке тако, да је Турска у лето 1861 год. почела преговарати са устаницима. Кад су се преговори разбили, Турци, у пролеће 1862 год., ударе на Црну Гору и Херцеговину али буду одбијени. Стога Турци у лето 1862 год. склопе мир са Црном Гором. Са Луком Вукаловићем склопљено је тада било примирје, а кад су Турци пристали на услове Вукаловићеве, да се херцеговачким племенима врати стара самоуправа, склопили су и Херцеговци у Мостару с Турцима мир (септембра 1863 год.). Лука Вукаловић је наскоро после тога оставио Херцеговину, јер су му Турци о глави радили, а бојао се да га, његови људи не издаду, и отишао је у Русију, где је умро (6 јула 1873 год.).

После херцеговачко-турског уговора у Мостару, владао је у Босни и Херцеговини скоро дванаест година мир. Али се стање Срба хришћана није поправило. Живот њихов бивао је из дана у дан све тежи. Народ је био у сталном врењу, а дубоко незадовољство захватило је целу земљу. У то доба пада и рад кнеза Михаила у Босни и Херцеговини. Кнез Михаило је похватао био јаке везе и са мусломанима и са православнима и са католицима у Босни и Херцеговини и радио је стално и смишљено на ослобођењу Босне и Херцеговине. Али су смрћу његовом (29 маја 1868 год.) прекинуте везе између Србије и босанских првака. Босанци и Херцеговци остављени су били после тога готово сасвим сами себи, док их зулуми турски, рђави судови и аграрно питање нису нагнали, да се опет дигну на оружје.

У јулу 1875 год. плануо је у Невесињу устанак, а првих дана августа дигла се на оружје и Босна. Устаници, су издали проглас на народ, у коме су детаљно изнели своје захтеве. Турска влада је видела, да неће моћи лако и брзо савладати устанике, те је била вољна да попушта. Устаници су тражили, да се у Босни и Херцеговини спроведу реформе у договору са народним главарима, а под контролом једне европске комисије. Турска влада, наравно, није пристала на те захтеве. Турски покушај да савлада устанак, остао је без успеха особито стога, што су и Србија и Црна Гора и Аустрија на разне начине помагали устанике. У исто је време и Русија радила за њих дипломатским путем, тражећи у Цариграду автономију за Босну и Херцеговину.

Потиснута после пораза на Кенигрецу (1866 год.) из Немачке, Аустро-Угарска је у то доба већ енергично спремала своје продирање на Балканско Полуострво. Аустриски министар иностраних дела, гроф Андраши, гледао је да свакако осујети измирење устаника са Портом. У децембру 1875 год. он је израдио једну ноту, у којој је тражио, да концесије, које Порта учини устаницима, дођу под контролу великих сила. Порта је наравно одбила Андрашијеву ноту.

Борба између устаника и турске војске настављена је међутим и даље и вођена је већином несрећно по Турке. У тежњи да се поврати мир на Балкану израдиле су велике силе у мају 1876 год. у Берлину меморандум, у коме су тражиле, да се у Босни и Херцеговини одмах заведу реформе, да Порта уговори примирје са устаницима, да се хришћанима дозволи ношење оружја и да велике силе контролишу да ли ће Порта попунити ове услове.

Међутим су настали догађаји, који су онемогућили извршење овога меморандума. Од почетка устанка у Босни и Херцеговини српско јавно мњење, особито у Србији и Црној Гори, захтевало је, да српске државе помогну устаницима и да огласе Турској рат. Притиску јавног мњења морали су напослетку српски државници попустити: Србија и Црна Гора огласиле су крајем јуна, 1876 год. Турској рат.

Црногорци су срећно војевали, а српска војска, која је имала да издржи главни напад Турака, буде, после неколико месеца тешке и упорне борбе, потучена. У фебруару 1877 год. састала се у Цариграду конференција великих сила, да решава о балканским питањима. У програму великих сила била је и автономија Босне и Херцеговине. Али због отпора турске владе, та конференција није могла ништа постићи. Стога је у априлу исте године Русија огласила. Турској рат, а после пада Плевне ушла је и Србија поново у борбу (30 новембра 1877). У фебруару 1878 закључила је Русија са Турском мир у Сан–Стефану, у коме је била створена Велика Бугарска. По 14 члану сан-стефанског мира била је одређена за Босну и Херцеговину автономија.

Али остале велике силе нису хтеле признати сан–стефански мир, јер су се бојале сувише великог утицаја Русије на Балканском Полуострву. Осим тога Русија је, пре рата, начинила била са Аустријом тајни уговор, у коме је неутралност купила пристанком на аустриску окупацију Босне и Херцеговине.

Почетком јула 1878 год. отворен је у Берлину конгрес великих сила, који је имао да решава балканске ствари. У деветој седници конгреса водила се дебата о Босни и Херцеговини. У 25 члану Берлинског Уговора одређено је, да Аустро-Угарска монархија привремено окупира Босну и Херцеговину, да би тамо завела мир и ред.

Глас о мандату за окупацију пренеразио је цео српски народ. Цео народ био је утучен и разочаран, што су ове две најбоље српске покрајине, због којих је Србија водила два рата, предате на милост и немилост држави, од које се Срби с правом нису никаквом добру надали. Али је вест о окупацији још више пренеразила и узрујала мусломане. На глас о окупацији дигли су се мусломани у Босни и Херцеговини под вођством Хаџи-Лоје, наоружали су православне и католичке Србе и издали су проглас на народ, у коме су потакли да неће дозволити туђину да њихову отаџбину заузме.

Међутим су се Аустријанци спремали да пређу границу и да заузму Босну и Херцеговину. Тринаестога јула упутио је аустриски цар прокламацију на народ у Босни и Херцеговини, у којој је народу, бираним речима, много обећавао, а после неколико дана, прешла је аустриска војска босанску и херцеговачку границу. Али су Аустријанци и у Босни и Херцеговини наишли на необично јак отпор, коме се нису надали. После великих напора и неколико срамних пораза, Аустријанци су 7 августа са великим жртвама освојили Сарајево. Сутра дан су многи мусломански прваци осуђени на смрт и побијени, а у исти мах је врховни командант аустриске војске, генерал Филиповић, упутио народу нову прокламацију, пуну претња и пуну обећања.

Али падом Сарајева мусломански отпор још није био савладан. За леђима аустриске војске почеле су ницати чете, које су више пута врло успешно оперисале против далеко надмоћније непријатељске силе. Када је аустриска влада видела, да са једним корпусом и једном дивизијом, колико је у први мах била кренула, не може извршити окупацију Босне и Херцеговине, мобилисала је она још четири корпуса. Крајем августа кренула се та велика аустриска војска на Хаџи-Лоју. Толикој сили мусломански устаници нису се могли одупрети. Али су они ипак још читава два месеца давали отпор непријатељској војсци, и Аустрија је тек крајем октобра савладала сасвим устанике и извршила окупацију Босне и Херцеговине.

VIII Окупација и анексија.

Аустриска окупација изазвала је велике промене у Босни и Херцеговини у сваком погледу. После хаотичнога стања, у коме су се ове две провинције више од пола века налазиле, и после безвлашћа и несигурности, која је последњих деценија стално владала, дошла је Босна и Херцеговина под управу једне модерне државе. Сада је требало модерно уредити ове провинције, које су, у доба када их је аустриска војска окупирала, живеле још сасвим средњевековним животом у сваком погледу.

Аустрију су у Босни и Херцеговини чекали многи и тешки задаци. Пре свега је требало у овим земљама, где је деценијама владао неред, завести мир и ред, повратити углед власти и осигурати личну и имовну сигурност; требало је решити аграрно питање и завести модерну администрацију и правосуђе. Од свих тих задатака Аустрија је решила само неке: завела је мир и ред, обезбедила личност и имовину од отимања и пљачкања и завела добро криминално правосуђе. Остала питања Аустрија није решила, многа од њих није ни покушавала да реши. Али је Аустрија створила нека нова питања, којих под Турцима није било. У целини Аустрија није решила тежак проблем, који је чекао, да од провинција, у којима је владало безвлашће, које су оријенталски биле управљане, у којима је владао неред и несигурност, створи културне провинције са модерним уређењем.

Пошто није могла да реши тај велики и тешки проблем, Аустрија се морала задовољити половним и привидним мерама. Те половне и привидне мере и кризе, које су неминовно морале наступити услед покушаја да се Босна и Херцеговина модернизирају, учинили су да је дубоко незадовољство завладало готово целокупним становништвом окупираних провинција. Цео систем аустриске управе био је стога управљен на то, да се то незадовољство уништи, а појачавао га је тиме још више.

Тако је Аустрија, већ кратко време после окупације, начинила незадовољним готово све сталеже и готово све вере у Босни и Херцеговини.

После уласка аустриске војске у Босну и Херцеговину, аустриске власти су се прво биле окренуле против мусломана, стога што су се мусломани били насилно одупрли аустриској окупацији. Али су се аустриски државници убрзо уверили даје бојазан од мусломанског покрета неоснована. Мусломани су истина тежили Турској и одржавали су везе са државом, где је њихово верско средиште, али они у главном нису показали јак отпор према окупаторској политици. Тако је Аустрија доста брзо успела да растроји тај елеменат, кога се у почетку највише бојала. Услед тога, што су се код имућнијега мусломанског елемента стале развијати потребе и што је постепено почео продирати модеран луксуз, били су бегови приморани да ге задужују. Аустриска влада је помагала то задуживање лаким зајмовима преко страних банака. Тако је почело велико материјално пропадање спахиске аристокрације у једној модерној држави.

Католици су аустриском окупацијом много добили. Они су до аустриске окупације били бројно доста слаби и, у колико нису држали са православним Србима, елеменат, који сам собом није ништа значио. Аустрија их је одмах после окупације почела помагати на све начине и у свима правцима. Државна власт, удружена са римском пропагандом, која је у Босни и Херцеговини нашла необично згодно земљиште за рад, помагали су и помажу католике на сваки начин: дижу им школе и цркве, помажу их материјално, насељавају их у земљи и т. д.

Најгоре су услед окупације прошли православни Срби. Њих је аустриска влада одмах од почетка почела врло енергично потискивати и гонити. Аустрија се бојала да ће Срби у Босни и Херцеговини, везани и језиком и крвљу и традицијама за Србе у слободним српским државама, тежити и радити да се споје са Србијом и Црном Гором. У томе страху Аустрија је стално тражила и налазила велеиздајничку акцију у Босни и Херцеговини и гонила је православне Србе као елеменат који тежи за превратом.

Како је главна организација српскога народа у Босни и Херцеговини била у цркви, тежила је аустриска влада да православну цркву стави под своју власт и своју контролу. По конвенцији са цариградском патријаршијом (16 марта 1880 год.) дато је аустриском цару право да поставља митрополите у Босни и Херцеговини. За првог митрополита постављен је истина по жељи народној архимандрит Сава Косановић (29 марта 1881 год.), али када је митрополит Косановић отворено устао против римске пропаганде у Босни и Херцеговини, положај је његов код владе био пољуљан. Услед покрета међу Србима, који се јавио при првом регрутовању војника у Босни и Херцеговини и услед енергичне одбране православља и православног живља, положај митрополита Косановића постао је још тежи. Стога је он 14 јуна 1885 год. поднео своју оставку цариградској патријаршији. Оставку му је уважила државна власт 10 новембра исте године и поставила за митрополита (23 децембра) архимандрита Николајевића. Митрополит Николајевић још се могао држати у борби против државне власти, која је ишла за тим да православну цркву и свештенство растроји, сломије и натера да ради у правцу њених тежњи и онда када су те тежње у опреци са народним интересима.

После смрти митрополита Николајевића (8 фебруара 1896 год.) државној власти је то пошло за руком. У народу се онда јавља јака акција против црквених поглавица, који су подлегли утицају државних власти. Покрет тај био је особито јак у Сарајеву и Мостару, где су се православни Срби били готово одлучили од цркве.

Тада је настала борба православних Срба у Босни и Херцеговини за црквену автономију. Борба та почела је због неуређених црквених односа у опште, који су давали маха државним властима да издају уредбе и наредбе, које су се косиле са автономним правима и духом православне цркве. Тако је државна власт гонила и укидала вероисповедне школе, забрањивала прославу Св. Саве и радила систематски на томе, да створи свој свештенички кадар, који ће бити њено послушно оруђе.

За време те борбе представници српскога народа писали су представке и меморандуме и тражили су помоћи од цариградске патријаршије. Напослетку је, после готово десет година борбе, склопљен компромис између српских представника и државне власти. Резултат тог компромиса био је црквени устав што су га добили Срби 6 августа 1905 год.

Док је питање српске цркве како-тако решено, црквено питање мусломанских Срба остало је и до данас још нерешено. Аустриска влада радила је стално на томе, да и међу мусломанима, нарочито међу свештенством, изазове раздор и да и код њих створи свој свештенички кадар. Влада је истина врло често и дуго преговарала са мусломанима због њихових црквених односа, али је стално сузбијала покрет за вакуфско-меарифску автономију, стављајући представницима мусломана услове, на које они нису никако могли пристати.

Аустрија је дакле после окупације створила у Босни и Херцеговини код православних и мусломана верско питање, кога под турском влашћу није било. Већ то питање изазивало је и изазива кризе и трзавице. Али је још више криза и трзавица изазивало и изазива национално питање, кога до окупације у Босни није било. До аустриске окупације није се у Босни и Херцеговини знало за другу народност до за српску. Али је аустриска влада, стрепећи од Срба и српскога имена, одмах после окупације почела у Босни и Херцеговини стварати Хрвате и протежирати их на све начине. У томе правцу рађено је особито међу католицима, а највише помоћу наставе, која је, особито у средњим школама, готово сва дата дошљацима–Хрватима. Да не би међутим ни Хрватима дала сувише маха да ојачају, аустриска влада је створила "босански" или »земаљски" језик.

Док је Аустрија на тај начин створила два нова питања, верско и национално, она питања, која је затекла и које је требало решити, није решила. Аграрно питање, које је у XIX веку изазивало највише покрете српскога народа, остало је и до данас нерешено. Десетак, који је под Турцима даван у производима, почела је Аустрија наплаћивати у новцу и то већином према неправедној процени. Скупа администрација тражила је велике издатке, те су државни намети морали расти. Пољопривреда и сточарство занемарени су и пропали готово сасвим, а шуме се нерационално експлоатишу.

Мусломани и православни Срби економно нагло пропадају. Притисак страног капитала осећа се јако у целој земљи. Православни и мусломанин не може да напредује ни као кмет (због нерешеног аграрног питања и неправилног пореског система), ни као занатлија (због фабричке утакмице), ни као трговац (због тога, што су извозна трговина, набавке за државу и т. д. монополисане од странаца). Јасно се опажа тежња аустриске владе, да православне и мусломане одржи на нивоу нижих друштвених слојева, те да постану неспособни ма за какву политичку акцију.

Због материјалног пропадања, а делимице и због верског гоњења, селе се православни и мусломани у великим масама из земље. Проређено становништво попуњава се колонизацијом страног елемента, у првом реду Немаца. Тако су никле на много места у Босни и Херцеговини немачке колоније, које су представници аустриске државне власти и пропагатори католицизма.

Полициски начин управе, што га је Аустрија завела у Босни и Херцеговини донео је собом насиља државних органа у разним правцима. Изгреди војске, који су се чешће јављали, само су умножавали незадовољство. За чиновнике су махом постављани странци, који не знају језик и не познају прилике у народу. Војска и полиција држе сву власт у својим рукама.

Из страха од устанка и од ма какве акције са стране, подигнута су у земљи силна утврђења. Друмови и железнице нису подизани према економним него према чисто стратегиским потребама.

Нерешено аграрно питање и сузбијање домаће производње, помагање странога елемента у државној служби и у трговини, тежња да се сузбије православни и мусломански елеменат а да се дигну католици, неуређени црквени односи и код православних и код мусломана, тежак притисак полициског режима, – све то заједно изазивало је стално незадовољство у маси становништва. Православни и мусломански Срби све су јаче устајали против аустриске власти. Опозиција њихова кретала се у први мах у питањима око уређења црквене автономије. Али се првих година овога века почела све јаче истицати, и код православних и мусломанских Срба, тежња за чисто политичком акцијом. Рад у томе правцу налазио је згодног земљишта у државно-правним односима Босне и Херцеговине; те две покрајине још увек су припадале Турској и у њима је још правно била признавана од целе Европе суверена власт султанова.

Рад у томе правцу, помогнут снажним националним полетом, који се јавио у Србији готово у исто доба, и идејом о културној националној заједници, која је обухватила готово све слојеве, уливали су аустриским државницима страх од велике заједничке акције.

Када су православни Срби у Босни и Херцеговини, сарајевском резолуцијом, почели чисто политичку акцију, тражећи уставне слободе, и на првој скупштини (у Сарајеву 26 октобра 1907 год.) организовали се као политичка странка, сматрали су аустриски државници да је цела та акција управљена против државних интереса и прегли су да насилним средствима (особито у Сарајеву, Мостару и Бања-Луци) униште православну и мусломанску народну организацију и да сузбију националну свест. Онда је измишљена тако звана великосрпска пропаганда, и многи виђени Срби у Босни и Херцеговини гоњени су и осуђивани.

Када је 11 јула 1908 године у Турској проглашен устав, увидели су аустриски државници да ће бити приморани, да и Босни и Херцеговини даду неке уставне слободе. Али су се они бојали, да ће народ у Босни и Херцеговини употребити ту слободу да жигоше корупцију аустрискога режима и да ће, ослањајући се на државо-правне односе Босне и Херцеговине према Турској, почети рад на оцепљењу од Аустрије.

Све то давало је, по мишљењу аустриских државника, довољно разлога и повода Аустрији да оствари своју давнашњу жељу: да прогласи анексију Босне и Херцеговине. Тридесет година навршило се од како је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину и аустриски су државници сматрали, да је тридесет година окупације довољан разлог да Аустрија те земље сасвим присвоји. Европи је изнет као разлог за анексију рад великосрпске пропаганде, која прети опстанку монархије. Прави разлог је, међутим, био страх од уставног живота, који је морао у Босни настати, и последица његових.

Да не би Турска, услед насилног отимања две провинције, предузела какву акцију, Аустро-Угарска је извршила анексију Босне у договору са Бугарском: 22 септембра 1908 год. проглашена је Бугарска независност, а 24 септембра 1908 год. прогласила је Аустрија анексију Босне и Херцеговине.

На глас о анексији Босне и Херцеговине дигао се цео народ у Србији и Црној Гори за своја државна и национална права, а против насилне отимачине. Врење је у Србији и Црној Гори узело велике размере и обе српске државе почеле су се журно спремати за рат. Енергичним радом за своја државна и народна права после прогласа анексије, пошло је Србији и Црној Гори за руком да пред Европу поставе Српско Питање.




Српска православна црква
у Босни и Херцеговини
од 960. до 1930. године


Прото Светислав Давидовић
С благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Дабробосанског господина Николаја

Ову књигу објављујем поводом: 2000 година хришћанства, 800 година манастира Хиландара, 780 година од самосталности СПЦ и оснивања Дабробосанске Митрополије, 480 година горажданске штампарије (Сопотница), 385 година Богословије Св. Три Јерарха у манастиру Крка, сада смјештеној у Србињу, 120 година Сарајевске Богословије и оснивања хора (Слога), 61 године од освјећења моје парохијске цркве Св. Тројице у Устиколини, коју је освјештао Св. Петар (Зимоњић), дабробосански митрополит, сад под окупацијом потурчењака и дејтонског потписа

Добрислав Ђуровић

Садржај
Предговор трећем издању
Предговор другом издању
Предговор
Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)
Први дио (960-1465. г.)
Други део (1465-1766. г.)
Трећи дио (1766-1880. г.)
Четврти дио (1880-1930. г.)
Поговор
Фусноте

Предговор трећем издању

Историја проте Светислава Давидовића, по трећи пут ће изаћи и наћи се пред читалачком публиком.

Историја је увек била и остала учитељицом савременика и генерацијама које долазе. Монографија о Српској православној цркви од 960, па до 1930. у Босни и Херцеговини, у овом времену кризе сваке врсте, добро ће доћи овим поновљеним издањем. Ово је раздобље од неких 970. година, а идуће (1999) године навршава се и 780. година од самосталности Српске православне цркве, па и овде у овим деловима наше Цркве. Обзиром на концизност књиге, велики број података, које је писац спасио од заборава, вредни су и о писцу говоре колико је љубио своју Цркву и свој народ.

Писац је унео у ово дело сву своју духовну снагу и умеће. Из књиге се даде ишчитати намера писца: књига да буде од користи читаоцима. Зато је она и у овом трећем издању препоручљива. Вероватно је писац доста труда уложио на прикупљању података, уверен да без поуздане грађе нема ни опште примљене књиге од читалаца и људи од пера и науке. Исто тако без поуздане грађе нема ни аутентичне историје. Кроз књигу се осећа мирноћа протиног писања уз велико присуство Српског народа у Српској Цркви у Босни и Херцеговини. Он није могао, а не може се ни очекивати, да прикаже све оно што се у прошлости дешавало на овим просторима, а живот наше Цркве био Је врло интензиван и буран обзиром на све друге догађаје и околности које су се дешавале. Он је зналачки изабрао велики број Података који су увек добро дошли читаоцу. Он није претендовао на научни ниво књиге, већ је као свој дар подноси народу Српском да је чита и да нешто више зна о свему ономе, што као пријатан мирис допире до нас. Чини ми се да баш то књизи даје посебну вредност, а и писцу да не буде заборављен.

Нећу се овде упуштати ни у дубљу анализу књиге нити њену поделу на периоде. То ће сами читаоци запазити, оценити и осетити да је она и данас изазов нараштајима, који ће о Српској Цркви у Босни и Херцеговини писати темељитије, а уз то и о Српском народу на овим просторима. Сем тога, треба нагласити: није важан обим књиге, него су важни подаци који се у њој налазе, а овде их чини ми се има ипак доста. Тако је она и данас учитељица живота, нашем Српском народу у Босни и Херцеговини и овим трећим издањем добро дошла.

Митрополит дабробосански, Николај


Предговор другом издању
Предговор издању из 1991. год., Сарајево

Босна и Херцеговина, као географски феномен, требала би бити веома изазовна многим областима науке, посебно историчарима. На овом подручју веома живо, скоро нераздвојно, преплићу се Источно и Западно хришћанство а од средњег века четири најутицајније светске религије и културе. То су: Православно или Источно хришћанство, представљено Српским народом, Западно или Римокатоличко хришћанство, представљено Хрватским народом, Ислам, представљен најпре освајачима Балкана Отоманском Турском империјом, а касније и до наших дана народом овог поднебља који је прешао на Ислам и новодосељеним Јеврејима, највише из Шпаније. Овакав мозаик религија и култура, мање-више заступљених и утицајних на једном подручју, ретко се где може срести у свету, а у Европи сигурно нигде више. То је оно што БиХ чини оним што јесте, што живот у њој чини лепим али одговорним и тешким.

Црквена, национална и политичка историја овог поднебља обрађена је врло штуро, фрагментарно и оскудно, а у односу на њен значај скоро поцењивачки. Најчешће се овом питању, од стране научника изван БиХ, прилазило као мање важном и тешко објашњивом, јер је од научника захтевало добро познавање све четири религије, које су увек имале пресудне утицаје на културне и историјске догађаје. Таквих научника било је веома мало или нимало.

Од стране научника пореклом са овог терена сав рад био је претежно обојен виђењем свих догађаја и објашњавањем историјских чињеница из угла и интереса културе и религије из које је потицао, тј. тенденциозан. Посебно је то изражено код оних култура и религија које су касније дошле на ово подручје. Оне су желеле да докажу известан престиж и препотенцију стране коју представљају и чије интересе заступају. Најчешће ту није поштован ни елементарни научни морал и објективност.

Историју раног хришћанства овде још нико није темељније проучавао. Долазак Српског народа на ову историјску сцену, његово примање Православног хришћанства и стварање православне културе и сопствене историје (Светосавља) обрађивани су фрагментарно или су се само помињали неки од његових бројних материјалних извора и догађаја.

Историју Српске православне цркве и Српског народа у БиХ до сада још нико није студиозно и свеобухватно обрадио. Највероватније, из напред наведених разлога, многи културни и научни радници у својим радовима преко овог сегмента прелазе површно, или га никако не обрађују. Чак га и не помињу у својим радовима као недовољно обрађеним. Обично се овај духовни и историјски конгломерат назива "тамним вилајетом" и тиме се све завршава.

Једину до сада свеобухватнију студију из ове области обрадио је бањалучки прото Светислав Давидовић у монографији "Српка православна црква у Босни и Херцеговини (од 960. до 1930.)".

