ПРАВОСЛАВЉЕ






































 





Чистимо срце од зли мисли, и просвећујмо ум, ако нам је ум непросвећен можемо се запетљати у разним прелестима те се може изгубити сасвим, и човек не зна шта чини нити шта говори, а мисли да је он најправији и да се баш његово треба уважити ако се његово не буде прихватило биће смак света.

Отац Гаврило

Како грех од помисли прераста у дело?

По Св. Теофану Затворнику
У овом поглављу ћемо вас упознати како човек духовно-психолошки може помоћи самом себи у случају неурозе, рећи ћемо нешто о психотерапији, даћемо вам савете о путевима излечења. Наше излагање бисмо желели да започнемо настајања греха.


Начин прерастања греха од помисли у дело тачно је описан код Светих Отаца, као што је тачно прецизиран степен греха свакога од нас у овом процесу. Процес се одвија следећим током:

у почетку долази предлог - помисао,

затим наше обраћање пажње (на предлог),

затим (мислено) прихватање предлога и наслађивање њиме, за њим долази - жеља (да се учини предложено), а одатле проистиче решеност, и најзад, само дело (По Св. Филотеју Синајском. Добротољубље, Т. 3. Гл. 34).
http://prekodrinac1971.blogspot.com/2012/09/blog-post_978.html


Рођење, Ваведење и Благовијест Пресветој Богородици
Свети Владика Николај о Пресветој Богородици



Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа". Ова песма пева се у П
равославној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:
Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.


Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.

Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.

У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.

Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.

Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).

Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?

И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?

Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална" деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.

Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?

О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:
вере у истинито ваплоћење Бога Слова,
вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,
вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,
вере у љуте ране на телу Његовом,
вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.

Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.

И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.

Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.

А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету". Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.

А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа" (II Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.

И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).

Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене". Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!

Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.


              ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Поздрављам вас све драга браћо и сестре и желим срећан и Богом благословен Празник Преображења Господњег! Нека Господ Бог свима наме преобрази и наша срца и светлост нека обасја наше душе, да љубимо једни друге као што Господ љуби нас! 
РАСУЂИВАЊЕ
Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја...
Свети Николај Жички


СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА
           "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

На Преображење Господње која доказује да,
иако је сама по себи божанска светлост нестворена,
она ипак није суштина Божија

1. Пророк Исаија предсказује о Еванђељу говорећи да ће "Господ реч сажету сатворити по читавој васељени" (Ис. 10; 23 - в. Септуагинту или црквенословенски превод, где је смисао овог стиха знатно другачији него у Даничићевом преводу). Сажета је она реч која у мало казивања обухвата велику мисао. Испитајмо, дакле, поново оне еванђелске речи које смо данас већ разматрали и приложимо им и остале, да бисмо сви били проникнути чистим смислом који се у њима садржи и обузети божанским надахнућем.
2. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима и засија се лице Његово као сунце (Мт. 17; 1-2). И гле, сада је погодно време, гле, сада је дан спасења, браћо, дан божански, нови и вечити, дан који се не мери временским размацима, дан који нити нараста нити се умањује, нити га ноћ прекида. То је дан Сунца Правде, у којега нема изменљивости нити сенке промене (Јак. 1; 17). Уз благовољење Очево и садејство Светога Духа, то Сунце је од тог доба човекољубиво засијало над нама и извело нас из таме на своју зачуђујућу светлост, вечно распростирући своје блистање над нашим главама, јер је то недоступно сунце.
3. Будући Сунце правде и истине оно не допушта да заблиста онима што се служе лажима и речима уздижу неправду или је делима испољавају, нити им пак допушта да га познају, него се показује и поверава онима што творе правду и љубе истину, и радује их својим блистањем. О томе говори Писмо, казујући да светлост засија праведнику и правима срцем весеље (Пс. 96; 11). Због тога и Псалмопојац Пророк ускликује Богу: Тавор и Ермон имену Твоме обрадоваће се (Пс. 88; 12), унапред описујући радост каква ће касније настати на гори за оне што видеше то блистање. Исаија каже: Да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене и да изломите сваки свој јарам (Ис. 58; 6). А шта сле-ди за тим? Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, и слава Господња биће ти задња стража (ст. 8) и: Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне (ст. 9-10), јер ће и они, које очигледно озари то Сунце, и сами заблистати као сунца, будући да ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13; 43).
4. Одбацимо, дакле, браћо, дела таме и творимо дела светлости, не само зато да бисмо долично ходили у том дану, него и да бисмо постали "синови дана". Приђите и успнимо се на гору на којој је заблистао Христос, да бисмо видели шта се тамо дешава или, боље речено, када такви постанемо и удостојимо се таквог дана, сам Логос Божији ће нас правовремено тамо узвести. Сада пак напрегните и подигните своје духовне очи ка светлости еванђелске проповеди да бисте се најзад преобразили обновљењем свога ума и да, привучени на тај начин божанским озарењем са висине, постанете саобразни подобију славе нашег Господа (в. Фил. 3; 21), Чије је лице данас заблистало на гори као сунце.
5. Како то да беше "као сунце"! Некада се сунчева светлост није налазила унутар овог диска као унутар неког сасуда, јер је најпре настала светлост, а диск је тек четвртог дана створио Онај што је све начинио, и са њиме повезао светлост, па тако утврдио светило да твори дан и да истовремено буде видљиво током дана. Ни светлост божанства није се, дакле, некада налазила у Христовом телу као у неком сасуду јер је она (светлост) превечна, а оно (тело) придодато (присаједињено), будући да га је од нас примио Син Божији, и касније је ради нас било саздано, обухватајући у себи пуноћу Божанства и показујући се на тај начин као обоготворено и, истовремено, богоозарено светило. Тако је, дакле, лице Христово заблистало "као сунце" и хаљине његове постале беле као светлост или, како каже св. Марко, хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може белиља убелити на земљи (Мк. 9; 3).
6. Том светлошћу заблистало је и поклоњења достојно Христово тело и Његове хаљине, али не истом снагом, јер је Његово лице заблистало као сунце, а хаљине су постале блиставе будући непосредно уз (Његово) тело. Кроз њих (одежде) се показало каква је одежда славе у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу и какве су одежде безгрешности што их је Адам преступом скинуо, увидео да је наг и постидео се. Божанствени Лука каже: Постаде изглед лица његовог другачији, и одело његово бело и блистајуће (Лк. 9;29) увиђајући да свему ономе што се тамо дешава није претходило ништа слично. Марко, међутим, изображава хаљине, говорећи да бејаху врло блиставе и беле као снег, али указујући да и то изображење и тај пример заостају за изгледом оних хаљина. И заиста, снег је бео, али не и блистав и на његовој површини увек има неравнина, будући да је услед ваздуха који се у њему налази у потпуности састављен од ситних мехурића, а како се не згушњава као облак, није у стању да истисне ваздух који се налази унутра, смрзава се услед силе хладноће и спушта се будући ношен ваздухом, сличан пени и по белини и по неравнинама.
7. Како, дакле, белина снега није довољна да би изобразила лепоту тог призора, спомиње се и сјај, и еванђелиста је тиме показао натприродност оне светлости којом су хаљине постале сјајне и беле. Светлости није својствено да учини сјајним и белим оно што обасја него, напротив, показује боју онаквом каква уистину јесте, док је ова светлост како се показало прекрила или, боље речено, изменила боје, што уистину није својство чувствене светлости. Што је још чудније, иако их је изменила, сачувала их је непромењеним, што се убрзо након тога и показало. Зар нешто такво може да учини светлост какву знамо? Због тога еванђелиста не представља само преузвишени сјај и лепоту лица Господњег него и натприродно блистање Његових хаљина. Придруживши белини снега блистање, удаљује помисао да је та лепота била природна. Тако и уметност, чини ми се, додаје природи извесну лепоту, претпостављајући лепоту уметничким дотеривањима, због чега каже да "белиља не може тако убелити на земљи".
8. Будући да се превечни Логос, ипостазирана премудрост Очева, нас ради оваплотио, Он у Самоме Себи у потпуности носи речи еванђелске проповеди и та реч као да је Његова одежда, бела, јасна и истовремено блистава, сјајна и седефаста, боље речено, богодолична и богонадахнута за оне који у духу виде што је од Духа, богодолично тумаче речи Писма и тако показују да су речи еванђелске проповеди оно што "белиља на земљи" тј. мудрац овога века не може протумачити. И шта то кажем, да не може протумачити, кад не може ни да схвати оно што други протумаче, јер, по речима апостола, Телесни човек не прима што је од Духа Божијега... и не може да разуме (1. Кор. 2;14). Оно што, као божанствено и духовно блистање, превазилази ум, погрешно тумачи као чувствено, упуштајући се у оно што није видео и узалуд надимајући се телесним умом својим (Кол. 2;18).
9. Петар, чији је ум био озарен тим најблаженијим виђењем и узнесен према божанској љубави и још снажнијој богочежњи, није више желео да се раздваја од ове светлости: Добро нам је овде бити, рекао је Господу, ако хоћеш, начинићемо овде три сенице, једну Теби, једну Мојсеју, а једну Илији, не знајући шта говори, јер време васпостављања још није наступило, а када пак дође то време, неће нам бити потребне рукотворене сенице. Није приличило ни да истоветношћу сеница изједначи Господара са слугама, јер се Христос, као истински Син, налази у Очевом наручју, док пророци, као истински синови Авраамови, на одговарајући начин обитавају у наручју Авраамовом. Када је Петар, и не знајући, говорио тако, облак сјајан заклони их, прекративши Петрове речи и показујући каква сеница доликује Христу. Шта је, међутим, био сам тај облак и како то да их је, будући светао, заклонио? Зар тај облак није она неприступна светлост у којој обитава Бог и она светлост у коју се Он одева као у одежду, јер се каже: Поставио си облаке за подножје своје (Пс. 103; 3) и: Поставио си таму за скровиште Своје (Пс. 17; 11). Како каже апостол, Он који једини има бесмртност живи у светлости неприступној (1. Тим. 6;16), тако да су овде једно исто и светлост и тама која засењује преизобилним блеском.
10. И свештени богослови сведоче да је неприступно оно што су најпре угледале очи апостола. "Данас је", како каже један од њих, "бездан неприступне светлости, данас су на Таворској гори апостоли гледали безгранично изливање божанског блистања" (св. Јован Дамаскин, Беседа на Преображење, 2, Р. G 96, 545. Б). И велики Дионисије, говорећи да је та неприступна светлост примрак у којем обитава Бог, тврди да у њему свако "бива удостојен да види и позна Бога". Била је то, дакле, она светлост коју су апостоли најпре видели како сија са лица Господњег, а затим и као засењујући светли облак. Тада је због слабијег блистања могао бити виђен а затим је, засијавши много снажније, услед преизобилног блистања постао невидљив, и тако засенио Извор божанственог и непресушног светла - Сунце Правде, Христа. Чувствено сунце такође допушта да буде виђено када се излива у облику зракова, али то онемогућује када се неко загледа непосредно у њега, јер његов сјај превазилази меру (тј. могућности, нап. прев.) наших очију.
11. Чувствено сунце се показује, што је и природно, али не по сопственом хтењу нити пак само онима којима би хтело. Сунце Истине и Правде Христос, не поседује само природу и природно блистање и славу, него и одговарајућу вољу, тако да промислитељски и спаситељски озарује само оне које пожели и онолико колико пожели. Због тога је, пожелевши тако, и очи апостола озарио и био за њих видљив као сунце, али само накратко, а затим је по Својој вољи још снажније заблистао, постајући невидљив за очи апостола због преизобилног блистања и као да је зашао за осветљени облак. Из облака се међутим, зачуо глас: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5). Приликом крштења Господњег на Јордану су се отворила небеса и зачуо се тај исти глас који се разлегао из оне исте славе коју је касније, нетремице мотрећи, видео и Стефан када су се за њега отворила небеса и када се испунио Светим Духом. Сада се пак тај глас зачуо из онога облака што је осенио Исуса. Тај облак је, дакле, истоветан са наднебеском славом Божијом. Може ли, према томе, чувствена светлост да буде наднебеска?
12. Глас Оца из облака поучаваше да је све, што се дешавало пре доласка на земљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, односно жртве, законодавство и усиновљење, било несавршено и да није постојало нити се савршавало према првобитној вољи Божијој него је, напротив, било само допуштено због будућег доласка и јављања Господњег. Он је Тај Који је као љубљени Син по вољи Очевој, у Којем почива Отац и Који савршено удовољава Оцу, због чега (Отац) саветује да Га слушају и да Му се покоравају. Ако Он каже: Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а уска врата и тесан пут што воде у живот, послушајте Га; ако каже да је та светлост Царство Божије, послушајте Га и верујте Му, и учините себе достојнима тога светла.
13. Када се показао светли облак и када се глас Очев зачуо из облака, ученици, каже Еванђелиста, "падоше ничице", али не због тог гласа будући да су га и раније чули, не само на Јордану него и у Јерусалиму када се приближило спасоносно страдање. Када је Господ рекао: Оче, прослави име Своје, и тада је дошао глас са неба: Прославих, и опет ћу прославити (Јн. 12;28) и зачуло га је читаво мноштво људи, али нису падали ничице. Овде се то дакле није десило само због гласа, него и због светлости која се појавила заједно са тим гласом. Због тога богоносни (Оци) оправдано сматрају да ученици нису пали ничице нити због гласа нити због речи, него због овог промењеног и натприродног светла, будући да, како каже еванђелист Марко, "бејаху уплашени" и пре него што су зачули глас, односно (бејаху уплашени) због овог богојављења.
14. Када се свим тим показало да је та светлост божанствена, натприродна и нестворена, шта би још хтели они што су се претерано препустили спољашњим и душевним (тј. овоземаљским, житејским, недуховним) наукама и што нису у стању да спознају оно што је од Духа? Они међутим падају и у други понор, и ту светлост не именују као божанствену славу, Божије царство, лепоту, благодат и блистање, као што чинимо ми, поучени Господом и богословљем, него, напротив, одлучно тврде да је та светлост, за коју су претходно говорили да је чувствена и створена, суштина Божија. Господ у Еванђељу не каже да је та слава заједничка само за Њега и Оца него и за свете ангеле, као што пише божанствени Лука: Ко се постиди Мене и Мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави Својој и Очевој и светих ангела (Лк. 9; 26). Они, дакле, што тврде да је ова слава суштина, рећи ће да је она (суштина) истоветна за Бога и за ангеле, а то је већ крајње безбожништво.
15. Тој слави и Царству нису, дакле, причасни само ангели него и свети међу људима. Отац и Син са Божанственим Духом поседују, међутим, ту славу и Царство по природи, док јој ангели и људи бивају причасни по благодати и отуда од ње задобијају просветљење. То су нам потврдили Мојсеј и Илија, будући заједно са Њим виђени у тој слави. Мојсеј није заблистао само сада на Тавору, поставши заједничар божанске славе, него и онда, када се његово лице толико прославило да синови Израиљеви нису могли да га гледају. То потврђује онај што говори да је Мојсеј "бесмртну славу Очеву показао у свом смртном лицу" (Симеон Метафраст, О слободи ума, 21, РG 34, 956 АВС). Онај, што противуречи Евномију будући да овај пориче причасност Сина слави Сведржитеља, одговара: "Чак и да је било речи о Мојсеју, не бих допустио такво мишљење".
16. Заједнички су и јединствени та слава, и то Царство, и та светлост Богу и светима Његовим. Због тога и пророк-Псалмопојац ускликује: У светлости лица Твога ходиће (Пс. 88; 16). Нико се, међутим до сада није одважио да каже како Бог и свети имају заједничку и једну исту суштину. Сада се (на Преображење) на гори показао божански сјај који је заједнички божанству Логоса и Његовом телу; међутим, говорити да је заједничка суштина божанства и тело значило би говорити на начин Евтиха и Диоскора, а не оних који желе да буду побожни. Ту славу и светлост ће сви видети када се Господ покаже блистајући од Истока до Запада. Њу су и сада видели они што су се присајединили Исусу. Нико, међутим, није обитавао у самој ипостаси и суштини Божијој, нити је видео и разоткрио природу Божију. Та божанска светлост даје се по мери и може се примати више или мање, сагласно достојности онога ко је, нераздељиво раздељиву, прима. Ево и непосредног сведочанства о томе: лице Господње заблиста јаче од сунца, а хаљине посташе сјајне и беле као снег. Мојсеј и Илија су се такође могли видети у тој слави, али ниједан од њих није тада заблистао као сунце, па су и сами ученици час гледали ону светлост, а час одвраћали поглед од ње.
17. Ова светлост се дакле мери на тај начин, и нераздељиво се раздељује, и даје се у већој или мањој мери. Она се делимично спознаје сада, а делимично касније. Зато и божанствени Павле каже: Делимично знамо, и делимично пророкујемо (1. Кор. 13; 9). Савршено је нераздељива и несхватљива суштина Божија, и ниједна суштина не допушта нити умањење нити увећање. Између осталог, проклетим месалијанцима је својствено да сматрају како достојни могу видети суштину Божију. Ми дакле, који се одвраћамо како од старих тако и од садашњих јеретика и верујемо, као што смо и научени, да свети виде Царство, славу, блистање, неприступачну светлост и благодат Божију и да постају причасни њој, али не и суштини Божијој, корачајмо ка блистању благодатне светлости да бисмо познали Трисветлосно Божанство и поклонили Му се, Оном Које из једне троипостасне природе исијава јединствену неизрециву светлост. Очима ума узнесимо се према Логосу, Који се сада заједно са телом налази изнад небеских сводова. Он богодолично седи са десне стране Величанства и као из даљине, обраћа нам се оваквим гласом: "Ако неко жели да се приближи овој слави нека онда, колико год је могуће, корача Мојим путем и нека подражава начин живота какав сам показао док сам био на земљи".
18. Созерцавајмо, дакле, унутрашњим (духовним) очима ово велико виђење, нашу природу која је вечно присаједињена невештаственом божанском огњу. Када одбацимо "кожне хаљине" у које смо се обукли услед преступа, а са њима и земаљске и телесне бриге, ступимо на свету земљу, односно, нека свако кроз врлине и кроз устремљеност ка Богу покаже своју свету земљу, да бисмо задобили одважност када Бог дође у светлости и почне да просветљује, како би се, просветљени, вечно присајединили слави Тросунчане и Једноначалне Светлости, сада и увек и у векове векова. Амин.