Осим хиљадугодишњег периода који монографија обрађује, рад карактерише апологетски став, према једностраном и погрешном представљању историјских збивања и извора. Рад обилује научним изворима, богатом литературом те систематским и објективним излагањем чињеница. Аутор вероватно није имао времена и могућности да опширније приказује поједине периоде и значајне догађаје. То, међутим, не умањује његову вредност и допринос историји СПЦ цркве у БиХ. Поједини наводи из историјских извора критички би се могли оспорити (нпр. Скарићево датирање Старе с.п. цркве у Сарајеву), али то су детаљи у односу на пребогату литературу из ове области коју аутор наводи и догађаје и изворе које обрађује.

Пошто се "историја понавља", у наше време појавила се прека потреба да се афирмише историја Српског народа у СПЦркве у БиХ ради објективнијег схватања и приказивања њихових историјских догађаја.

Из тих побуда сматрамо за потребно да се понови издање ове монографије проте Давидовића. Жеља нам је да нашој широј јавности покажемо увек спремност сведочења и борбе за истину, част, поштење и искреност, чему нас је учио Господ наш Исус Христос, а што је у нас усадио духовни отац наше цркве и нашег народа, Свети Сава.

Значај овог рада је у могућности сагледавања досадашњих БХ историјских збивања са Српским народом и Српском православном црквом у прошлости, садашњих збивања и евентуално сагледавање будућности. "Историја је учитељица живота".

Док се не појаве озбиљнији и свеобухватнији радови, захвални смо проти С. Давидовићу на његовом труду и раду који ми, његови потомци, можемо користити да би сагледали ко смо, од када постојимо на овом терену и какви смо. Његов рад свакако чека наставак и допуну у млађим генерацијама.

Мислим, да можемо бити поносни на наше претке и угледати се на њих у нашем будућем животу.

Ово издање финансијски је омогућио Господин Момир Вуковић на чему му свесрдно захваљујемо, молећи се свемилостивом Богу да му дарује обиље здравља и духовног просвећења, како би и даље чинио оваква и већа богоугодна дела.

Протојереј Периша Вранић


Предговор
Досад није била обрађена читава историја срп. православне цркве у Босни и Херцеговини. Ово је први такав покушај, који је уједно и прилог опћој Историји Српске Цркве.

Кад се узме у обзир непотпуност домаћих података за ову историју и непоузданост страних извора о њезином најстаријем добу, као и оскудица података за вријеме турске управе, разумљиво је, да није лак посао писати потпуну историју горе поменуте цркве. Стога ни овај рад не може бити без, мана, на које ће указати историјска критика. Али писац се је трудио да укратко, вјерно и објективно опише сву прошлост наше цркве у овим крајевима.

Сам предмет додирује односе нарочито православне и римокатоличке цркве, јер су се оне од старина увијек бориле у Босни и Херцеговини као на раскрсници Истока и Запада. Али не би требало да ма ко сматра за увреду или за несавремено, што се овдје те међусобне вјерске прилике каткад сликају у живљим бојама, јер никаква историја не смије крити факта, или их криво претстављати.

Примједбе темељите критике писац ове монографије увијек ће радо чути и биће на њима захвалан.

Овај рад подијељен је на четири дијела.

Први дио говори о срп. правосл. цркви у Босни и Хуму за вријеме самосталне бановине и краљевине (960. До 1463. год.);

Други дио слика стање те цркве под охридском архиепископијом и обновљеном пећком патријаршијом (1463. До 1766. год.); у трећем дијелу изложена је њезина историја под грчком јерархијом (1766-1880. год.), а четврти дио обухвата доба полунезависности и привременог уређења поменуте цркве под српском јерархијом и врховном влашћу цариградске патријаршије (1880 до 1905. год.), затим стање под истом јерархијском управом, али са сталним уређењем на основу автономне Уредбе (1905-1919) и, најпослије, у томе се дијелу говори о најновијим догађајима срп. правосл. босанско-херцеговачке цркве у уједињеној Српској Цркви, али са задржаном својом Уредбом, која је и сад главни црквени закон у бос. херц. епархијама; по томе је четврти дио вријеме од 1880 до 1930. год.

У примједбама наведени су историјски извори и помоћне књиге, којима сам се служио при изради ове монографије.
С. Д.
Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)
Први дио (960-1465. г.)


Домаћи и страни извори. - Историја цркве у вези с догађајима за. вријеме босанских банова и краљева и хумских велможа. Епископије. - Црквено уређење и управа. - Цркве и манастири. - Свештенство и народ. - Просвјета и књижевност. "Босанска црква" је православна.

Подаци, који служе као извор за овај период, дијеле се на домаће и стране. Домаћи су извори:

а) повеље босанских банова и краљева (до краја XII до половине XV стољећа), босанске и хумске властеле;

б) рукопис Хвала крстјанина из 1404. г., рукопис крстјанина Радослава (око половине XV стољећа) и тестаменат госта Радина (из XV вијека);

в) надгробни споменици и цркве са сачуваним натписима и другим знацима.

Покрај свега тога истичемо овдје, да су непотпуни извори за црквену историју у Босни и Хуму овога периода; они су пропали на разне начине[1] али се с разлогом мисли, да их је већина уништено за вријеме вјерско политичких борби, којима је испуњена читава историја Босне као самосталне државе, а нарочито за дугога турског господства. Особито је штета, што се нијесу сачували стари босански и хумски љетописи и животописи.

Страни су извори: разна документа државног архива и библиотека у Дубровнику, коју је издао Медо Пуцић под именом Споменици српски, Београд, 1858 (књ. II) и 1862. г. (књ II), а донекле млетачки и мађарски извори. Треба одмах напоменути, да су страни извори често опречни домаћима при излагању вјерског стања у Босни и Хуму; стога увијек нису вјеродостојни. Њихова вјеродостојност сумњива је већ и за то, што су их писали већином римокатолички мисионари, који су увијек тенденциозно писали о приликама, свом раду и успјеху међу балканским Словенима. Ти су мисионари као инквизитори у Босни написали и познате три приручне своје књиге (њих је Фрањо Рачки објавио у загребачким Старинама књ. 1, стр. 98-100. и 109-140, и књ. XIV, стр. 3-20), у којима се излаже догматика западних патарена богумила, коју мисионари без основа и тенденциозно подмећу и "босанској цркви". Стога ћемо се у овој радњи највише држати домаћих извора, јер из њих може бити прилично јасна слика вјерског живота у горе поменутим земљама.

Ослањајући се на разне историјске изворе историци се не слажу говорећи о народној "босанској" цркви; док Рачки[2] на основу страних извора држи, да је то била права богумилска "патаренска" вјера, а по њему истог су мишљења и Клајић[3], Прелог[4], Трухелка[5], Јиречек[6], па и већина Срба[7] Други се држе домаћих извора, те по њима изводе закључак, да је босанска црква била врло близу православној или потпуно православна, а патеренском, манихејском и уопће јеретичком и шизматичком су је, као њени противници, називали римокатолици из вјерских и политичких узрока.[8] И у овој радњи говориће се о "босанској цркви" као о чисто православној, а на основу чега, рећи ће се на крају овог првог дијела.

Најстарији је спомен о хришћанској цркви у Босни 530 и 532. год. на црквеним саборима у Солину, кад су Босном владали Источни Готи (Клаић, Повиест Босне стр. 40); ту се говори о ecclesia bestoensis (црква зеничка) и њезином епископу Андрији, али тек од 960. год., кад је Босна послије смрти српског владаоца Часлава постала привремено самостална, јер је дотле била под Србијом, и из XI стољећа кад се је коначно одијелила од Србије, послије зетског краља Бодина (1085. г.), имамо више вијести. Босна је већ за Чаславове владе била хришћанска; њезина је црква најприје била под драчком и спљетском архиепископијом, до 1067. год. под барском, а од 1078. год. припала је дубровачком архиепископу, коме то право потврђује папа Урбан III (1187)[9], јер је на босанску епископију (тада бјеше само једна) истицао своје претензије и спљетски архиепископ, кога су штитили угарски краљеви. Око 1154-1163. год. владаше Босном и Захумљем са Стоном бан Борић као први самостални босански владала и мађарски савезник против византијском цару Емануилу, а послије Борића знаменити Кулин бан (1180-1204), у Босни у осталим тадашњим српским државама и у Хрватској[10], све до краја XII вијека борили су се источни и западни утицај. У Хрватској и у Босни та је борба била јача, јер су те земље највише биле изложене западном, латинском и римокатоличком утицају већ и по свом положају. Није никакво чудо, што је у горовитој Босни нарочито од XII стољећа настала огорчена борба и у вјерском погледу између завађених хришћанских цркава послије њихове диобе (1054. год.), јер се њихове догматске разлике у прво вријеме нијесу у народним масама јасно осјећале. Ма да Клајић у својој историји Босне (стр. 53) каже, да је у њој у XI виј. било "manastira latinskog i grčkog (Graecorum sive Sclavorum) obreda.. i sledbjenika obiju obreda", латински језик у црквама и уопће римокатоличка вјера у Босни нијесу се могли одржати, јер је ту западна црква била без јаке организације; стога је тек послије нешто оживјела захваљујући туђој помоћи. Осим тога не треба заборавити, да су се за власт над босанском епископијом дуго борили спљетски и дубровачки архиепископи, што је само сметало римокатоличкој цркви у Босни. У Босни и Хуму већ је за банова Борића и Кулина (као и за владања њихова савременика рашкога великог жупана Стевана Немање) надвладао утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован de Casamaris пише 1203 год. Иноцентију III ово: ""Noveritis praetera, quod in Regno Bani Culini de Bosna non est nisi unus episcopatus, et episcopus modo mortuus est. Si posset fieri quod aliqius Latinus ibi ponertur.."[11] (Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин). Из тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. Папе нијесу могле прегорити Босне и Хума не само из вјерских разлога, него и зато што би изгубиле и јурисдикцију над њима, а из политичког егоизма помагали су им и мађарски краљеви. Тако је настала у Босни и Хуму огорчена борба између источно-православне цркве, којој припадаше сав народ заједно са скоро свима својим владаоцима и властелом, и странаца-римокатолика, који се појавише у тим крајевима тек од те борбе, а она није била ништа друго него хајка на православну цркву, или како је римокатолици називаху "патаренску" да оправдају своја крвопролића и пустошења. У тој борби, и за напријед споменутих размирица архиепископа спљетског и дубровачког за превласт над црквом у Босни, појавила се је самостална православна босанска црква између 1190 и 1199. г., кад је Кулин бан са својом породицом и 10.000. најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама. Стога је историја Босне нарочито од почетка XIII стољећа До 1463. г. - историја борбе и источне и западне цркве у томе крају српског народа; у тој борби, може се рећи, постала је босанска држава, у њој је живјела и пропала.

Још за вријеме Кулиново започе та борба, јер најприје мађарски краљ Бела III устаде на тога Јеретика", а затим његов син Емерик и зетски краљ Вукан Немањић својим интригама против Босне и Хума (у Хуму тада владаше кнез Мирослав[12], зет Кулинов, познат као одлучан и вјеран син источне цркве) изазваше папу Иноцентија III, који под угарском заштитом посла у Босну свог посланика Јована de Casamaris-a, те он на државном сабору на Бијелом или Болину Пољу (код Зенице), 8 априла 1203. год. пријетњама натјера бана Кулина, његову породицу и прваке (дједа госте и манастирске управитеље: Драгишу, Љубина, Драгоша, Прибишу, Љубена, Радоша и Владоша) "патаренске" босанске цркве, да под силом прилика изјаве и својим потписом потврде, како ће се отсад одрећи раскола и признавати науку и обичаје римске цркве. Кулин бан је још 1202. г., на позив папин и краља Емерика, Белина нашљедника, да се одрече "патаренства" (тј. православља) и истјера јеретике из Босне, у невољи изјавио, да је држао "патарене" не као јеретике, већ као правовјерне, те је замолио папу, да пошаље своје посланике у Босну, да ствар испитају у уреду цркве. То обећање, које су Кулинови посланици; босанске црквене поглавице Љубин и Драгота, лично донијели папи и краљу Емерику, било је само формалност, јер је босанска црква и даље напредовала, што је узнемиривало папине посланике. Али је Кулин бан заиста довео у Босну прве римокатолике: ердељске Сасе (одатле називи села Саси и Сасина и рудника Кварац[13], што у њемачком језику значи бијели камен, сребрна руда) и Латине из далматинског приморја, да копају руде. Батинић вели, да су се код Фојнице све до сада у народу сачували сви рударски називи на њемачком језику, а многе друге рјечи носе талијанско обиљежје.[14] Кулина је наслиједио би Стјепан (1204-1232), кога су као неспособна и присташу папе и Угарске збацили босански великаши, па изабрали за бана. Матеја Нинослава, али су тај Стјепан и затим син му Себислав управљали помоћу Угарске пограничном облашћу Усором све до 1240. г.; послије те године владао је Усором, као и осталом Босном још прије, бан Матеј Нинослав (1232-1250), реван "патарен". За вријеме његово "патарени" дигоше главу, па и тадашњи епископ пријеђе на страну "патарена", сматрајући их правовјернима, што узнемири папу и Мађаре, који под вођством калочког архиепископа Угрина упадоше у сјеверне крајеве Босне, да прогоне јеретике, те Матеј Нинослав 1233. год. са својим рођаком Пријездом и другом властелом пристаде уз римокатоличку цркву, али већ 1234-1239. Мађари дигоше крсташку војску против јеретичке Босне и њенога бана, који се сложно и очајно бораху и не гледајући на све невоље у брзо се опоравише послије 1239. г. Мађари су ратовали с Босном и 1244. год. Но ипак од времена тих угарских навала за владе бана Матеја Нинослава почиње се у Босни ширити и уређивати римокатоличка црква под управом Ивана, доминиканца, и по народности Нијемца (Клаић, Повиест Босне, стр. 70); она поче градити своје цркве, а од XIV вијека и манастире, већином уз руднике[15], а цркве и манастире босанске православне цркве у тим и каснијим борбама опустоше, или их римокатолици претворише у своје. О тим навалама каже хрватски историк Ф. Шишић, ово: "Од тога се времена понавља призор: док су католицима, а чим они изађу, све се опет враћа богомилству".

Позивајући се на та своја освајања Мађари су све до 137б. године истицали своје врховно право на Босну, а због насиља, која су ту чинили, постали су омрзнути у народу у то вријеме папе Григорије IX и Иноцентије IV на молбу угарскога краља Беле IV одвојише (1235 и 1247. г.) римокатоличку бискупију у Босни од дубровачке надбискупије и потчинише је калочком[16], угарском надбискупу, из чега се такођер виде мађарске претензије на Босну; под тим надбискупом остала је босанска римокатоличка црква све до 1852. год., а епископ јој је становао већином у Ђакову јер се у Босни није могао одржати због несређених прилика.[17]. Осим тога послије дуже међусобне борбе између 1248 и 1291. г., фрањевци у Босни, као инквизитори, сасвим замијенише доминиканце, у коју у великом броју дођоше у првој половини XIV стољећа, те својим вјештим радом знатно помогоше ширењу у утврђењу римокатоличке вјере. Али су и први фрањевци, који дођоше у Босну, већином били Нијемци, а мањина их је било Талијана и Хрвата, док послије не надјачаше Талијани; Рим је ове нарочито слао, јер их је сматрао као најпоузданије, и што је било мало. фрањеваца из Босне.[18]

Матеју Нинославу и при крају владања пријетила је опасност од мађарских сплетака због "патаренства", али њега и Босну овај пут спасоше Монголи својом навалом на Угарску, те Бела IV остави на миру босанског бана, који умире 1250. г. као вјеран син источне цркве.

Послије Матеја Нинослава био је неко вријеме бан римокатолик Пријезда, а затим се Босна комада, јер настадоше борбе за престо, којима се користише Мађари, те

Бела IV покори Босну и Хум (1254. г.) и по разним крајевима настави за управитеље своје људе. Горњим и Доњим Крајевима и Усором господарио је бан Стјепан Котроман I, сјеверним и источним крајевима владаше бив. српски краљ Стеван Драгутин (од 1282-1314. г.), Западним Странама хрв. бан Павле Шубић (до 1312. г.) и син његов Младен (до 1314. г.). Младен Шубић од 1314 до 1322. г. беше господар све Босне, али под мађарском заштитом. Све су те владаоце папе позивале, да гоне "патарене" у свом подручју, што су они и обећавали чинити (као што су обећавали у своју државу увести римски католицизам и српски владаоци Немањићи, налазећи се у тешким политичким приликама.[19] Али од тога није било практичне вриједности, јер папа Бонифације VIII 1298. г. уводи поново у Босни и другим српским крајевима инквизицију, која је у Босни, под заштитом угарских краљева изазивала само вјерске трзавице и оружане сукобе. А авињонски папа Јован XXII тужи се 1319. г. бану Младену Шубићу на прогонства, управо уништавање, римокатоличког свештенства и рушења цркава у Босни, што их чине "патарени". То потврђује, да се римска црква није дотле могла у Босни учврстити, али то је било и узрок, што је мађарски краљ Карло Роберто ударио на Босну заробио Младена, кога је наслиједио бан Стјепан Котроманић II (1322-1350), син Стјепана Котромана I и Јелисавете, кћери Драгутинове.

Чим је помоћу Карла Роберта дошао на пријесто бан Стјепан, папе Јован XXII и Бенедикт XII поручише му по инквизитору фрањевцу Фабијану, као и преко Карла Роберта, да из Босне и Хума истријеби јеретике, које је и сам штитио[20], па кад не послуша, папа и мађарски краљ запријетише му, те је тај знаменити бан, окретни политичар и савезник краља Лајоша I против цара Душана (овај 1351. г. опсиједаше тврди град Бобавац, али се прегазивши Босну врати кући због других државних послова) из политичких разлога од 1340. г., особито у пошљедњим годинама свог владања[21], био наклоњен римској цркви, чиме се поправише њезине прилике, али народ је остао вјеран народној цркви "босанској" који се службени назив најприје појављује у вријеме његово[22] јер је она тада постала моћна и управо државна.

Послије смрти бана Стјепана Котроманића II и регентства његове снахе Јелене, која са синовима Твртком и Вуком управљаше Босном под угарском заштитом до 1366. г., сад завлада уз потпору и милошћу мађарског краља Лајоша I сам њезин син Твртко I. Али Лајош 1360. год. лично доведе војску у Босну, да из ње истјера кривовјерце, те поведе са собом и много доминиканаца и фрањеваца. Краља је, тобоже, на ратовање натјерало "пустошење безбројне множине јеретика и патарена",[23] а уједно и то, што Јелена и њезин малољетни син Твртко нијесу извршили уговор од 1357. г., којим се обвезаше да ће истјерати "патарене". Угарска ни том приликом није постигла за се каква већег успјеха, па кад је Лајош ратовао с Литвом и Мљецима, бан Твртко потпуно се ослободи мађарског туторства, и "желећи и хотећи учврстити пријесто својих родитеља" (Немањића), као праунук краља Драгутина, "оде у српску земљу" гдје се круниса у Милешеву на Гробу Св. Саве, 1376. г., "сугубим вијенцем", те се по примјеру српских владалаца називаше "по милости Господа Бога краљ Србљем, Босни, Приморју, Хлмеци земљи, Дољним Крајем, Западним Странам, Усори, Соли, Подрињу и к тому". У тој титули набрајају се сви крајеви тадашње Босне. Даље каже краљ Твртко: "и потом начех с Богом краљевати и правити престол српскије земље, желаје падшаја са ваздвигнути и разоршаја се укрепити".[24] Као цар Душан хтио основати српско-византијску царевину тако је и Твртко настојао подићи српскохрватску државу против насртања Угарске и њених претензија на српске и хрватске земље.[25] Да је Твртко I, који се је 1390. г назвао и хрватским краље, дуже живио или имао достојне нашљеднике, Срби и Хрвати, као државно и национално сједињени, имали би друкчију судбину. За вријеме тога великог државника и најславнијега босанског владаоца који се је као православни крунисао у српско-православном манастиру и на Плочнику (1387) и Косову (1389) био је вјеран савезник српском кнезу Лазару, православна је вјера напредовала,[26] али је и према римској цркви био толерантан и чак ју је помогао као хрватско далматински краљ задњих година свог владања, што је потпуно разумљиво; умро је 1391 г. не оставивши правог нашљедника, што као пошљедицу изазва борбе о пријесто, уплетање Угарске, најезду Османлија у источне крајеве Босне, а нека се властела одметнуше и постадоше самостална.

За владе Стјепана Дабише (1391-1395), угарски краљ Сигисмунд узнемирује Босну и одузе му Хрватску и Далмацију, а папа, као и увијек, за помоћ своју против Турака и сад тражи одрицање од јереси јер је Бајазит био ударио на југоисточне крајеве. Послије драговољног отступања с пријестола Дабишине жене краљице Грубе (Јелене) (13951398) због нове турске навале, попе се на пријесто Стјепан

Остоја (1398 до 1404), но пошто је попуштао Сигисмунду властела[27] га збаци и изабра за краља Твртка II (1404-1408) кога зароби Сигисмунд, проваливши у Босну, и одведе у Будим, а исијече код Добора (у Усори) заробљену босанску властелу. Сад Остоја помоћу хумских великаша завлада по други пут (1408 до 1418). Служећи се сплеткама, по свом старом обичају, Угарска 1415. г. допусти и Твртку II улазак у Босну, гдје је мађарском помоћу освојио дио земље. Разумије се, да је сад настао раздор због двају краљева (Остоје и Твртка П), који су владали у исто вријеме; зато Османлије без велике муке освојише крајеве све до Врхбосне (садашњег Сарајева), гдје султан Мухамед I постави свога војводу Исака. Иза Стјепана Остојића (1418-1421) био је, по други пут, краљ све Босне Твртко II (1421-1443). За његове друге владе оживјеше вјерске борбе, које изазва својим доласком у Босну папин изасланик фрањевац Jakov de Marchia с великим овлаштењем, да истријеби све "патарене и шизматике" и заведе строг ред у фрањевачким манастирима. Сам је краљ, ма да бјеше православне вјере, 1436. г. по Сигисмундову наговору узео у своју заштиту фрањевце и њихове манастире и јавно допустио у народу рад римске пропаганде.[28] Стога "патаренске" војводе и тадашњи турски савезници Стјепан Вукчић и Радослав Павловић устадоше на краља, те позваше у помоћ Турке, којима као врховним господарима Твртко II обећа плаћати данак годишње по 25.000 дуката (1437. г.), јер узалуд очекиваше помоћ од Угарске и Млетака. Од 1436. г. стално борави у Врхбосни турски војвода с војском.[29] Твртка II наслиједио је краљ Томаш Остојић (1444-1461. г.). Бојећи се Турака и по наговору папиног посланика Томе, хварског бискупа, он потпуно паде под римски утицај, те први од босанских владара пријеђе у римокатоличку вјеру[30], али покушајима да покатоличи сав народ, непрестано је изазивао у својој држави (нарочито 1450-1459) велико незадовољство и грађански рат. Тада многи прваци "босанске" цркве с народом побјегоше у Хум Србију и под заштиту Турака. Папа Евгеније IV зато краљу позакони рођење (Томаш је био незаконити син краља Остоје) и допустио му други брак с Катарином, кћерку великог војводе босанског и господара Хума Стјепана Букчића-Косаче, за живе прве и законите његове жене патаренке" Војаче, а Пије II 1461. г. посла му за краљевски двор покретни антиминс с дозволом да му се смије служити литургија прије зоре.[31] Пошљедњи босански краљ бјеше древни римокатолик Стјепан Томашевић (1461-1463. г.) који је као краљевић био и пошљедњи српски деспот у Смедереву 1459. г.[32] Он се с великим сјајем круниса за краља у Јајцу 1461. г. круном, коју му посла папа и основа у Босни с његовим благословом неколике бискупије. Видећи опасност од Турака краљ је непрестано тражио савезнике и помоћ од папе, Угарске и Мљетака. Уздајући се у ту помоћ и на савјет папиног посланика лакомислено отказа данак султану 1462. г. Турци су знали његове намјере, стога изненада навале на Босну са 150.000 војске. Краљ не доби никакве праве помоћи са стране, а његова војска предаде се Турцима без боја, Стјепан Томашевић побјеже из Бобовца у Јајце, а одатле у Кључ, гдје га стиже Махмуд паша, коме се предаде. Кад пошљедњег босанског краља доведоше султану Мехмеду II, овај послије дужег оклијевања заповједи, да га посијеку. Тако Турци 1463. г. заузеше сву Босну скоро без отпора, јер су народу биле додијале непрестане трзавице.

Послије јуначке одбране, за живота херцега Стјепана Вукчића-Косаче (+ 1466. г.) и његових старијих синова, паде под Турке и Херцеговина (Хум) 1483. г.

У Босни у овом периоду биле су три епископије, и четврта у Хуму. Најстарија је босанска епископија с епископима, који су називани дједови и гости, а њих убрајамо у православне зато, што су припадали народној "босанској" цркви на старом подручју, управо правој Босни; догматска наука те цркве, као што ћемо видјети, ничим се не разликује од православне. За владање краља Драгутина у сјевероисточној Босни (1292-1314. г.) основана је друга епископија, а дабарска и хумска епископија потпадоше под Босну за краља Твртка I. Стари босански епископи (гости као и најгледнији међу њима - дједови) становали су у Јањићима[33], срез зенички, али према приликама и по другим мјестима, Мојштри, а нарочито у манастирима и по владалачким и властелинским дворовима. Сједиште епископа Драгутинова дијела Босне није познато. Дабарски епископи били су у манастиру Бањи и жупи Дабрубањанима између Прибоја и Вишеграда, а хумски, кад је Хум потпао под Босну, становаху у Петропавловскоме манастиру на ријеци Лиму, пренијевши у њега своју столицу из Стона почетком XIV стољећа.

Ово су епископи првог периода, у колико су се о њима сачували бар неки подаци:

1) босански епископи (дједови и гости):

Теодор, 1068. г., Владислав, 1141. г., Милован 1150. г., (у Крешеву, за владе бана Борића), Радигост, 1171- 1197. г, Данило, 1191. г., Драгохна или Драгиша, 12031209. г.,[34] Драгослав и Владимир у XIII стољећу, дјед Радослав и гост Радослав,[35] дјед Радомир, 1404. г. у Хвалову рукопису, дјед Милоје спомиње се у повељи краља Стјепана Томаша 1446. г., гост Радослав Брадијевић, 1454. г., дјед Ратко, око 1460. г.[36] и гост Велимир Владимировић, између 1446-1463. г. Гост Радин потписан је заједно с милешевским митрополитом Давидом на тестаменту херцега Стјепана Вукчића, 1466. г. Осим тога још су били "гости" у XV вијеку: нећак госта Радина, Радин гост Сеоничанин (у тестаменту госта Радина) и гост Мишлен сачувао му се надгробни споменик код Пуховца, срез зенички).

2) Од епископа краљем Драгутином у североисточној Босни установљене епархије, од које је за Турака постала зворничка митрополија[37] спомиње се само први епископ Василије. Даља историја те епископије није позната.

3) Дабарски епископи (већином по рукописном троичкопљеваљснском требнику) били су: Христифор,[38] 1220. г. (поставио га Св. Сава), Јоаникије Исаије I, 1286-1291. г., Јован I, 1291-1309. г. Методије, 1322. г., Никола, 1329. г., Јован II Сприридон, Јован III и Јован IV. Уопће од 1329. г. нема тачних података (све до 1532. г.) о дебарским епископима.

4) Хумски епископи:

Иларије, 1219. г., први епископ са сједиштем у Стону, Методије, Теодосије, Никола, Сава (1252-1263. г.). Јевстатије, (1302 г.), Јован (1307-1316. г.), Данило (1316-1319. г.) и Стеван (1320-1333. г.) који је пренио своју столицу из Стона у лимски Мирослављев манастир св. Петра и св. Павла[39] (за вријеме српског краља Стевана Уроша III Дечанскога); стога се као петровски или лимски епископ спомиње Филетеј (1442. г.), а од 1466 до 1470. г. становао је у Милешеву митрополит Давид, о коме је мало прије било говора.

Какви су били црквено уређење и управа у средњем вијеку у Босни, не може се поближе казати, јер нема јасних података; али се по повељама и другим споменицима, који су сачувани, може закључити, да је постојала нека организација, која није могла бити чврста у тако несређеним приликама, као што су биле у тој земљи. Јерархија је имала сва три степена (дјед и гост, стројник и крстајинин). Несумњиво је, да је босанска црква ипак уживала и код владалаца и народа велико поштовање као и њена сестра српска црква у сусједној држави (Рашкој, Србији). Дјед Радомир с успјехом г. 1404. посредује код краља Стјепана Остоје за војводу Павла Келшића, а краљ Стјепан Томаш 1446. г. као римокатолик поштује "босанску" цркву и њеног поглавицу дједа Милоја (Miklosich, Monumenta serbica, стр. 438 - 440).

Зиданих и великих цркава, како се чини, није било много јамачно стога, што им је пријетила опасност рушења и отимања за честих угарских навала. Најзнаменитије су биле: Кулинова код Високог[40], дворска црква Твртка I, у Трстивници, у Крушеву (срез Столачки), у Згошћи, на Гласинцу код царине, у Врхпољу (срез билећки), у Блађевинама (рогатички срез), и задужбина херцега Стјепана Вукчића у Горажду из 1454. г., која и сад постоји. Било је и других цркава, о чему свједоче многе "црквине" и "класине" по средњој Босни, гдје се највише налазе, а црква од дрвета бијаше врло много.

Манастири су из овог периода у Босни: Озрен (срез грачанички), саграђен у 13 или 14 стољећу, може бити као задужбина неког Немањића. Гостовић (ср. жепачки), Ловница[41], (срез власенички), Папраћа[42] (ср. власенички) и Тамна или Тавна (код Јање), задужбина Драгутинових синова Владислава и Урошица, Рмањ (Хрмањ) из 15. вијека. Није јасно, да ли је тада био православни манастир Крупа на Врбасу, из краја ХIII вијека; у Хуму бијаху: Добрићево, из 13. стољећа, Завала (саграђена 1271. г.), мај. Св. Петра у Чичеву (код Требиња) и Житомишљић (из 14 стољећа). Овамо се могу убројити и манастири: Бања, сједиште дабарских епископа, и Милешево, јер су од XIV вијека припадали Босни. Јамачно је било још других манастира "босанске" цркве, о којима нема података, а народно предање говори, да су за вријеме босанске краљевине већ постојали православни манастири: Крупа, Липље, Ступље и Возућа.

O животу свештенства може се рећи, на основу историјских споменика, да се је одликовало побожношћу и пожртвовањем у гоњенима за вријеме римокатоличких навала. Оно је било искрен пријатељ и савјетник оних владалаца који су вољели вјеру и отаџбину; свештеници су често били њихови изасланици ради преговора с Дубровником, Мађарском и другим државама, а дједови и гости, као патријарси и епископи у Србији, присуствовали су државним саборима[43]. Народ је такођер био необично одан својој "босанској" цркви, слушао њезине заповијести и бранио је са самопожртвовањем; волио је пред јачом силом оставити земљу него ли своје се вјере одрећи. Али су пошљедња два краља, због тешких прилика, трговали вјером, и на њих су се угледала и многа властела. Најпослије, суровост Хрвојина према личним противницима, убијство војводе Павла Радиновића у краљеву присуству (1415) и породични живот Херцега Стјепана, све нам то говори да великаши нијесу увијек водили бригу о хришћанском моралу.

Ни о просвјети и књижевности не може се ништа поближе казати, али да су оне биле сличне онима у Србији, свједоче нам: повеље, рукописи крстјана Хвала и Радослава и тестаменат госта Радина. Разумије се, да се у Босни просјвета и књижевност нису могле развијати, због несређених прилика за читаво вријеме државне самосталности, као на пр. у Србији, гдје није било вјерскога гложења и гдје су се рано појавили Немањићи као вјешти организатори цркве и државе. На дворовима владалаца, војвода и кнезова били су нарочити писари (дијаци)[44], који су писали повеље и писма страним владаоцима и државама; све је писано српски и ћирилицом. И сад има тих најважнијих извора за нашу историју по приватним кућама у Босни и Херцеговини, а власници их не знају цијенити.

На основу домаћих извора у овој нашој радњи заступа се становиште, да је у свим крајевима Босне увијек била православна црква с највећим бројем својих вјерних, а мањина је народа припадала римокатоличкој; других вјера до доласка Турака у тој земљи није било. Не одбацујем могућност, да је у Босни све до 13 стољећа понегдје могло бити остатака многобоштва, на које нас и сад сјећају неки народни обичаји. Па и бугарски богомили бјежећи на Запад могли су пријећи преко Босне и Хума, али се они ту нијесу дуго задржавали, нити су за собом оставили икаква трага у тим земљама. Зато сматрамо, да је тзв. "босанска црква" била православна, а не патаренска, богумилска, јеретичка. То потврђују оригиналне повеље и други историјски споменици Босне и Хума, који су се до данас сачували, а они су најмјеродавнији за црквену и политичку историју тих крајева.

Повеље босанских владалаца и властеле босанске и хумске писане су стилом и у духу повеље српских краљева и царева. Обично и босанске повеље имају крст на почетку и редовно ове ријечи: в' име от'ца и светога духа амин' или У име оца и сина и светога доуха. Кулин бан издаје Дубровчанима повељу 1189. године, 29. августа на Усјековање[45], дакле прије него што се одрекао Јереси", и баш на православни празник! Матеј Нинослав у повељама од 22. марта 1240. г. и 1249. г. (у марту) спомиње: Св. Тројицу, вољу "вишњега нашега Господа Бога Исуса Христа", св. Богородицу, животворешчи крст, јеванђелије и све свете, заклиње се у име своје и својих Богом, Богородицом и свим светима, да ће се држати свега, што је казао у тим повељама[46]. То се све спомиње и У осталим повељима Матеја Нинослава, кога као и Кулина називају патареном (богумилом), а то су најстарије босанске повеље из оног времена, кад су се, по западним изворима и историцима што их се држе, појавили и завладали У Босни богумили. Али богумили и патарени нијесу тако вјеровали, како се спомиње о вјери у горе наведеним повељама. Очито је, дакле, да ти владаоци као и народ, држећи се такве вјере, нијесу били јеретици. Исто тако и бан Стјепан Котроманић[47] и Твртко[48] (бан Твртко то чини са свом босанском властелом на државном сабору "на. Миљех") куну се пред дједовима, гостима и старцима, тј. пред босанском црквом и њеном јерархијом спомињући: св. Тројицу, Богородицу, крст; јеванђелисте, апостоле и 40 мученика; они поштују и мошти[49] као и св. Григорија Чудотворца[50], осим св. архиђакона Стефана и св. Димитрија, који се славе највише у источној цркви[51]. Све то доказује, да је тако вјеровала и босанска црква у то вријеме, те се ни у чему њена вјера није разликовала од православне, а све су то богумили одбацивали. Није потребно истицати, да су сви краљеви од Твртка I до Томаша (прије његова прелаза у римокатоличку вјеру 1444. г.) припадали "босанској" тј. православној цркви, па и највећи противници православља "босанске цркве", признају, да су се босански "патарени" у XV стољећу својом догматиком врло приближили источној цркви.

Хумски кнезови Мирослав, Петар, Толен, Андреј и Радосав (владали су од 1180-1254. г.) бијаху сви православне вјере; то се види из Мирослављева јеванђеља (с многим и коницима) и по његовој задужбини манастиру св. Петра и св. Павла на Лиму, као и по свима повељама тих кнезова из ХII и ХIII стољећа, које противници источне цркве ипак називају патаренима или његовим заштитницима. На пр. на повељи кнеза Андреја из 1249. г. спомињу се св. Тројица и 319 св. отаца у Никеји, на крају се налази "крст кнеза Андреја". (Monumenta serbica" стр. 34-35). Кнез Мирослав био је рођени брат Стевана Немање, а зет Кулинов, те се не да ни замислити да би се могао спријатељити с "богомилом" Кулином, кад је његов брат (Немања) гонио богомиле.

А ево каква бјеше вјера босанске властеле: на повељама највећих "патарена" из XV стољећа: великога босанскога војводе Хрвоја Вукчића[52] и војвода Павла Радиновића, Радослава Павловића и сина му Иваниша[53] налази се у почетку знак крста; у њима се спомињу св. Тројица, јединородни Син Божји, Богородица, апостоли, крст, јеванђеље, Благовијести, Ђурђев дан, 318 св. отаца у Никеји и сви свети.

Велики војвода Сандаљ Хранић и његов синовац херцег Стјепан Вукчић у свом двору држе иконе и мошти, а Херцег Стјепан пред дједом босанске цркве и осталим њеним свештенством спомиње и куне се: св. Богородицом часним и животворећим крстом, јеванђељем итд[54]. Херцег Стјепан подиже и цркву Св. Георгију у Горажду и оставља у цркви за своју душу 10.000.- дуката, а при састављању његова тестамента бијаху његови укућани: гост Радин и милешевски митрополит Давид, обојица епископи исте вјере и цркве, али са два разна назива (о тој разлици у називима босанских епископа говорићемо послије), јер су били из разних крајева.

Из повеља, дакле, јасно видимо какве су биле босанска црква и њена вјера, а то исто налазимо и у осталим писаним споменицима: рукописима Хвала и Радослава крстјанина и тестаменту госта Радина. И у њима се је сачувала вјерска наука "босанске цркве", а по њој се најбоље оцјењује свака религија.

Хвал је намијенио своје дјело Хрвоју, херцегу спљетском и кнезу Доњих Крајева, а писао гаје и довршио 1404. г. од рођења Христова "у дане епискупства и наставника и свршитеља цркве босанске господина дједа Радомира[55] у томе рукопису, који је нађен у болоњској књижници, на почетку се спомиње св. Тројица, а унутра налази се, послије псалмова, девет пјесама, које православна црква увијек додаје Псалтиру, јер је по њима састављен канон јутрење. Већина тих пјесама јесу пјесме старозавјетних пророка, а задња је св. Богородице. Ту још више падају у очи многобројне иконе Христа, Богородице, апостола, Јована Крститеља, Мојсија и цара Давида[56]. Све то говори, да ни Хвал ни дјед Радомир ни Хрвоје нијесу били патарени, јер су ови одбацивали иконе и старозавјетне пјесме.

У тестаменту црквеног поглавице госта Радина[57] (од 5. јануара 1467. г.) налази се на почетку знак крста. Тај знаменити члан босанске јерархије наређује, да се 600. дуката, које оставља за своју душу, раздијеле у Босни и Дубровнику на велике празнике (Рођење Христово, Богојављење, Благовијести, Васкрсење, Вазнесење итд.) и на дан његова крсног имена - св. Георгија. Том приликом палиће се свијеће у црквама, а посебно гост Радин одређује још 140 - дуката за цркву, која ће се саградити и гдје ће га укопати.

И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: "Ва име Отца и Сина и Светога Духа", а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих.[58]. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гдје су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.[59]

Што се види из свега тога, јасно је: босанска црква није била богумилска, патаренска и јеретичка, него источно православна, а с правом истиче Глушац у својој расправи[60], да нико у Босни за вријеме њене самосталности или за сеоба из ње у друге крајеве нигдје и никада није забележио какве богомиле или какве патарене, и да их је било, споменути би били бар гдје у домаћим изворима, или код страних писаца послије 1463. год. Име "патарени", којим су особито Дубровчани у својим латинским исправама називали свештенство и вјерне босанске цркве, значило је исто што и православни хришћани, а та су имена мијешали и римокатолички мисионари. Стога објективно каже Vid Vuletić Vukasović: "Konavljane je pokatoličila republika dubrovačka pa Ston i Rat, a i sada se kaže, da su Oraćani i Stonjani bili pravoslavni, te su ih misionari, po ondašnjem običaju, prozvali bogomilima ili patarenima.[61] Фрањевци су патаренима називали православне од свог доласка у Босну, из које их је, 1344. г. ради пропаганде - и опет против "патарена" (!) - позвала у Стон дубровачка влада[62]. Мајков такођер вели, да су римокатолици под именом "манихеја" и "патарена" често разумијевали све православне у Босни[63]. Православне и патарене мијешају и средњовјековни римокатолички писци[64] а то су чинили и Мађари, да оправдају своје навале и претензије на Босну као заштитници римокатоличке вјере. Упада у очи, да Мађари нити говоре о патаренима нити дижу на њих крсташких ратова за вријеме краља Твртка I (од 1376 до 1391. г.), кад је Босна била најмоћнија и кад се је уплетала у мађарске ствари (у Хрватску и Далмацију). Међутим, босанске вјерске прилике тада бијаху исте као и прије. Папе су биле крво информисане о вјерском стању у тој земљи, али им то није сметало, да покушају остварити своје тежње за влашћу. По мишљењу ученог епископа дра Ник. Милаша разлика између "босанске" и остале православне цркве била је само формалног карактера и у споредним питањима, највише у устројству и богослужењу[65], дакле и по његову увјерењу и "босанска" црква била је православна; то мишљење најбоље одговара истини и слаже се с домаћим изворима. И Милаш вели, да су се у говору и писању западних мисионара мијешале ријечи "богомили" и "патарени" са ријечима православни, источни хришћани[66]. Тако се је Милаш сложио с Петрановићем,[67] који је правилно ријешио питање босанске цркве, а одбацио погрјешно мишљење свију оних историка, које су завели на криви пут страни тенденциозни извори, или нијесу познавали домаће босанске. Назив "патарени" (тај израз као ни ријеч "богумили" не налази се ни у једном домаћем извору, што је од велике важности), који су Дубровчани[68] као римокатолици употребљавали за вјерне босанске цркве. Глушац тумачи њеним вјеровањем о исходу св. Духа само од Оца, - ех Patre[69], које је осудила западна црква на спљетском сабору 1059. г., на коме је због славенског богослужења и тога православног учења св. Методија прогласила јеретиком, а "босанска" црква као источна није никад признавала додатак "Filique". Не заборавимо, да су словенске апостоле св. Ћирила и св. Методија њемачко-латински свештеници још у IX вијеку називали јеретицима, а папе Хадријан II и Јован VIII прогласише их за православне. Па ипак су ти апостоли остали за спљетски сабор (у XI стољећу) - јеретици. Осим тога Дубровчани су увијек разликовали босанске посланике свештенике од посланика - свјетовњака, јер су ове латински називали "laici" а прве "patareni" да их разликују од босанских фрањеваца, које су звали "fraters", како се они и сад називају. И претсједник базелског сабора (1431-1447) кардинал Иван Стојковић преко дубровачког вијећа позива босанскога краља Стјепана Твртка II и великаше Сандаља Хранића и Радослава Павловића (уз српског деспота Ђорђа Бранковића) ради сједињења источне и западне цркве, јер је Стојковић добро знао као научњак и рођени Дубровчанин, да су и босанска и српска црква по вјери једна и иста источна православна црква[70].

Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албирезни одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нијесу имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива "јединородним" сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica стр. 229). А као што смо видјели из босанских повеља, Хвалова рукописа и тестамента госта Радина, како и по знацима и натписима надгробних споменика, старима црквама, црквинама и гробљима уз њих, још од почетка ХIII стољећа до 1463. г. (од Кулина бана до смрти краља Стјепана Томашевића), босанска црква, којој и покрај крсташких ратова и колебања владалаца припадаше огромна већина народа у Босни и Хуму (или "Херцеговини" од времена херцега Стјепана Вукчевића, 1448. г.,[71] непрекидно и тврдо се држала свега онога, што су горе поменути источни и западни јеретици одбацивали. Овдје напомињемо, да су босански крстјани са симпатијом дочекали православног цара Душана, кад је 1350 и 1351. год. ратовао са баном Стјепаном Котроманићем, који се је тада вјерски колебао (Klaić, Poviest Bosne, стр. 139), а против римокатоличке најезде увијек су се очајно и сложно борили. Из свега тога овај је закључак: босанска црква учила је исто што и српска и остале автокефалне православне цркве; њихови осјећаји били су исти.

Дакле "босанска црква", није била богумилска или "патаренска", јеретичка. Једина је разлика међу њиховим и именима јерархије, али у ствари то није никаква разлика. "Босанска" црква означује источну и православну цркву у Босни, као што се је "српском" називала иста црква у Србији. Српска црква била је ближе Византији и њеном утицају, а њезино стање било је увијек повољније зато, што се није морала непрестано борити с римокатоличком црквом, јер ова због добре црквене организације св. Саве и јаке државе за Немањића ни уз угарску заштиту никад није могла у Србији ухватити коријена. Босанска црква са својим словенским богослужењем, кад се је Босна крајем XI стољећа коначно одијелила од Србије, користећи се сукобом између спљетске и дубровачке архиепископије и тадашњом слабом организацијом западне цркве у Босни, започе самостално своју организацију крајем XII вијека и настави је у ХIII вијеку (кад и црква у Србији), али одмах наиђе у томе свом раду на отпор римске цркве, која не хтједе жртвовати Босне источно-православном утицају, јер су папе ту земљу и њене хришћане увијек сматрали као своје подручје, а ту борбу заоштравала је Мађарска својим претензијама. Организација босанске цркве римокатолицима је била још непријатнија, кад су видјели, да се одбацује папино поглаварство и ствара посебна вјерска управа по источном обичају. Та вјерска управа или јерархија "босанске цркве" имала је чисто народна имена и називе степена, јер се спомињу: Милован, Милоје, Радослав, Радин, итд. као и дјед, гост стројни, старац, крстјанин, ређе епископ, а световњаци су се с поносом звали: крстјани, добри крстјани или добри Бошњани.[72]

Та народна имена босанских епископа и остали јерархијски називи доказују, да то свештенство није припадало латинском обреду, коме је народ у Босни још од времена Методијевих ученика окренуо леђа, као што су се против њега дуго борили и Хрвати, те је и све јерархијске називе при провађању организације своје цркве хтио обиљежити народним изразима, док је српска црква у Србији степене јерархије обично називала грчким ријечима под утицајем грчко-византијске цркве, с којом је увијек имала додира због блиског сусједства. Иако нама данас изгледа чудновато, зашто су узети баш ти народни називи за јерархију босанске цркве, јер нам сачувани историјски извори то не тумаче, ипак је јасно, да те ријечи немају јеретичког значења, јер "дјед" заиста одговара митрополиту или архиепископу као по части најугледнијем и најстаријем епископу.[73] У јужној Србији и сада народ назива епископа "деда владика а свештеника "оцем увијек су звали и зову православни Срби у оним крајевима, гдје се свештеници поштују.

Гост[74], бијаше обични епископ или помоћник дједа (викар), стројник и старац: прото, калуђер и сваки свештеник (презвитер). Ријеч "крстјанин" није нимало необична, а још мање јеретичка, јер су се тако називали православни и католици увијек у Босни и Србији, па се ови пошљедни и сад сви тако зову. И православни Руси и сад имају исту ријеч "крестјанин" која ништа друго не значи него: хришћанин-сељак, тј. обичан православни хришћанин. И цар Душан у свом Законику православне назива хришћанима, док римокатолике убраја у јеретике.

Кад паде Босна 1463. г. под Турке, одједном нестаде и самосталне босанске цркве, јер њу и српску цркву у Србији послије 1459. г., задеси иста судбина - турско ропство и борба с грчком (охридском) црквеном влашћу, чиме се сад те обе сестринске цркве потпуно изједначише и још више духом ујединише; од тада престадоше називи: "босанска црква , "патарени итд. за православне у Босни и Херцеговини. Тада нестаде и римократоличке пропаганде и њезиних инквизитора, који су и створили манихеје, патарене и остале јеретике у тим земљама.

Вријеме је већ једном, да се скине са средњовјековне српско-православне "босанске" цркве тенденциозно набачена љага богумилства и патаренства, која се неистина, нажалост, и сада предаје у историји ђацима наших школа.


Други део (1465-1766. г.)

Утицај политичких и социјалних прилика на живот православне цркве у Босни и Херцеговини под управом српске пећке патријаршије. — Епископије. — Црквено уређење и управа. — Цркве и манастири. — Свештенство и народ. — Сеобе, страдања и устанци. - Римокатолици и православни.
Просвјета и књижевност.