Гордост је мрска Богу


Гордост срца, мрска је Богу, анђелима и светитељима Његовим. Ко у себи има гордост, тај је друг ђавола. Због гордости у срцу савила су се небеса, поколебали темељи земље, замутили се бездани, побунили се анђели и претворили у демоне... Због гордости Свемогући је установио пакао и муке... за ђаволе и присталице његове... Гордост и уображеност свалили су ђавола с неба у пакао... Сви греси мрски су пред Богом, али најмкрскије од свих је гордост... јер је она својствена ђаволима (Свети Антоније Велики).

Њени знаци

1. Вишима се не покоравати.
2. Равним и нижим не уступати.
3. Она је хвалисава, високоречива и многоречива.
4. На сваки начин тражи славу, част и похвале.
5. Велича себе и своја дела.
6. Друге презире и унижава.
7. Тражи да се покаже.
8. Бестидно хвали себе.
9. Свако добро које има себи приписује, а не Богу.
10. Хвали се и оним добрима које нема.
11. Недостатке и пороке своје веома марљиво скрива.
12. Не трпи да буде презрена и унижена.
13. Не прима поуке, савете и укоравања.
14. Меша се самовољно у туђа дела.
15. Кад се лиши чина или части, или падне у друге невоље, ропће, негодује а често и хули.
16. Гордост је, следствено, гњевљива.
17. Гордост је завидљива, јер неће да јој ко раван, или више ње буде, него да она све и у свему надвишује.
18. Гордост не воли, она мрзи. А самољубље је корен свих зала. И тако гордост је почетак и крај сваког греха (Свети Тихон Задонски).


За гордост нема разлога

Човек је нешто велико, кад му Бог помаже, а чим га Бог остави, упозна немоћ своје природе. У теби нема ничег доброг, што ниси примио од Бога. Зашто се величаш туђим, као својим? Зашто се хвалиш даровима благодати Божје, као својим сопственим добитком?

Бог ти помаже, не одричи се Добротвора. Узашао си на висину живота, али ти је путовођа био Бог. Напредовао си у добродетељима, али је у теби деловао Бог. Исповеди Онога који те је узвисио, да би непоколебљиво пребивао на висини. Погледај на своју природу, земља си и пепео, и брзо ћеш се претворити у прах. Данас хвалиша, а мало после ћеш бити црв. Зашто дижеш шију, која ће ускоро иструнути?... (Свети Нил Синајски).

Гордости нема места ни при највећем успеху у добродетељима

Мета духовног усавршавања - богоподобност (Мат. 5,48) веома је далеко и до ње остаје више пута него што се у подвигу пређе.

Почетнику у подвигу она се чини близу, али се са постепеним напредовањем све више одмиче и тако човек мами на највећу духовну висину. Овога су били свесни сви хришћански светитељи, па су са духовним усавршавањем били све смиренији. Уколико су више духовно напредовали, утолико су признавали да су даље од савршенства (Свети Нил Синајски).

Бори се против духа гордости

Не горди се и не хвали се. Прогони из срца хвалисаве мисли и не изговарај хвалисаве речи, као на пример: Ја сам учинио то и то, ја сам примио на себе такав подвиг, ја никога нисам увредио, никоме никакво зло нисам учинио. Све ово уводи у гордост и ко је заражен оваквим и сличним помислима постао је станиште ђавола и злих духова... (Свети Антоније Велики).

Ако се у срцу твоме појави гордост, сети се да је она способна да уништи сва добра која си стекао у животу и тако упропасти душу твоју. Тиме ћеш спречити њено деловање (ава Исаија).

Упамти да гордост значи губитак целокупног духовног богатства, свега онога што се са толико зноја постигло (Свети Јован Лествичник).





Спомен Свете матере наше
ЕВГЕНИЈЕ - ЕВФРОСИНИЈЕ, Српске царице Милице

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. ''Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима''. Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331—1355 г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371—1389 г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу (''Љубве-стан") Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.
Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше ''друга мајка" и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, ''сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васлнтала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.
Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића; другу кћер Драгану удадоше иа бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније.
Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Кооовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа.
После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом, клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама).
А тада, удова кнегања Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. ''Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахиља плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје." У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку", те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, ''у којима се је тешко снаћи", она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389—1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила.
О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање". Слично казује о Светој кнегањи и други савременик, Константин Философ: ''А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела".
Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејпгам патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту ''за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире". При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је из ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке.
Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон, њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном; Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духоннику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовских јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати ''Раде Неимар" (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Глаовни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа.
Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393 г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: ''Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује скиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља". На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше.
У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397 г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи ''други ктитор'' њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: ''Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаиљћанских беше попаљеи и готово опустео!" Затим даље гавори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је по свећен главни дечански храм: ''Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденствију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељу њихов светопочивши кнез Лазар". Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је о грађивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврђује и следећи догађај из њеног живота.
Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филозоф: ''А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада ове што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју". Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња -монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?" Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Каоније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године.
Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велигку олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше извезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Гоеподе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија, Амин".
  После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима.

А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена.
Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин.


... 19.07.(01.08.)........ СВЕТИ СТЕФАН, ДЕСПОТ СРПСКИ ...

Константин Философ, животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара Српског и кнегиње Милице, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света Три Младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ. Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић. Упокојио се у Господу 1427. године.
ИМЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ПРОГОНИ СВЕ ДУХОВЕ 

Једна Монахиња у Манастиру постом и молитвама подвизаваше се али је нечастиви много варао преобразивши се у светлог Анђела и долазио је беседити са њом о разним стварима. Одговарао јој је на свако питање. Приликом исповести Свештеник је упита како проводи свој монашки живот? Она одговори: "Добро, молитвама твојим честити оче. " Чувши Свештеник овакав горди одговор снужди се и рече јој: "Немој више говорити тако, треба да си смирена сасвим и ако све доброте испуњаваш треба да говориш да си грешна и слично томе. Али Монахиња одговори: "Знај оче да Анђео долази са небеса и просвеђује ме, зато сам тако рекла".
Свештеник се опомену Апостолског учења где говори: "И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости (2 Кор. 11,14), па јој рече: "Кад ти следећи пут дође тај анђео у посету ти се прекрсти и одма почни да изговараш молитву "Богородице Дјево", ако он буде остао до краја молитве биће то прави Анђео, ако ли исчезне то знај да је нечастиви искушитељ, хоће да те превари и баци у крајњу беду. Овај спасоносни савет прими Монахиња и када јој се поново јави тај Анђео она се прекрсти и одмах почне изговарати молитву "Богородице Дјево" истог момента јави се видно Пресвета Богородица а лажни анђео - нечастиви одмах ишчезе као дим. Монахиња је све то гледала и од страха је дрхтала тако да се и разболела. Дуго се после тога опорављала.

Кад се коме јави било какво виђење јавно или у сну, одмах треба да се "правилно" прекрсти а потом да изговори молитву "Богородице Дјево". Свако треба да зна да се зли духови претварају (узимају облик) у Ађела, сваког Светитеља па се представљају и у самог Исуса Христа. Али не могу носити "Крст" или се преобразити у лик Пресвете Богородице, смета им освештана Богородичина икона. У данашње време разни људи долазе нам на врата, пресрећу на улици итд. Немојмо се расправљати ни са ким, него себе прво оградимо крсним знаком али правилно а потом изговарајмо: "Богородице Дјево" молитву и видећете коме такви служе. Јер ако њиховим господарима смета ова молитва, како ће тек њиховим слугама засметати. Многи су са вером нашли утеху у овој молитви.


Хиландарски Светитељи

Сабор хиландарских светитеља празнује се од 1980. године сваког 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару.


На једној иконици у испосници Светог Саве представљено је седам хиландарских светитеља али је број монаха који су светошћу свог живота духовно засветлели у хиландару знатно већи.

Пре свих ту су Свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава I, Потоњи Архиепископ, следи Свети Сава II, Свети Јоаникије II, Свети Јевстатије I, Свети Сава III, Свети Никодим I и Свети Данило I. Осим Светог Саве I сви су били хиландарски игумани.

Патријарси, Свети Јефрем и Свети Макарије, Преподобни Сисој Синаид, Никодим Тисмански, Рафаило Банатски и преподобно мученици Кирил, Дамаскин Габровски и Онуфрије Хиландарски.






Сабор светог архангела Гаврила


         
Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26 марта по старом календару). Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.
Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.

Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.

Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!" Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.

Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.

Тропар (глас 4):
Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

Свети Јулијан епископ Кеномански у Галији

Неки мисле, да овај светитељ нико други није до Симон прокажени, исцељени од Господа. Апостол Петар постави га за епископа и посла у незнабожачку Галију, где св. Јулијан претрпе велике беде но успе да обрати у веру Христову многи народ. Када крсти кнеза Дефенсона, тада се и многи поданици овога кнеза приволеше вери правој. По благодати Божјој чињаше велика чудеса: болне исцељиваше, демоне изгоњаше и мртве васкрсаваше. Сконча свој живот мирно, и у време своје смрти јави се усред дана кнезу Дефенсону, када овај беше за ручком.

Преподобни Стефан Саваит

Братучед св. Јована Дамаскина. Подвизавао се у манастиру св. Саве Освештеног, по чему је и прозван Саваит. Велики подражатељ живота св. Саве и сјајна звезда међу монасима Палестинским. Упокојио се у Господу 794 год. у 69 години свога живота.

Преподобна Сара Мисирска

Као девица отишла на подвиг и 60 година подвизавала се на обали реке Нила, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370 год.

Кад се свети Јулијан представи,
Диван пастир стада Христовога,
Књаз Дефенсон, духовно му чадо,
За обедом с велможама беше,
За обедом у сред бела дана.
Наједном се књаже загледао,
Необичну прилику видео:
Насред собе Јулијан стајаше,
У ризама златом позлаћеним,
К'о владика у Божијем храму,
У светлости некој необичној;
Са осмехом на књаза гледаше.
Покрај њега три ђакона светла,
Са свећама у белим рукама.
Та прилика сијну и промину.
Књаз устрашен на ноге скочио,
Велможама својим говорио:
„Ево видех оца Јулијана,
„Светитеља, нашег крститеља,
„Мора да се с душом раставио
„У небеско царство одселио".
Па се књаже на пут отиснуо,
Док не стиже у дом Јулијанов,
Како стиже тако и дознаде:
„Душу Богу Јулијан предаде".
РАСУЂИВАЊЕ

Просту одећу краси човек, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ниједан, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви, не само хришћански него и незнабожачки, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана, у време кога се родио Господ Христос, да је он носио по једну просту одећу, коју му је изаткала жена, или сестра, или ћерка. За цара Карла V прича се, да је носио тако просто одело, да су и обични грађани поданици његови, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека, у чију кућу он раније није никадулазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин небеше још дошао, а домаћица није познавала лично Филопомена, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли, да је то неки од слугу Филопоменових, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. Филопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свога великог госта шта ради, ужасну се и упита га? „ко се усуди да дa такав посао Филопомену?" Мирно одговори војсковођ: „одећа моја".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам превелико стрпљење Божје према неверном роду јеврејском и заслужену казну (IV Мојс. 14), и то:
1. како Бог учини многобројна чудеса на очи Израиљцима, и како ови осташе упорни у неверовању и викаху на Мојсеја;
2. како их Бог казни, да 40 година лутају по пустињи и сви изумру осим Исуса Навина и Халева;
3. како и од нас неки умиру у пустињи чулности и не улазе у земљу духовног меда и млека, у царство Христово.

БЕСЕДА

о неопходној трезвености у борби против ђавола
Будите тријезни и пазите, јер
супарник ваш, ђаво, као лав ричући
ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5, 8).
Православни монаси уздигли су трезвење и пажњу - трезвеніе и вниманіе - до подвига. Трезвен дух мора бити да би осетио опасност, и пажљив да би распознао с које стране опасност долази и од кога.
Пази, дете, да на змију не станеш, да у јаму не паднеш, да се с вуком не сретнеш, да у дубоку воду не загазиш, да с пута у шуму не залуташ! Тако мајка саветује дете своје бојећи се за његово тело. Не с мањом љубављу црква саветује човека бојећи се за његову душу. Будите, децо, тријезни и пазите! Стари вам супарник, ђаво, не одмара се и не спава, него слично гладном лаву ходи и тражи кога да прождере. Тријезните се и пазите, јер ви сте као овце а он је као лав. Кад овце осете смрадни мирис вука, оне беже своме чобанину. Трезните се и ви и осетите смрад ђавола кад вам се приближује и бежите одмах под окриље пастира свога Христа Господа. А смрад ђавола осетићете кроз помисли своје, кроз осећање своје, кроз намере своје, кроз похоте телесне. Све што будете помишљали, уображавали, осећали, намеравали, желели на супрот Христа и закона Христова, знајте, да је то замка ђаволска, смрад ђаволски, - знајте, и бежите своме Пастиру управљајући к Њему сав ум и све срце и сву душу и тело своје.
Господе Исусе, Пастиру наш трезвени и пажљиви, учини нас у сваком часу трезвеним и пажљивим, да нас непријатељ наш не изненади и не прождере. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ МАНАСТИР

Спасавајте се, чеда моја љубљена! Будите добри и милосрдни, не чините никоме оно што сами себи не желите. Памтите: спасење своје задобијамо само онда када не нарушавамо срећу
других.
Најдрагоценије у човеку је душа, и мора се у човеку поштовати душа (слика Божја).
Славити Бога значи не осућивати ближњег. Ако тражиш од Господа помоћ, онда сам помози ближњем; ако молиш за опроштај грехова сам опрости ближњем.
Имајте мир и љубав мећу собом да би се Христос уселио у срца ваша, али љубав мора да буде истинита, да тражи спасење ближњих, а не да буде лажна.
У духу кротости и љубави помажите један другоме да се ослободите грехова, али чувајте се осуђивања и грубог
разобличавања. Не будите сами груби и ласкави, него од других строгост, грубост и увреде подносите са радошћу, а ласкавост и човекоугађање одбацујте.
Трпите безгранично, праштајте безброј пута. Носите трпељиво свако свој крст и слабости других, не падајте духом и не ропћите, и за све се захваљујте Богу. Добродушно подношење мука и болести и нежна брига према болеснима су изнад поста и молитве, и за све ово се добија награда од Господа.
Немојте да желите празну част и славу, заволите смирење и кротост.
Смирење и љубав из душе и тела искорењују све греховне страсти и привлаче благодат Божју. У томе и јесте спасење.
Старац Сава Псково - Печерски




ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ
Пар дана пред Ивањдан престаје свака друга активност осим сакупљања Ивањског цвећа и спремања осталог материјала за плетење венаца (траке, црвени кончићи, остало цвеће,...:) Венци од Ивањског цвећа се стављају на врата кућа и капије дворишта, у појединим крајевима се носе и остављају на гробовима најмилијих.

Ивањдан, празник у част родјења Светог Јована Крститеља, 7. јул.

Свети старац Макарије Оптински,
РЕЧНИК СПАСЕЊА
СПОКОЈСТВО Спокојство се даје смирености и кротости
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.


Спокојство се проналази у смирењу и кротости

...По заповести Самог Спаситеља, спокојство се проналази у смирењу и кротости... (Мт. 11,29); ако га не достижемо, за то треба да кривимо, или да сматрамо за узрок, не било кога другог, него себе. Раније сте знали шта је узрок вашег неспокојства – одласци по туђим келијама и слушање оговарања; сада сте су својој келији и оговарања нема, па откуд онда неспокојство? У «Старчеству» пише: «ако и ново небо и нову земљу направимо, ни тако нећемо пронаћи спокојство, ако немамо трпљења и смирења». Спокојство се задобија после борбе са страстима, уз напоре око тога. Олако стечено спокојство је сумњиво и непоуздано. Многи који су и уз напоре дошли до спокојства, тражили су од стараца да се помоле за њих како би им оно било одузето и послате борбе, јер су осећали да им оне доносе корист. У Царство Божије не води спокојство, него крст: ако тражимо спокојство, оно бежи од нас; а када сматрамо да смо га недостојни, онда га на непознат добијамо. Наша љубав према Богу и вера искушавају се управо онда када без пренемагања, одважно трпимо и носимо унутрашњи или спољашњи крста, за који је Господ угодно да нам га пошаље на нашу корист; зна се само да они који мирно подносе спољашње невоље, прекоре, муке, понижења, лишавања и друго, имају више духовних утеха.

Спокојство је од смирења, а смирење од напора, подвига и трпљења невоља
Ви желите спокојство и душевни мир, али никако не можете да дођете до тога. Реч је о великом дару Божијем, за који нам је Сам Господ показао где да га тражимо... (Мт. 11,29). За његово достизање неопходна су искушења и невоље – баш као што је и Сам Господ, пре Своје крсне смрти, много пострадао и претрпео: био је прекореван, мучен, вређан, и оставио нам је узор који треба да следимо. Прочитајте у књизи светог Исака 78. и 79. слово, па ћете видети да су и искушења нужна, и због чега се она допуштају, и чиме се од њих ослобађа. Тамо се говори више о унутрашњим, духовним искушењима – примените прочитано. Ако код себе пронађете нешто од тога, немојте се узнемирити, будите спокојни. Још ћу вам рећи: мир и спокојство представљају велику награду; али као што војници бивају награђени због због подвига и проливања крви, тако и ми – духовни војници – треба најпре да претрпимо многа искушења и невоље, са смирењем, окривљујући себе, а не друге (чиме бисмо умањили своја страдања). А када однесемо победу пре свега над гордошћу и умишљеношћу, гневом и другим, онда ћемо се удостојити тога дара – душевног спокојства.