Скоро читав један вијек овога периода историје срп. православне босанско-херцеговачке цркве (1463-1557. г.) обавит је тамом, јер о њему има врло мало података. По народном предању Турци су при освајању Босне заробили 100.000 народа - мушких - женских -, поред тога су одвели у Цариград у јањичаре 30.000 младића и погубили, осим краља Стјепана Томашевића, све великаше, који се нијесу хтјели предати.[75] Првих дана иза освајања свакако било је насиља и пљачке, али слично држању Османлија према хришћанима и бившој Византији послије пада Цариграда вјероватно је, да су се они прво вријеме показали врло либерални и у Босни и Херцеговини. Православна црква у тим крајевима као бројем највећа остала је таква и у другом периоду, а познато је, да су обазриви турски државници врло радо изашли на руку свој Српској Цркви и њеној јерархији при обнављању пећке патријаршије 1557. год. Освајач Босне султан Мехмед II чак је и малој римокатоличкој вјери својом знаменитом атхнамом (уговором) на Милодражеву пољу (срез фојнички) 1463. г. дао слободу и потврдио права фрањеваца[76] на молбу знаменитог фра Анђела Звиздовића (1420-1498), који бјеше од племићке и православне породице из Врхбосне.[77] Дакле и у срцу средњевековне Босне било је православних чак и по признању фрањеваца. Према томе историја не говори о прелазу у ислам већине народа, који је припадао босанској цркви као "патаренско-богумилској", а још мање се, бар у почетку, потврђује примање исламске вјере под притиском. Историја потврђује само то, да су још од почетка турског освајања и пада Босне и Херцеговине (Хума) нека властела драговољно примала ислам, на пр. дјеца краља Стјепана Томаша Сигисмунд и Катарина. Стјепан (Ахмет бег Херцеговић), најмлађи син Херцега Стјепана, и други, а по њихову примјеру то су чинили и други очекујући одатле какву личну корист.[78] То се тумачи тиме, што су хришћани у почетку османлијске управе у Босни могли бити закупници рудника и царине, дипломати и административни чиновници, али као хришћани нијесу имали права на положај управитеља санџака, на које су Турци подијелили Босну и Херцеговину.[79] Нарочито су властела драговољно прелазила у ислам ради бољега јемства за очување своје баштине[80], а осим тога хришћани нијесу могли добити на уживање владарских и државних имања. Тако од некадашње хришћанске властеле постадоше "бегови" Куленовићи, Херцеговићи, Бранковићи, Филиповићи итд. а за ратне заслуге - ратовали су само муслимани - војници су добивали земљу, те тако постаде нова врста посједника, који се назваше "спахије" (слично нашим добровољцима). У осталом међу беговима и спахијама било је и Турака, који се доселише у Босну као војнички управитељи или прости војници још у XV стољећу, а многи дођоше касније, кад је Турска почела слабити и кад су Турци морали узмицати из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и Србије. Од тада у Босни и Херцеговини почињу насиља, да се искали гњев на раји због пораза и изгубљених земаља. Тиме се разјашњује факт. што у Босни и Херцеговини има највише муслимана у градовима,[81] јер су се они највише ту населили, те их по броју има око 1/3 становништва, (мање од православних а више од римокатолика). И то доказује, да у ислам нијесу листом прешли "патарени". Да је тако било, број муслимана у тим земљама био би највећи и без досељавања њихова, а само их се незнатан број отселио од 1878. г. По томе међу босанско-херцеговачким муслиманима увијек је било, од 1463. г. и правих Срба хришћанских потомака и правих Турака.

Тек од пада сребреничке (1512. г.)[82] и јајачке (1528) бановине (које основаше Маџари од неких дијелова бивше босанске државе још крајем 1463. г.), тј. од Хусрев бега јављају се и поједини случајеви насилног исламизирања и других невоља код хришћана,[83] које су узрок и сеоби српско православног народа из унутрашњости Босне у њезине западне крајеве и у Хрватску, гдје прије 1463 и 1560. г. никако није била позната православна вјера, а све сеобе без изузетка јасно говоре, да су се с те земље драговољно или под турским притиском селили скоро све само православни Срби или "Власи и Морлаци", јеретици и шизматици, како их називаху римокатолици у хрватским крајевима.[84]

Карактеристично је, да поисламљени великаши из Босне и Херцеговине не прекидају родбинских веза с хришћанским члановима својих породица, јер се посјећују и дописују.[85] Многи од тих Срба-муслимана у XV и још више у XVI стољећу, за владе султана Селима I и Сулејмана Великог играју на турском двору најважнију улогу. Српски језик тада бјеше дипломатски језик Турске са страним државама. Велики везир Мехмед Соколовић чини српској православној Цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу сносити све тежи турски јарам. Стога је обновљена пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и Босна и Херцеговина, имала не само вјерско, него и велико политичко значење: српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као "срб милет" (тј. српски народ), али се је у исто вријеме очитовала код свега српског народа и жеља за духовним јединством,[86] које је заиста и постојало од 1557 до 1766. г.

Под Турцима Босна се је дијелила на санџаке: врхбосански или касније босански, херцеговачки и зворнички, па су према тој подјели биле и три епископије дабарска или дабро-босанска са сједиштем у Бањи, Кратову (близу Бање) и Рмњу (у западној Босни), а од 1717. г. стално у Сарајеву. Послије 1557. г. основана је нова епископија у Херцеговини, поред пређашње хумске (петровске), која је пренесена у Никшић у XVI стољећу, али је сасвим нестаде у XVIII вијеку, те тако остаде само требињска (у ман. Тврдошу) или херцеговачко-захумска; њу крајем овога периода пренесоше у Мостар. Кад је установљена зворничка епархија, не зна се тачно, али се помиње у првој половини XVI стољећа, као дио охридске архиепископије; она је с Драгутином епархијом из I периода, а касније је названа тузланском. Имамо, дакле, три епархије и колико има података споменућемо њихове митрополите.

1) Дабарска или Дабро-босанска митрополија:

Марко "босански" (око 1532);[87]

Исаије (1555-1556) спомиње се у једном натпису у старој сарајевској цркви;

Варлам "дабарски", 1557. г.,

Симеон "босански, клишки и далматински",

Гаврило Аврамовић, (1574-1578. г.),

Аксентије (1589-1592. г.)

Теодор "босански, клишки и лички", 1614. г.,

Макарије "босански од Вишеград", 1620. г.,

Петроније "босански", Ананије (без титуле),

Јосиф "босански од Вишеград",

Исаије II (1628-1635).

Гаврило Предојевић, који је 1638. г. из ман. Рмња са својим ђаконом Савом Станисављевићем и 70 калуђера прешао у Хрватску и настанио се у ман. Марчи:[88]

Епифаније спомиње се 1648. г., кад је с требињским митрополитом Василијем Јовановићем (Острошким) и епископом Исаијем уз помоћ папа (Александра VII и Климента X), Аустрије и Млетака радио о ослобођењу Срба од Турака.[89]

Лонгин (1656-1666. г.), Христифор (1670-1681. г.), Мелентије (1668. г.) може бити само је долазио, као Грк, с Турцима у Босну, јер га не спомињу домаћи извори;[90]

Атанасије Љубојевић (1681-1688. г.), родом из Сарајева, звао се је "Митрополит Босни и зринском пољу". Био је читава живота енергичан архијереј, побјегао је у Угарску, Далмацију и Хрватску прије Арсенија Ш.

Висарион (1688-1708. г.), звао сеје егзарх све Далмације", коју су титулу носили сви дабро-босански митрополити од 1557. г., јер су као егзарси пећког патријарха вршили јурисдикцију над срп. прав. далматинском црквом све до Висариона.[91]

Исаије III (1708-1709);

Мојсеј Петровић (1709-1713. г.), доцније премјештен у Београд; Мелентије Миленковић (1714—1740. г.), "митрополит Дабру и Босни" пренесе 1717. г. столицу из Кратова код ман. Бање у Сарајево, гдје се називаше "босанским". Прије 1717. г. само су патријарси смјели долазити у Сарајево, а митрополитима су Турци дозвољавали да дођу само до села близу Сарајева. За вријеме митрополита Мелентија патријарх Арсеније IV дао је Устав сарајевској црквеној општини (са 4 парохијска свештеника и 8 до 12 кметова - тутора).

Гаврило Михаиловић или Михић (1741-1752), Сарајлија, лишен је епархије 1752. г. због разних злоупотреба, али послије кратко вријеме бијаше пећки патријарх;

Паисија Лазаревића (1752-1759) изабрали су свештенство и народ, а патријарх га потврдио, за њега је саграђено масивно кубе сарајевске цркве.

Василије Бркић-Јовановић (1760-1762), доцније као пошљедни Србин пећки патријарх.

Дионисије (1763. г.) био је пошљедњи Србин[92] дабробосански митрополит у овоме периоду, јер је послије њега дошао Грк Серафим (1766-1767), који је с осталом седморицом митрополита молио цариградског патријарха Самуила и порту, да се укине пећка патријаршија.

2) Херцеговачко-захунска митрополија:

Дионисије (1471), Јоасаф, Висарион и Јован (ова двојица била су око 1509),[93] Марко (око 1524-1537), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570-1573), Саватије (1572), Висарион (1596-1599) водио је преговоре с Аустријом о устанку, Силвестар (1602-1603), Леонтије (16011611), Лонгин[94] (1615 до 1643), Симеон (око 1615), Марко (1624), Василије Јовановић - Острошки[95] (1639-1671), Арсеније (1654) купио је прилоге у Русији за Требињски манастир, Саватије Љубибратић (1682-1716), Стеван Љубибратић (1681-1693. г.), Мелентије I, Нектарије Зотовић (16961702. г.), Методије (1712), Герасим (1713-1715), Арсеније (1716), Руфим, Јевстатије (1726), Аксентије I (1729), Филотеј (1740-1751), Аксентије II (1751), Симеон (1759), Стеван Милутиновић (1760-1768) и Антим (Грк, 1766. г.).[96]

3) Зворничка митрополија: Доментијан (1532. г.), Теофан (1541. г.), Павле спомиње се 1561. год., Георгије, Теодосије (1602. г.), Лука Паисије, Макарије, Тимотеј, Венијамин, Евстатије, Лонгин, Леонтије, Исаије, Герасим (1700); 1715 до 1756. г. таје епархија била под управом ових ужичко-зворничких и дабробосанских митрополита:

Мелентија Миленковића (сарајевског) до 1723. год., Алексија Андрејевић (ужичко-зворничког), 1737-1739, Гаврила Михића (сарајевског), 1740-1752, Паисија (сарајевског), 1752-1756. г., неког Грка 1756, а ко је њоме управљао од 1756-1766. г. непознато је.[97]

Уређење и управа православне цркве у тим епархијама била је, углавном, као и у другим српским крајевима у то вријеме. Упада у очи, да су митрополита Паисија Лазаревића. 1752. год., изабрали свештеници и народ у Сарајеву, те му је црквена општина поставила услове владања бојећи се да не буде као његов претходник Гаврило Михић, за кога говоре, да се није редовно причешћивао, нити носио браде ни косе, имао више слугу, облачио светско одијело, јахао добре коње, и на пређеосвећеној литургији рукоположио неког свештеника, због чега је лишен епархије "при судејском дому"[98] Митрополит Гаврило Михић и Атанасије Љубојевић (у ХVII вијеку) били су у непрестаној свађи са Сарајлијама због прихода, недисциплине и увреде с обје стране. Од свршетка XVI стољећа било је нарочито босанских митрополита, који су раскошно и спахијски живјели, а својим везама и протекцијом код турских власти уживали су велик углед и свагдје имали утицај.

Цркве од камена налазиле су се само у већим мјестима. Сарајлије 30. септембра 1688. г. пишу патријарху Арсенију III како "трјеба да се вјенчају на мехкиеми[99] почто не има цркви по три дни хода крст".[100] Обично су цркве градили по усамљеним мјестима (шумама и доловима) далеко од цеста, којима су пролазили Турци, особито од времена Хусрев бега (1527. г.), кад се појавише муслиманске силеџије, који наваљиваху и на цркве, те их рушише и палише и од њихове грађе градише џамије, млинове, куће и стаје; то се је догађало највише за устанка и хришћанског бјежања при сеобама. Заслугом пећких патријарха поправљене су старе цркве и манастири, па и нови грађени, али су нове цркве обично биле од плетера и у земљи за неколико степена, ниско крова и врата, у опће без икаква стила, умјетности и украса. И за прегледање и поправљање богомоља морали су хришћани (православни и римокатолици) давати Турцима мито, а при раду се строго пазило, да се не подигне црква бољег материјала, већа и на другоме мјесту.

Најзнаменитија је у овом периоду стара сарајевска црква коју је - по народном предању - саградио "у величини изрезане на кајише бивоље коже" слуга Хусрев бегов Андрија (око 1527. г.). И ако се историјски тачно не зна, ко је подигао ту цркву, вјероватно је, да је она из прве половине XVI стољећа, а може бити и из друге половине XV вијека, јер се 1516 и 1539. год. у Сарајеву спомиње један свештеник (Вук), а 1565-1566 двојица, по чему се закључује, да је већ тада и црква постојала.[101] Уз ту цркву у првој половини XVII стољећа била је општина са дванаест тутора-одборника. Та је црква горела више пута у XVII и XVIII стољећу, по предању и 1555, а 1697. г. принц Евгеније Савојски и Турци опљачкаше је. 1717. год. за митрополита Мелентија Миленковића проширена је и украшена позлаћеним иконстасом. Од поправака 1730. г. послије сарајевског пожара у 1724. г., црква није мијењала облик. Ова црква богата је реликвијама (десна рука св. Текле итд.) и старинама (одеждама, књигама и сасудима), које су смјештене у црквени музеј од 13. маја 1890. г.[102]

И црква у Чајничу, с чудотворном иконом Св. Богородице, јамачно је из XVI стољећа, јер се на икони св. Ђорђа налази натпис из 1574. г. и на јеванђелију из 1578. г.

Стари су манастири у овом периоду сви постојали, али неки бише порушени, спаљени или опустјеше за сеоба. Сад се спомињу и они манастири, за које вели народно предање да су били још прије 1463. г. У Ловници је писан типик 1578. г. и јеванђеље 1592. г., у Озрену патерик 1589, у Возући молитвеник 1628, у Липњу или Осојници минеј 1612, у Крупи (на Врбасу) типик 1629. Манастир Гомела[103] се спомиње 1632. г., из Ступља или Ступе побјегоше калуђери 1690-1691, кад је тај манастир спаљен, у манастир Ораховицу (Славонија).[104] Манастир Гомионицу, послије спаљења тијела св. Саве, подигоше 1596. г. милешевски прогуман Сава и јеромонаси Константин, Силвестар и Герасије с осталим милешевским калуђерима (свега их бјеше 72); манастирску цркву моловао је 1596. г. јером. Константин. Калуђери манастира Гомионице с игуманом Пахомијем Кнежевићем побјегоше од турског насиља 1738. г. и населише се у опустјели ман. Пакру (Славонија), донесавши са собом и плаштаницу ман. Милешева.[105] У овом периоду подигнут је и манастир Моштаница, по свој прилици послије неке сеобе у XVII стољећу. Сада се спомињу и сви херцеговачки манастири. Житомишљић је био порушен, али су га обновили 1556 до 1563. г. војвода Петар и Милисав Храбрен (Милорадовић)[106] Требињски манастир (Тврдош) саградише око 1509. г. митрополити Висарион и Јован. То је био простором највећи херцеговачки манастир и тврдо сазидан; у њему бјеше столица захумских митрополита. За вријеме митрополита Саватија Млечићи га лагумима разрушише 1694. г., да се у њему не би Турци утврдили.[107] Митрополит побјеже у Херцег Нови, а манастирске драгоцјености склони у манастир Савину. Владике пријеђоше у манастир Дужи, те су ту становали до 1774. год., кад се преселише у Мостар. Дужи је најновији манастир у Херцеговини, који су подигли калуђери порушеног требињског манастира - Тврдоша; Дужи је прије 1694. г. био његов метох и из Тврдоша је ту донесено четворо јеванђеље с натписом из 1557. г.[108] У Завали има србуља-октоих цетињске штампарије из 1495. г. По народном предању било је и других манастира у Босни и Херцеговини као: Гостовић, Липник итд., сад нема о њима података.

Босанско-херцеговачки манастири, као и по осталим српским крајевима, били су важна уточишта вјере и наде и мјесто народних састанака, гдје се је будио дух. слободе;

зато их је народ врло поштовао. Манастири су се издржавали од својих имања у колико су их могли очувати од отимача, али су све више сиромашили због тешких политичких и социјалних прилика; стога су купили прилоге по Русији и Угровлашкој (у XVII стољећу). Тако Француз Лефевр путујући дипломатским послом у Цариград 1611. г. каже за милешевске калуђере, да живе јадно: кошуље су има подеране до трбуха, мантија такође на више мјеста, неки немају обуће.[109] Тако је било и у босанско-херцеговачким манастирима. У Сарајеву је било и калуђерица; њима је црквена општина 1762. г. код цркве подигла ћелије. Мушки из сарајевских угледних породица под старост често су се монашили.

Вјерски живот и сигурност живота народа и свештенства нијесу могли бити онакви као што би требало, јер су прилике биле несређене. Ни виша јерархија до 1557. год. није боље стајала у томе погледу; и патријарси су, као прије епископи и народ, морали плаћати велике своте за слободу вјере и богослужења (тзв. џулус), али су хришћани од XVII стољећа и покрај тога често разгонили с молитве. По Батинићу Турци су од тога вијека па до половине XVII разјахивали по манастирима као гости,[110] а калуђере и фратре су тукли и глобили. Остали народ још је горе пролазио.[111] Најтеже је било за устанака и сеоба. Стање је било једнако за хришћане обију вјера.

У овом периоду догађале су се многе сеобе православних Срба из Босне и Херцеговине у сјеверозападне крајеве Босне, Хрватску и Далмацију. Турци су почели продирати у хрватске крајеве 1463. год., а за тим су те навале учестале (1469, 1470, па све до 1526. год., до мохачке битке). Куд год су Турци допирали, римокатолички Хрвати бјежали су пред њима, земље су остајале пусте, те су у пограничне крајеве аустријски војнички заповиједници звали православне Србе из Босне, обећавали и даривали им не само празне земље, него и нарочите привилегије.[112] И Турци су сами насељавали босанске Србе као рају по освојеним пустим хрватским крајевима: данашњој сјеверно-западној Бос. Крајини (бихаћки и цазински срез), Крбави и Лици, јер није имао ко обрађивати тих земаља.[113] Било је сеоба и послије у XVI, XVII и XVIII вијеку. Тако је барон Никола Јуришић 1535. год. населио српски народ из Босанске Крајине, Гламоча и од Унца по Жумберку.[114] С Турцима Срби стално дођоше у Унску долину 1560. год., а у Бихаћ и његову околину 1593. године,[115] послије пада Бихаћа 1592. год., насели њима Хасан паша Предојевић. 1632. год. упаде у околину манастира Гомеле (срез цазински) огулински капетан гроф Гаспар Франкопан, те преведе одатле 50 српско-православних породица у Хрватску,[116]"Ко не хтједе ни силом пријећи, оне даде гроф поубијати".[117] Из босанског краја Усоре преселише се Срби у Хрватску 1658. г., Костајницу, Дубицу, Јасеновац и Нови населише у XVI вијеку, а таквих сеоба било је у Банију 1640, 1680, 1718 и 1788. г. За вријеме рата 1788-1791. г. између Аустрије и Турске, кад су изгорели манастири Рмањ и Моштаница,[118] калуђери с оближњим народом разбјегоше се. Види се из свега тога, да су се православни Срби из Босне селили или драговољно, на позив аустријских власти, или присилно, јер су их на то нагонили Турци због потребе насељавања и обрађивања пустих крајева, а каткад су то морали чинити и због аустријске пријетње.

Све сеобе српског народа биле су право страдање, а томе су врло често криве спахије, који од половине XVII стољећа постадоше као капетани управитељи политичких подручја, те се ти чланови најмоћнијих домаћих муслиманских породица тако осилише - као и хришћанска властела XV вијека - да су својом непокорношћу чинили великих неприлика централној влади у Цариграду и валијама Остроманлијама. Спахије и бегови почеше нападати на живот, част и имање својих хришћанских саплеменика,[119] у чему су им помагали јањичари, које је гонио особито босански валија Мехмед паша Кукавица (1747-1760), кад је донекле хришћанима олакшао.[120]

Српски народ у Босни и Херцеговини страдао је нарочито за вријеме устанака и ратова, који су били у 16, 17 и 18 стољећу као покушаји ослобођења од Турака. Устанке су православни Срби дизали под утицајем Млетака, Шпаније, папа, Аустрије и Русије. Још је херцеговачки митрополит Висарион заједно с патријархом Јованом, крајем XVI стољећа, тражио везе с папом и аустријским царем Рудолфом ради тога ослобођења, али успјеха није било, јер не добише помоћи.[121] И патријарх Паисије (1614-1647. г.) живо је радио о томе преговарајући с папом и Русијом. Нарочито су учестали устанци за ослобођење послије турског пораза под Бечом 1683. год., кад је створен за то савез хришћанских држава, у који су приступили аустријски војсковођа Пиколомини и патријарх пећки Арсеније Ш. У истом вијеку радили су о ослобођењу Срба и далматински ускоци (Смиљани, Јанковић и др.), који су преводили из Босне народ у Далмацију, а томе покрету ослобођења чак и уз помоћ папе био је још прије склон, међу другима, и митрополит захумски св. Василије Острошки, који се је, разочаран због језуитских сплетака, послије склонио у Никшић и умро у свом обновљеном манастиру Острогу 1671. г. Треба споменути, да су и фрањевци у Босни и Херцеговини за вријеме устанака страдали, јер су тада били прави народни римокатолички свештеници напустивши сваку вјерску пропаганду послије 1463. г., коју су језуити 1612. г. својим доласком у Босну покушали оживити; али их фрањевци енергичном одбраном својих старих права још из ХIII вијека одбише, ма да су уз језуите били и бискупи.

Занимљива је појава, која је налик на држање римокатоличких бискупа и њиховог свештенства према православнима у Далмацији под управом Млетачке и Дубровачке републике,[122] што су у овом периоду неки пећки патријарси и дабро-босански митрополити настојали да покоре фрањевце и све римокатолике у Босни тражећи од њих данак и све остало као и од православних, при чему су им ишли на руку турски чиновници. Фрањевци су се од тога бранили ферманима, који им увијек у пракси нијесу помагали. Тако Антун Кнежевић у својој књизи "О царско-отоманским намјесницима у Босни" (Сењ, 1887. г.) спомиње долазак у Босну (Лијевно и Бању Луку), "влашког владике" (1659. г.) и "патријаре" (1667. г.) из Цариграда ради обраћања римокатолика у православне.[123] Митр. С. Косановић мисли, да би то могао бити онај митрополит Мелентије (Грк) из 1668. г. који је, као фанариот, долазио у Босну, да што награби.[124] Међутим има у ман. Дужи ферман султана Ахмеда из 1693. г. митрополиту Симеону, а из 1731. г. (од султана Махмуда I), патријарху Арсенију IV, који фермани потврђује, да се заиста радило о вјерском потчињењу римокатолика за вријеме друге пећке патријаршије. А ферману Арсенију IV каже се: "А тако исто и свештенство и латинске цркве у Босни, па канону и њеним неваљалим законима и вјери поганој, да га за свога патријарха признају и да слушају његове ријечи, које се тичу њихове вјере, и њему се обраћају за све ствари, које се тичу закона".[125]

Било је случајева, да су фрањевци сами тражили помоћи од православних Срба нарочито у борби за право на босанске жупе (парохије) против угарских и славонских бискупа. На пр. редодржавник фрањевачког реда Фрањо Ивановић препоручује фрањевцима 1746. г., "da uzimaju svedočanstva i od Vlaha, jer će po tome kraljica (Marija Terezija) poznati, da istim Vlahom mi fratri provincije bosanske jesmo adicti i da mnogo možemo kod istih Vlaha za kuću austrijsku... jer ako su Vlasi u zakonu od naših odiliti, ništa ne manje nisu odiliti u narodu, nego istoga naroda iliričkog kao i mi".[126] Уједно Ивановић вели, да ће пакрачки владика дати фрањевцима свједоџбу као помоћ, а он ће се још ",obratiti i vladikama i patrijarhu".[127] Види се, да је тада код фрањеваца била доста јака свијест о народном јединству.

Просвјета је особити код православних у Босни и Херцеговини била незнатна, па и вјерско образовање било је слабо. Стога се може узети као истина, што је рекао римокатолички мисионар Бартоломеј Кашић почетком XVII вијека, да православни Срби не знају симбола вјере, заповијести и молитва. Други путописац вели, да је на спроводу видио свештеника обучена као обична сељака голих ногу до колена, само се разликовао дугом косом и друкчијом капом. И тај писац каже да од Срба мало ко зна Оче наш и Вјерују, али знају оно, што је најглавније о Христу, васкрсењу мртвих и вјечном животу.[128] Стјепан Маричић (почетак 18. стољећа) спомиње православне калуђере, који не знају проповиједи и књиге.[129] Иновјерци су, разумије се, и том приликом претјерали у својим исказима, али се мора признати, да су тиме дали прилично вјерну карактеристику вјерско-просвјетног стања православног свештенства и калуђерства у Босни и Херцеговини другог периода, иако је калуђерство боље стајало у томе од свјетовног свештенства, јер се је бар колико било образовало по манастирима.

Богословска књижевност код православних била је незнатна; сва је била у вођењу хроника по манастирима, преписивању и штампању онога, што се је наслиједило из средњег вијека. Србуља има највише у сарајевској цркви и у манастирима Житомишљићу, Завали и Дужима. У сарајевској цркви налазе се ове најгласније србуље:[130] јеванђеље, београдско издање од 1552, псалтир, млетачко издање 1638. г., осмогласник Макаријев (по заповијести Ђурђа Црнојевића при зетском митрополиту Вавили), 1493. г., октоих Божидарев, 1537. г. и зборник Божидара Вуковића, 1536. г. У самосталну књижевност спадају само тзв. манастирски "општаци", гдје су биљежени ктитори, игумани и гости. И у Горажду је у XVI вијеку била штампарија, коју је отворио и издржавао родољубиви Божидар Вуковић и његов син Божидар Горажданин. Штампари су посао учили у Млецима, надзирали су издање Божидаревих књига: Пахомије, Ђорђе Љубавић из Горажда и брат његов јеромонах Теодор, који је с другим братом Видојем био и управитељ штампарије. Штампали су службеник 1517. г., псалтир с последовањем и часловцем 1529. г., а требник 1531; послије те године непозната је даља историја те штампарије.[131] То је прва штампарија у Босни и Херцеговини, ако не убрајамо овамо и милешевску, коју је основао игуман Данило.

У ХVIII стољећу постају руско-српски односи живљи, те то утиче не само на језик и књижевност, него и на образованост клера. Мјесто пређашњега српско-словенског језика србуља с доласком руских црквених књига завлада руско-словенски језик и у Босни, јер даскал српског патријарха Мојсеја Рајића (1712-1725. г.) шаље његове стихове сарајевској црквеној општини хвалећи те "Словен Србе", који под тамном ноћи Агарјана ипак високо држе св. хришћанску вјеру.[132] Мојсејев је језик руско-словенски у свему.

Православни Срби у Босни и Херцеговини нијесу имали школа осим сарајевске, која се спомиње 1565, 1639, затим више пута од 1682, а зграда је за њу саграђена 1727. г.[133] Стога њихово свештенство није могло бити спремном нити се бавило књижевношћу. Код римокатолика било је друкчије, јер су фрањевци још у XVI и XVII вијеку ишли у школе у Италију, Угарску и своје манастирске школе по Славонији. Њихови су љетописци: Шипрачић, Маргитић, Никола Лашванин и Боно-Бенић, по примјеру својих претходника и знаменитих богословенских писаца Дивковића и Посиловића, писали само ћирилицом,[134] коју Дивковић зове "српскиеми словима".[135]

И по томе се види, да је ћирилица од старина била писмо свега народа у Босни и Херцеговини.

Због великих дугова ради смањених прихода и глоба, сеоба, неких недостојних патријараха, политичких разлога и себичности Грка - фанариота, укинута је султановим ферманом друга пећка патријаршија и потчињена цариградској 11. септембра 1766. г. Тако други пут паде у потпуно ропство и српско-православна црква у Босни и Херцеговини.
Трећи дио (1766-1880. г.)

Најглавнији политички догађаји који су у вези с вјерским стањем. - Епископије. - Црквено уређење и управа. - Цркве и манастири. - Свештенство и народ. — Страдање и устанци. — Просвјета и књижевност.

Овај период историје српско-православне цркве у Босни и Херцеговини најоскуднији је догађајима, а уједно је то и најжалосније доба за српски народ тих крајева, јер су га, осим обијесног муслиманског фанатизма, сад мучиле својом самовољом и маћијском управом и грчке владике. Стога је опћа карактеристика овог времена: вјерско и политичко ропство у најширем смислу. Много је томе криво, што је турска државна управа у Босни и Херцеговини због спољашњих пораза и узмицања изгубила била сваки углед, а познато је, да се никад није ни могла утврдити како би требало међу потомцима некадашње непокорне и себичне властеле, беговима и спахијама, које помагаху јаничари. Службена Турска преко својих валија водила је скоро вјечиту борбу с тим првацима босанско-херцеговачким муслимана, који су се каткад одметали од султана онако исто, као што су то радили за вријеме босанске краљевине Стјепан Вукчић и други великаши. Бијес јањичарски савладао је Абдурахман паша тек 1826. г.[136] (Стање хришћана у таквим приликама било је несносно; они бијаху само раја, која није имала ни у ком погледу права, што су их имали муслимани, јер чак и државна наредба из 1794. г. узакоњава још прије уведени обичај, по коме хришћани могу носити одијело само црне боје, без раскоши, не смију имати сјајне коњске опреме, нити јашити у граду и пред муслиманима. Хришћанској младежи било је забрањено пјевати уопће. Муслиманска маса у везирском Травнику на улици је често заустављала и францускога конзула Пјера Давида довикујући му ријеч "ђаур", којом су Турци звали све хришћане (то бјеше још око 1810. г.).[137] Истина је, да је цариградска централна управа издавала праведне законе за вјерску, личну и имовинску слободу хришћана, али су се они у дезорганизованој Босни слабо извршавали; то потврђује и ферман из 1805. год. против насиља и других неправди, што се чине хришћанима, иако је то каже султан - "противно мојим царским наредбама, шеријатским прописима и уредбама, које постоје од освајања ових земаља".[138] И заиста за травничког везира Али паше Џемалудина (1820 до 1822) нестало је било насиља.[127] Но како је ред мало трајао види се по томе, што је плануо устанак попа Јовице у Вучјаку код Дервенте (1834. г.), а за везировања херцеговачког Али паше Ризванбеговића (1840. г.), његов каваз-паша Ибрахим поубијао је за 17 година око 1000 невиних хришћана; Рустан бег, син чувеног Смаил аге Ченгића, силовао је хришћанске дјевојке у Пиви, Гацком и Дробњацима, због чега се највише догодила погибија Смаил-агина, коју је опјевао Мажуранић.[139] Потурчени Србин Омер паша Латас (1806 до 1871. г.) завео је у Босни и Херцеговини строг ред, пошто их је управо освојио, смртним казнама над домаћим муслиманским првацима. 1856-1858. г. свештеници и фратри сами су купили државни порез од хришћана и предавали га финансијској управи. Али то се је убрзо промијенило, јер је код муслимана опет завладала мржња на хришћане и фанатизму њихову није било граница, ма да је свак осјећао, да ће се у тим немирним земљама скоро догодити велика политичка промјена. Тако у вријеме везира Мехмед Асим паше (1871 до 1872) муслимани Сарајлије побунише се због градње нове православне цркве и висине њеног звоника, а на дан њезиног освећења, ради сигурности, морала је на улице изаћи сва војска под ратном опремом. Сарајлије су се буниле и против црквених звона, а у Мостару је муслимански отпор скршио на оригиналан начин (1862. г.) сам Омер паша заповједивши, да муслимански мујезини с мунаре укујишу 6 дана у исто вријеме, кад и звона звоне; звона су у Мостар донесена "уз заштиту топова".[140] Као протест против анархије и несносне тираније плану чувени устанак 1875-1878, који у прољеће 1875. г. изазваше муслимански посједници и закупници пореза у горњим крајевима Херцеговине без милосрђа глобећи народ послије слабе жетве у 1874. г. Устанак се прошири и у Босни у августу 1875. г. Турске власти у тим догађајима показаше се потпуно немоћне. Аге и бегови за вријеме тога устанка из освете харали су хришћанска села. Устанак и рат Србије, Црне Горе и Русије доведоше до берлинског конгреса (1878. г.), који одлучи судбином Босне и Херцеговине, што је знатно одјекнуло и у животу српско-православне цркве у тим земљама.

У овом је периоду виша јерархија, осим неких викарних епископа и једног митрополита, који су били Срби, сва била грчко-фанариотска. Мало је митрополита, о којима је остала у народу добра успомена.


1) Дабро-босанска митрополија.

Ово су њезини митрополити и викарни епископи:

Данило (1767-1769),

Кирил (1776-1780)[141] бјеше добар и врло учен; његов је помоћник био епископ Јоаникије, из Херцеговине.

Паисије (1780-1802) заслужан је за поправак сарајевске цркве; викар му је био исти еп. Јоаникије.

Калиник (1802-1816); његов је епископ-помоћник био Венедикт Краљевић[142] (Грк или Цинцар), који је послије као шибенички епископ радио о унији у Далмацији. Осим њега био је Калиников сестрић викар епископ Јосиф.

Евгеније, 1808. г., бивши зворнички;[143] може бити да је био само замјеник неко вријеме митрополита Калиника, кад је он отишао у Цариград.

Венијамин (1816-1834. г.) оставио је врло добру успомену о себи; његов је помоћник[144] епископ Григорије.

Амвросије (1834-1841) потписивао се је "босанско-клишки", свргли су га, послије тога стајао је у вези с руским старообрјадцима, који га нађоше у Цариграду.

Игњатије I (1841-1852);

Прокопије (1852-1855); помоћник му је био епископ Антим, Босанац, син сарајевског свештеника Захарије.

Дионисије I (1856-1860), викарни су му епископи били: Софреније (отац, епископа Антима, прије се као свештеник звао Захарија) и Неофит.[145]

Игњатије II (1860-1868) умро је и укопан у Бањој Луци. Његов је помоћник био епископ Висарион.

Дионисије II Илијевић (1868-1871) био је Србин.

Паисије (1871-1880), и

Антим (1873-1880) захвалио се је 1880. г. и живио у Бечу у мировини.
2) Херцеговачко-захумска митрополија:

Натанаило (1772-1778), Ананије (1778-1802), Јеремија (1802-1815), Јосиф (1816), Филимон (1818), Јосиф (18351836), Софроније (1836), Прокопије (1836-1837), Аксентије (1837-1848), Јосиф (1848-1853), Партеније (1854), Григорије (1854-1862), Прокопије (1863-1875) и Игњатије (18751887); дао је оставку 1887. године.
3) Зворничко-тузланска митрополија:

Григорије (1767-1773), Герасим (1777-1804), Јоаникије (1804-1807), бивши помоћник епископ дабро-босански митрополита Кирила и Паисија, Евгеније (1807-1808), послије сарајевски, Гаврило (1837), Кирило (1837-1848), Агатангел 1848-1861); био је врло добар јерарх, потпуно је знао српски и народ га се и сад угодно сјећа. Дионисије (18611865) такођер је био добар и познат говорник као и Дионисије II Илијевић (1865-1868), Паисије (1868-1871) и, по други пут, Дионисије II (1872-1891).

Грчке владике обично нијесу знале добро српски ни црквено-словенски, него су говориле грчки и турски, па су уводили и у цркву грчки језик. Стога се је од митрополита Данила у сарајевској цркви, до 1850. г., на десној пјевници увијек пјевало грчки, а на лијевој црквено-словенски.

Митрополите је бирао патријаршијски синод у Цариграду, а султани су им издавали берат као потврду, али се је практиковало, по примеру патријараха, да и митрополити дају турским високим чиновницима неку своту новаца приликом свога постављања. У осталом грчки архијереји у Босни и Херцеговини били су управо свемоћни у својој управи, што нам најбоље потврђује берат митрополиту сарајевском Паисију из 1780. г.[146] из кога се види, да су владике биле апсолутни господари у цркви: продавали су и одузимали парохије, распуштали бракове без вођења парнице, без њихова знања нијесу се смјела обављати вјенчања, јер су од њих примали вјенчанице као и друге своте од хришћанских кућа и свештенства; слобода кретања била им је неограничена, јер само митрополитима нико није смио стат на пут (а како је било осталим хришћанима, казато је прије). Њихово имање било је ослобођено од сваког пореза њихове су дугове турски чиновници морали најсавјесније наплаћивати, при чему су сиротињи чешће и најпотребније ствари одузимали и продавали.

Цркве и манастири у овоме су периоду врло страдали, јер су робљени, паљени и рушени. Цркве су биле још ређе него прије, јер их се је мало поправљало. Велике су и зидане цркве подигнуте, под крај турске управе, само у Дервенти, Чипуљићу (код Бугојна), Лијевну, Сарајеву и Мостару. Спаљени су, разрушени и опустјели манастири Липник, Крупа, Моштаница и Рмањ (по други пут), али се је народ на развалинама и згариштима цркава и манастира молио Богу, под скинијама и ведрим небом вршила се литургија. У тужби мостарске цркв. општине од 1860. г. руској влади вели се да у кадилуцима мостарском, књичком, дувањском и љубушком има само једна мала црква у Мостару, дугачка 15 аршина, и то пола је у земљи.[147] На више мјеста, и покрај фермана, није било хришћанима дозвољено подизати цркве у градовима, а у средини града никако. .

Иако је истина да је виша јерархија имала велике повластице од султана, каткад се на то није пазило, него су силеџије пркосиле својим поступцима и митрополитима, па и званични органи нијесу увијек радили по ферманима, што признаје и ферман босанскоме валији и наткадији 1805. г.[148] Стога је стање нижег свештенства и народа било жалосно. Свештенство и народ нијесу штитили ни митрополити, јер га нијесу вољели као странци и већином бијаху егоисти мислећи само на своје интересе. Каквих је било митрополита-фанариота најбоље нам говори жалосна историја свештеника Ђорђа Продановића, кога су те вајне вјерске поглавице без узрока затварале, глобиле, исмијавале и инквизиторски мучиле глађу и другим начином.[149] Најтеже је православним Србима било за вријеме тзв. беглука до 1850. г., кад кметови на беговском или спахијском имању нијесу били стални, те су се селили с једне земље на другу, и морали су својима господарима не само земљу бесплатно обрађивати, него ради послуге слати у њихове куће и млађе жене и дјевојке, што је било врло опасно за њихов морал. Било је случајева, да су обијесни бегови и други насилници отимали хришћанске дјевојке или младе, које би остале дан или дуже у њиховим кућама, а неке су на силу турчене.

Тешке су прилике биле и у вријеме устанка, кад су Турци хришћане и хришћанке стријељали и набијали на коље, силовали, палили им куће и стоку отимали. У овом периоду било је у Босни и Херцеговини неколико покушаја устанка. 1803. г. био је у Сарајеву ради одговора о заједничком устанку Србије и Босне прото и послије Карађорђев и Милошев војвода Матија Ненадовић. 1809. г. Карађорђе прелази с војском у сјеверо-источну Босну, а чувен је устанак у Херцеговини под Луком Вукаловићем, 1857 и 1862. г. Кнез Михаило обраћао је највећу пажњу на Босну и Херцеговину и о њима је водио преговоре с Турском, Аустријом и Енглеском. Да није изненада и мучки убијен, те би се земље још тада сјединиле са Србијом. Као у свима народним покретима и у устанку 1875 - 1878. год., уз војводе Голуба Бабића, Петра Мркоњића (послије краља Србије) и Милету Деспотовића, учествовали су као вође свештеници и калуђери: прото Богдан Зимоњић, гатачки војвода, Петар Радовић, архимандрит Мелентије Перовић, прото Илија Билбија, граховски војвода, Давид Грубор, архимандрит Кирил Хаџић, Јован Пећанац, Ђорђе Каран итд.[150] Борећи се за слободу Босне и Херцеговине устаници у своме меморандуму из Тишковца, 23. фебруара 1878. г. (1. тачка), од берлинског конгреса као минимум траже: хришћанскога гувернера, у 11 т. слободу вјере, а у 12 т. самоуправу православне цркве с егзархом Србином.[151] Било је и фрањеваца (на пр. Иван Мусић), који су учествовали у устанку, или му симпатисали, јер су они одобравали сваки народни покрет, због чега су их бискупи и валије држали као политички непоуздане.[152]

Народ је живио у задругама потпуно патријархално чувајући вјеру и морал, а уједно се је тако лакше бранио од нападача. Ни у мирна времена народно није био сигуран за живот, јер су се убијства често догађала, а за управе капетана доста је било убијци побјећи у другу нахију и предјенути презиме, па је био ослобођен од одговорности, јер га нијесу ни тражили, али је зато читав крај, гдје се то догодило, морао плаћати тзв. крварину. Опасно је било и у Сарајеву, мјесту валије и европских конзула, вршити јавно хришћанске обреде, и ако су то јамчили државни закони и наредбе.

Народу и сарајевском пароху Герасиму Лалићу муслимани су чешће сметали одлазак у цркву, злостављали су Лалића при спроводима, стога је ноћу кријући крштавао дјецу по кућама и газио Миљацку,[153] а дугогодишњи сарајевски свештеник и прото Стеван Баковић, у својој младости улазећи у цркву морао се провлачити испод објешених о вратима. Мирнога старомајданског свештеника Илију Маринковића с његовим пратиоцем посјекле су турске заптије послије обављеног крштења, као што су извршиле покољ и над шеснаесторицом старомајданских угледних грађана православне вјере (1876. г.). Није ни чудо, што су свештеници били презрени код Турака, јер су вољели вјеру и народ, а осим тога, били су и права сиротиња због слабих прихода; зато су се у градовима бавили занатом, а у селима земљорадњом и у опће економијом. Неки свештеници писали су записе ради своје користи, или да своје парохијане одврате од тражења муслиманских записа, чиме су се неке хоџе јавно бавиле.[154] Ти свештенички записи обично су били препис неких мјеста из молитава за болеснике или неки стих из какве црквене књиге. Парохијске се матице нијесу код православних нигдје водиле до 1850. г., па и послије мало гдје прије окупације (1878. г.). Због опће несигурности и мало цркава народ се је био одвикнуо од богослужења, а често се је и причешћивао без исповиједи. Упадају у очи и у овом периоду више случајева вјенчања код кадије у Сарајеву (1776 и 1803. г.), гдје то није никако било потребно, јер је ту била црква и неколико свештеника; стога су за то морали бити и неки други разлози, који се данас не могу знати (може бити неке канонске брачне сметње, самовоља слабих хришћана да лакше могу раскинути брак, па и пријетња неких кадија.[155]

Просвјета није могла напредовати у таким хаотичним приликама, али се поче јаче осјећати од половине ХIХ стољећа. Основна школа у Сарајеву од 1850. г. имала је свој наставни план, а до окупације (1878. г.) набављала је, или су јој поклањате, књиге из Београда. 1854. г. отворена је школа у кући свештеника Давида Нединовића у Јесеници (срез бос.-крупски), мало прије тога у Бањој Луци, Старом Мајдану, Чајничу, 1865. г. у Бихаћу, затим су отворене школе у Мостару, Прњавору и другим већим градовима. Архимандрит Нићифор Дучић отворио је 1857. г. прву манастирску школу за свештенике у ман. Тавни, уз помоћ Србије и Русије оснивали су такву школу у ман. Житомишљићу јеромонах Прокопије Чокорило, архимандрит Јоаникије Памучина и Н. Дучић, који је био и управитељ и наставник њезин заједно са серафимом Перовићем.[156] Од 1867 до 1875. г. била је добро уређена богословија у Бањој Луци; за њезину нову зграду оставио је 1869. г. од своје мирије 90.000 гроша митрополит Игњатије II. Та је богословија била под управом архимандрита Васе Пелагића и Арона Тапарице и дала је читаво коло добрих свештеника, родољуба и јавних радника.

Прилоге су црквама, манастирима и школама и новцу, књигама и другим стварима, осим народа, слале Србија и Русија, те је парох мостарски јером. Прок. Чокорило у Русији од цара Александра II и других приложника скупио за херцеговачке цркве, ман. Дужи и мостарске школе неколике хиљаде дуката.[157] Било је и других скупљача.

Богословска књижевност код православних Срба у Босни и Херцеговини у овом периоду била је незнатна. Узрок је томе, што свештенство није било образовано, нити се је могло бавити књижевношћу у несигурним приликама. Од тога изузетак чине само Нићифор Дучић, Васо Пелагић и Серафим Перовић, који су се школовали у Србији и Русији и стајали у додиру с црквеним књижевницима изван Босне и Херцеговине. У књижевнике убрајамо и Гавру Вучковића, који је од 1858 до 1863. г. био у Цариграду изасланик бос.-херц. православних Срба. Иначе је све друго било ограничено на књижевност народних умотворина. Њоме су се највише бавили православни Срби у тим крајевима као најдаровитији дио народа, у коме су се најбоље сачувале и историјске традиције. Фрањевци су и у овоме времену имали неколика знаменита књижевника и пјесника (Маријана Суњића, Ивана Јукића, Мартина Недића и Гргу Мартића).

Сан-Стефански мир, чл. XIV, одредио је био аутономију Босни и Херцеговини, али је берлински конгрес, 25 чл. 13. јула 1878. г., повјерио Аустро-Угарској мандат над тим земљама. На глас о томе у Сарајеву дође до узбуне муслиманске масе под вођством хаџи Лоје, који састави "народну владу" 28. јула, у коју уђоше од православних Срба: архим. Сава Косановић, поп Ристо Новаковић, учитељ Стево Петрановић, Димитрије и Глигорије Јефтановић. Нова влада одлучи оружани отпор православних и муслимана против окупације, али послије јачих окршаја код Добоја, Маглаја, Кључа, Бање Луке и Сарајева устанике потуче и растјера, од јула до октобра 1878. г., добра опремљена и модерна аустро-угарска војска, која тако окупира сву Босну и Херцеговину "ради управе и проведења потпуне и трајне пацификације".


Четврти дио
(1880-1950. г.)

Живот српско-православне босанско-херцеговачке цркве под српском јерархијом а врховном управом васељенске и, доцније, треће пећке патријаршије. - Старе и нове епископије. Црквено-просвјетна автономија и њезина Уредба; покушаји њене ревизије. - Цркве и манастири. - Свештенство и народ. - Римокатоличка пропаганда. - Секте. - Страдања. Просвјета и књижевност. - Статистика.

Овај период је најбогатији догађајима у животу српско-православне цркве у Босни и Херцеговини; то је доба у исто вријеме бурно, као што је у опће био такав сав политички и социјални живот тих крајева од окупације. Нарочито православни Срби окупацију нијесу желили, али је она промијенила прилике у Босни и Херцеговини, што се је одмах осјетило и у црквеном погледу, јер је православна црква од тада развила плодан рад међу својим вјерницима, каква није било прошлих времена.

Одмах послије окупације ослободила се је црква грчке јерархије, јер сарајевски митрополит Антим 1880. г. даде оставку, а 1887. г. исто учини и мостарски Игњатије. Желећи из политичих разлога задобити за се босанско-херцеговачке Србе као највећи најживљи дио народа Аустро Угарска већ 16/28. марта 1880. г. закључи конвенцију конкордат с цариградским патријархом Јоакимом Ш, те тако доби православна црква у окупираним земљама своје привремено уређење. По тој уредби цариград, патријарх прима од Аустро-Угарске годишње 38.000 - гроша у злату мјесто свију дотадашњих прихода, а епископи-митрополити одбивају плаћу из државне благајне; митрополите именује аустро-угарски владалац, али прије тога патријаршија обавља канонске формалности. Тако се и мијењају митрополити. Они у цркви спомињу васељенског патријарха као свога врховног поглавицу, који им шаље св. миро, али су иначе у своему самостални и координирани као што је било и у Ш периоду. Митрополити су од тада само Срби. 1882. и 1883. г. отварају се у Сарајеву конзисторија као духовни суд и богословија, која је пренесена у Рељево (код Сарајева), а од 1917. г. опет у Сарајево.