Што се пак тиче унутрашњег или душевног мира – то није у вашој власти, него, према стању појединог човека, Сам Бог с времена на време или награђује њиме, или га одузима, уређујући наше спасење Својим премудрим Промислом... Уосталом, само ћу вас подсетити на једну истину коју нам је Сам Спаситељ изрекао у вези са тражењем спокојства: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29), и: у смирењу нашем увек ће нас споменути Господ (Пс. 135,23); но, задобијању овог драгоценог бисера претходи много напора и подвига, не толико телесног колико душевног...

Из ваша два писма видим да се налазите у стању малодушности, окружени невољама... шта да чините? Где да се сакријете од њих? «И ново небо и новљу земљу кад бисмо могли да направимо, ни онда спокојство не бисмо могли да задобијемо». Оно се, по речима Господњим, проналази у смирењу и кротости (Мт. 11,29).

Одбаци ту мисао, да је спокојство намењено другима, а само теби не. Какво спокојство? И на небо да доспеш, без смирења нећеш пронаћи спокојство, јер ти ни тамо страсти неће дати мира. Веруј у то и труди се да их овде истргнеш...

Спокојство треба тражити у крсту



...Ми тражимо спокојство, али оно нам није на корист. Спокојство се проналази на крсту и у предавању себе вољи Божијој. А док нас нападају страсти и док смо неспремни за борбу против њих, спокојство нећемо задобити.

Пре очишћења срца од страсти, спокојство је бескорисно
...Душевно спокојство нам није од користи пре очишћења од страсти, поготово од сујете и умишљености. О томе учи свети Исак Сиријац у 78. слову: «када на своме путу пронаћеш непоколебљиви мир, треба да се уплашиш» даље.

Пишеш да си се ово време бавила књигама и тако даље, «заборавивши да постоје људи». Али немој да мислиш да је та твоја тишина поуздана, јер она је претходница правој бури. Па и море у време тишине најављује буру и таласе. А твоја није ни могла да буде постојана, кад су у теби биле скривене непобеђене страсти.

Пишеш да си сада потпуно спокојна, и питаш се да ли ће бити користи од тога? Не уздај се у своје спокојство, биће још борбе како би спознала своје слабости и увидела страсти; али не бој се, Бог ово шаље по мери наших сила, да бисмо могли поднети, ради обучавања у борби и постизања смирења. А истинско спокојство рађа се из истинског смирења, од кога си ти још далеко.

Спокојство је – у удаљавању од страсти
...Описујете своју узнемиреност и хоћете да нађете спокојство тамо где вас нико неће познавати, или да се удаљите тако да никога не видите, осим светлости Божије, као што чине схимници. Морам да вам кажем да је ваше мишљење погрешно; куда год да одете, где год да се скријете, нигде нећете пронаћи спокојство уз ваше садашње расположење. Не узнемиравају вас места, нити људи, него сами себе узнемиравате својим начином размишљања. Ви ћете свуда бити сами са собом, и неће побећи од невоља све док се не смирите и не оставите се мишљења да сви гледају вас и мисле о вама. То је ђавоље искушење, које силно делује на вас, услед ваше духовне гордости; ви сте раније можда имали подвиге и трудили се, сматрајући да тиме угађате Богу, али се нисте смиравали, нити себе сматрали за последњу од свих, како је и Господ заповедио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10)... Преваривши се, уместо доброг, мирног и спокојног расположења, добили сте немир и нелагодност... Сада читав ваш труд и подвиг треба да буде усмерен на смирење, и када оно буде нераздвојно са вама, онда ћете бити потпуно спокојни. Шта вас узнемирава? Чини вам се да о вама мисле лоше; шта вас се тиче? Ви за себе сматрајте да сте најгори од свих, па ће вас такво мишљење умирити. Уместо тога, ви се узнемиравате због самољубља чак и онда када нико ништа не мисли о вама; свак има на шта ће да мисли – на спасење. Ви имате једно средство да будете спокојни: самоукоревање и смирење. А усамљеност не само да не може да вам помогне, него ће вас још више повредити, како учи свети Јован Лествичник – таквима као што сте ви не допушта се да виде «чак ни траг безмолвија». Кад ни са људима не можете да се доведете у ред према заповестима Божијим, како ћете се у усамљености борити против невидљивих непријатеља?

Ми мислимо да пронађемо спокојство удаљавајући се од свега онога што нас вређа; али напротив, оно се налази у нашем удаљавању од света и страсти: славољубља, сластољубља и среброљубља, од којих се рађају и друге страсти које нас нападају. Треба да им се супротстављамо и да трпимо невоље. А пошто им се ни мало не супротстављамо, него увек делујемо пре свега из страсти, уместо да се смиримо, наше самољубље и гордост се још више умножавају; и у нашим умишљеним невољама, уместо да кривимо себе, ми окривљујемо ближње; и мислећи да ратујемо против њих, ратујемо против себе. А пошто не подносимо добровољно никакве невоље, него их одбацујемо, Бог нам шаље невоље друге врсте – тугу и духовну тескобу, како бисмо се смирили и затражили помоћ од Њега. Прочитај код светог Исака Сиријца 79. слово. Тамо ћеш видети како Господ допушта таква искушења: тескобу и униније, и нуди лек против њих . смиреномудреност срца; потрудите се да тим леком исцелите своје душевне ране.

Т. је рекла да без спољашњег спокојства не може бити ни унутрашњег. То је погрешно. Ми видимо многе како уживају у свакојаком спољашњем спокојству, али су унутрашње узнемирени. Спокојство се добија кроз смирење.

Место живота не може да пружи спокојство
Питате ме за савет где да се настаните када продате имање: у М. или у К., и кажете да вам је потребно спокојство. Као одговор на то, морам да вам кажем како се унутрашње спокојство, које ви тражите, не задобија местом живота, него испуњавањем заповести Божијих са смирењем: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29) – рекао је наш Спаситељ. У контакту са ближњима ми лакше спознајемо своје слабости него у усамљености; а кроз упознавање својих слабости долазимо до смирења; али увек и у свему треба да тражимо помоћ од Свемогућег Бога – Он је наш мир, по речи Апостола (Еф. 2,14), и само Његова благодат у стању је да нам дарује душевно спокојство.

...Где год да отпутујете, макар и у далеке земље – док се не смирите нећете моћи да пронађете спокојство... Ви мислите да ћете по пресељењу у друго место, где вас не познају, бити самим тим и спокојни; напротив, то ће потрајати две недеље или месец; а онда ћете тамо имати иста искушења, и само ћете се селити са места на место...

Код страствених људи спокојство може да буде и лажно
...Спомињеш своје расположење и спокојство; али не саветујем ти да се на то ослањаш и да се завараваш, него боље гледај прошло време твога живота и кај се; откуд знаш да умишљено спокојство није ђавоља замка, како би се осећала сигурном јер си тобоже спасена?..

Не лишавају нас греси спокојства, него гордост
Слава Богу удостојила си се да будеш причасница Светих Тајни и добила си духовно спокојство. Кажеш да ти се оно ретко даје због твојих грехова; греси су греси, али за њих постоји лек – покајање; спокојство се пак даје и грешницима, али онима који су смирени и кају се. А постоји нешто друго што нас лишава спокојства – то је гордост, за коју ни сама не поричеш да је имаш, односно, да она има тебе; на њу, дакле, обрати сву своју пажњу: одбацуј њену власт у сваком тренутку и у свакој ситуацији, помоћу самосвести и самоукоревања.

...Ти мислиш да пронађеш спокојство, но оно се дарује онда, када се смиримо и укротимо страсти. Треба се припремити за невоље и очекивати их сваки дан; јер наш пут је трновит, а не широк; уосталом, Господ је у стању да га олакша и неће ти послати ништа преко твоје мере, јер јарам је Господњи благ, и бреме Његово лако је (Мт. 11,29-30). А горди само отежавају своје невоље. Зато нам је увек и свуда потребно смирење; оно се стиче лако – одсецањем сопствене воље и разума, затим тиме што се никако нема поверења у себе, и што се ништа не ради по својој вољи...

Када тражимо спокојство, оно бежи од нас, а када се добровољно предајемо на сваку муку, онда невидљиво проналазимо успокојење...

Услед самооправдавања, зависти и осуђивања других лишавамо се мира и спокојства

...Сети се свог стања – гордог и страсног – и у свакој прилици се смири: јер једино смирење може да ти пружи спокојство и мир. Твоја самоувереност била је узрок свега. Ниси могла да уочиш страсти које су ти се поткрале, ни то да оне представљају последицу твоје пометености; и сада су још остали трагови зависти која те је узнемиравала... А када би у мислима себе ставила као последњу од свих, онда би сигурно пронашла спокојство. Сад гледај и добро се чувај ђавољих замки. Када видиш да Н. хвале и указују јој више поштовања него теби, потруди се да се још више смириш, знајући колико си раније пострадала у таквим ситуацијама и како си била заслепљена када ниси видела ово погубно дејство у себи. А какве си плодове пожњела? Смушеност, тугу, лишавање мира и друго...

Ви се, матушка, жалите да код вас, међу сестрама, нема слоге: све је то, изгледа, одатле, што испуштамо из вида свој циљ: тражити спасење, које се задобија трпљењем, смирењем и љубављу; потребни су наравно пост, молитва и други подвизи, али без горе поменутих врлина, од њих ће бити мало користи. Ђавоља борба против нас је велика, а наше силе су слабе; но, где је смирење, тамо и сва моћ његова бива поражена. Ми, несрећни, тражимо свако своје, а не оно што је од користи ближњем; и не престајемо да говоримо о труну у оку ближњега... зато немамо успеха и помажемо ђаволу.

Спокојство ћете добити онда када се прихватите читања отачких књига, размишљања о томе колико сте лоши, и како све овдашње брзо пролази, док је будуће вечно...

Спокојство се шаље ономе ко га заслужује
Види се да сте запамтили отачка учења и примере: кад бисмо били достојни спокојства, Бог би и сараценском срцу заповедио да нас умири. Још се присетите оног пустињака чији је брат био игуман у манастиру: оставивши наду на Бога, он се понадао да ће му брат пружити спокојство, па је пошао к њему у манастир; овај га је са радошћу примио и дао му је келију, али је заборавио на њега. Пустињак је чекао неколико дана, али нико га није посетио, нити су му донели хране; видећи то, затворио је келију и дошао код брата, који је упитао: «када је он стигао у манастир?». Сазнавши да се брат надао спокојству код њега, поучио га је да се нада на Бога, а не на човека, јер Бог и човеку објављује о нама...

...Спокојство, колико год да је драгоцено приликом болести, не зависи од наше воље – његово задобијање представља дар Божији, који се шаље смиренима. Онај ко није окусио други начин живота, не треба да полази само од мисаоне претпоставке: имамо у виду примере оних који су се држали своје келије и избегавали друштво, али нису пронашли спокојство. Једино кроз општење са људима можемо само да извршавамо заповести и учимо се смирењу.

Радост и спокојству имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се
...Треба да знаш следеће: макар живела и подвижничким духовним животом, немој тражити радост и спокојство; то имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се; без смирења добијање духовних дарова је веома опасно, јер може да заведе повреди. Ако си у почетку имала духовну радост и спокојство, то ти је дала благодат Божија, као детету коме је још потребно млеко; а одрасломе је потребна тврда храна; одузимање благодати служи ти на смирење.

«...Монах, ако се смири, на сваком месту проналази спокојство...»

...Спокојство се не задобија толико од дела, колико од смирења (тиме не одбацујемо дела, јер су и она потребна), као што нас и Господ учи: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).






О СTРАСТИМА И ГРЕСИМА

Постоји осам главних страсти: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, сујета и гордост.

Од тих осам страсти, иако имају различито порекло и различита дејства, првих шест, то јест стомакоугађање, блуд среброљубље, гнев туга и униније сједињени су некаквим нарочитим сродством, према коме сувишак предходне зачиње наредну. Јер од стомакоугађања нужно потиче блудна похота, од блуда среброљубље, од среброљубља гнев, од гнева туга, од туге униније.

Стога се против њих треба борити истим редом, идући у тој борби од првих ка послењима: за победу над унинијем најпре треба угушити тугу; да би била прогнана туга, најпре треба угушити гнев; да би био угашен гнев, треба да биде погажено среброљубље; да би било изчупано среброљубље, треба укротити блудну похоту, трба обуздати страст стомакоугађања.

И преостале две страти - сујета и гордост - међусобно су сједињене на исти начин, то јест појачавање прве зачиње другу: од прекомерне сујете рађа се страст гордости; истим редом се постиже и победа против њих, то јест за истребљење гордости треба угушити сујету. +++


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
НЕВОЉЕ


Треба да верујете да ништа лоше не може да вам се догоди ако то не допусти Господ. А он невоље шаље из љубави према нама, или као казну за грехе, како би нас овде очистио од њих или да би испитао нашу веру или да би предупредио грехе. А да и сама казна долази од љубави Божије према нама, учи нас Свето Писмо: Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега Отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јевр. 12, 68). Видите, када ми бивамо кажњени, онда смо као деца код Господа, док ако казне нема, онда смо као копилад, а не као рођена деца. Тако, када вас притисну невоље, знајте да вас Господ није заборавио и да промишља о вама. И будите сигурни да Он неће послати искушење које превазилази ваше снаге.
Св.Макарије Оптински
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Задовољство и радост
ТРАЖИ САМО У БОГУ
 ЦАРСТВО ЈЕ БОЖИЈЕ У НАМА




Не тражи задовољства и радости од којих нема никакве користи за душу, него нека свако твоје дело буде корак приближавања Богу и нека ни једно не буде препрека на том путу.
Нека ти једино Бог буде радост, а све друго горчина. Сваку своју тегобу узнеси Њему. Воли Га и предај Му све своје срце без страха и двоумљења. А Он ће наћи начина да одстрани све недоумице и да те подигне ако си пао.
Да би успешно ходио овим путем, положи своју вољу пред вољом Божјом. Уколико твоје предавање буде потпуније, утолико ћеш добити већу снагу и више радости. Нека твоја воља буде тако расположена да жели само оно што жели Бог и да не жели ништа што Он не жели. При сваком делу обнављај намеру и одлучност да у свему служиш Њему. Не сневај о будућности, јер не знаш, шта ће сјутрашњи дан донети (Приче Солом. 27,1), него буди слободан од свега. Овим се не забрањује разумна брига и старање за оно што спада у делокруг твога занимања, положаја и звања, јер је та брига сагласна са вољом Божијом и не смета унутрашњем миру и духовном напредовању. При сваком делу одлучи да учиниш све што је потребно и што си дужан да учини. За све остало што је изван твога домашаја буди равнодушан и смирено се покоравај ономе што из тога споља за тебе дође.
Ти можеш у свако доба приносити на жртву Богу своју вољу и Он ништа више од тога и не жели. Ако увек будеш то чинио и не будеш ничим другим везан, увек ћеш имати мир у себи. У тој се слободи духа и састоји оно велико благо о коме слушаш и цитас у светим књигама. Оно није ништа друго до стално пребивање унутрашњег човека у самом себи без жеље да тражи што ван себе. И све док будеш држао себе слободним, осећаћеш ту божанску неисказану радост која је нераздвојна са царством Божијим које се у нас усељава, као што је рекао Господ: Јер гле, царство је Божије унутра у вама (Лука 17,21). Амин.
Исусе кристу сине Бозји помилуј ме гресну ♥ + + + Амин.
Сладјана Моннеи

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Ћутање после молитве је веома корисно

 '' Иштите и даће вам се: куцајте и отвориће вам се ''(Мт .7,7)Многи од нас , кад не добијемо оно што дуго тражимо, падамо у очајање .Не треба очајавати .Сетимо се како је Господ поступио са Хананејком .Како Га је она молила да јој исцели ћерку! Чак су и апостоли почели молити Господа да јој опрости! Али Господ је , и поред тога , упоредио Хананејку са псом... Ами смо се мало помолили , па чим нисмо добили што тражимо , одмах очајавамо.То се дешава када заборављамо да међу сетвом и жетвом треба да прође изврсно време.Не поклањајте своје срце овоземаљским потребама . Нарочито за време молитве отавите све помисли тамо.После молитве, било келије или цркве , неопходно је ћутање , да бих се сачувало молитвено и умно расположење душе. Понекад и нека обична реч, на први поглед чак и сасвим безнајчајна , може нарушити умиљење и отерати га као птицу из наше душе.Непрестална молитва је дар Божији. Нека нас Господ утеши у невољи која нас задесила. Он гледа у срце и чује молитву, где год да се она узноси. Молитвом се задобија помоћ Божија и Божији благослов. Ако човек буде призивао благослов, доћиће му благослов. И обрнуто , као што је речено : И не хтеде благослов, и удаљиће се од њега( Пс.108,17). Ми сами по себи без Божанске помоћи, нисмо у стању ни да се помолимо, нити можемо да се молимо како треба, нити знамо како ни зашта да се молимо. Речи молитве треба са пажњом изговарати , и удубљивати се у њихов смисао, а не тежити ка нечему превише узвишеном. Јер ако неправилно читамо, или не пазимо ,оно што читамо тиме ми тешим0о демоне.Од првих помисли ум је изгубио слободу , а сада га побеђују и ове друге.Отуда правило које важи за све : за време молитве одбаци сваку помисао.Неопходно је чувати плод молитве .Веома често он пропада и нестаје ако човек одма после молитве удари у празнословље и маштање. Имаштање је празнословље , са самим собом.Ћутање после молитве је ваома корисно.Оно задржава молитву у уму , срцу ,па чак и на устима.

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Молите се више за друге него за себе



Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико Хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост.Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј их“. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

 ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

МИТРОПОЛИТ САВА КОСАНОВИЋ



Аустријска влада знала је за незадовољство Срба са Грцима митрополитима и постарала се, да чим пре докине фанариотску власт у Српској Цркви Босне и Херцеговине. Стога је убрзо умировљен сарајевски митрополит Антим и на његово место 1881. постављен одличан родољуб српски, бивши сарајевски учитељ и архимандрит Сава Косановић; који је као млад калуђер, жељан науке, пјешице отишао из Сарајева у Београд у Богословију...
Вријеме у коме је делао митрополит Косановић, било је за Србе изузетно тешко. Најтеже је било насилно унијаћење. Владин савјетник гроф Мјерошевски нудио је чак и митрополиту да пређе на унију. Од власти су му упућиване отворене пријетње. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене оним штампаним у Монархији. Пошто окупационе власти нису хтјеле да заштите српски народ од насртаја сарајевског надбискупа Штадлера и мостарског бискупа Буцоњића, митрополит Косановић је дошао у сукоб са властима. Сукоб је нарочито заоштрен од 26. априла 1883. године, када је митрополит Косановић упутио Окружницу свештеницима Дабробосанске митрополије, којом од њих захтева да буду одлучни бранитељи своје угрожене православне вере. По објављивању Окружнице у неким српским и хрватским римокатоличким листовима, „Отвореним писмом” митрополиту Косановићу оштро су реаговали надбискуп Штадлер и бискуп Буцоњић. Министар Бењамин Калај забранио је да се објави одговор митрополита Косановића на „Отворено писмо”. Одговор је уништен, али неки примјерци су сачувани и објављени.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


Monastery in Kozarska Dubica, Republic of Srpska, Bosnia, village Brekinja.




Село Брекиња (Козарска Дубица, Република Српака) је познато по свом учешћу у Другом светском рату и партизанској делатности у том крају. Село је имало и цркву која је била срушена у Другом светском рату а данас, после 68 година, опет је обновљена. Храм Успења пресвете Богородице се налази на брду изнад села, где се налази и напуштена основна школа "Клуз-Чајевец", где је у децембру 1941. и почетком 1942. одржан први омладински војно-политички курс.
Некада су шуме овог поткозарског села обиловале стаблима брекиње, али због његове сличности са буквом која је квалитетно огревно дрво, готово је искорењена.
Дрво брекиње које достиже висину и до 16 метара красе бројна лековита својства. Ова је биљка у народу позната и као лек против шећерне болести.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Манастир Ловница


Манастир Ловница (манастир Ломница) се налази у Доњем Бирчу, у општини Шековићи, Република Српска, БиХ. Манастир се налази на извору рјечице Ловнице (притока Дрињаче) по којој је и добио име. Од Папраће је удаљен 12 km, а 2 km од Шековића.
У појединој литератури спомиње се и назив Ломница, али је у народу општеприхваћен као Ловница. Манастирска црква је посвећена Светом Ђорђу.



 ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Манастир Бишња


Манастир Бишња налази се на непосредној удаљености од Дервенте на путу према Календеровцима у мјесту које носи назив Доња Бишња.
Ктитор овог Манастира је Г. Ратко Ђекић, који је заједно са својим сестрама и браћом поклонио од оца наслеђено имање 1996. г. цркви, тј. епархији зворничко-тузланској. Послије, уз благослов еп. зворничко-тузланског Г. Василија, Ратко Ђекић (2002. г.) отпочиње градњу поменутог Манастира.

Одлуком Његовог Преосвештенства Г. Василија у овај Манстир се 04. Фебруара 2006. године настанило и братство. Наиме, еп. Василије је из Манастира Св. Николе на Озрену послао једнога јеромонаха, Симеона (Обреновић), а из Манастира Св. Василија Острошког у Бијељини послао искушеника по имену Ненад Тешић (сада јеромонах Неткарије) тако да су они почели свој сабратски живот у Светопокровској обитељи у Д. Бишњи те године. Поменутог јеромонаха Симеона, епископ Василије је поставио за старјешину.
Кад је братство пристигло, манастирска црква, прелијепог и веома необичног изгледа са бијелом фасадом около и са три звона на преслицу, била празна. Једино што су затекли када су први пут ушли у њу био је импровизован Престол у олтару, са пар икона услоњених уз прозоре. Већ касније ктиторским инвестирањем и у манастирску цркву и у конак почеле су да пристижу ствари које су биле неопходне за боравак и одржавање свакидашњег богослужења. Касније, тачније 18. јуна 2006. године, епископ зворничко-тузлански Г. Василије уз саслуживање епископа западно-америчког Г. Максима, бројног свештенства и народа, осветио је новонастали Манастир.
Осим цркве и конака, Манастир посједује и још једну кућу која је саграђена по истом узору и на истом мјесту у коме је Ктитор Ратко Ђекић и боравио док није отишао у Америку 1967. год. У тој кући је благословом еп. Василија на сједници Грађевинског одбора 17. маја 2007, основан завичајски музеј, који посједује многе предмете кориштене раније у домаћинству како у кући тако и за обраду земље.
Југозападно од конака налази се и бунар са кога се манастир снадбијева чистом природном водом.
Сву резбарију која се налази у цркви (иконостас,тронови, Христов гроб и пјевница) је радио дуборезац Г. Александар Нинковић из Модриче, док је иконе на иконостасу сликао Г. Петар Билић из Београда.
У свом посједу Манастир има око 2000 садница воћа.

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Град и манастир Добрун
Средњовековни Добрун, као немирно раскршће између Истока и Запада, је доказ да опстаје само дух и оно што је на њему саграђено
Средњовековни град Добрун са манастиром у подножју утврђења већ неколико векова изазива пажњу путника, хроничара и историчара. Подигнут на стратешки одабраном месту, (на граничном подручју између Србије и Босне, недалеко од Вишеграда) Добрун је у свом времену представљао моћан утврђени град и контролну тачку на важној саобраћајници која је спајала источне и западне територије Балкана.

Манастир Добрун, подигнут пре добрунског утврђења, представљао је меморијал локалног жупана Прибила и његове породице из епохе краља и цара Душана. Грађен као властелинска задужбина на вековној граници, манастир је и пре утемељења био осуђен на разарања. Од првобитне концепције храма – која је сачувана на ктиторском портрету – остало је веома мало.

Степен градњи, рушења и обнова у прошлим вековима био је у таквом обиму да се осим темеља грађевине и западног зида припрате готово ништа не препознаје. На основу каснијих сведочења путописаца и цртежа основе грађевине, сачуване пре несрећне обнове крајем XИX века, види се да је то био импозантан духовни центар са дограђеним егзонартексом, припратом, куполом, конацима и каменим зидом који је опасивао читаву порту до Рзава. Такав Добрун остао је, нажалост, забележен само у епском памћењу оних који су га знатно касније видели у рушевинама.

Вековно трајање храма у Добруну даје за право онима који ову врсту дугог егзистирања упоређују са судбинским параболама. Када је више пута у историји рушен, остајао је једино неоштећен западни зид припрате са сведоцима добрунских почетака. У страдању цркве 1875. године, уништен је кров, олтарски простор и делом наос. Остао је сачуван западни зид припрате са фрескама које ће наџивети и обнову 1884. године.

Још је тежи пример из јануара 1945. године, после немачког минирања цркве у Добруну. Готово читава црква је уништена, али се западни зид са сведоцима добрунског трајања, држао и остао неоштећен. Веровало се у чудо јер је храм служио окупаторима као магацин експлозива, међутим, фреске са ктиторима, владарима, испосницима и пустиножитељима су сачуване. Оне су сигурна тапија духовног опстанка у овом поднебљу. Да тих важних сведока нема, све би на овој трагичној међи било препуштено забораву и постепеном умирању.

Градњу добрунског града и манастира у самом подножју одредио је склоп историјских околности. Утврђења на левој и десној обали Рзава била су одбрамбена потреба да се на немирној граници заштити град са насељем. У том времену, у подножју Добруна подигнуто је урбано насеље, камени град за оне који су у њему живели и који су веровали да ће више генерација овде опстати. Била је то јединствена насеобина на великом простору од централне Босне до Србије.

Моћни добрунски град са властелинским дворцем и подграђем у долини постао је метафора неосвојивости и материјалне снаге нових господара. Подизан и утврђиван у кратким интервалима и са великим градитељским потенцијалом – дуго је урушаван и осипан. Само је камено подграђе у долини Рзава дуже умирало. Столећима је одолевало многим рушитељима, јер у њему није било насељених па од празних кућа и није претила никаква опасност. Новим освајачима камене грађевине нису ништа значиле, као ни бедеми у стенама изнад насеља.

Остаће тајна који су то неимари утврђивали и зидали Добрун? Да ли су овде радили дубровачки мајстори или су то били домаћи клесари? У међувремену, утврђени градови брзо су мењали господаре на граници Деспотовине и Босне. Данас је од њих, осим ретких записа и заборављених зидина, највише трагова остало у епском памћењу. Као да их је све могла подићи Ђурђева Јерина па их по неком неписаном правилу само њој приписују.

Добрун је по свему персонификација српске судбине. Вековима је представљао видљиву и невидљиву међу између Истока и Запада. Међу која је утврђивана природом, људском вештином, вером и духовношћу. Трајно је опстајао једино дух и све што је на њему било саздано. Најзад, кроз речи настојника Добруна, старца Радоша, – Иво Андрић, опчињен градом изнад Рзава – исписује филозофску премису нестајања: ,,Руше Турци али руши и земан, а руше људски немар и неправда. Све је пролазно, трајније су грађевине, вечан је само живот..."
(Из монографије "Средњовековни град и манастир Добрун)
Драгиша МИЛОСАВЉЕВИЋ

Манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну


Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV веку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром.

У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.

После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха.

Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се добивши име Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII века. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила а не и припрата и ризница жупана Петра.

Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у последњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Свештеници који су службовали на добрунској парохији од 1849-1995. године: Јевто Ђуровић; Алекса Ђуровић; Петар Ђуровић 1931-1933; Вељко Шкаљак 1934-1935; Будимир Соколовић 1936-1942; Јосиф Богдановић 1946-1971; Милорад Љубинац 1971-1976; Милосав Видаковић 1976-1994. Године 1994. обновљен је у манастиру Добруну монашки живот и од тада парохију опслужују архимандрит Калистрат (Бобушић) и архимандрит Јован (Гардовић).

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Манастир Тврдош
Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња.

Говорећи о Тврдошу у иначе сасвим кратким освртима, наши историчари сматрали су за довољно да кажу да је то манастир "из средњег вијека" и да је познат као Требињски манастир. Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I.

Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака.

Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира.

Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.

Остаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки.

По разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху - манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).

Данас је манастир Тврдош опет сједиште Хумског = Захумско-Херцеговачког и Приморског Епископа, са игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) и монашким братством, које се стара, уз помоћ Божију и добрих људи, да Светињу Тврдошке Богородице још више обнови.

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Манастир Житомислић
Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице.
Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:"Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар."

- Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као "српски пуковник" долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:"Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585".

- Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена.

Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио "храм са више олтара". У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

-26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.


-Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом

Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


" Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини.
Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји, ја ћу остати сам под гором, - сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, - плашим се самоће без вере."

Свети Николај Жички

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱
Беседа оца Јустина Поповића
                       на Васкрс, други дан

Отац Јустин Поповић-Св.Јустин Ћелијски

Христос Воскресе!
Ваистину воскресе!
Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена. У четири речи сва историја рода људског. У четири речи твоја историја, и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница, када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности. Све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Васкрсењем својим Господ је из пакла извео род људски и узнео га у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у бесмртност. Господ је из ништавила, из невиђа васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс. То је Васкрс. Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција. Савршена и довршена, јер, њоме, шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.
Ево дана који створи Господ! Тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, свакога човека, ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех, баца нас у загрљај ђаволу! А ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех! Смрт! Ђаво! Ето твораца наших дана! Ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су људи радили до Господа Христа? Дизали споменике! Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу! А те споменике дизали људи, људи, гресима својим. Пун свет идола! Пун свет лажних богова! Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним. А уствари то човек и данас ради после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове, и клања им се! Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска, идолиште! Страшно идолиште! Пуно лажних богова! Пуно лажних философа! Лажних мудраца! Лажних научника, лажних законика! Лажних царева и краљева! Лажних диктатора! Лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа и друкчије не може бити. Друкчије не може бити! Људи дижу споменике ђаволу. Људи живе стално међу лажним боговима, када не верују у Васкрслог Господа Исуса.
Овај свет без Господа Христа, шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница и у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа. И ми Хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми Хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: „Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом“. Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је Хришћанин.
Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека. Не могу му ништа! Бесмртник, јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. „Ми“, вели Свети Апостол, „који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо“. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? Бесмртном животу.
Ти си Хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш, све иде у Вечни Живот с тобом. „ Ко је у Христу нова је твар“, вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу. Гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек од бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, „све старо прође и ново настаде“. Старо прође, прође стари смртни човек и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо.
Ништа ново под сунцем осим једнога, осим Господа Христа! То је Једино Ново. И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето, имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти, а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.
Да, у овоме свету само су Хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.
Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех, ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех, шта је урадио са њима? Он им је обећао: „Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови“. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева, мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција, да се хоће помоћу ђавола постати Бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!
Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас, данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци! Правда злочина, правда покоља. Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.
А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати, да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин, то је историја рода људског. Непрекидан злочин, без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов рекао је: „Добро које се не учини на добар начин, није добро“. То је Еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.
У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа? Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: „циљ оправдава средства“. А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.
А Европа, ево је, стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.
А ми Хришћани, ми Хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи Хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сцедочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као Хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? Васкрслим Господом Исусом Христом.

 Христос воскресе! Ваистину воскресе!
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


БЛАГОДАТНИ ОГАЊ СИЛАЗИ САМО ПРАВОСЛАВНИМА 


Чудо са благодатним огњем 1104. године, када је основано Латинско царство на истоку, када католици окупираше Гроб Господњи, за време цара Исака и његовог Балдовина, јер ми све ово имамо записано. Како се то догодило ?
Када су предузети оних осам крсташких ратова, који кренуше са запада, како би ослободили Гроб Господњи од Турака, јер тада све државе на западу беху католичке, то је пошло за руком Годефроју де Буилону из првог крсташког похода и других, јер су имали доста војника. Ујединише се француски коњаници, теутонски коњаници, затим малтешки и шпански коњаници. Тада сви народи устадоше и кренуше у један велики крсташки поход против Турака. Између осталог, они потукоше Турке и заузеше Гроб Господњи. Пошто га католици окупираше, они рекоше: «Ми изведосмо Јерусалим из турских руку. Од сада је наш.»
Католици за време свог пребивања тамо, учинише много. Видиш, на Гробу Мајке Божије колико су степеница начинили, направили су цркву Ротонду, затим су подигли многе католичке манастире око Јерусалима, све у Христово име, док православне склонише по страни. Приближила се Пасха.
Дођоше људи из читавог света, јер католика има више него нас. Дођоше да виде благодатни огањ. Нашег патријарха и све свештенике одведоше у манастир светог Саве Освећеног, око 30 км удаљен од Јерусалима, и тамо их затворише: «Ту останите и служите ! Ви православни, немате шта да тражите на Гробу Господњем !»
Папа је окружен кардиналима, свештеницима служио на Гробу Господњем. Када су служили васкршњу службу, запеваше и они «Васкрсење Твој, Христе...», али ниодкуд знака. Цар, који беше присутан рече: «Ја сам прошле године био овде и благодатни огањ је сишао православнима. Зашто није и вама дошао ?» И тако они служаху до ујутру, а ниодкуд знака.
«Где је православни патријарх ?»
«Ваше величанство је наредило да га одведемо у манастир светог Саве Освећеног. Тамо је са свештенством.»
«Идите и доведите православног патријарха назад, јер хоћу да видим благодатни огањ и истину, ипак је Васкрс, Христос је васкрсо.»
Доведоше они патријарха из манастира светог Саве Освећеног, само са седам свештеника. Остали су се бојали да дођу, јер су веровали да ће их убити. Патријахр је тада рекао:
«Како Бог да. Хајдете, чада, цар нас позива, јер је дошло писмо.»
Одведоше патријарха Јоакима са седам свештеника и казаше им:
«Оче, благодатни огањ није сишао. Ево, наши служе од синоћ, а већ је јутро.»
Патријарх је одговорио:
«Да, ваше величанство, ако није сишао, није воља Божија ! Ми не знамо зашто није дошао благодатни огањ.»
Било га је страх да каже, јер је помишљао: «Можда нас је позвао да нас искуша.»
«Оци, да ли ће вама сићи благодатни огањ ?»
«Ми верујемо Богу, да ће доћи, јер је одувек силазио, а ја сам овде само са седам свештеника, јер се народ причестио и отишао је свако на своју страну.»
«Служите, Ваша светости !»
Православни патријарх се обуче у одежде. Беше јутро, око девет сати, другог дана. Директно је ушао у Гроб Господњи и одмах је кренуо да савршава васкршњу службу. Када је почео да поје: «Воскресеније Твоје, Христе...», готово, благодатни огањ је сишао, сва кандила се упалише сама, а патријарх је узео благодатни огањ и дао је цару. Цар је рекао: «Чак и ако Латинско царство опстане, на Гробу Господњем нека остану православни, јер само њима силази благодатни огањ !»
 Зато рекох, па нисмо били тамо ? Не знамо све ? Зато, када чујеш неког проклетог секташа да каже да не верује у Цркву, одведите га у Јерусалим да види чудо благодатсног огња који силази на Васкрс. Јер огањ не силази секташима, нити њиховој проклетој синагоги, не силази нити католицима, нити Јерменима, само православнима силази. 
♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


 БЛАГОДАТНИ ОГАЊ НИЈЕ СИШАО НИ ЈЕРМЕНИМА,
ВЕЋ САМО ПРАВОСЛАВНОМ  ПАТРИЈАРХУ ЈЕРУСАЛИМСКОМ ....