Сад се почеше дизати цркве, школе и оснивати пјевачка друштва с читаоницама као знак јачања вјерске и народне свијести. Аустро-Угарска се уплаши тога неочекиваног рада православних Срба, изненада промијени према њима своју политику наклоности, коју у почетку показиваше, а у исто вријеме оживи и римокатоличка пропаганда, којој такође није био по вољи живљи покрет православне бо.-херц. цркве. Стога се окупационе власти почеше уплетати у унутрашње послове црквених општина, које су се управљале по обичајима, или су саме себи стварале статуте за управу црквом, школом и њиховим имањем. Власти највише устадоше против подизања и опстанка срп.-правосл. основних школа и њихових учитеља, јер од комуналних (народних тј. државних) школа и њихове наставе прави Срби зазирају бојећи се за вјерско и национално васпитање младежи, пошто у њима није било ни спомена о српској историји, а језик се је називао "босанским". У колико су власти трпјеле српско-православне школе, одлучно почеше тражити да се брише назив "српска" па су хтјеле мијењати у њима и наставни план. Та промјена држања власти према највећем дијелу становништва, које је увијек било отпорно и вјерно традицијама, већ 1892. г. изазва реакцију; она је била још јача од 1896. г. Тај вјерско-просвјетни покрет православних Срба у Босни и Херцеговини назива Харузин борбом православља и католицизма.[158] Народни прваци предадоше у Бечу 25. новембра 1896. г. свој први меморандум, у коме изнесоше све повреде старих права од стране аустро-угарске власти, описаше рад римокатоличке пропаганде, и тражише автономију цркве, школе као и то, да се црква не одваја од цариградске патријаршије (ово су тражили из вјерских разлога, да се лакше може водити борба с римокатолицима, и из политичких, да се не би Босна и Херцеговина сасвим оцијепиле од Цариграда као престонице султана, који се и послије окупације сматраше законитим господарем тих покрајина). Пошто у Бечу не одговорише на тај меморандум, народне вође (свјетовњаци: Глигорије М. Јефтановић, Војислав Шола, Владимир Радовић, Коста Кујунџић и други са свештеницима: Стевом Трифковићем, хаџи Теодором Илићем, Михаилом Јовичићем и осталима) предадоше цариградској патријаршији нацрт (1898. г.) као основу за уређење цркве, школе и уопће автономије с овим главним тачкама: 1) владике бира свештеничко-народни сабор, а потврђује их цариградски патријарх; 2) плаће и њима и свештенству дају црквене општине; 3) свештенство самостално уређује духовне судове и рјешава важнија црквена питања; 4) свештенике бирају црквене општине, а потврђују их митрополити, и 5) црква се не одваја од цариградске патријаршије. Уз тај нацрт живо је описана опасност од римо-католичке пропаганде у Босни и Херцеговини. Патријаршијски синод, саслушавши бос.-хер. митрополите, који су се сад нашли међу двије ватре (између владе и народа), одбаци 28. августа 1898. г. тај нацрт, па посавјетова народне вође да се споразумију с митрополитима, а ове упозори да се држе црквених канона.[159] То одбијање још више изазва народно огорчење, које се је и прије донекле показивало, те се појавише непријатни догађаји у опозиционим центрима (Сарајеву, Мостару и Лијевну) као: непохађање богослужења, некрштавање дјеце, непримање тајне исповиједи и причешћа, сахрањивање без свештеника итд.[160] Такво опасно стање трајаше у цркви читавих десет година (1896-1905), а за које је вријеме било више депутација и узалудних покушаја споразума међу јерархијом и народним вођама, које је покушаје вјешто ометала власт користећи се зависношћу архијереја у материјалном погледу. Загонетно је било владино држање у тим приликама. Власт је 1902. г. хтјела октроисати црквену уредбу без питања вођа, који тај покушај на вријеме ометоше. Стога опет одоше у Цариград као депутација: Григорије Јефтановић, прото хаџи Теодор Илић и свешт. Стево Трифковић. Њима овај пут изиђе у сусрет знаменити патријарх Јоаким Ш, који препоручи митрополитима, да споразумно с народним вођама саставе црквену уредбу, послије чега дође у Сарајево патријаршијски секретар поп Јону (у мају 1903. г.) и митрополитима нагласи патријархову наредбу. И заиста, послије заједничког одговарања и попуштања сада дођоше до споразума међу митрополитима и вођама осим ових четирију тачака: избор владика, бирање и плаћање чланова конзисторије, бирање чланова епархијског и великог савјета и директна преписка црквених општина с цариградском патријаршијом; то оставише патријарху, да сам ријеши. Влада је и сад отезала потврду тога споразума тражећи јачи надзор над автономијом и приговарајући тачкама о њезином издржавању. Најпослије и она попусти видећи да се не може друкчије радити, те су 5. фебруара 1904. г., уз њен пристанак, митрополити и народни прваци потписали текст Уредбе, коју је 31. маја 1905. год. одобрила цариградска патријаршија (патр. бр. 3338), а Франц Јосиф 31. јула (13. авг.) 1905. год. потврдио и прогласио као закон. Та је Уредба[161] врло важан догађај за српско-православну б.-х. цркву, као што ћемо послије видјети.

1897. године установљена је конзисторија у Мостару, а 1900. год. бањолучко-бихачка епархија са сједиштем у Бањој Луци, јер је дотле дабро-босанска епархија била врло велика (било је у њој око 500.000 православних). 1908. год. Аустро-Угарска анексирала је Босну и Херцеговину, чиме је изазвала велико незадовољство међу православним и муслиманима, који су такође од 1900. год. тражили вјерско-просвјетну автономију. Покрет младих људи ("Млада Босна"), који послије довршене автономне борбе и анексије скрену народне тежње политичком раду и борби за ослобођењем, убијство аустро-угарског престолонаследника, на Видов-дан, 15(28). јуна 1914. год. и жеља Аустро-Угарске да уништи српски народ, изазваше свјетски рат 1914-1918. г., за које је вријеме српско-православна црква врло страдала. Срећно свршеним ратом, захваљујући храбрости српске војске и савезницима, ослобођене су Босна и Херцеговина, као и православна црква у њима, те је и она 1919-1920. год. постала дио уједињене Српске Цркве и Патријаршије, али је и даље задржала своју автономију и њену Уредбу, по којој се, у главном, и сад управља. 1925. год. установљена је и пета, бихаћка епархија са сједиштем у Бихаћу.

И тако у овоме периоду српско-православна бос. херц. црква имала је четири митрополије до уједињења, а послије уједињења Српске Цркве и проглашења патријаршије установљена нова епархија - бихаћка - названа је само епископијом. То се је догодило и с мостарском и тузланском митрополијом, као што ће бити и с бањалучком, јер ће наслов митрополита остати само сарајевском епископу.


1) Дабро-босанска митрополија.

Ово су њезини митрополити:

Сава Косановић (1881-1885), човјек велике енергије, искрен пријатељ цркве и народа, борац с римокатолицизмом и окупационом влашћу, али због свога наглог карактера изненада даде оставку. Знамените су његове окружнице свештенству и народу и заузимање за отварање богословије[162] у Сарајеву (Рељеву). Њега је наслиједио

Ђорђе Николајевић (1885-1896) примјеран архијереј, добар организатор цркве, прави отац свештенства и народа и велики добротвор српско-православних школа и других установа.

Никола Мандић (1896-1908) стекао је заслуга за установљење свештеничко-удовичког фонда,[163] иако је био за вријеме бурне автономне борбе, умио се је одржати на висини свог позива.

Евгеније Летица (1909-1920) бјеше добар правник, говорник и организатор; 1920. год. поднио је оставку.

Петар Зимоњић, 1920. год. до сада.
2) Херцеговачко-захумска митрополија:

Леонтије Радуловић (био је митрополит само од маја до октобра 1888. г., јер је умро од туберкулозе) учествовао је у устанку 1875. г. и био заточен у Мурзуку (Фезан) за отоманске управе, увијек бјеше родољуб и јаван радник.

Серафим Перовић (од октобра 1888. г. администратор митрополије, а као митрополит 1889-1903); и он је као родољуб био прогнан у Мурзук, а послије повратка постаде архимандрит ман. Житомишљића.

Петар Зимоњић (1903-1920) отворио је у ман. Житомишљићу 1913-1914. год. монашку школу. Послије његова премјештаја у Сарајево, ова епархија је била упражњена неколико година, док на њу не дође

Јован Илић (1926. год. до сад) као епископ.
3) Зворничко-тузланска митрополија:

Никола Мандић (1892-1896), Григорије Живковић (1896 до 1911), Илирион Радоњић (1911-1919), послије кога су том епархијом управљали неколико година бањолучки митрополит и шабачки епископ, док на њу не дође бивши никшићки епископ Нектарије Круљ (1929. год. до данас).
4) Бањолучко-бихаћка митрополија:

Евгеније Летица (1900-1908) и Василије Поповић (1908. год. до сада). Бихаћка епископија:

Венијамин Таушановић (1926 до 1929), епископ. Послије његова премјештаја у Штип, том су епархијом управљали до данас архијереји: шибенички, тузлански и бањолучки.

Уређење цркве у овом периоду није било једнако. Још од друге половине XIX стољећа осјећао се је покрет за црквено-школским уређењем, нарочито за организацијом црквено-школским уређењем, нарочито за организацијом црквено-школским општинама, које су до 1892. или до 1905. год. имале своје посебне статуте. Свештенство и народ у Босни и Херцеговини имали су за пећке патријаршије учешћа у избору митрополита Паисија Лазаревића (1752. г.) изабрали свештенство и народ у Сарајеву.[164] Тако су исто изабрати за епископа Антим (за митрополита Прокопија) и Софреније (за вријеме митроп. Дионисија 1). У истом времену су свештенство и народ у Сарајеву дигли с положаја митрополите: Паисија, Прокопија и Дионисија I, а у Мостару Григорија и Јосифа.[165] Сарајевска црквена општина хтјела је 1857. год. изабрати за митрополита Нићифора Дучића, 1874. год. Саву Косановића, и опет истога 1878. год. за викарног епископа при митрополиту Антиму, чему се је противила окупациона власт, изјавивши да му неће признати епископски чин и да ће му забранити повратак из Цариграда. Тек послије склопљеног конкордата с васељенском патријаршијом Косановић је именован сарајевским митрополитом, али је и тада био пристанак свештенства и народа, јер се он иначе није хтио примити епископства. Конкордат као октроисан није то право избора хтио признати, али су то народни представници за вријеме автономне борбе увијек тражили, па и послије 1905. год. никад се нијесу православни Срби Босне и Херцеговине одрекли тога права.[166] Сад бос.-херц. епископе, као и у свој Српској Цркви, изабира архијерејски сабор, а потврђује их Краљ. Парохијско свештенство прије су постављали митрополити и давали им синђелију; од 1878 до 1905. год. митрополити су споразумно с црквеним општинама постављали свештенике, а од 1905. год. по Уредби све досад парохе, као сталне свештенике, изабира скупштина све парохије, а епископ их потврђује. Тај се начин избора у већини случајева показао врло добар и користан за ред и задовољство у народу; каткада је нарочито партијска агитација на зло употребила и то црквено-народно право. Свештенство добија незнатну плаћу од епархијског савјета као замјену бира у натури (жито , стока, вуна, сир и др.), наплаћује епитрахиљске таксе од народа и прима од државе, послије рата, доплатке на скупоћу. Бир у нарави (до 1905. год.) бјеше већином слаб, осим неких крајева богатих житом (Посавина) и стоком (брдски крајеви), а сам начин његова сабирања убијао је углед свештенству, које је као просјак ишло од куће до куће, па је каткада због неуредног давања долазило и до тужбе с парохијанима. А како је плаћа градског свештенства прије 1905. год. била жалосна, најбоље се види по томе, што је мостарски парох имао од црквене општине годишње плаће 2.000. - круна, а сав приход од парохије, који је износио око 12.3000. - круна, узимала је општина себи.[167]

Уредба црквено-просвјетне управе од 1905. год. одређује у главном ово:

У епархијама Босне и Херцеговине митрополити су претсједници црквених судова и епархијских савјета, а остала њихова права оснивају се на канонима. Црквена скупштина, коју сачињавају сви пунољетни и самостални мушки православне вјере, поред осталога, бира свој црквени-школски одбор, који врши своју дужност према јасно одређеном дјелокругу и полаже о свом раду рачун скупштини, која се састаје редовно два пута годишње. Скупштина бира и пароха са 2/3 гласова, а послије тога епископ га потврђује. Све скупштинске и одборске сједнице држе се без надзора власти (а прије 1905. год. увијек је општинским сједницама присуствовао изасланик политичке власти). Окружни су протопрезвитери без парохије; они су само надзорници парохијских звања и црквених општина, те реферишу о њихову раду и стању црквеним судовима и епархијским савјетима. Поред два или три редовна члана-чиновника црквених судова његови су чланови и 6 парохијских свештеника као почасни чланови; без њих (или њихових замјеника) се не могу законито држати сједнице. Чланове и замјенике из парох. свештенства бирају сви свештеници по изборним срезовима. Тако исто парохијски свештеници и свјетовњаци посебно бирају свештеничке и свјетовњаке за чланове епархијских савјета. За заједничке управне и просвјетне ствари свију епархија био је до црквеног уједињења (1919. г.) Велики Управни и Просвјетни Савјет у Сарајеву с члановима свештеницима и свјетовњацима, а наизмјенице су му се сваке године мијењали митрополити као претсједници. Митрополити дијецезани стални су претсједници црквеног суда и епархијског савјета. Автономија се изражава својом имовином и с 10 % приреза на непосредни порез од православних Срба, који наплаћује власт и предаје автономији, али државна власт сваке године даје автономној управи још и годишњу потпору за градњу цркава, српско-православних школа и парохијских станова, као и хонораре парохијском свештенству за предавање вјеронауке у државним основним школама. Службени је језик автономије српски с ћирилицом, а застава српска. Назив је за све установе автономије: српско-православни (на пр. за црквено-школску општину, црквени суд, епархијски савјет итд.).

Та автономна уредба, која јасно одређује свачија права и дужности, у главном је све задовољила, иако су народни прваци и даље жељели, да се она допуни признањем свештенству и народу права бирања владика. Автономија бос.-херц. православне цркве увијек је била трн у оку аустро-угарским властима, али су је морали трпјети за мирних времена. За свјетског рата автономна Уредба била је изложена великим нападајима као и све, што је припадало православним Србима. Иако она од год. 1905. бјеше државни закон, земаљска влада у Сарајеву хтјела је укинути ту уредбу 1915. г. саставивши нови нацрт за њу, по коме се уопће брише назив "српски", укидају се њене школе, забрањује се ћирилица, српска застава (што је све заиста и било укинуто до 1918. год.), па се одузима и субвенција из земаљске благајне за српско-православну цркву и њено свештенство. Тај владин нацрт "реформе" автономне Уредбе одбио је сарајевски митрополит Евгеније Летица;

његов се одговор може назвати апологијом српско-православне цркве, школе и народних светиња, кад се у то доба, особито у Босни и Херцеговини, није смјела нигдје чути одважна српска ријеч.[168] И тако ова знаменита уредба, иако је за вријеме рата била донекле суспендована, преживи Аустро-Угарску, која јој увијек бијаше највећи непријатељ.

Послије 1878. год., а особито од 1905. год. подигоше се многе цркве по градовима и селима. И порушени и попаљени манастири пропојаше (Моштаница 1883. год. заслугом арх. Кирила Хаџића и родољуба Васе Видовића), али Рмањ, Липље, Крупа, Гомела и Тврдош (који на развалинама старог Тврдоша подиже Никола Руњевица из Пољица код Требиња) сад постадоше парохијске .цркве. Калуђерство је у овом периоду врло опало, те има у манастирима обично један или два калуђера, а ријетко тројица.[169] Црква у Чајничу с чудотворном иконом св. Богородице (по народном предању сликао је св. јеванђелист Лука) увијек је привлачила о Великој и Малој Госпојини на хиљаде православних Срба из источне Босне, Херцеговине и других крајева, па ту каткад и муслимани долазе. Због великих прихода могла је чајничка црквена општина саградити и велику цркву византијског стила и уз њу просторије за примање поклоника. И манастир Острог у Црној Гори, у коме се налази тијело св. Василија, некадашњег монаха и послије митрополита захумског у ман. Тврдошу,[170] похађају многи православни Срби из све Херцеговине, Сарајева и југоисточне Босне. Овде треба да споменемо побожни и "источни петак" (свијетли петак) на оближњи извор, где се врши освећење воде, а народ се послије тога читав дана весели.

Најљепше су нове цркве: сарајевска, мостарска и бањолучка (ова је саграђена у чисто византијском стилу: с пет кубета и одвојеним високим звоником).

Живот свештенства и народа у овом периоду бјеше жив и плодан у свима правцима. Вјера и морал код православних Срба све до почетка свјетског рата стајаху на великој висини, па и за вријеме рата чувао се је морал и свак је тражио утјехе у својој православној цркви. Велика народна побожност огледала се је и у подизању цркава и капела, у похађању богослужења, уредном приступању исповиједи и причешћу итд. Родољубље бос.-херц. православних Срба,[171] без икакве пропаганде и материјалне помоћи са стране, бјеше на далеко чувено. Зато су они дизали и држали школе не желећи ни материјалних жртава ни труда, а то потврђује и њихова одважна борба за автономију, оснивање културних и хуманих установа ("Просвјете" и других). Може се рећи, да је српско-православно свештенство било душа сваког народног покрета, због чега је сразмјерно највише и страдало у рату. Бос.-херц. свештенство имало је 1910-1919. г. посебно своје удружење, а у новије доба оно ради око оснивања одбора Братства св. Саве, које тежи да пробуди и ојача вјерску и моралну свијест у народу, иако та акција споро напредује због опће немарности послије рата.

Живот свештенства и народа у данашње доба није као што би требало, јер су ратне прилике и материјалистичке идеје уродиле и у Босни и Херцеговини разним рђавим пошљедицама. Данас је охладњела љубав према цркви, богослужење се слабо посјећује, домаће мољење је у граду заборављено, пост с приступањем исповиједи и причешћу по градовима и многим селима мало се држи,[172] псовање и пијанство су велике народне мане, множе се разводи бракова, конкубината је све више, па има и удових свештеника, који због још недозвољеног брака живе невјенчани. Морал пада све ниже: побацивања, убијстава, самоубијства, отимачина и превара је све више и више, а младеж јури за спортом и уживањем, одрастајући без узвишенијих идеала. Изгледа као да многи вјеру и моралне обавезе сматрају за просту формалност. То се је зло мишљење укоријенило нарочито код срп.-прав. интелигенције скоро у читавој нашој држави. Не може се сакрити ни оскудица некадашњег пожртвовања и родољубља код бос.-херц. свештенства и народа, јер је нестало воље за оснивањем нових и чување старих вјерских и културних установа, проповијед се ријетко чује, а вјерско и морално образовање у многим школама потпуно је занемарено. Кад се свему томе дода падање угледа свештенству,[173] његово неосигурано материјално стање и несавремен начин добијања награде уз порађање, с чим је у вези и оскудица бољег парохијског свештенства, добија се слика, која није најугоднија. Али се с правом све нада, да ће скорим доношењем новог Устава Православне Цркве, јачом организацијом и унутрашњим мисионарством она оживјети, те ће се из темеља свагдје промијенити њено садашње стање, што ће користити не само вјерским, него и државним интересима.

Римо-католичка пропаганда појавила се је одмах послије окупације (1878. г.) и живо је радила до 1905. г., кад се је знатно повукла пред донесеном црквеном Уредбом православних, али је римо-католичка црква и даље неуморно вјешто радила захваљујући својој организацији у чврстој дисциплини, којом осваја данас чак и у оним крајевима наше државе, гдје је досад било врло мало римокатолика (као у Београду и Смедереву). Пропагандни рад у Босни и Херцеговини види се по многим црквама, мушким и женским манастирима, школама и случајевима покатоличавања православних и муслимана, иако су бос. херц. римокатолици бројем на трећем мјесту, а уједно и најсиромашнији дио становништва. У њихове вјерске школе свију врсте иду скоро сва римокатоличка дјеца, па шта више у њих шаљу дјецу и неке православне трговачке и чиновничке породице, иако управе тих школа нерадо допуштају да у њих долазе православни свештеници као вјероучитељи. Православна дјеца у тим школама још и данас морају "због школског реда" изјутра ићи у школску капелу заједно с римокатолицима, те се тако науче њиховим молитвама, метању крсног знака и другим римокатоличким обичајима. Римокатоличка црква заиста се је од окупације до свршетка рата (1918. г.) сматрала државном. Главни заповједник окупационе војске генерал Иван Филиповић, ушавши у Сарајево (1878. г.) одмах је тражио, да архимандрит Сава Косановић и унијатски војни свештеник у српско.-прав. саборној цркви служе благодарење и да хор прати војна музика; ма да му је генерал пријетио вјешањем, Косановић је све то одбио отслуживши сам благодарење по православном обреду.[174] А како је римска пропаганда сметала раду митрополита Саве Косановића, најбоље свједочи његова окружница од 26. априла 1883. године бр. 623, у којој он упозорује свештенство на споменуту пропаганду. Још је важно у том погледу и Косановићево "отворено писмо" босанско-херцеговачким бискупима, у коме се спомиње, како је владин савјетник прог.

Мирошевски отворено нудио митрополиту унију, а римокатолички свештеник Теод. Хајде оскврнуо православну цркву у Романовцима (срез бос.-градишки) пуцањем на крст и још једним непристојним чином уз црквене зидове! Такви поступци изазваше митрополита Косановића да да оставку 1885. год. С пропагандом сарајевског надбискупа Штадлера имали су муке и митрополити Николајевић и Мандић. Најопасније је било за женску младеж похађати римокатоличке манастирске школе, јер је у њима све било удешено, како ће се одвратити од православља. То нам најбоље свједочи оригинални попис српско-прав. ученица у сарајевским клостерима од 1891. до 1895. год. (с многим биљешкама), из кога се види, да су римокатоличке калуђерице говориле тој дјеци и одраслијим дјевојкама, како Бог не станује у православној цркви, те су одвраћале од учења православне вјеронауке или су хотимице ученице пуштале кући, да не буду на њезином предавању; православне ученице слушале су језуитске проповиједи, те су вршиле и духовне вјежбе (тзв. ћутање), говорено им је да је "једна Марија " и да нема никакве разлике међу римокатоличком и православном вјером! Није дакле чудо, што је код таквог школског васпитања било прелаза у римокатоличку вјеру, као што су то учиниле одрасле дјевојке Катарина Беговић, синовка чувеног горњо-карловачког проте Николе Беговића, и Крстина Крач. Муслимански прваци у својој претставци министру Калају од 19. децембра 1900. год. описали су пропаганду овим ријечима: "послије двадесетогодишње окупационе управе виеде порушене џамије претворене су у католичке цркве, на исламским гробљима подигнути су католички самостани, шеталишта, марвинска сајмишта и блудилишта... Само се у Босни и Херцеговини допушта насилно мијењање вјере малољетних..."[175] "Непрестано искрсавају нове и вељељепне цркве и самостани и онђе, гђе римокатолика и нема, као и у Високом, Зворнику, Бос. Петровцу итд."[176] Римокатоличка црква отимала је и дјецу родитеља, који су живјели у мјешовитом браку не обазирући се на уговор о вјери дјеце, а православни војни свештеници били су под управом римокатоличких. Пропаганда је агитовала и поклонима иконица, крстића и медаљица с ликом римокатоличких светаца, а сарајевски надбискуп Штадлер снијевајући о унији ревносно је ширио лист "Балкан" који је био намијењен највише бос.-херц. православним Србима. Па ипак римска пропаганда није много успјела захваљујући оданости народа православној вјери и развијеној његовој свјести, али и мјерама опрезности, јер су се на пр. иконе и одежде наручивале само уз дозволу духовне власти. Због тога се може рећи, да је више римокатолика (особито женских) прешло у православну вјеру у овом периоду него ли православних и њихову.[177] Било је неколико прелаза и у ислам, али то су чиниле женске без икаквог вјерског образовања у оним мјестима (највише у селима), гдје су били муслимани у већини гдје су могле тим прелазом извући материјалну корист. Узгред напомињемо ради вјерне слике међувјерских односа, да је фанатична римокатоличка и муслиманска народна маса увијек презирала православну вјеру и њезине свештенике називајући их разним погрдним именима. То се, на жалост, и сад чини у неким крајевима. Шта више нападају се на православну вјеру и сад могу чути при проповиједи у сарајевским римокатоличким црквама или читати у листовима слично овоме: " "U rimo-katoličkoj crkvi postoji ispovijed i oproštenje grijehova bludnicima, psovačima i varalicama, ali ne postoji onima, koji su se u pravoslavnoj crkvi vjenčali".[178]

О секташкој пропаганди може се засад још мало говорити, јер нема већих успјеха. Назарени су се појавили одавно у -Сарајеву, те су два трговца прешла у њих; и сад је мало те секте. Адвентиста има више, јер они послије рата шире пропаганду ријечју и продавањем својих књига, које издаје њихово друштво у Новом Саду; мисионари им излазе из школе Албина Мочника у Београду.[179] У Босни и Херцеговини има адвентиста у Сарајеву и гдје која породица у Мркоњић Граду, Кључу, Санском Мосту, па и по неким селима. Поред осталога они одбацују и крсну славу, што им народ највише замјера. Али су данас највећи непријатељи цркве у свима нашим крајевима; вјерски индиферентизам и претјерана слобода младежи у моралном погледу, против чега је потребна добро организована мисионарска борба. То је једино средство и против сваке пропаганде.