Шта учинише Јермени 1424. године ? Тада Јерусалимска патријаршија беше сиромашна. Турци заузеше Јерусалим и беху три велика турска султаната: један у Дамаску, други у Египту, а трећи у Багдаду- данашњем Ираку. Турци су ушли већ од VII века, 629. године саградише тамо Омарову џамију.
Јермени, будући веома богати, били су трговци, Турцима овако казаше: «Ви ставите велики намет на Гроб Господњи и добићете новац. Ако православни могу да плате, нека служе, онда од Васкрса па даље, а ако не могу, онда да служимо ми». А Турци их упиташе: « Зашто не силази благодатни огањ вала или другим вероисповестима, већ силази само православнима ?» Они нађоше изговор: «Зато не силази нама, јер православни служе на свети Гроб, а ми, зар не видиш да имамо олтар одвојено ? Међутим, дозволи и нама да служимо, па ћеш видети да ће и нама сићи благодатни огањ». Тада Турци хтедоше да сплеткаре, јер они не верују ни као Јермени, нити као ми: »Стани мало, па овде је реч о новцу !»
Ставише намет од 9000 златника на Гроб Господњи и послаше јерусалимском патријарху: «Ако не будете платили овај намет, од Васкрса нећете ући на Гроб Господњи. Нама је потребан новац !»
Наш народ, као што је случај и данас, малобројан је. Ту су патријарх, 12 митрополита, 120 свештеника и око 6000 хришћана. Толико имамо у Јерусалимској патријаршији. Ова патријаршија је велика, будући да је само место најсветије на свету, ту где се родио и где је страдао Господ, а не по бројности верника.
Патријарх је у цркву позвао хришћане, и овако казао: «Видите у чему је ствар: за Васкрс нећемо моћи да служимо васкршњу службу на Гробу Господњем, јер нам је од стране Турака стављен велики намет». Док се новац сакупља, Јермени одоше до египатског султана, као и ономе из Дамаска и казаше им: « Господине, ми ћемо платити овај намет, али нам дојте да служимо ове године на Гробу Господњем, да видимо, хоће ли и нама сићи благодатни огањ ?» Ови радосни: «Донесите овамо новац !» Пошто однеше новац, остало је још три недеље до Васкрса.
Султан је издао неку врсту документа – један хатишериф, ферман – у коме је овако рекао: «Ове године православни неће служити на Христовом Гробу, јер нису могли да плате намет». Када хришћани видеше, да су се из целог света сабрали поклоници, овако рекоше:
«Авај нама !»
«Шта је било ?»
«Избацили су нас са Гроба Господњег !»
«И ко сада тамо служи?»
«Јермени са својим патријархом и митрополитима.»
Уплашише се и султан и његови генерали: «Биће велика борба и тучњава због вере !» «Зашто ?» «Потући ће се Јермени и православни». И схватише какво је стање.
Послаше турску војску са два генерала, и казаше: «Ко је Јерменин, допустите му да уђе у цркву, ко је православан, напоље ! Ни свештеник, нити ђакон, ни епископ, нико од православних да од Васкрса не уђе тамо. Три дана. Нека уђу Јермени, како би служили њихову литургију.»
Један турски генерал је стајао поред камена помазања – који је био у Јерусалиму, знате већ да је камен помазања у проаносу (предворју)- како неко од православних не би ушао у цркву. Један од њих је православне одвојио и истерао напољу. Патријарх је са неколико свештеника дошао и питали су се: «Шта нам је чинити ?» «Остави, јер будући да је ауторитет, не можеш се носити са влашћу, тим пре што је реч о Турцима, паганска власт, ми ћемо служити свету Литургију напољу. Донеси ми свети Антимис, као у свакој цркви !»
Јермени уђоше заједно са једним генералом, односно турским пашом, овде горе, где се налази црква светог Јакова и даде наредбу: «Ви, православни, служите напоље и немојте се мешати, јер видите, сабља је у нашим рукама !» Сви су они знали: «Хеј, они су наоружани са сабљама, а ми смо са крстом; ми требамо да потрпимо, јер је Бог њима дао власт над овим местом!»
Уђоше Јермени и започеше вечерњу службу, јер и они су хришћани, само што су монофизити. Они верују да Господ Христос има једну вољу и једну природу. Од нас су се одвојили од IV Васељенског сабора у Халкидону, 451. године, за време владавине цара Маркијана.
Турци осматраху, јер су поред Гроба Господњег поставили пашу, како би надгледао. Видео је да су се јерменски патријарх, митрополити, епископи и свештеници облачили у одежде. Служаху Јермени, али благодатни огањ им није силазио. Служили су они, али нема никаквог знака.
Наши су напољу нашли неки плато и тамо служили свету Литургију, поред једног великог мермерног стуба, кога и данас видите тамо. Око 12. сати када су православни почели да поју «Христос воскресе!», овај мермерни стуб је пуко како топ: «бум!», и тада дође велики благодатни огањ на онај стуб. Када је то видео патријарх, узео је свеће и запалио благодатни огањ од оног мермерног стуба, и позвао: «Дођите и узмите светлост !»
Огањ је сишао једино тамо где беху православни, напољу где они служаху. Онда, један Турчин, када виде ово чудо, како је прснуо стуб, распуко се надвоје и како изађе благодатни огањ, скочио је одозгоре и казао: «Велик је Христос. Христос је Бог !» Други генерал је дошао и видео чудо.
«Шта је овај казао ?»
«Поверовао је у ово чудо.»
Одмах су му исекли главу. Овај, турски генерал, је исеко посеко главу овом другом, зато што је поверовао.
Ово се догодило 1424. године. Идите у Јерусалим да видите онај стуб који сведочи о овом чуду, када је сишао благодатни огањ православнима. Целивао сам овај стуб, а имам и фотографију поред њега. Био сам у Јерусалиму, у манастиру свете Меланије, где сам целивао свете мошти овог турског генерала. Поред ових моштију су се дешавају многобројна чудеса.
Реч је о једном сребрном кивоту, који је опточен златом где се чувају свете мошти, у манастиру свете Меланије, где се налази и пештера свете Меланије. Зашто су ове мошти свете ? Када је генерал видео благодатни огањ који је излазио из мермерног стуба, кликнуо је: «Христос је Бог, верујем у Христа !», одрубљена му је глава и скончао је као мученик. Када је чуо и султан рекао је:
«За бадава сам забранио православнима. Истина је код њих.»

Архимандрит КЛЕОПА Илие
текст из књиге "Сведочанство Православља"

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

НАВЕЧЕРЈЕ ВАСКРСА
                                              Свети Владика Николај  Жички


Драга браћо и сестре, децо православна,

Позван сам да вам говорим данас, у овај последњи дан Часнога поста.

Православни светитељи од старине прописали су овај седмонедељни пост, да нам послужи као припрема за велико весеље, за Васкрсну радост.

Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.

Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.

Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.

Ко је постио и причестио се, тај се добро припремио.

Ко се уредно Богу молио, у цркви и дома, и тај се добро припремио.

Ко је био завађен са суседом па се измирио, и он се добро припремио.

Ко је смањио своје расходе на своја задовољства и забаве, па тако уштедео и помагао браћу у невољи овде и у даљини, заиста се и он добро припремио.

Ко је читао Свето писмо и друге књиге о спасењу душе, и утврћивао себе у вери и поштењу, и он се добро припремио. Ко се није постидео српскога имена у овом времену страдања и понижења свога народа, и он се добро припремио.

Ко је сејао слогу међу српском браћом и помагао све српске народне установе, и вазда стајао уз Бога и народ, и он се добро припремио.

Која је мајка учила своју децу вери православној, молитви и добром владању, и она се добро припремила.

Ко је походио гробове својих сродника и пријатеља, па се сећао своје смрти, и био у страху за своју душу на Страшном суду Божјем, и тај се добро припремио.

Ко се жалостио на Велики Петак због невиних страдања Христових на крсту, и он се добро припремио.

Сви ће ови као припремљени, дочекати сутрашњи светли празник са великом радошћу.

Али како ћете дочекати сутрашњи празник ви који се нимало нисте припремили?

Вама саветујем: покајте се у последњем часу. У Бога нема позника.

Ако се нисте причестили у току овога поста, сутра се причестите.

Ако се нисте Богу молили, ни у цркву ходили, нити икакво добро дело творили, дајте одмах завет Богу да ћете то чинити убудуће. И не бојте се. Бог је милостив; опростиће вам што је било као да није било, и помоћи ће вам да спасете своје душе. Пребројте у памети своје грехове, који су Богу јавни ма колико их ви сакривали од људи, и скрушено помолите се Богу за опроштај. Сетите се како је покајаног разбојника на крсту у последњих пет минута Христос простио и у Рај увео. И како је пре тога расплаканој жени грешници, презреној од свију, Христос све опростио и рекао јој: Не бој се, кћери.

Вама који сте у завади са неким братом саветујем: измирите се.

Вама који сте отуђени од своје браће и живите осамљени као пуж у својој шкољки, саветујем: пођите у друштво браће, пођите слободно у цркву, у друштва, на састанке братске, и в
аш ће живот бити пунији и веселији.

Послушајте ме и сутра ујутру дођите у цркву и причестите се. И одмах ћете осетити, како се ваш живот променио на добро. Само приђите светом олтару и примите свето причешће. Сједините се с Богом, па ћете се лако сјединити с људима. Измирите се с Богом, па ћете се лако измирити с људима. Христос је рекао: кад се један грешник покаје, анђели се радују на небесима. Обрадујте дакле Христа и анђеле. И ви ћете се сами осетити обрадовани.

Сутра ће се робље српско растурено као плева по целом свету, покајано и причешћено, радовати Христовом Васкрсењу у јаду и сиромаштини. Зар ви да изостанете од њих, ви у слободној и богатој Америци, у које они гледају као звезде у мрачној ноћи?

И тако, браћо и сестре, децо Светосавска, желим вам свима, припремљеним и неприпремљеним, да сутра осванете радосни и весели због Христовог васкрса из гроба, што означава победу живота над смрћу, и победу правде над неправдом, и истине над лажи, и Бога над Сатаном.

Обрадујте свештенике ваше, који вас сутра чекају у цркви, и брину се за душе ваше. Јавите се у храмовима пред лицем Божијим, као деца Божја, сви промењени, сви проштени.

Вечерас пак ја вам честитам навечерје светог Васкрсења Христова. Нећу још да вас поздрављам оним уобичајеним сутрашњим тријумфалним поздравом, поздравом живота, среће и славе. То се не чини до сутра, јер Бог чека још и ове ноћи да се неприпремљени припреме. А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.

А сада: лака вам ноћ, и до виђења сутра у цркви, ако Бог да.

Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949. г.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

ВЕЛИКА СУБОТА




Данас је Велика субота

Велику суботу, други дан хришћанске жалости, данас обелеежавају православна црква и верници. Тај дан Христос је провео у Хаду, па се обележава у молитви и тишини.

Православна црква и Верници обележавају други дан хришћанске жалости, Велику суботу. То је дан који је Христос провео у Хаду па га верници обележавају у молитви и тишини.


На тај последњи дан Недеље страдања и смрти верници целивају плаштаницу на Христовом гробу која се на Велики петак свечано износи пред православне олтаре и крајем дана у суботу, пред славље Васкрсења, уз посебан ритуал опхода око цркве уноси у олтар.

Поноћном Васкршњом литургијом светог Василија Великог завршавају се дани жалости и почиње празник Васкрсења. Свештеници у православним храмовима се у знак васкршње радости и победе над смрћу пресвлаче у свете одежде и у осветљеној цркви читају Јеванђеље о радосној вести анђела.

Почетак васкршњег славља оглашава се звонима на православним храмовима која први пут звоне после дана жалости када се, уместо литургија, служе царски часови, а богослужења најављују дрвеним клепалима.

Народ у храмовима одговара молитвом на хорско појање анђела и са упаљеним воштаницама ишчекује Васкрсење, најрадоснији празник победе живота над смрћу који је основа хришћанске вере.

Овај обред се поштује у свим православним храмовима, а у Јерусалиму се сва догађања везују за цркву Гроба Христовог, где верници сваке године на Велику суботу присуствују чудотворној појави "благодатног огња".

У храму Светог Гроба у Светој земљи већ вековима јерусалимски патријарх узноси угашено кандило које се само пали и тај огањ преноси на свеће окупљених верника, а они даље својим ближњима и у своје храмове.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


ВЕЛИКИ ПЕТАК



.У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: „Распни га! Распни га!" Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.


Тропар, глас 2.
Учинио си спасење по свој Земљи, Христе Боже, и на Крсту си раширио Твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који Ти кличу: Господе, слава Теби!

Кондак, глас 8.
Приђите сви да у песмама прославимо Онога Који је ради нас разапет. Јер када Га виде на Крсту, Богородица Марија говораше: Иако распеће трпиш, Ти си Син мој и Бог мој.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК




Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.
Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.
Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије. Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).
Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.
Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.
Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.
Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

Тропар, глас 8.

Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти !

Кондак, глас 2.

Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац.




♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ - СЕДМА НЕДЕЉА

- Св.Николај Жички
Љуби Господа Боiа својега свим срцем својим.
(Мат. 22, 37)


1. Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим.

2. Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, и не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш; да гонитељи Његови шапну: крив је, ти им викни у уши: прав је! Љуби Љубитеља свога свим срцем својим!

3. Кад Га Јевреји шамарају ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?

4. Кад Пилат пита ћутљивог Господа: шта је истина, ти исповеди и реци: ево Он је жива ваплоћена Божја истина. Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: синови вучице, вечити смртоносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, које нуди живот вашем царству смрти.

5. Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог.

6. Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни јаох! Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело.

7. Поклони се пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори јој ништа; не питај ништа. Поклони се још једном Њеном светом болу. И још једном - Њеном светом ћутању. У себи реци: Мајко пречиста, и ја Га љубим свим срцем својим.

8. Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што он подноси и умри себи потпуно. Умри пре Њега.

9. Кад га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си ти са Њим у гробу. Сматрај, да те нема живог у свету. Као сенка стој гдегод у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка, смрт са Њим и у Њему.

10. Колико ће ти тек слађе васкрсење бити са Њим и у Њему, кад се трећег дана засијају анђели на гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело. Па кад заблистају ангели Божји у тами Голготе и у тами твоје душе, тада ћеш се ти осетити нов човек.

11. И кад се после анђела наједном појави Он, Васкрсли и Васкрситељ, Победитељ смрти, Господар и Творац и Искупитељ твој! Кад се мрак засветли од радости, кад се земља затресе од радости, кад се гробови отворе од радости - зар твоја сенка неће оживети од радости?

12. И када у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се скријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле. Он ће први прићи теби, и, као Марију, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз његов глас, као кроз електрични жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, и даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као Тома:
Господ мој и Бог мој, слава Теби!

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ 


 Страсна Недеља







♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Подај, Господе 
Свети Николај Велимировић





Подај, Боже, твоме роду,

Твоме роду и народу

Храбро срце да се бори

За крст часни и слободу.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Верним твојим подај, Боже,

Над неверним одолење;

Нек се јави твоја сила

И кроз наше поколење.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Дај слугама твог олтара

Да затрубе покајање

И за свако добро дело

Свенародно ојачање.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Подај мелем благе слоге

Свим душама богомољним

А неслогом нек се соли

Сваки ручак богоборним.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Ти што ведриш и облачиш,

Час осуши, час накваси,

Кад је чему време, даруј,

Од глади нас, Боже, спаси.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Ти што огњу господариш

И што имаш мач најдужи,

Рат отклони, мир поклони,

И твоју нам помоћ пружи.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Ти што песмом звезде заж'же

И у наш се пеп'о саже

Да смрт својом смрћу сатреш,

Дај нам вечни живот, Блаже.

Подај, Господе,

Подај, Господе!



Сврстај твоје свете чете

Од анђела и од људи,

О Исусе Спаситељу,

Био си нам спас, и буди!

Подај, Господе,

Подај, Господе!



О Тројице пресветаја,

Оче, Сине, Душе Свети,

Оснажи нас, закрили нас,

И постиди род проклети.

Подај, Господе,

Подај, Господе!





♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱



ОСТАТИ ПРАВОСЛАВАН - ОСТАТИ СРБИН
Данас, када је најезда свих сатански легиона, Срби веома лако прихватају управо оно што је преварило и Љубибратића из поменуте приче: материјално на уштрб духовног! Не хајући што прихватањем мондијализма и новог поретка, који нуди "универзалну веру" губе своје име и нацију. У далеко већој материјалној и свакој другој невољи, наши преци су знали (већина неписмених), праве вредности и остали су верни својој цркви, вери и НАЦИЈИ. Сачували су нам огањ православља и СветоСавља, а самим тим и србско име. На нама је да се одлучимо куда и на коју страну ћемо кренути, као и шта ћемо оставити нашим поколењима!