Страдања је било доста у овом периоду. Бос.-хер. православни Срби трпјели су за вријеме автономне борбе, анексионе кризе (1908-1909), балканскога (1912-1913) и, највише, свјетскога рата. За автономне борбе државне власти су глобиле, затварале и одузимале дозволе трговцима, или су пријетњама одвраћале црквене општине и народ од тога покрета, као што се то види из записника цркв.-школ. општине у Сан. Мосту од 23. јула 1899. год., којим се одузима пуномоћ "народним вођама" Јефтановићу, Кујунџићу и Радовићу, а укида се закључак од 21. маја 1898. г., кад се је издала.[180] Свештенству је власт давала новчану помоћ или дарове за њихове парохијске цркве у новцу, књигама, одеждама и утварама, да се не би придружили горе споменутом покрету. За вријеме анексионе кризе пребјегли су многи Херцеговци у Црну Гору, а то је учинио и јеромонах ман. Добрићева Леонтије Нинковић, садашњи архимандрит Високих Дечана. Кад је био балкански рат, босанско-херцеговачке власти су забрањивале православним Србима слободно састајање и при крсним славама. Пред почетак свјетског рата наговорен римокатоличко-муслимански олош у многим мјестима (и у Сарајеву) терорисао је српско-православни дио становништва својим демонстрацијама, које су уништавале имовину, дивљачки нападале на цркве (у Клепцима, Опличићима, Чапљини и другим мјестима)[181] школе, гробља (разбијајући крстове и слике покојника) и личну слободу), и вријеђале ријечима и пјесмама. У рату је српски народ подносио још већа зла и понижења са свију страна. Најгоре је било православним Србима, што су узимани у таоце по жељезничким пругама, станицама и мостовима, интернирања и судски процеси без основе бројали су на хиљаде, вјешања и стријељања (с осудом и без ње) бјеше врло много. Најприје почеше вјешати православне Србе у Требињу, гдје их је објешено осамдесет, по ријечима проте Стевана Правице, јер их је он као требињски парох све опајао. Послије тога заредала су убијања од пријеких судова и по другим мјестима. Не може се овдје рећи ни стоти дио од онога што би требало навести о тој теми, јер је врло велик број тих мученика из свих сталежа. Зато ћемо овдје споменути само страдање свештеника као слугу цркве, и то у најкраћим цртама. Убијени су ови:[182] Трифко Максимовић, парох илијашки (срез височки), послије нечувеног мучења стријељан је без осуде са шеснаест одличнијих парохијана, Петра Лазаревића су објесили у Тузли, Видика Парежанина и Тимотију Поповића такођер објесили. Стријељани су заједно као таоци: прото Јосиф Кочовић, свештеник Владимир Поповић и трговац Нико Хаџи Вуковић, а Никола Мазија бајонетом збоден (то је било ноћу на дринском мосту у Фочи). Исто тако је као таоц стријељан и Ђорђо Петровић, а Сава Поробић убијен је крајем рата у својој кући. Сва су та убијства (осим Поробићева) била почетком свјетског рата, кад је бијес солдатеске и шуцкора био најжешћи. У интернацији, од пјегавог тифуса, изморени глађу и разним понижењима, умрли су у Араду ови свештеници:[182] Драгутин Тихи, Лука Хаџић, Светозар Карановић, Лазар Ђулибрковић, Лука Џабић и Миле Богуновић. Као таоци или интернирци обољели су и код својих кућа помрли су током рата ови:[183] Сава Шкаљак (полудио због нечовјечног поступања војника), Петар Ћосовић, Душан Милићевић, Данило Шиљак, Сава Дангић, Миливоје Стојчевић, Димитрије Текић, Максим Тодоровић, Јово Јовановић, Душан Школник, игуман Гаврило Стојнић, Марко Поповић, Јеврем Станковић, Ђорђе Умићевић, прото хаџи Миле Попадић, прото Коста Божић, Петар Ђорђевић, Никола Грбић, Коста Мајсторовић, Младен Поповић, Димитрије Ескић, Ђорђе Марчетић, Михаило Радовић, Вукан Зечевић и Василије Кандић. Било је још и других бос.-херц. свештеника, који су били таоци и интернирани (у Араду, Нежидеру, Коморану, Кечкемету, Шопроњу, Добоју[184] и Жегару код Бихаћа), али су још живи; стога их овдје и не спомињемо.

Не треба да се забораве они свештеници, који су се у овом периоду истицали својим радом, јаком вољом и одважношћу у разним приликама свог живота, због чега су имали непријатности, а то бијаху: прото сарајевски Ставан Баковић (1795-1893. г.), Герасим Лалић (1815-1891), сарајевски парох и прото, о коме је прије (стр. 51.) говорено, хаџи Теодор Илић, тешањски прото (1833-1915), хаџи Миле Попадић, кључки прото (1846-1918), Христифор Михаиловић (1853-1913), архимандрит житомишљићки, Стево Трифковић, окр. прото сарајевски (1860-1911), душа автономног покрета, збачен с блажујске парохије на захтјев владе због свог националног рада, Лука Опачић (1865-1904), прњаворски прото, Михајло Јовичић (1896-1905), парох брчански, Јеврем Станковић (1855-1915), парох чечавски, Јован Пећанац (1837-1911), прото варцар-вакуфски (Мркоњић-Града) и Коста Божић (1875-1919), окр. прото сарајевски, кога су валсти прогониле нарочито 1914-1917. г. Од још живих највише су радили: Марко Поповић, парох и прото у Мостару, и Душан Кецмановић, окружни прото у Бањој Луци. Ти су свештеници учествовали у автономној борби у првим редовима, били су искрени црквени и народни радници, а неки су се бавили и књижевношћу.

Просвјета код српско-православних Срба у Босни и Херцеговини знатно је почела напредовати од 1878. год., а нарочито од 1905. год., кад је законом било допуштено отварати школе, те су они постали најкултурнији дио народа у тим покрајинама, што су им и непријатељи признавали. Српско-православне школе издржавале су црквено-школске општине, али су и многи родољуби (митрополит Николајевић, Д. Памучина, П. Дрљача, М. Добројевић и други) подизали школске зграде или стварали фондове за њих. Те школе наличе на црквено-приходске школе у Русији, а до 1914. г. било их је 120. Сва школска питања тих школа (грађење, отварање, избор и потврда учитеља, издржавање, настава са јако истакнутом вјерско-националном сврхом) ријешена су споменутом автономном борбом и Уредбом од 1905. г. Православни Срби бојали су се из вјерских и народних разлога слати своју дјецу у државне (комуналне) школе, што је било неосновано, јер није могло бити опасности од тих школа у оно вријеме, које је познато због вјерског и родољубивог одушевљења, а осим тога то презирање државних основних школа добро се је слагало с плановима власти, која је баш и жељела, да што више нашкоди православнима као најдаровитијем и за њу најопаснијем елементу Босне и Херцеговине. И заиста они су тиме били оштећени у просвјетном погледу, јер је влада школе отварала највише у римо-католичким селима, а читави крајеви са српско-православним становништвом нијесу имали никакве школе. Српско-православне школе затворене су наредбама државних власти још почетком свјетског рата, а послије њега све су претворене у народне (државне), Јер се држало, да су часно извршиле своју улогу и да нема више ни вјерске ни националне опасности за народ, који је добио своју слободну државу. Осим основних школа бос.-херц. православни Срби имали су у већим мјестима (Сарајево и Мостар) и више дјевојачке (грађанске) школе. Неко вријеме била је у Сарајеву завод за сироте срп.-православне дјевојке, али је и на њега власт гледала попријеко, као на српску установу са школом, у којој су предавали само Срби учитељи. Срп.-прав. основне школе биле су на добру гласу; нарочито су биле заслужне за вјерско и национално васпитање, јер се је у њима обраћала особита пажња на вјерску науку, црквено-словенски језик с црквеним пјевањем, на српски језик и историју српског народа. Ђаци су у цркви редовно и лијепо пјевали, што је утицало на народну побожност, чега сад нема, јер се у православна села често шаљу учитељи и учитељице и не знају црквеног пјевања, јер се оно данас не предаје у учитељским школама. У тим срп.-правос. школама све су предмете (вјеронауку и др.) предавали учитељи и учитељице. Вјеронауку су у свима државним школама увијек предавали свештеници уз посебну награду, као што је и данас они предају. Прије рата парохијско свештенство држало је вјерску наставу и оној сеоској младежи, која није никако ишла у школу, те ју је свештеник недјељом и празником учио правилном метању крсног знака, најглавнијим молитвама, заповијестима Божјим и црквеним, симболу вјере и одговарању на јектеније. На те скупове, који су били врло корисни за народ, долазило је у неким мјестима и по сто до сто педесет младежи. Сад је и тога нестало, чему су разни узроци.

Богословска књижевност појавила се је у овом периоду и код правосл. Срба у Босни и Херцеговини. Била је доста жива и добра према степену школског образовања свештенства, али је и она у пошљедње доба у опадању.

Од срп.-прав. бос.-херц. свештенства ови су се бавили књижевношћу: митрополит Сава Косановић писао је разне богословске и историјске чланке у Источнику и другим листовима, а послије "Пут на Синај" (1888. г.), митрополит Ђ. Николајевић (прије бијаше уредник Срх.-далм. магазина) био је сарадник разних листова и уређивао је прве шематске дабро-босанске епархије, Герасим Јовановић ("Монах Генадије") бјеше даровит млад писац богословских и историјских расправа и приповиједака, Стево Трифковић писао је многе брошуре и чланке богословског и патриотског садржаја, Никола Г. Лалић бијаше први уредник Дабро-босанског Истичника, Гаврило Бољарић, катихета сарајевске гимназије, писао је богословске чланке и заједно с Ник. Тајшановићем издао је "Српско-православно нотално појање", протојереј Тома Алагић, ректор рељевске богословије (влада га је из политичких разлога суспендовала и отпустила из бос.-херц. земаљске службе 1894. год.), написао је, осим многих чланака, документовану и одличну расправу "О разлозима, који раскидају брачну везу", Алекса Јокановић написао је књигу "О свештеничком свргнућу". Хаџи Миле Попадић описао је у књизи своје путовање у Јерусалим, Јован Гргуровић штампао је за школу и народ Православну хришћанску науку, Петар Иванчевић издао је Катихизис. Међу млађим свештенством највише се бави богословском књижевношћу сарајевски свештеник и уредник "Братства" Мирко Максимовић. Осим тога писали су разне вјерско-моралне чланке и приповиједи: Коста Ковачевић, Ђорђо Петровић, Стеван Н. Давидовић, Петар Ђенић, Васо Поповић, Коста Божић и други.[173] Има и свјетовњака, који су описивали црквене старине; међу њима се истичу у најновије доба др.

Васо Глушац и Владислав Скарић, који се баве и историјом српске цркве. Најбољи је богословски књижевник од свјетовњака др Саво Љубибратић, који је издао књиге: О организацији Српске Цркве и Нацрт Устава Српске Цркве. Свештеници Петар Рађеновић и Милан Карановић истакли су се испитивањем народних насеља и уопће фолклористичком студијама.

Покрај свега тога може се рећи, да се је црквена књижевност бос.-херц. Срба досад налазила тек у повоју и сад очекује своје даље развиће. По разним радовима и досадашњим богословским листовима види се, да су им сарадници били с разном спремом; стога се не може рећи, да је све добро и научно писано, али је значило као израз воље и бујног душевног живота. Ти су листови били ови:

Дабро-босански источник од године 1887, а од 1890. г. мијења назив у Босанско-херцеговачки Источник (излазио је под разним уредницима, али је био најбољи првих година; од 1914. године престао је излазити, као и остали српски листови), а Вјесник, званични орган цркв. просвј. автономних власти (излазио 1909-1914. год. и 1917-1921. год.), Српски Свештеник (под уредништвом Косте Божића, 1912-1913. г.), Српска Црква (1919-1920. г.) и Братство (од 1925. г.), орган вјерско-моралног друштва Братства св. Саве, које је сада једини богословски срп.-правосл. лист у Босни и Херцеговини.

У вези с богословском књижевношћу спомињемо овдје и штампање црквених књига у Сарајеву. Разлог томе штампању био је захтјев окупационе владе, да се црквене књиге, које су биле већином из Русије, измијене штампанима у Аустро-Угарској. Митрополит Сава Косановић, бојећи се унијатских књига из Лавова, био је против тога, и то је један од узрока, што је дао оставку (1885. г.).[185] Црквене књиге почеше се штампати 1890. год.[175] под надзором сва трију митрополита; у комисији, која је из текста уклањала русизме и уопће водила бригу о штампању, бијаху митрополити, ректор богословије, њени професори, катихете средњих школа и чланови конзисторије. Најприје су штампали јеванђелије, од кога су један примјерак ради прегледа послали васељенском патријарху, који послије брижљивог испитивања одобри и похвали започети рад, а затим су штампани: апостол, службеник, требник, октоих и остале књиге. Кад се у српским и руским новинама појавише тенденциозни нападаји на митрополита Ђорђа Никојевића због штампања тих књига о владину трошку и у њезиној штампарији он одби те клевете[186] изјавивши, да стоји на бранику православља, али рече да је "боље имати црквене књиге штампане ма и владиним трошком, него ли цркве држати затворене због црквених књига".

Завршујемо ову радњу статистиком о броју душа православних Срба у Босни и Херцеговини по пописима од разних година. Њих је било: 1852. год. 430.000 или 47 % становништва 1879. год. 496.485 или 42,88 % становништва 1885. год. 571.250 или 42,76 % становништва 1895. год. 673.246 или 42,94 % становништва 1910. год. 825.418 или 43,49 % становништва 1921. год. 826.162 или 43,90 % становништва

Садашње је стање ово:

У пет епархија има 843.850 душа или 44 % од свега становништва;

дабро-босанска епархија броји: 2 протопресвитерата, 64 парохије, 56 цркава (манастира нема) и 168.400 душа;

захумско-херцеговачка: 8 протопресвитерата, 57 парохија, 46 цркава, 4 манастира (Добрићево, Завала, Житомишљићи и Дужи, а обновљени Тврдош сад служи као парохијска црква) и 119.650 душа; зворничко-тузланска: 8 протопресвитерата, 76 парохија, 70 цркава, 3 манастира (Папраћа, Тавна и Озрен, а Ловница се убраја у парохијске цркве) и 168.800 душа;

бањалучка епархија: 2 окружна протопрезвитера,[187] 88 парохија, 127 цркава, 2 манастира (Гомионица и Моштаница, а Крупа и Липље сад су као парохијске цркве) и 219.000 душа;

бихаћка епархија има: 1 окружни протопресвитерат, 51 парохију, 82 цркве, 1 манастир (Рмањ, а Гомела је парохијска црква) и 168.000 душа.
Поговор

Налазећи се између Истока и Запада изложени свим западним и источним струјама и интересима наша Српска Православна Црква и српски народ у Србији и Босни и Херцеговини су на удару непресталним неугодностима и искушењима, а при том његујући спознату вјеру у Бога, чувајући, штитећи и ширећи православље.

Познат по својој топлини, простодушности, ширини и гостопримству, али са друге стране по чврстој и ревносној вјери, наш Српски народ је увијек гледао и слушао глас Српске цркве као своје мајке, која је опрезно и пажљиво вукла потезе и чувала своја чеда, своје стадо.

Налазећи се у многим тешкоћама гдје је требало и живот положити, Српска Црква са својим вјерним стадом (Српским народом) често је остајала сама, без ичије помоћи и подршке. Тешко је сазнање да си сам са својим немоћним народом и да никог немаш за помагача и пријатеља осим Бога. Управо тај ослонац Српске Цркве и Српског народа у БиХ је била вјера у Бога, која је и дала снагу да преживи Српска православна црква са својим народом јер вежући се за Бога изабрали су најбољег помагача и посредника у црквеном раду, мисионарству и изграђивању вјере... "ако је Бог са вама ко ће против вас".

Српска црква у БиХ у тој ситуацији увијек је била уз свој народ. Дајући главни ритам животу Срба у овим крајевима морала је и да води и да штити свој народ. Мудрости је увијек недостајало, али та љубав према свом народу увијек је рађала излаз, па је народ у Босни своју Цркву гледао не као земаљску већ небеску, а свештенике као светитеље, који су и сами изникавши из тог народа били прави светионици Српском народу. Много пута је своју ревност за паству свештенство плаћало сопственим животима.

Суочени са многим струјама из свих праваца Српска црква у БиХ је народ увијек позивала да што више мисли на небо на вјечни живот који је и једини смисао нашег живљења на земљи.

Кроз сва та тешка времена народ је у Цркву гледао као у лађу спаса и жива Црква је била на великом удару коју су на разне лукаве тајне начине рушили осакаћивали, а често пута и јавно прогонили.

Изникавши из таквог народа прота Светислав Давидовић се доста трудио да сакупи најважније историјске податке и да све то обједини и изда прву Историју о мајци Цркви - Православној цркви у БиХ и тако своју љубав према Цркви и свом српском народу крунише једном скромном монографијом, која није генијално остварење, ако га гледамо из садашњег угла, у којој се може наћи низ примедби-критика, али ако се узме у обзир на скроман-сиромашан материјал и околности у којима је ово дјело настајало и створено онда је ова Историја-Монографија прави подвиг - дјело од изузетног значаја.

Борис Нилевић у предговору својој књизи Српска Православна Црква у БиХ до обнове Пећке Патријаршије у издању "Веселина Маслеше", Сарајево 1990. године, каже да: "Покушај С. Давидовића из 1931. године сувише је скроман и није заснован на довољном коришћењу изабраних материјала..."

Не познајући личност проте Давидовића, његову љубав према Цркви и Српском народу, Нилевић покушава да умањи ово дјело, јер прота Давидовић, није историчар он је свештеник који се бави најважнијим питањима душа свога српског народа, Живе Цркве. И сходно својим моћима он ствара прву писану историју о Српској цркви на овим просторима која и поред велике даљине од своје матице неће да остане неописана и без трага.

На промоцији Нилевићеве књиге чуо се коментар једног старијег српског интелектуалца, који је након што се повео разговор о Давидовићевом дјелу рекао: "Прота Давидовић је написао концепт јер је имао преча посла радећи на живој Цркви а они који дођу послије њега углавном ће да разрађују и дограђују."

Ово дјело проте Давидовића ма колико да је површно остварење оно је прво такве врсте и зато је најбоље. Из ништа је тешко створити нешто, а из нешта уз мало података лако је створити квалитетније.

Гледајући на само дјело оно је више прилагођено Србину вјернику него Србину историчару.

Зато препоручујемо свим читаоцима да пре него почну да читају ово дјело проте Давидовића имају у виду да Прота није био историчар већ свештеник и све што је радио - радио је из љубави према Српској Православној Цркви и Српском народу у Србији и БиХ.

Јеромонах Јован Д. Гардовић

Фусноте
1 Наш знаменити историк Станоје Станојевић у неколико бројева београдске "Политике" (за 1930. год.) непристрасно је описао како су припадали или разнесени наши историјски извори у свима крајевима; није било само у нашим бос.-херц. манастирима (Житомишљићу итд.),
У Јањићима, сједишту босанских дједова, и сад леже непретражене велике рушевне, које без сумње крију у себи многе драгоцјене податке за историју "босанске" цркве, а ватра у Фојничком Фрањевачком манастиру 1664. г. као што вели фра Мијо Батинић (Фрањевачки самостан у Фојници, Загреб 1913. г. ст. 54) уништила је небројена стара писма, богату књижницу и друге "драгоцјености". Зато нигдје у Босни и Херцеговини нема ниједне сачуване читаве богослужбене књиге "босанске цркве.
Оскудици наших историјских података криве су, дакле, не само политичке прилике и ватра, него и наша немарност.
2 Bogumili i patareni, Рад југославенске Академије, књига 7, 8. и 10. Загреб 1869. г.
3 Poviest Bosne, Загреб 1882. г.
4 Poviest Bosne od najstarijih vremena do propasti kraljevstva, Сарајево 1911. г.
5 Testament gosta Radina, Сарајево 1911. г.
6 Geschiehte der Serben, Готха 1911. г.
7 На примјер Гавриловић: Историја срп. прав. цркве., Београд 1927.
8 Петрановић, Богумили. црква босанска и Крстјани, Задар 1867;
9 Милаш (еп. Никодин); Стон у средњим вјековима, Дубровник 1910; Мајков: Историја срп. народа, Београд 1878; Вукасовић, Биљешке о култури Јужнијех Словена. особито Србаља, Дубровник 1897; монах Генадије: Бос. црква за босанских краљева, Источник 1891 г.: Атом: Каква је била црква босанска - вјера босанска. Бос Вила 1892; Паскал Младеновић - Зелинац: Историја Босне и Херцеговине. Сарајево 1907; Глушац: Средњовековна "босанска црква" била је православна, Београд 1924.
10 Глушац, Повеље Матије Нинослава стр. 11, Бања Лука 1912.
11 Хрватски бискуп Гргур Нински повео је борбу за словенско богослужење против сплитских сабора 925 и 928. г. Послије пораза његових присталица у Хрватској, појачале су у сусједној Босни хрватске избјеглице народну борбу најприје за црквени језик, а послије (од 12 стољећа) и за народну цркву, као што је то свагдје било на истоку.
12 Aug. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionallum I, стр. 19.
13 На хумскога кнеза Мирослава, Немањина брата, по папину налогу 1198. г. удари с војском Андрија, брат Емериков, ради "богомилства" (!) у Хуму.
14 Глушац, Повеље стр. 12.
15 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 18
16 У Фојници, Крешеву и Сутјеској. Фојнички је најзнаменитији римокатолички манастир у Босни: саграђен је између 1313-1339. г. дакле одмах послије доласка фрањеваца у Босну. 10. априла 1664. г. изгорио је као и многи босански стара документи и књиге, које су се ту чувале. 1666. г. тај је манастир поново саграђен, те је и данас најуређенији бос. херц. манастир уопће и са најбогатијом библиотеком.
17 Грујић, Православна српска црква, стр. 8.
18 Босански римокатолички бискуп у почетку је становао у Брду (код данашњег села Блажуја, сарајевски срез) уз цркву св. Петра из 14 вијека, а послије у Крешеву, Сутјеској и Фојници, али највише у Ђакову (цп. Прелог, Повијест Босне, књ. 1. стр. 59.).
19 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 18.
20 Вукан и Стеван, Драгутин и Милутин, па и цар Душан.
21 Бан Стјепан Котроманић други као православни од дјетињства није могао ни бити по вољи папама. Стога се већ 1337. г. тужио папа енедикт дванаести крбавским кнезовима Курјаковићима, да бан и његова властела бране јеретике (цн. Batinić, Djelovanje franjevaca, стр. 59).
22 Рrolog, Povijest Bosne, стр. 30.
23 Гласник зем. музеја 1906. г. стр. 404-406
24 Prelog, Povijest Bosne стр. 18-19
25 Moklosich, Monumenta serbica, , стр. 186-190. и 200-202.
26 Станојевић, Историја Босне и Херцеговине, стр. 42.
27 Твртков брат Вук као бјегунац у Дубровнику је 1368. г. примио римокатоличку вјеру и тужио се је папи Урбану петом, како су сви Дотадашњи босански владаоци били расколници и кривовјерници (а у њих је убрајао и свога брата). За Тврткове владе не само да је у Босни Државна власт потпомагала источну (православну) цркву, него је она тада стекла велики углед и Утицај на државу (Rački, Bogomili i Patareni, стр. 127 до 128: Klaić, Poviest Bosne, стр. 150).
28 Тада су били најмоћнији босански великаши: велике војводе Хрвоје Вукчић (из Доњих Крајева) и Сандаљ Хранић, а у Врхбосни и источној Босни војвода Павле Радиновић: сва три су била "патарени" (тј. православни).
29 Klaić, Poviest Bosne, стр. 276
30 Prelog, Poviest, стр. 62;
31 Живковић, Историја хришћ. цркве, стр. 145.
32 Batinić, Djelovanje franjevaca, стр. 116;
33 Стјепан Томашевић бјеше ожењен Јеленом (као римокатолкиња добила је име Мара), кћерју бив. српског деспота Лазара Бранковића, која му је уз мираз донијела и мошти св. Луке, али их је послије 1463. продала Мљецима. Послије пропасти Босне и дугог лутања по Дубровнику, Херцеговини, Цариграду и Јежеву (код Сереса) та пошљедња несрећна босанска краљица умрла је око 1500. г.
34 Klaić,v Poviest Bosne, стр. 221.
35 Те епископе спомиње Ил. Руварац у Годишњици Николе Чупића, књ. 4 (Београд 1878), стр. 274.
36 Оба се спомињу у повељи (1323. г.) бана Стјепана Котроманића другог и његова брата кнеза Владислава: повеља је писана у Мојштри у кући великога госта Радослава (Гласник Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину, 1906, стр. 404 - 405).
37 Име му се налази у рукопису крстјанина Радослав крстјанину Госјаку; рукопис је нађен у архиви пропаганде у Риму. (Fr. Rački, Starine XIV, стр. 22-27).
38 Грујић, Прав. срп. црква, стр. 45.
39 По Гавриловићу, Историја, стр. 83, први је дабарски епископ био Данило, кога је наслиједио Исаије.
40 Тај је манастир саграђен око 1173. г.: Турци га претворише у џамију, а послије ослобођења (1918. г.) опет служи као црква. У тој цркви, као и у цркви св. Николе - обе су у Бијелом Пољу - сачувале су се многе рукописне књиге, које су јавности непознате. (Драг. Страњковић, "Правда" бр. 309 од 1929. г.).
41 Босанске су престонице биле: Високо, Бобовац, Сутјеска, Трстивница, Мојштре и Јајце.
42 Подигао је краљ Драгутин, (Швабић, Историја, стр. 75).
43 Швабић, Историја, стр. 75 каже да ју је почео зидати краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц, (по народном предању Папраћа је задужбина "Вукана жупана").
44 Klaić, Poviest Bosne, стр. 225-226 (на државном сабору у Високом 1404. г. бијаше и дјед Радомир).
45 Писари или дијаци су били: Прибоје (за бана Стјепана Котроманића), Иваниш, Прибислав, Радин, Дражеслав, (за бана Твртка) и др.
46 Miklosich, Monumenta serbica, стр. 1-2.
47 Miklosich, Monumenta serbica стр. 28-29 и стр. 32-33.
48 Гласник зем. музеја, 1906, стр. 403, 404 и 405.
49 Monumenta serbica, стр. 176.
50 Исто, стр. 105-107.
51 Гласник зем. музеја 1906, стр. 408.
52 Miklosich: Monumenta serbica, стр. 188 и 201.
53 Monum. serbica, стр. 252.
54 Monum. serbica, стр. 229, 306, 313, 366-372.
55 Monum. serbica, стр. 288, 412-414, 415, 457 и 460-463.
56 Исто стр. 253.
57 Глушац, Босанска црква, стр. 7 и 8.
58 Гласник земаљског музеја (Трухелка) 1911. стр. 371-375.
59 На цести из Гламоча у Лијевно (западна Босна) има у селу Царвици гроб босанског велможе Милутина Маројевића из 14. или 15. стољећа. Натпис је на њему ћирилицом, а скоро пред сваком ријечи стоји крст. Ма да "учени" људи тај гроб називају богомилским, околни народ вјерује, да је то православно гробље. (Исаије Митровић у "Политици" 1930. г.). А таквих гробова има врло много у Босни и Херцеговини.
60 Љуб. Стојановић, Стари Српски Записи и Натписи књ. Ш с. 10.
61 Босанска црква, стр. 49.
62 Bilješke o kulturi, стр. стр. 145, Вукасовић је увијек писао и за "босанску цркву" да није била патаренска, него православна.
63 Еп. Никодин, Стон, стр. 43-45.
64 Историја српског народа, стр. 165.
65 Архиђакон сплитски Тома каже за хумскога кнеза Петра, да је патарен, а сам Клајић (Poviest Bosne, стр. 102) вели, да је вјеројатније да је тај кнез био православни.
66 У рукопису крстјанина Радослав (в. стр. 16, примј. 4) сачувано је богослужење "босанске цркве". У њему се налазе и ове реченице: "Поклањамо се Оцу и Сину и светом Духу. - Достојно и праведно јест. Благодат Господа нашего Исуса Христа буди са свима у вики амин". Дакле ту нема ништа јеретичко, а читаво богослужење наличи на какву молитву из православног Требника, као што горе исписане реченице врло напомињу на свештеничке ријечи и пјесму пјевача пред освећење дарова на литургији (из тзв. канона прав. литургије).
68 Стон, стр. 97-99.
69 Богомили, црква босанска и крстјани, Задар, 1867.
70 Фр. Рачки (Богомили и Патарени, стр. 174) говорећи о тестаменту Херцега Стјепана каже, да су Дубровчани ријеч крстјанин увијек на латински преводили као "patarenus".
71 Босанска црква, стр. 53.
72 Глушац, Босанска црква, стр. 54.
73 Да је римокатолика увијек било мало у Босни и Херцеговини, признаје и Клајић (Poviest Bosne, стр. 287-288), а 1773. г. било их је свега 66.895 (Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 90).
74 Сви хришћани као такви треба да су добри; одатле назив и добри "крстјани" а "Бошњанин" значи исто што и провинцијска имена: Босанац или Бошњак.
75 У Хвалову рукопису из 1404. г. изрично се дјед Радомир назива "епископом" босанске цркве.
76 Вјероватно је, да су се епископи звали "гостима" зато, што су радо дочекивани и често становали на дворовима босанских и хумских владалаца и властеле. Слично томе бос. херц. римокатолици дали су својим фрањевцима народно име "ујаци" јер су често морали становати по сеоским кућама с осталим укућанима, да не упадају у очи насилницима. У средњем вијеку код нас су називали гостима не само праве госте, него и друге особе, којима се указивало нарочито поштовање, па није чудновато, што су тако звали и епископе у Босни.
77 Устанак у Босни од 1875-1878, стр. 7.
78 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 183-184.
79 Исто, стр. 129.
80 Љуб. Стојановић (Стари Српски Записи и Натписи, књ. И, бр. 427) цитира ријечи неког презвитера Вука, да је у његово вријеме (око 1516. г.) у мјесту Врхбосни, која се зове Сарајево, било "велико умножавање агарјанских чада, а православне хришћанске вјере у тој земљи велико опадање".
81 Prelog, Povijest Bosne, I dio, стр. 42 и 45;
82 Па ипак и под Турцима било дуго времена и хришћана - спахија.
Тако арх. Нић. Дучић (Књижевни радови, књ. I стр. 54) вели, да је султан Мехмед II даровао Милошу спахији право на 6 кућа у селу Житомишљићу, теје он од тога одредио приход манастиру у XVI вијеку. Обновили су Житомишљић војвода Петар и спахија Милисав Храбрен, од кога потјече породица Милорадовићи (књ. I, стр. 58-59). Влад. Сакрић (Попис босанских спахија, Сарајево 1930. г. стр. 9-10) такођер спомиње хришћа. спахије: Храбрене, Војина Подблаћинина и Кујунџиће, а таквих је још било јер су се у рату 1683-1699 компромитовале и побјегле.
83 Глушац, Босанска црква, стр. 40 - 41.
84 Сребреничкој бановини (названа по граду Сребренику), припадала је некадашња Усора.
85 Турци већ 1521. г. разорише све римокатоличке манастире, јер су хтјели да присилно уведу им (Batinić, Franjevački samostan, стр. 25-26).
86 Бискуп Петретић тужи аустријском цару (1667. г.) марчанског владику Мијакића, јер је окорјели шизматик, руга се католичкој вери, коју Власи зову римском... а себи кажу да су кристјани (Марковић: Сеобе Срба, стр. 80).
87 Prelog, Povijest Bosne, I, стр. 35 и 37.
88 Станојевић, Историја Босне и Херцеговине, стр. 54.
89 Митрополит: Марко босански, Максим херцеговачки и Деметијан зворнички спомињу се са осталим српским архијерејима на сабору у Охриду 1532. г., јер су признавали охридског архиепископа Прохора. (Иларион, епископ горњо-карловачки, Гласник Српске патријаршије, бр. 17. од 1930. г.)
90 Грбић, Карловачко владичанство, књ. I, стр. 173 и 206.
91 Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири (у Гласнику Зем. Музеја 1911. стр. 510-511).
92 М. Сава Косановић, Источник 1898, стр. 21-23 и 41 - 42.
93 Ту титулу и сад носе сарајевски (добро-босански) митрополити.
94 Кемура-Ћоровић, Прилози стр. 1.
95 Ил. Руварац, О хумским епископима и херцеговачким митрополитима, Мостар 1901, стр. 11-12.
96 Лонгин је био петровски или полухерцеговачки митрополит, тј. митрополит источне Херцеговине са сједиштем у Милешеву, а послије у Никшићу: таквих је још било.
97 Био је митрополит западне Херцеговине са сједиштем у ман. Тврдошу: он се први назвао "захумским".
98 Руварац, О хумским епископима, (стр. 29) и Ружирић, (Весник Срп. Цркве 1897. стр. 933) у свему се не слажу о овим епископима.
99 Источник 1904. г. стр. 172.
100 Источник 1898. г. стр. 55.
101 Пред шеријатским судом, код кадије.
102 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 1-2
103 Владислав Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17 и 18 вијеку (Сарајево 1928), стр. 7 и 53.
104 Прилог Д.-Б. Источнику за 1888. г. стр. 1, и Источник 1898. г. стр. 40 и 56.
105 Глас Истине 1890. г., стр. 63.
106 Источник 1898. стр. 374.
107 Владимир Красић у "Стражилову" 1885. г., бр. 48 и Шематизам бањ.-бихач. епархије 1912. г. стр. 13.
108 Види 3 примј. на 30 стр.
109 Prelog, Povijest Bosne, I dio, стр. 152
110 Владимир Ћоровић: Требињски манастир, гласник Зем. Музеја 1911. стр. 509.
111 Прелог, Povijest Bosne I dio, стр. 154
112 Фрањевачки манастир у Фојници имао је посебну и бесплатну гостионицу (мусафирхану) муслиманске путнике, па ипак није био поштеђен од вриске, псовке и других насиља, јер је ту долазио и олош без икакве потребе (Batinić, Franjevački samostan стр. 25).
113 Курипешић је 1530. год. видио код Сарајева гдје Турци пред собом гоне робље на продају као стоку - 15 до 16 мушке и женске хришћанске дјеце. (Путовање Бенедикта Курипешића - Рад југословенске академије у Загребу, књ. 56, стр. 9), - Турци су 1690 и 1768. г. вјешали православне Србе пред црквом у Сарајеву (Скарић, Прав. народна црква у Сарајеву, стр. 25).
114 Марковић, Сеобе Срба, стр. 14 и 15.
115 Исто, стр. 10.
116 Исто. стр. 14.
117 Prelog, Povijest Bosne I dio, стр. 72-73.
118 Глас Истине 1890. г. стр. 68.
119 Марковић, Сеобе Срба, стр. 5
120 Исто, стр. 46, 47, 50 и 62.
121 Batanić, Djelovanje franjevaca стр. 87.
122 Prelog, Povijest Bosne II dio, стр. 38.
123 Prelog, Povijest Bosne I dio, стр. 79 и 81.
124 Гласник Прав. Далмат. Цркве 1901. год., стр. 7 у Далмацији су римокатолички бискупи и свештеници сметали православнима свагдје и сваком приликом, нијесу им допуштали имати владике, чак су имали и своје олтаре у православним црквама (нпр. у Задру итд.) то је трајало до почетка 19 вијека. Дубровчани су насилно покатоличили Стон и Конавље и нијесу никад допуштали градити православне цркве.
125 То су историјски факти, који се не могу побијати, али се даду лако разумјети при тадашњим приликама. Тих је покушаја било више.
126 Источник. 1898. г. стр. 41-42.
127 Исто, и Глас Срп. Кр. Акад. XI, стр. 181 и 186.
128 Римокатолици су Власима називали православне, а ови њих Шокцима!
129 Fermendžin, Acta Bosne, стр. 551 и 553.
130 Prelog, Povijest Bosne, I diо, стр. 58.
131 Исто, II дио, стр. 187.
132 Источник, 1898, стр. 56.
133 Глас Истине 1885. г., стр. 121.
134 Сарајевска црквена општина тада се бројила у најзнатније у патријаршији. Она је другим црквама дијелила одежде и разне утвари, откупљала робове од Турака итд. (Скарић, Срп. прав. црква и народ у Сарајеву, стр. 25, 28, 32, 35 и 47).
135 Шематизам Д. бос. епархије 1882. г. стр. 47 и Скарић, стр. 127-128.
136 Prohaska, Das kroatisch - serbische Schriftuum, стр. 128-129.
137 Dr. fra lul, Jelenić Kultura i Bosanski franjevci, I svezak, стр. 229.
138 Prelog. Povijest Bosne, II dio, стр. 38.
139 Prelog, Povijest Bosne, II dio стр. 22.
140 Кемура - Ћоровић, прилози стр. 17-18.
141 Jukić, Zemljopis i povestnica Bosne, стр. 145.
142 Prelog, Povijest Bosne, II dio, стр. 62-63.
143 Братство 1926, стр. 180-181.
144 Кемура - Ћоровић, Прилози стр. 4.
145 Глас Истине 1888, стр. 246.
146 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 19 и 21.
147 Сви епископи - помоћници дабро-босанских митрополита носили су титулу "бјелосијски".
148 Викарни епископи Антим, Софроније и Неофит звали су се "кратовски" епископи по Кратову код манастира Бање, јер су дабарски епископи становали и у Кратову.
149 Кемура - Ћоровић, Прилози стр. 10-14.
150 Исто, стр. 27-29.
151 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 17-18.
152 Источник 1894. г., стр. 370-372.
153 Устанак у Босни, стр. 45, 46, 49 и 164.
154 Устанак у Босни, стр. 198-199. - Још прије устанка 1874. г. појавио се је покрет за обнављање пећке патријаршије, а најживљи је био у Босни и Херцеговини (Братство 1926. год., стр. 60).
155 Prelog, Povjiest Bоsne, II dio, стр. 169.
156 Источник, 1891, стр. 312.
157 И фрањевци су давали записе и љекове народу без обзира на вјеру.
158 Фрањевци су још 1730. г. тражили, да се забрани пред шеријатским судом вјенчавати римокатолике (Батинић, Дјеловање фрањеваца, књ. 3 стр. 204), али задуго нијесу у томе успјели.
159 Источник, 1900. г. стр. 93.
160 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 26-29.
161 Ал. Харузин, Босниа и Герцеговина, С. Петербург. 1901. г
162, Источник 1899 г., стр. 49 - 51.
163 Исто 1898 г., стр. 143.
164 Изишла је посебно оштампана под именом: Уредба црквено-просвјетне управе српк. прав. епарх. у Босни и Херцеговини, Сарајево 1905.
165 Од богослова се је тражила претходна спрема 4, 5, 6 и 8 разреда гимназије, а сад, као и заостале богословије, само четири разреда с малом матуром. Више јерархија и професори богословије и вјеронауке на средњим школама добили су досад више богословско образовање на теолошком факултету у Черновицима, на руским духовним академијама и на богословском факултету у Београду. Док су Босна и Херцеговина биле под Аустро-Угарском, нико није могао са свједоџбом духовне академије бити професор богословије или које средње школе, јер је сматран за политички сумњива.
166 Источник 1898. Стр. 49-52, 66, 68 и 179-184.
167 Види стр. 34.
168 Вјесник, званични орган, 1909. г. број 2. То је било у другој половини 19 стољећа.
169 Вјесник, 1909. г. бр. 2.
170 Шематизам срп. прав. епц. захум. митрополије крајем 1900. III одјељак.
171 Неки мисле, даје митроп. Летица за вријеме рата све чинио по савјету Данила Димовића, познатог адвоката и браниоца оптужених Срба.
172 Радосна је и знаменита појава, што је срп. прав. црквена општина у Сарајеву установила сиротиште за дјецу са забавиштем. Ту ради 7 калуђерица (Рускиња и Српкиња), те је та установа први женски наш манастир у Б и X.
173 3 Св. Василије Острошки је једини српски светитељ, који је живио и радио на подручју босанско-херцеговачке цркве.
174 И покрај искрене оданости православљу, и идеалног патриотизма они су се увијек одликовали највећом толеранцијом према другим вјерама и племенима.
175 Догађа се у градовима да школска младеж пости пред причест, а у истој кући мрсе њихови родитељи или стараоци, чиме се даје млађима рђав примјер.
176 Томе су биле криве и партијске борбе прије 6. јануара 1929 г и непотребно учествовање свештенства у њима.
177 Хришћански Весник 1903. г. стр. 223.
178 Меморандум исламског народа, стр. 92-93 и 98.
179 Prelog, Poviest Bosne, стр. 62;
180 Исто, стр. 113-114.
181 У прњаворском срезу прешао је у православље знатан дио гркокатолика, који се доселише са Галиције. Тај прелаз православне црквене власти нијесу помагали као што би то чиниле римокатоличке у сличним случајевима.
182 Гласник св. Анте Падованског 1927., бр. 5.
183 Св. Лазар, календар за 1925. г.
184 Источник 1899. г. стр. 211-212.
185 Влад. Ћоровић, Црна Књига (патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата (1914-1918), стр. 44 - 45.
186 Српска Црква 1919. бројеви 4, 5 и 6.
187 Исто, бројеви 3, 5 и 6.
188 Српска Црква 1919, бројеви 3, 4, 5 и 6.
189 У Добоју се налази велико гробље интернираца, јер је ту било смјештено преко 33.000 Босанаца и Херцеговаца, осим 12.000 србијанских и црногорских војника (Влад. Ћоровић, Црна Књига, стр. 166).
190 У књижевном листу "Бос. Вили" коју је уређивао Никола Т. Кашиковић у Сарајеву, сарађивали су и свештеници
191 Хришћански Весник, 1903. г. стр. 224.
192 Источник 1890. г. стр. 323.
193 Источник 1890. г" стр. 401 и 1891. г., стр. 13-14.
194 Само су у бањалучкој и бихаћкој епархији установљени према Уредби, 157, окружни протопресвитерати, а у осталим трима имају протојереји с парохијом, који надзиру парохије и црквене општине.
195 Глушац, Повеље Матије Нинослава стр. 11, Бања Лука 1912.
196 Хрватски бискуп Гргур Нински повео је борбу за словенско богослужење против сплитских сабора 925 и 928. г. Послије пораза његових присталица у Хрватској, појачале су у сусједној Босни хрватске избјеглице народну борбу најприје за црквени језик, а послије (од 12 стољећа) и за народну цркву, као што је то свагдје било на истоку.
197 Klaić, Poviest Bosne, стр. 276




Историја Републике Српске
ПРОГЛАШЕНА РЕПУБЛИКА СРПСКА НАРОДА

Сарајевски хотел "Холидаи инн" налази се стотинак метара далеко од зграде Владе Босне и Херцеговине. Град је овај лијепи хотел добио уочи зимских олимпијских игара 1984 године.


Др Драган Ђокановић
Шест година касније, од почетка вишестраначја у Босни и Херцеговини па све до рата, "Холидаи инн" постаје популарно место за одржавање политичких скупова. С укусом уређена конгресна дворана дочекивала је и Србе и Муслимане и Хрвате.

После избора, конституисања републичке и градске власти, "Холидаи инн" углавном посећују Срби. У њему се дочекује православна нова година, организује

светосавски бал, потом конгрес српских интелектуалаца, а одржавају и седнице Савета Српске демократске странке. У једном тренутку, у овај хотел се уселио и Радован Караџић са својом "свитом" ...

Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине Скупштина српског народа усвојила је 9. јануара 1992. , Такође, у Хотелу "Холидаи инн".

Учесник сам тог скупштинског засиједања и са њега сам покушао грађанима Босне и Херцеговине објаснити да је Меморандум о суверености БиХ, који су изгласали муслимански и хрватски посланици као и два српска посланика Татјана Љујић Мијатовић и Миро Лазовић, усвојен на скупштинском скупу организованом на нелегалан начин ...

Наиме, покушао сам јавност заинтересовати за постојање Пословника о раду бх Скупштине на који се, у ноћи 14. на 15. октобар 1991., наивно и неуспешно ослонио председник парламента Момчило Крајишник, а кога су, напросто, одигнорисали Мариофил Љубић, потпредседник Скупштине и ХДЗ-еов посланик као и генерални секретар Скупштине Авдо Чампара позвавши посланике у скупштинску салу на усвајање Меморандума.

Наравно, говорио сам на овом за цијелу Босну и Херцеговину, а поготово за српски народ, историјском скупу ио потпуно легитимном праву Срба и других југословенски опредијељених босанскохерцеговачких грађана да, у складу са резултатима новембарског плебисцита, сачувају постојање државе Југославије на територији западно од реке Дрине .

Све време одржавања наведеног скупа, а нарочито приликом усвајања Декларације, у ваздуху је "лебдела" непознаница: која је то територија на којој почива новопроглашена српска република?

Муслимански и хрватски политичари, и након проглашења Републике српског народа, припремали су своје присталице за референдум о независности Босне и Херцеговине, а ми смо наставили давати допринос да се очува међународно правни континуитет југословенске државе ...

Међутим, овог пута, нисмо заостајали за комшијама. Они припремају референдум, а ми усвајамо правна акта за функционисање српске републике ...

Српска идеја да Европска заједница помогне у решавању босанскохерцеговачке политичке кризе наишла је на позитиван пријем код влада чланица ЕЗ и оне одређују португалског дипломату Жозе Кутиљера / Јосе Цутилеиро / да посредује у БиХ.

Конференција о Босни и Херцеговини почела је са радом 13. фебруара 1992 године. Караџић, Кољевић и Крајишник испричали су ми да је, на самом почетку рада Конференције, хрватска страна изашла са ставом да "Хрвати имају по катастру 17 процената територије БиХ те да никада неће пристати на мање од тога" ...

Алија Изетбеговић је узвратио речима: "Муслимани су најбројнији народ и, без обзира колико земље имају по катастру, не могу добити мање од једне трећине" ...

- Како објаснити српском народу да, иако у земљишним књигама има више од 65% босанскохерцеговачке земље, не може, за међународним преговарачким столом, добити више од 49% - мучило је српски преговараче ...

Упоредо са преговорима одвијале су и раније започете политичке активности:

Скупштина Срба усвојила је 28. фебруара Устав Српске републике Босне и Херцеговине, а 29. фебруара и 1. марта одржан је реферундум на који су изашли грађани лојални коалицији СДА - ХДЗ.

Није, наравно, занемарив ни позив за излазак на референдум који су, својим присталицама, упутиле политичке странке настале из Савеза комуниста Босне и Херцеговине ...

(Драган Ђокановић, 20. фебруара 2009.)

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ НА ТЕРЕНУ


Ратно предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине покушало је, пре мог доласка на Пале, Одлуком о формирању Ратних предсједништава по општинама да успостави организациону структуру власти од општина ка председништву. У периоду од априла до јуна 1992 године општинама су управљали кризни штабови који су формирани одлукама СДС-ових органа, а на тзв. републичком нивоу врховни орган био је Савјет за националну безбједност кога је формирала Скупштина српског народа, на Палама, крајем марта 1992 године.

Караџић ми се пожалио да Одлука о формирању ратних предсједништава никако да заживи и да он има великих проблема са успостављањем комуникација са Кризним штабовима по општинама ...

Проучио сам текст поменуте одлуке и видио гдје су проблеми:

- Кризни штабови неће се сами укинути. Највише што сте, овом Одлуком, могли постићи је да кризни штабови промијене име у ратна предсједништва. Тиме се скоро ништа не добија. Како год да се зову опет су то исте групе људи, које су запосјеле власт у својим општинама, са мање или више жеље за сарадњом са републичким председништвом. Предлажем да урадимо следеће: одредићемо људе који ће, са овлашћењима Председништва, отићи у општине, тамо формирати групе које ће, такође, добити овлашћења Предсједништва, али за општински ниво, а њихов главни задатак биће организовање конституирајућих општинских скупштина од одборника изабраних на изборима 1990 године. То је и логично јер на републичком нивоу имамо посланике изабране те исте године. Општинске скупштине изабраће општинске владе / извршне одборе / и сви ће, у складу са Уставом, обављати своје послове.

Могу, први, кренути у један број општина, да обавим послове формирања тих општинских тела ... - Изнео сам Караџићу своје виђење решења проблема.

- Ја сам мислио да, до краја рата, имамо само републичку скупштину од легално изабраних посланика, а да по општинама СДС-ови општински одбори, преко ратних предсједништава, контролишу власт - био је Караџићев коментар.

- Како год узмете опет ће СДС контролисати власт. По општинама највише одборника има СДС. Али, ово што предлажем легитимније је - рекао сам.

- Како би звали те људе који ће отићи до општина? Имао сам идеју да у правцу ратних предсједништава иду наши повереници - наставио је др Караџић.

- Ти људи који ће добити овлашћења Предсједништва свакако морају уживати поверење па је назив повереник одговарајући, а онда би и општинска тела могла бити општинска повјереништва - предложио сам.

- Одлично, ставите то на папир па да још једном проанализирамо!

Текст Одлуке о формирању ратних повјереништава по општинама и именовању републичких повереника написао сам за мање од сат времена.

- Ово, да републички повереник именује људе по свом избору, не могу прихватити. СДС је добио изборе и он мора бити одговоран и за конституисање и за вршење власти - било је једино са чиме се Караџић није сложио.

- Мислим да би било боље да нови људи организују конституисање општинских скупштина. Знам да грађани, у мојој Општини Ново Сарајево, нису били задовољни радом, а ни саставом кризног штаба. Претпостављам да је иу другим општинама слично!

- Не могу то прихватити - био је категоричан Караџић.

- У реду! Нека људи из кризмих штабова дају своје предлоге, Ви то оверите, а републички повереник надзираће њихове активности до конституисања општинских скупштина - сложио сам се уз малу сугестију.

- Може тако! Републички повереник, народни посланик, председник СДС у тој општини,

неко од угледних грађана и неко из привреде - предложио је и наставио:

- Размислите, молим Вас, о људима који би могли бити повереници и договорите се са Илијом Гузином да, у вечерашњем дневнику, све ово објасните.

Упознао сам са овим Николу Кољевића, а он ми је рекао да је, тих дана, на Палама, видио Николу Поплашена и Милимира Мучибабића, професоре са сарајевских факултета - филозофског и правног и предложио да их позовем да буду повереници за неке општине.

- Ово је почетак стварања државе на терену - рекао је Милимир Мучибабић чувши шта сам договорио с Караџићем.


(Драган Ђокановић, 22. октобра 2008.)

Нема коментара:

Постави коментар