Србски народ и Србска Црква столећима су на удару Ватикана и његове ударне песнице језуита. Ево, једног примера из заиста давне 1693. године:
У лето 1693. године србски свештеник Петроније Љубибратић добио је епископију у Пакрацу и са собом превео око две стотине Срба у католичку веру. Епископску диплому лично му је у Риму потписао и печатом оверио папа Иноћентије XI, а истовремено га је именовао и за сремског унијатског бискупа. Одмах је на поклон добио кућу у Пакрацу, земљу и право да убира црквени порез. Убрзо је стекао и велики иметак, а и његови верници, које је превео из шизме, ослобођени кулука и великих дажбина, наједном су осетили да им је олакшан живот. И Љубибратић је био сигуран да није погрешио. Још једном је помислио у себи: ето, остао сам жив. И даље сам човек и слугаистом Богу. Све је прошло безболно и просто. Задовољан, често се сећао оних тренутака када је у католичкој цркви у Пакрацу примао унију; одиста је све било свечано и лепо. Једног дана, међутим, добио је писмо од Исајије Ђаковића, епископа јенопољског, који му је између осталог написао: "Ви сте се, преподобњејши брате, за угодност определили а не за србски народ, не за праву веру. Доћиће час када ћете своју грешку увидети и платити." Писмо је узнемирило Љубибратића. Било му је жао што брат Исајија Ђаковић не може да схвати да је он унију прихватио баш због народа, а не због себе. Недуго затим добио је писмо сличне садржине и од будимског свештеника Вељка Поповића. И он га је корио и називао братом, изражавајући надње да ће непромишљеност исправити док још није касно. Љубибратићу је одиста било жао што га његова браћа не разумеју. Најпре је намеравао да обојици одмах одговори, али се предомислио. Сматрао је да је боље да пође у Срем и да тамо покуша да придобије још неке свештенике за католичку веру. Ако му то пође за руком, а мисли да хоће, онда ће и његова браћа, епископ Ђаковић и свештеник Поповић, лакше схватити предности уније. Већ после неколико дана Љубибратић се својим кочијама одвезао у Ириг код свештеника Вићентија Стевановића. Овај га је лепо примио у свом дому. На себи је имао стару избледелу мантију и наспрам Љубибратића изгледаше као сиромашни слуга. Док су полако пијуцкали вино у тамној, хладовитој соби, Љубибратић је говорио: "Ако сви прихватимо унију, од цара ћемо добити све што нема наш народ: и школе, и штампарије, и новац и бољи живот. Узми се у памет, брате Вићентије, да је и католичка вера од истог Бога." Вићентије је пажљиво слушао, али није умео речима да се супростави Љубибратићу. Само се у себи питао: зашто је католицима толико важно да привуку и преобразе православце? Ту мора да има нека корист. Ако је нема, нека нас оставе на миру и и нека се држе своје изреке "Брат је мио које вере био..." " Размисли, брате, зар се вреди толико безумно опирати? Народ нам умире од глади и болести, притиснут десетком, контрибуцијама, принудним радом... А треба само примити нову веру и све ће одједном бити друкчије. Погледај ме, брате, шта мени фали? Ништа нисам изгубио, а све сам добио. Остао сам човек, сит и задовољан. Више немам непријатеља. Сви ме поштују..." Слушајући свог госта, Вићентије Стевановић је увидео да вртиверац Љубибратић нема у себи ништа светачког. У његовом држању нема достојанства, у гласу нема благости. Био је говорљив и бучан и у свему подсећао на трговца. Вићентије није мога ни замислити да такав човек може водити народ и да му народ може веровати. Делује простачки и на његовом лицу не види се Бог. "... Срби у Пакрацу су задовољнији откако су примили католичку веру. Никад нисам могао да схватим, а ни данас не могу, зашто се ми, тврдоглави православци, толико упорно држимо своје вере кад од ње не видимо никаква добра? Прихвати брате Вићентије, мој позив и са собом поведи своје вернике. И Бугари су некад давно оставили своју стару веру и прихватили православље. Зашто не бисмо и ми прешли из шизме у католичанство, када је то једна вера и један Бог? Веруј ми да и у католичкој вери људи остају људи..." На Вићентија је нарочито последња реченица оставила снажан утисак: "... и у католичкој вери људу остају људи..." Та мисао му се одистински свидела, али је ипак био сигуран да православље не ваља напуштати, као што своје име на ваља мењати. Покушао је себе замнислити са неким другим туђим именом и од саме помисли учиниму се као да више не постоји, и подиђе га нека хладна претећа језа. Осећао је да Љубибратић у нечему није у праву, али није умео ништа да му одговори, да му противуречи. Тек када се од саговорника растане, изненада му је долазила права мисао. Тако је било и сада. Када је Љубибратић био већ далеко од Ирига, Вићентије се сети: " Да брате Љубибратићу, у католичкој вери људи остају људи, али ишчезава народ и његово име..." Сад се наједном разљутио на тог вртиверца којег је читав дан слушао у својој кући, учтиво му климао главом, привидно одобравајући све што је рекао. Није му ништа обећао, али га није ни обесхрабрио. Зато је желео да му стави до знања да са њим више не жели никакве разговоре. Најзад се одлучи да му напише неколико речи.
Кад је Петроније Љубибратић примио писмo са потписом Вићентија Стевановића, свештеника из Ирига, био је необично задовољан и нестрпљив, желећи да га што пре прочита. Крупна, читка слова накривљена на десну страну изазваше пријатан утисак. Али кад прочита прву реченицу, нешто га пресече у грудима. " Пресветли унијато, ти си један обичан смрдљиви вртиверац. Низбрдо се и говно котрља, тако и ти котрљаш у новој вери... Не надај се мојој помоћи. Збогом. Србски свештеник Стевановић Вићентије."



Љубибратић је испочетка био љут и повређен простачком злорекости, али кад се убрзо прибрао, схватио је да му је свештеник Стевановић, у ствари, помогао да увиди где му је остарела душа забасала. Католичка вера му је обезбедила спољне благодети, али му је испразнила срце. Храна, пиће и угодан живот потпуно су га испуњавали у последње време и као да се сав остваривао у томе. Постао је грамзив и саможив, без трунке духовности. Пожелевши одједном да се врати у своју православну веру, Љубибратић је увидео да туђа вера није ни боља ни гора од његове, али је туђа.



Ово је само једна од многих прича, које су се заиста догађале кроз векове. Неки су своју веру продали за материјално добро, лажући себе и народ да су остали исти. Временом су изгубили свој идентитет и име, заробивши себе у туђина. Да би оправдали своју кривицу и вртиверство, заметнули су клицу мржње између себе и прадедова им који су били православне вере и србског имена.


  ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱





Због чега је важно учествовати на богослужењу?

Сваки вјерник не сумњиво осјећа потребу да спољашним начином изрази своју вјеру, свој религиозни живот, побожност и своју захвалност према Богу. Сходно овоме, кроз многовјековну историју постојања хришћанства настајало је и развијало се и богослужење као психолошки израз унутршњег религиознога живота.
Сагласно учењу Православне Цркве, богослужење није ништа друго до израз наше вјере, наде и љубави према Богу. Посјећујући богосужење у храму вјерници не само да улазе у унутрашње молитвено јединство са Господом, Пресветом Богородицом и свима светима, него и духовно изграђују свој однос и заједницу са Богом. Због тога је света Црква одувјек његовала богослужење са највећом бригом и тако пробудила код наших предака дубоку и искрену побожност којој се и данас дивимо.

Схватити не само Православну вјеру, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања богослужења. Сваки православни хришћанин дужан је да јасно схвата и разумије смисао и поредак богослужења, јер је то предуслов да се води правилан хришћански начин живљења .Шта је то богослужење? Због чега је потребно учествовати у њему? Како требау њему учествовати? Шта треба да од богослужења да очекујемо?

Православно богослужење је прије свега дар Божије љубави према човјеку. Сам Господ у своме спаситељном старању, на један мистичан и тајнаствен начин, кроз богослужење дарује вјерницима све оно што им је потребно на путу ка спасењу. Због тога је учествовање у богослужењу веома битно, јер нас оно поучава праведном животу и води нас према остварењу нашег узвишенога циља – уласка у Царство Небеско. Осим тога, богослужење нам не открива само тајне Промисла Божијега, него нам даје могућност да спознамо прије свега саме себе, своју духовну реалност и у складу са тим правилно оријентишемо свој живот, као породични, тако и пословни и уопште друштвени.

Ми смо сви позвани да прихватимо и искористимо овај велики дар Божије љубави, преко којега нам се у изобиљу дарује животворна и спасоносна благодат. Мноштво благодатних дарова Божијих који нам се предлажу посредством богослужења, помажу нам, да живјећи у овоме грешном и трулежном свијету, побједимо сва искушења и останемо достојни следбеници Христовога учења. Због тога је Богослужење гаранција нашега спасења, јер нас оно освећује, духовно и тјелесно оснажује, даје нам могућност покајања, укрепљује наше душевне силе на борбу против гријеха и што је најважније руководи ка вјечноме животу.

Учествујући у богослужењу ми усвајамо многовјековно духовно искуство Цркве, кроз које укрепљујемо и оживљавамо саму нашу вјеру. Садржај и карктер молитви и пјесама које у богослужењу користи наша света Црква, свједоче нам о истинитости Правослане религије као јединога и исправнога пута ка остварењу вјечнога живота. То изобиље духовнога искуства, потврђеног животом мноштва светитеља и угодника Божијих, који су кроз богослужење примили вјенац светости, даје се нама као очити примјер према коме треба да усмјеримо свој живот. Ради тога је веома важно да сваки вјерник организује свој живот активнијим молитвеним учешћем.

У великом богослужбеном богатству Православне Цркве, њено централно мјесто заузима Божанствена Литургија. Она се јавља ипулсом целокупнога живота Цркве у којој све остале свештене радње и молитве налазе свој смисао и испуњење. Схватити не само Православно богослужење, него и читаво учење свете Цркве немогуће је без правилног разумијевања Божанствене Литургије. Литургија и није ништа друго до учешће и сједињење људи са Богом. Када говоримо о учествовању, онда прије свега мислимо на само приступање светој Тајни односно причешћивање. Међутим активност учествовања се такође огледа и у разумијевању и доживљавању самога смисла и знчаја свете Литургије.

За нас православне хришћане Евхаристија није само символичка радња и сјећање на историјски догађај установљења Тајне вечере. Православна Црква безусловно вјерује да на светој Литургији хљеб и вино постају реално Тијело и Крв Господа Исуса Христа. Због тога се ми под видом хљеба и вина причешћујемо самим живим Богом, који на такав начин испуњава наше и душе и тијела својим животворним Божанством. У светој Евхаристији како кажу свети оци ми постајемо „сатјелесни“ Христу, и због тога причешће није ништа друго до наше обожење. Евхаристија је окосница наше душе, свеза наших мисли, темељ нашег поуздања, наше наде, нашег спасења, нашег свјетла, нашег живота, како каже Св. Јован Златоуст.

Из свега више реченог може се закљућити да један од главних задатака богослужбеног сабрања састоји се у томе да укључи човјека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповједати Бога. Црква нема статички него динамички карактер – она је заједница која се остварује у општењу. Свака личност учествујући у Богослужењу улази у духовне узајамне односе са другим вјерницима и на тај начин ствара Цркву која је зајдица вјерних.Богослужење прије свега привлачи људе једне према другима, а онда и према самом Богу. Јединство човјека са Богом безусловно захтјева и јединство са другима, који тако улази у општење са Њим. Учешће у том радостном догађају руши све разлике међу људима, сједињује све у једно и води нас к остварењу свога вишега назанчења.
Јереј Миладин Митровић

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


Благовести
Срећан и од Бога Благословен Празник Благовештења Пресвете Богородице са жељом да и наша душа постане блага и чиста и увек спремна да служи Господу и Спасу нашему Исусу Христу.Амин!


Док Дјева у соби сеђаше и
Свете Књиге Она листаше,
Гле,Дјева ће зачети и
Сина ће родити,
о томе Она мислеше,
и гле Архангел Гаврил
пред Њом се у том трену појави
и благодатне вести јој објави:
Објави јој да се радује
јер ће бесемено зачети и
Божијег ће Сина родити.
Дјева тада смерно Њему вели:
Ево Слушкиње Господње,
Нека буде како Бог жели.

Радуј се Благодатна ,
Господ је С Тобом!




                БЕСЈЕДА НА БЛАГОВЕСТИ
(Св. Јустин Ћелијски)

КАД се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


Васксење Лазарево


Тропар (Глас 1)
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење,из мртвих си подигао
Лазара ,Христе Боже. Због тога и ми ,као деца , носећи знакове победе, Теби
победиоцу смрти, кличемо:
Осана на висинама,нека је Благословен Онај који
долази у име Господње!

Једном кад Исус тек беше напустио Јудеју и отишао у Галилеју, сазнаде да је његов пријатељ Лазар болестан. Он прозре духом Својим и рече ученицима:
Ова болест није на смрт него на славу Божију, да се прослави Син Божији.
Јер знађаше све што ће се догодити.
И не врати се одмах него остаде у Галилеји још два дана чекајући да Лазар умре и да се наврше четири дана докле Он стигне у Витанију до гроба покојникова.

У Витанији срете га Марта и рече му: Господе, да си ти био овдје не би мој брат умро. Исус јој одговори: Брат ће твој устати.

Марта: Знам да ће устати о васкрсенију, у после дњи дан. Ту науку морала је она раније примити од само га Исуса.

Исус: Ја сам васкрсеније и живот; који мене вјерује ако и умре живеће.

Потом Марија понови речи Мартине: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој.

И заплака се Марија. И заплакаше сви присутни. Тада и сам Господ заплака.

Ударише сузе Исусу.

И дођоше на гроб Лазарев. А то беше пећина, и плоча на отвору. Јер на Истоку многе пећине служе за погреба вање мртвих.

Тада Исус рече: Узмите камен.

Марта: Господе, већ смрди, јер су четири дана како је умро.

А Исус јој рече: Не рекох ли ти да ако вјерујеш видје ћеш славу Божију?

Кад скидоше камен, Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио.

Из овога се види, да је Исус пред тим имао тајну мо литву Оцу свом небесном, кроз коју му је потврћена изве сност да је Отац сагласан са вољом Сина и у овоме делу.

Потом Исус викну Лазара - зовну иза гласа: Лазаре, изиђи напоље!

И изиђе мртвац обавит платном по рукама и но гама, и лице му убрусом повезано.

Тада Исус рече: Раздријешите га и пустите нека иде.

И би тако.




♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱



МОНАХИЊИН ЗАВЕТ


                                 
Царици Милици Сваког раног јутра, пре сунца и пчела монахиња стара умила би лице, са везом у руци под липу би села и красила срмом слова ћирилице. Шаптала би Богу увек сите жеље, проливала сузе у ланено платно. Видовдан јој узе понос и весеље, сад молитвом брани своје племе патно. «Помози ми, Боже, да постанем река, или топли ветар што лагано пирка ил' бар птица сојка што на грани жмирка. Дај да будем, Боже, маховина мека. Реке вечно журе у загрљј мору, са водом се крсти и греси се перу, на ушћу бих срела моју Оливеру, знам да будна чека истамбулску зору. Кад бих била ветар под месецом младим пиркала бих благо, попут развигорца, зато ноћас молим Тебе, нашег Творца, Југовићу младом ране да расхладим. У липиној крошњи поред манастира млада сојка птица топло гнездо свила. Да имам крила, на Косову бих била, чувала бих кости, да их ко не дира. Услиши, Свевишњи, паћеници вољу. Да сам онда била маховина, трава, прострла бих себе по бојноме пољу, у мекост би пала мог Лазара глава. Ја вам, патни роде, записујем завет, из њега вас гледа мог Лазара лице. О, пресвета браћо, послушајте савет: «Биће вас на свету док је ћирилице». Љубостиња чува позлаћена слова, Миличине сузе на платну још стоје, питају са сетом покољења нова: «Чувате ли, децо, лепо писмо моје?» Шест векова мину и година која, Лазар и јунаци изгинуше славно, певаше и они пре Косовског боја: «Ој, Мораво, реко, село моје равно». M.M.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


ПОУКЕ 

У нежном (дечијем) узрасту детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у
восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада
почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима.

Свети Јован Златоуст


Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти.

Свети Јован Златоуст
Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.
Свети Василије Велики

Дај мојој љубави прилику да се покаже. Помози ми да сачувам чисту љубав коју сам препознала. Учини да сваки мој загрљај буде загрљај са Тобом и свака радост да буде са Тобом. Саздај Царство Небеско у мени. Господе, одржи пламен Божанског кандила у мени! Помози ми да зауставим све жеље у себи и постанем горућа свећа пред Тобом.
Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.
Свети Јован Златоуст

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост,тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.
Свети Јован Златоуст
Док не ратујемо и не добијемо битку против наших мана, никакав нас штит не може заштитити.
Ако ради остварења мог успеха неко мора да пати, онда ми тај успех није потребан.






              Мошти и гробови српских
                   владара-светитеља




САБОР СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА

Свети Срби је наслов општег значења и односи се на све свете из српског рода. Установљење култа и канонизацију Срба, Српска православна црква вршила је од почетка 13. века па до данас. Међу првима као свети, помиње се 1205. године Св. Симеон (Немања). Свети архијерејски сабор Спске православне цркве донео је 1962. године одлуку да се као признати светитељи у Српској православној цркви и српском народу поштују и славе светитељи према Именику Срба светитеља.




После свршетка Другог светског рата српска национална историја се све мање предаје и учи у школама. Преовладало је мишљење да ученици треба да се „растерете“ па је тако сведено на минимум поглавље преисторије и ране историје Срба, а већина српских владара пре династије Немањића се уопште не спомиње. Владари и светитељи, чији живот и рад не погодују тренутним идеологијама носилаца власти, бивају гурнути у страну и запостављени у настави, иако је њихова заслуга за српски народ огромна.
У току комунистичке диктатуре у Југославији у настави националне историје нагласак је стављан на тзв. „непријатељске офанзиве“ и догађаје из борбе комуниста за освајање власти. Истовремено, политички идеолози су захтевали да се дâ подједнак простор у настави Хрватима, Словенцима, муслиманима, Албанцима и другима, па за историју Срба више није било места. У садашње време, после пада комунизма, завладала је нова идеологија која тежи да се национална историја потисне из наставе, а да се више учи заједничка историја народа који живе у Европској заједници. Увођењем информативне технологије у наставу ученицима се пружа само оно знање које садржи амерички и „европски“ школски програм. Полако се остварује тежња да у целој Европи сви ученици постану незналице историје сопственог народа.
Са друге стране, непрестано се развија и стимулише туризам. Све више људи путује, посећује археолошка налазишта, музеје, бројне цркве и манастире. Ту се срећу са споменицима, гробовима и моштима владара-светитеља за које никада нису чули. О њима ништа нису учили у школи. Остају запањени када им чувари светиња, или пак мање или више стручни водичи изнесу податке о неком владару или светитељу о коме баш ништа не знају.
Циљ овог текста је да помогне заинтересованима да добију бар извесне, иако веома оскудне, податке о српским владарима-светитељима, чији се гробови и мошти чувају у бројним црквама и манастирима широм Србије. На овај начин заинтересовани, индивидуални посетиоци, као и учесници организованих путовања, моћи ће да усмере своје интересовање према одређеним местима, и моћи ће нешто више да сазнају о својим владарима-светитељима пре него што дођу на поклоњење њиховим моштима или у обилазак њихових гробова.

Свети Јован Владимир

Великомученик Јован Владимир (Владимир је презиме), чудотворац, кнез Дукље од 998. (?) убијен је на Преспи 22. маја 1015. године. Рођен је у једном дебарском селу удаљеном два и по дана хода од Елбасана, у садашњој Албанији. Код Елбасана је подигао манастир, који Албанци зову Син-Ђон, јер су тако звали Светог Јована Владимира. Према византијским изворима, свети Јован Владимир је био добар, мудар, праведан, мирољубив и прави светитељ. На позив македонског цара Владислава дошао је на Преспу, где га је, док се молио у цркви, овај на превару убио. Свети Јован Владимир је подигао поред свог двора, у месту Крајина, цркву посвећену Пресветој Богородици, коју је назвао Пречиста Крајинска. Његово тело је пренето са Преспе и сахрањено у овој цркви. Над свечевим гробом читане су молитве и многи болесници су били исцељени. Из његових моштију ширио се светачки мирис. Господар Албаније, Карло Топија, 1381. године подигао је нови манастир код Елбасана и у њега је пренео мошти св. Јована Владимира, сахрањене са дрвеним крстом који је држао у руци у моменту убиства. Тај крст се сада налази у цркви у селу Вељи Микулићи, на путу Бар–Улцињ. По традицији, православни Срби, муслимани и католици сваке године на Духове у свечаној поворци иду носећи овај крст на планину Румију, упућујући молитве за исцељење Господу и св. Јовану Владимиру.
Култ св. Јована Владимира постоји још од дана његове погибије. Поред православне цркве, признаје га и католичка, као и Албанци муслимани. Приче и легенде о животу св. Јована Владимира нашле су своје место у књигама више писаца и у народним приповеткама.

Свети Симеон Мироточиви,
Стефан Немања

Рођен је вероватно 1113, а умро 1200. године. Био је велики жупан српски од 1168. до 1196. године.
Живот Стефана Немање нам је добро познат. Рођен је у Рибници поред Подгорице као најмлађи син жупана Завиде. Постоји више његових житија (биографија), од којих је најпознатија она коју је написао његов најмлађи син – Свети Сава. Друго житије је написао његов средњи син св. краљ Стефан Првовенчани, а треће познато житије написао је хиландарски монах Доментијан. Стефан Немања је умро као монах у манастиру Хиландар на Светој Гори Атонској на рукама свога сина, Светога Саве, 13. фебруара 1200. године. Осам година после његове смрти отворен је гроб и у њему је нађено нетакнуто тело из кога је текло миро и ширио се светачки мирис. Свети Сава је пренео свете мошти свога оца, Светог Симеона, у царску лавру Студеницу и ту их положио у ћивот 19. фебруара 1208. године. Према Доментијану, прва служба св. Симеону Мироточивом одржана је у манастиру Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан св. Симеона Богопримца. Мошти св. Симеона Мироточивог сада се налазе у манастиру Студеница. У Хиландару се још увек налази лоза коју је засадио св. Симеон, док је у Студеници увенула. На месту где је постојала лоза у Студеници, постављена је 1419. године мермерна плоча. Према култу, зрно грожђа из Хиландара уз пост и молитве св. Симеону помаже нероткињама да добију потомство. Култ. св. Симеона је дубоко укорењен не само код Срба, већ и код Руса, Грка, Бугара и Румуна.

Свети Стефан Првовенчани

Други син Стефана Немање, први српски крунисани краљ, на замонашењу је добио име Симон, а после смрти свети Симон. Умро је 24. септембра 1228. године, када се јавио у сну бугарском цару Борилу и латинском византијском цару Хенриху Фландријском, који су са својим војскама продрли до Ниша. Појава св. Симона их је толико преплашила да су одустали од даљег ратовања. Стефана је за првог српског краља крунисао његов брат, архиепископ Свети Сава, у манастиру Жичи на Спасовдан 1220. године. Постоји једно Стефаново писмо папи из марта 1220. у коме себе назива крунисаним краљем. Постоји више житија Стефана Првовенчаног, а култ је почео да се успоставља још за време његовог живота. Описано је како га је Свети Сава васкрсао из мртвих и како се он, три сата после тога, поново упокојио. Сматра се да је првобитно био сахрањен у земљи, да је његово тело извађено после пројављивања као светитеља и да су због ратних прилика 1687. године његове мошти пренете из Сопоћана у Црну Реку, а одатле 1701. године у Студеницу, где и сада почивају. Једна комисија је у манастиру Фенек 1813. године отворила ковчег св. Стефана Првовенчаног који је био донет у Фенек из манастира Студенице. У ковчегу се налазило тело св. Симона и његова окована икона са честицом Часног крста. По наредби митрополита Стратимировића, ковчег је опет затворен и запечаћен. Године 1958. ковчег је поново отваран и извршено је „пресвлачење“ светих моштију које су шириле угодан мирис.

Свети Сава,
први архиепископ српски

Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, први архиепископ српске цркве, највећи је српски светитељ. О Светоме Сави је много писано, а његов култ је успостављен у народу још за његова живота. Свуда, у целом свету, Срби га увек славе и молитвено му се обраћају у добру и у невољи.
На повратку из Свете земље, у Трнову, у Бугарској, преминуо је на дан Оданија Богојављења, 13. јануара 1236. године. Пошто је преминуо на дан када се према типику нико не прославља, Свети Сава се слави 14. јануара по старом календару, док га Руси славе 12. јануара. Свети краљ Владислав Немањић пренео је из Трнова Савино нетљено тело, што су посведочили бројни архијереји, у манастир Милешева. Као дан преноса моштију светитеља установљен је 6. јануар, када је 1237. отворен ковчег у Трнову. Култ Светога Саве свуда је присутан, а у Трнову, где је првобитно био сахрањен, стално се читају молитве на његовом гробу. У манастиру Милешева налази се гробница у коју је Свети краљ Владислав положио тело Светога Саве. Свечани испраћај тела Светога Саве из Бугарске предводио је бугарски патријарх са архијерејима и свештенством, а тело је примио на граници Србије архиепископ Арсеније са српским свештенством. Према писању Доментијана, Свети Сава се „јавио“ и рекао да га изваде из гроба и да његово тело ставе у средину цркве како би га сви могли видети. Тако је и учињено.
Поред Срба, Светога Саву су увек славили Руси, Бугари и други православни народи. Католичка црква га никада није признала за светитеља. Једино се у Дубровнику и околини увек славио овај светитељ. У свету постоји преко сто храмова посвећених Светоме Сави, а највећи и најлепши је спомен храм на Врачару у Београду, који је по величини други православни храм у свету (после Св. Софије у Цариграду).
Култ Светога Саве је био толико јак да је представљао стуб отпора српког народа против Турака. Зато је Синан Паша 1594. године наредио да се тело Светога Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали на Врачару, да му се пепео разбаца како Срби не би имали више коме да се моле. Изгледа да спаљивање није било потпуно. Сачуване су обе руке које су вероватно биле ван средишта ватре. Савину десну руку је откупио Никола Бошковић 1688. године и предао је језуитима. У Тројици Пљеваљској чува се лева Савина рука. Ђакон Атанасије Даскало пише 1667. да није изгорело цело Савино тело и да су неки делови спасени.
Тешко је побројати све догађаје из живота Светога Саве, сва његова дела и сва чуда која су се дешавала. Изгледа да на свакој стопи српске земље, као и у другим земљама и местима кроз које је пролазио, налазимо трагове његових дела. Свети Сава је један од највећих српских православних светитеља. Био је хиландарски монах, имао је седиште у Студеници и Жичи, имао је два гроба – у Трнову и Милешеви, а пепео му почива на Врачару у Београду.

Блажена краљица Јелена Анжујска

Супруга краља Уроша I, Јелена Анжујска, из светородне француске владарске породице, удала се за краља Уроша I око 1250. године. После мужевљеве смрти, замонашила се у цркви св. Николе у Скадру. Она је прва српска краљица која је подизала цркве и манастире у своје име. Основала је прву девојачку школу и сиротиште поред свог двора у Брњацима на извору реке Ибар. Ту је и умрла 8. марта 1314. године. Још за живота
народ ју је прозвао Света Јела. Сахрањена је у Брњацима на веома свечан начин. Краљ Милутин је дошао на сахрану из Скопља, тадашње српске престонице, архиепископ Сава III стигао је из Пећи, а служио је епископ рашки Павле и многи други. Три године после смрти (1317) јавила се Јелена Анжујска у визији једном монаху у својој задужбини, манастиру Градац, и рекла да се њено тело извади из блата и стави пред посетиоце. После свеноћног бденија рашки епископ Павле је отворио гроб и нашао њено нетакнуто тело из кога се ширио миомирис. Тада је пренета и сахрањена у десној гробници у манастиру Градац. Седамдесетих година XX века Републички завод за заштиту споменика културе Србије вршио је радове у циљу обнове манастира Градац. Том приликом је отворена гробнице Јелене Анжујске. Нађене су њене мошти, као и други скелети у осталим гробницама у цркви. Мошти Јелене Анжујске је разбацала Ц. Јуришић, археолог Републичког завода, која се увек трудила да уништи трагове српских владара или светитеља. Иста особа је разбацала и мошти краља Уроша I у Сопоћанима, и то без потребног антрополошког прегледа и стручне документације. Гробница Јелене Анжујске у Градцу је сада празна, а мошти су, наводно, закопане „негде“ испод пода цркве.

Свети Стефан Драгутин (краљ 1276–1282.)

Стефан Даргутин је био старији син краља Уроша I. Описан је као аскета, спавао је у гробу на трњу и камену. Носио је оштру ланену кошуљу са појасом од трске који му се усецао у кожу. Монашко име му је било Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године у Дебрцу и пренет је у манастир Ђуређеви Ступови, где му се гроб налазио десно од врата у капели која је постављена уз северозападни део цркве. Зна се да су његове мошти ту лежале све до 1597. године, а даље се не зна тачно шта је са њима било. У манастиру Дечани се чува реликвијар са његовом десном руком. Његов култ постоји само код Срба и Руса.

Свети краљ Милутин

Подигао је више цркава и манастира у Србији него сви Немањићи пре њега. Зна се за 42 цркве у Србији, а подизао је цркве и на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији, Јерусалиму и у Призрену. Био је краљ од 1282. до 1321. године. Умро је 29. октобра 1321. године, а прославља се 30. октобра. Смрт га је задесила у Неродимљу, на Косову, одакле је пренет у манастир Бањска. Две и по године од његове сахране, у пролеће 1324. године, почела су се јављати чуда на његовом гробу. Тада је отворен његов гроб и нађено нетрулежно тело. Када је за то сазнала његова жена Симонида, одмах се замонашила. Мошти Св. краља Милутина биле су у Бањској све до пораза на Косову. После тога су пребачене у Трепчу, одакле их је митрополит Силоан пренео у цркву Св. Ђорђа у Софији (вероватно око 1460. године). Из моштију се увек ширио светачки мирис. На Лазареву суботу 11. априла 1831. године турски паша Али-бег избацио је мошти Св. краља Милутина на земљу. После су похрањене у цркву Свете недеље, која је дигнута у ваздух 1926/27. године, али је тело краља Милутина остало потпуно очувано.
Свети краљ Милутин сада почива у цркви која се назива Свети краљ, у Софији у Бугарској, где је одавно успостављен његов култ који се изузетно поштује, као и код Срба. Славе га и други словенски народи, у првом реду Руси. У Србији се култ светог краља Милутина одржава од 1324. године и њега је још св. Стефан Дечански називао светитељем. Католичка црква је била против канонизације Св. краља Милутина, а Данте га је у својој „Божанственој комедији“ бацио у пакао.

Свети краљ Владислав

Као други син св. Стефана Првовенчаног, наследио је на престолу свога брата Радослава и владао десет година, од 1234. до 1243. Крунисао га је Свети Сава. Био је искрено одан православљу и својој отаџбини. Још пре крунисања за краља подигао је око 1225. године манастир Милешева, чија је црква посвећена Вазнесењу Христовом. У тај манастир је пренео из Трнова у Бугарској мошти Светога Саве. Манастир Милешева је један од најзначајнијих српских манастира и у свету је познат по дивним фрескама, а фреска „Бели анђео“ је најлепше дело српског средњовековног сликарства. Пошто су се мошти Светога Саве налазиле у Милешеви, сматрало се да ту треба да буду крунисани српски краљеви. Тако је у Милешеви крунисан краљ Твртко. У Милешеви се налазила велика школа за образовање свештеника, монаха и писмених људи из народа. Ову школу је похађао и везир Мехмед паша Соколовић, чији је рођени стриц био игуман манастира. Мехмед паша је имао 17 година када су га Турци узели из Милешеве и одвели у јаничаре.
Свети Николај Српски у своме „Охридском прологу“ пише да се св. краљ Владислав одликовао милошћу према бедним људима. О основном опредељењу и погледу на свет овога нашега владара довољно говори већ и чињеница да се на новцу потписивао као „Раб Христов Владислав“.
У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља у коме су били сахрањени и манастирски ђаци. Палеопатолошким прегледом, који је извршио антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврђено је да је главни узрок смрти била туберкулоза. Скелети ових ђака су после извршеног прегледа сахрањени у заједничкој гробници уз јужни зид цркве. У току радова у цркви откривен је гроб Св. краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Св. краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

Свети краљ Стефан Дечански

Син Св. краља Милутина, Стефан, назван је Дечански јер је сазидао један од најзначајнијих и најлепших манастира у Србији – Високе Дечане. Владао је као краљ од 1321. до 1331. године. Око 1310. је подигао буну против оца, краља Милутина, али је изгубио битку, био ухваћен и ослепљен. Отац га је послао у Пантократоров манастир у Цариграду, где се налазила болница за лечење слепих. Ту је провео седам година, од 1310. до 1317. године. Прво велико чудо које се приписује св. Стефану Дечанском је када му се после молитви св. Николи повратио вид. После св. краља Милутина на престо је ступио св. краљ Владислав, Драгутинов син. Када се утврдило да св. Стефан Дечански није више слеп, Владислав се повукао и препустио престо Стефану. За време своје владавине дошао је у сукоб са властелом. Великаши су се побунили, ухватили св. Стефана Дечанског и одвели у Звечан, где је и умро 13. септембра 1331. године. Неки страни извори говоре да је био удављен. Сахрањен је у гробници коју је подигао за живота, на јужној страни наоса у Високим Дечанима. Седам година после смрти јавио се у виду светлог човека који је рекао еклезијарху манастира да се његово тело извади из земље. Свети Архијерејски Сабор је отворио гробницу и нашао нетрулежно Стефаново тело. Мошти су положене у ковчег и сада се налазе у манастиру Високи Дечани. Из разних крајева земље стално долазе болесници да се моле крај његовог ћивота. После молитви, уз помоћ св. Стефана Дечанског, враћају се исцељени. Нарочито му се обраћају слепи и они који болују од болести очију. Његов култ је успостављен још док је био жив. Први пут је поменут као „свети цар“ на једном крсту из 1330. године који се чува у Дечанима. Његов син, цар Душан, такође га је називао светим. Посвећене су му многе цркве. Велики број породица га слави као крсну славу. Неки га идентификују са Светим Мартином (Мратом), који се прославља на исти дан. Његов манастир Високи Дечани је већ више векова место где долазе, поред болесника, и нероткиње да се помоле за пород, као и умоболни који траже утеху. Поред манастира се налази свети извор на коме се слепи умивају, молећи се да им се поврати вид. Многи људи траже да им Свети краљ постане кум. Тада игуман манастира преузима улогу кума. Култ св. Стефана Дечанског је, осим у Србији, веома раширен у Русији и другим земљама.
Св. Стефан Дечански је имао тежак и мученички живот. У раној младости је био талац на двору татарског кана. Био је ослепљен и проживео седам година без очињег вида. За краљевања морао је да води ратове против Бугара и против Византије, а имао је и сталне унутрашње борбе са домаћом властелом и разним јеретицима, нарочито са вођама тзв. акидинске јереси, које је прогонио из Србије.
За време Првог светског рата Бугари су однели његово тело, али су после рата морали да га врате у Дечане.

Цар Душан Силни

Владао је као краљ од 1331. до 1346. године, а потом као цар 1346. до 1355. Никада није проглашен за светитеља и никад није установљен његов култ, иако је био најзначајнији српски владар свих времена. Помињемо га само зато јер се његове мошти налазе у ћивоту у Цркви св. Марка на Ташмајдану у Београду. Цар Душан је у Призрену подигао Цркву и манастир светих Арханђела Михаила и Гаврила. У тој цркви се налазио и његов гроб. Турци и Шиптари су тај манастир рушили, спаљивали и претварали цркву у џамију. Професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, приликом отварања гробнице цара Душана извадио је његове, делом оштећене, мошти и склонио их да би их сачувао. После смрти др Грујића, његов синовац је нашао мошти и дао их на преглед антропологу Србољубу Живановићу. По његовом савету, мошти су предате Патријаршији Српске Православне Цркве у Београду. Године 1965, по одлуци Светог архијерејског сабора и уз благослов Његове светости патријарха Германа, мошти су свечано пренете из Патријаршије у Цркву св. Марка на Ташмајдану и положене у ћивот који се налази уз јужни зид цркве на почасном месту.

Свети цар Урош

После смрти цара Душана, српски престо наслеђује његов деветнаестогодишњи син Урош, који је владао од 1355. до 1371. године. Умро је 4. децембра 1371. године. Подигао је, заједно са мајком, манастир Матејић и Цркву Свете тројице у Скопљу. Двеста једанаест година након смрти јавио се неком пастиру са Овчег Поља, који је онда извадио његове мошти из гроба. Народ је масовно долазио да се поклони моштима и да се моли за исцељење. Урошеве мошти су лежале у земљи од 1371. до 1583/84. године. Тада су извађене, стављене у ћивот и чуване у Манастиру Успенија Богородице у Неродимљу на Косову. Монах Христофор је 11. маја 1705. године пренео Урошеве мошти у манастир Јазак на “Светој Фрушкој Гори“. Једна Урошева кост се налази у дрвеном ћивоту из 1720. године у Студеници. По налогу митрополита Мојсија пренете су Урошеве мошти 1726. у Крушедол, па затим 1730. у Врдник. Митрополит Вићентије је 1731. године вратио мошти у Јазак. Хрвати католици, који су пустошили фрушкогорске манастире и уништавали православне светиње, угрозили су и мошти Светог цара Уроша. Срећом, професор Богословског факултета у Београду, др Радослав Грујић, после интервенције код немачких окупационих власти, успео је да спасе ћивот са моштима св. цара Уроша и пренео га је у Београд 14. априла 1942. године. Ту су се налазиле у Саборној цркви. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је донео одлуку да се мошти врате у манастир Јазак, где се сада чувају у цркви. Цар Урош је проглашен за светитеља у XVI веку. Његов култ је раширен у првом реду на Косову и у “Светој Фрушкој Гори“. У Русији постоји његов култ од XVII века. У Неродимљу је подигнут манастир цара Уроша, а са јужне стране се налази свети извор Царевац.

Свети кнез Лазар Хребељановић

Рођен је у граду Прилепцу код Новог Брда, јужно од Приштине. Води порекло од Немањиног најстаријег сина Вукана. Владао је од 1371. до битке на Косову 1389. године, када је погубљен. Одмах му је успостављен култ, а никоме од наших светитеља није написано толико похвала и служби колико је написано кнезу Лазару, који се убраја међу највеће српске светитеље. Његово тело је сахрањено у Цркви Вазнесења Господњег у Приштини. Годину дана после смрти његови синови Стефан и Вук откопали су очево нетљено тело и понели га у Раваницу. На том путу застали су у Павлици. Забележено је да је кнегиња Милица ту, у Павлици, пала у несвест видевши тело свога мужа. Из моштију се ширио светачки мирис. Мошти св. кнеза Лазара лежале су у Раваници све до сеобе Срба 1669. године, када су пренете у Сент Андреју, где су се налазиле четири године. Потом су 1697. године пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори, који је тада добио назив Раваница. За време ратовања са Турцима 1716. године мошти су пренете у Футог. У току немира 1848. мошти су склоњене најпре у Фенек, затим у Кленак, а потом су враћене у Врдник. Током Другог светског рата архимандрит Лонгин је пренео мошти у манастир Бешенево. Због дивљања католика Хрвата, мошти су биле угрожене. Хрвати су их отели и однели у Загреб. После интервенције код немачких окупационих власти, Хрвати су пристали да врате мошти које су пренете у Саборну цркву у Београду 14. априла 1942. године. Крајем осамдесетих година XX века, мошти су ношене кроз многа места у српским земљама, да би по одлуци Светог архијерејског сабора коначно биле враћене у задужбину кнеза Лазара – Раваницу, коју је сам одредио за место свог вечног починка. Непосредно пре отпремања моштију на пут по српским земљама до Раванице, антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић, утврдио је да је сачувано тело од врата и рамена до стопала. У разним временским периодима узимани су делови да би се уградили у антиминсе или часне трпезе у црквама и манастирима. Глава је одвојена од тела, и на њој су сачувани мишићи; недостаје коса; ушне шкољке су ситне, а у потиљачном пределу постоји отвор услед постморталне повреде. Очи су очуване, као и језик. Лева рука, од које су очуване подлактица и шака, одсечена је у раменом зглобу.
Екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије из Београда, која је вршила ископавања у манастиру Манасија 2006. године, мислећи да се у откопаној владарској гробници Лазаревића налазе мошти сина кнеза Лазара – Стефана, уз благослов надлежног браничевског епископа Игњатија, отишла је у Раваницу да узме узорак Лазаревог тела ради ДНК-анализе. Том приликом су мошти св. Лазара доста оштећене. Одсечена су мека ткива изнад бутне кости и узет је исечак кости дугачак 2,5 центиметара. Ово сасвим непотребно одсецање и скрнављење моштију св. кнеза Лазара извршено је на захтев Завода за заштиту споменика културе Србије, чији је основни задатак да у првом реду забрани оштећења споменика и сачува мошти светитеља. До оштећења је дошло и уз благослов надлежног епископа СПЦ, коме је црква поверила да се стара о светим моштима и да спречи њихово скрнављење.

Свети деспот Стефан Лазаревић

Старији син Св. кнеза Лазара, Стефан, рођен је вероватно око 1373. године. Умро је 19. јула 1427. године по старом календару. Тако се овај светитељ прославља 1. августа по новом рачунању времена. Његово житије написао је у Грчкој, више година после деспотове смрти, по сећању, Константин Филозоф. То житије је изгубљено, али постоје преписи из доцнијих векова. Два таква преписа је објавио Ватрослав Јагић 1875. у „Гласнику Српског ученог друштва“. Стефан је владао заједно са мајком Милицом као кнез од битке на Косову 1389. до 1402. године, а од тада до своје смрти 1427. као деспот. Деспотска титула је била по рангу виша од титуле краља. Био је државник, витез и ратник, али пре свега мудар и од ране младости веома побожан човек. Његов лични живот био је скоро монашки. На његовом двору није била дозвољена свирка, певање или шупљи и непотребни разговори. Зидао је цркве и манастире. Највећи његов манастир је Манасија, подигнута као утврђени град са једанаест кула. Ту се налазила чувена Ресавска школа у којој су преписиване црквене књиге. Био је веома скроман, па је за место свог вечног починка одредио најмању од свих цркава које је подигао – манастир Копорин, код Велике Плане. У Београду је подигао три цркве – Успеније Богородичино, Три јерарха и Цркву светог Николе, а град Београд прогласио је за престоницу Србије. Његов култ успостављен је у моменту његове смрти, 19. јула 1427. године. Умро је у пети сат по црквеном рачунању времена, што је подне по садашњем рачуну. Била је субота. Смрт га је задесила у месту Глава или Главица. У том моменту у Београду је ударио страшан гром. Београд је прекрио мрак. У цркви су попадале иконе са олтара и поређале се у поретку као на Страшном суду. Одмах је установљен његов култ и у Руској цркви, али се у Србији за то није знало. Сам народ је долазио у манастир Копорин не знајући да је ту сахрањен св. Стефан; народ је једноставно осећао потребу да се моли управо ту и веровао је у исцељење захваљујући молитвама св. Деспоту. Уз манастир се налази и свети извор. Пред Први светски рат покренут је поступак у Светом архијерејском сабору СПЦ да се канонизује св. деспот Стефан, али је поступак одложен због избијања рата. Патријарх Димитрије је прогласио за светитеља деспота Стефана у Београдској митрополији 1927. године. Током више векова манастир Копорин је много пута рушен и обнављан. Регионални завод за заштиту споменика културе из Крагујевца је, почевши од 1974, изводио радове на заштити и обнови цркве. Том приликом је испод ктиторске фреске, на којој је приказан св. деспот Стефан са копоринском црквом у руци, пронађена уз јужни зид његова гробница која је, према дословним речима епископа браничевског г. Хризостома, „прилично аљкаво и нестручно ископана од стране археолога Завода из Крагујевца, Марина Брмболића“. Епископ Хризостом је више пута изразио незадовољство радом археолога из крагујевачког Завода. Пошто је посумњао да су у ктиторској гробници нађене мошти св. деспота Стефана, затражио је да се изврши стручни преглед. На молбу Његове светости патријарха Германа и надлежног епископа браничевског г. Хризостома, антрополошки и палеопатолошки преглед и идентификацију моштију извршио је антрополог из Лондона, проф. Србољуб Живановић. Лабораторијска истраживања су трајала од 1983. до 1989. године, а анализе су извршене у Београду, Британском музеју и Болници св. Бартоломеја у Лондону (која је основана још 1123. године). Целокупан антрополошки преглед и вештачење снимао је Научни програм Радио-телевизије Београд. По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ, мошти св. деспота Стефана су положене у ћивот који је израдио вајар Небојша Митрић, аутор споменика св. деспоту Стефану на Калемегдану и аутор крстова на Храму светога Саве у Београду.
Приликом извођења радова у манастиру Манасија 2006. године екипа Републичког завода за заштиту споменика културе Србије пронашла је у цркви владарску гробницу Лазаревића. У жељи за славом и медијском промоцијом, екипа је јавно објавила да су пронашли гроб и скелет св. деспота Стефана пре него што су извршили било каква стручна испитивања. Доцније се показало да је ту био сахрањен млађи брат св. деспота Стефана – Вук, коме су Турци одсекли главу. Одсечена глава је пронађена поред скелета трупа, испод левог лакта. ДНК анализа је утврдила да је глава припадала сину св. кнеза Лазара, али то није утврђено и за труп. Можда је приликом преноса посмртних остатака погрешно пренет труп неке друге особе (можда унука св. кнеза Лазара) погубљене заједно са Вуком (Турци су заједно са Вуком погубили одсецањем глава још неколико особа које су бацили у заједничку јаму недалеко од Пловдива у Бугарској).
Републички завод за заштиту споменика културе Србије и управа манастира Манасија нису дозволили ниједном стручњаку, нити иједној научној или стручној институцији да виде скелет или налазе у Манасији, већ су их сакрили тако да нико није у стању да потврди или оповргне тврдње екипе коју је предводио археолог Марин Брмболић.
Култ светитеља у манастиру Копорин постојао је од смрти св. деспота Стефана још у XV веку, док таквог култа у Манасији никада није било. Приликом антрополошког прегледа моштију св. деспота Стефана у Копорину црквом се ширио светачки мирис, што је истакнуто пред камерама Радио-телевизије. Такве појаве светачког мириса никада није било приликом рада у манастиру Манасија. На жалост, морамо приметити да је и овога пута Републички завод за заштиту споменика културе Србије поверио радове у Манасији екипи која није била довољно стручна за обављање антрополошких испитивања. Поред тога, Завод се није потрудио да се рад у Манасији правилно и јавно документује.

Мошти крушедолских светитеља и владара

Манастир Крушедол на „Светој Фрушкој Гори“ посвећен је Благовештењу, а грађен је од 1509. до 1516. године. Задужбина је деспота Ђурђа Бранковића, потоњег митрополита Максима. Стицајем околности, овај храм нису разорили Хрвати у Другом светском рату, али су га опљачкали и спалили његову веома богату и значајну библиотеку са мноштвом средњовековних књига, које су заувек уништене. Хрвати су однели у Загреб све манастирске драгоцености (у двадесет великих сандука), као и иконостас који је после Другог светског рата враћен и предат Музеју Српске православне цркве у Београду. У манастиру су сахрањене многе знамените личности: краљ Милан Обреновић, кнегиња Љубица, патријарх Арсеније Чарнојевић, Стеван Шупљикац и многи други. У манастиру се чувају и делови моштију блажене Мајке Ангелине, деспота Јована и деспота Стефана Слепог.

Свети Стефан Нови (Слепи) Бранковић

Владао је као деспот само од 1458. до 1459. године. Оженио се у Скадру 1460. године Ангелином (потоњом Блаженом мајком Ангелином). Умро је 9. октобра 1476. године. После смрти над његовим гробом се појавила светлост, па је гроб отворен и у њему нађено цело његово тело нетрулежно. Мошти су пренете у Крушедол, највероватније 1515. године. Над његовим моштима су се дешавала чуда. Данас је остало сачувано само десно стопало.

Свети Јован Бранковић

Био је последњи деспот српски. Владао је од 1493. до смрти, 10. децембра 1502. године. Три године после смрти извађено је из гроба његово нетљено тело. Мошти су се налазиле у Крушедолу све до 1716, кад су их Турци спалили заједно са црквом.

Свети Ђорђе ( Максим) Бранковић

Манастир Крушедол је његова задужбина. Владао је као деспот српски од 1486. до 1495. Био је ожењен Изабелом Арагонском, али се развео 1497. године, када се и замонашио, добивши име Максим. Постављен је за архиепископа влашког, а потом митрополита београдског и сремског. Рођен је 1461. године, а умро је 18. јануара 1516. године. Он је последњи изданак породице Бранковић. Седам година после његове смрти отворена је гробница у којој је нађено цело тело из кога се ширио светачки мирис. Мошти су исечене на делове и спаљене заједно са црквом 1716. али је очуван део леве руке – подлактица и шака. Култ Максима Бранковића је успостављен седам година после његове смрти.

Света Ангелина (Блажена мајка Ангелина) Бранковић,
деспотица српска

Била је жена св. деспота Стефана Слепог. Замонашила се после мужевљеве смрти и живела је у цркви коју је подигла у Крушедолу поред манастира. Ту је и умрла. Неколико година после смрти нађено је цело њено тело у гробу. Њене мошти су тада пренете у манастир Крушедол. Умрла је 30. јула између 1516. и 1520. године. Приликом паљења манастира Крушедол Турци су 1716. године спалили и њене мошти. Сачувана је само десна шака и део подлактице. Њен култ је веома раширен, нарочито у Срему.

Свети Стефан Штиљановић

Господар Моровића, св. Стефан Штиљановић, по предању је потицао из племена Паштровића. Прославио се као заштитник сиротиње и целог свог народа. Умро је после 1540. године и сахрањен на гробљу. Када се изнад његовог гроба појавила светлост, Турци су откопали гроб који се налази у Сиклусу на брегу Ђунтир. Његово тело је било очувано. Култ му је успостављен вероватно 1544. или 1545. године. Монаси манастира Шишатовац откупили су од Турака тело св. Стефана. Да би добили потврду да се ради о светитељу, монаси су једну руку однели у Цариград васељенском патријарху, који је руку целивао, одслужио службу и установио култ. Жена св. Стефана Штиљановића, Јелена, тада је постала монахиња Јелисавета. Када је умрла, сахрањена је на десној страни припрате у Шишатовцу. Њене мошти су извађене из гроба и стављене у ћивот њеног мужа 26. маја 1780. године. Почетком Другог светског рата католици Хрвати су дограбили мошти св. Стефана Штиљановића и бацили их у свињац. Његов златни крст и друге драгоцености су опљачкали и однели у Загреб. После интервенције код немачких окупационих власти, Хрвати су 14. априла 1942. године дозволили проф. Радославу Грујићу са Богословског факултета у Београду да покупи остатке св. Стефана Штиљановића и да их пренесе у Београд, где се сада чувају у ћивоту постављеном пред олтаром у Саборној цркви. Католичка црква је вековима покушавала да оспори култ св. Стефана Штиљановића разним смицалицама – „пером и речју“, али без успеха. Мрзели су га и зато што је донео из Паштровића у Војводину Душанов законик.
ЛИТЕРАТУРА:

1.Пурковић, Ал. М. – Српски владари, Виндзор, Канада, 1958.
2.Павловић, Л. – Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј Смедерево, Смедерево, 1965.
3.Поповић, Сп. Ј. – Житија светих, Манастир свете Ћелије, Ваљево, 1991.
4.Велимировић, Н. (Св. Николај Српски) – Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2000.
5.Живановић, С. – Антропологија и палеопатологија, Пешић и синови, Београд, 2006.
6.Нерешена Тајна владарске гробнице Лазаревића у манастиру Манасија, Европски институт за проучавање древних Словена, Лондон, 2009.
Србољуб Живановић















Ко је дакле највећи у царству небеском?



У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: Ко је дакле највећи у царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. И који прими такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског.
– Јеванђеље по Матеју, глава 18:1-10


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

ЦРКВА НАС "ВЕЗУЈЕ" ДА ДУХОВНО
           НЕ БУДЕМО ПОГУБЉЕНИ 

Били су дошли неки студенти и говорили су баш овако:
- Ма шта је то што ради Црква ? Немој ово, немој оно. Има догмате овде, каноне онде, стално нам ограничава слободу..
Отац Пајсије, виспреношћу којом се одликовао, рече:

- Бре, момци, добро, ја сам избеглица, али сам живео у месту Коница и знате како тамо горе има много планина. Људи тамо немају где да обрађују земљу, нема равница итд. Зато, где год би наишли на мало земље, покушали би да засаде нешто кукуруза. Тако једанпут, тада када сам био у тим крајевима, разболео сам се. Кренуо сам и ишао горе ка манастиру Стоми пешице. Прошао сам поред неког села и наишао на двоје деце од три до пет година, завезане конопцем око струка о једну смокву !.. Призор ми се уопште није допао и помислио сам: ови родитељи мора да су варвари, кад држе децу тако везану... Сигурно су негде отишли а децу оставили везану, како им не би побегла. И тако, како ми се то заиста није допало, прошао сам кроз село и након неколико метара угледао ораницу над веома стрмом провалијом. Из дубине чуо се жубор реке која је туда текла. Тамо сам видео нешто што ме оставило без речи: једног човека како седи на крају оранице, пуши, а око струка имаше везан један канап. На другом крају канапа била му је везана жена, о струку такође, и копала је, Жена је била кост и гола кожа. Било је страшно и гледати је. Мушкарац је пушио ратоборно. Е, тад ми се сјурила крв у главу и ја му рекох: "Бре, зар вас није срамота? Какви сте ви то нељуди? Какво ли је ово село? Везујете децу, везујете и жене?"! Човек угаси цигару црвенећи од стида, устаде са поштовањем и рече: "Оче, да,ти кажем нешто. То што радим и везујем своју жену, не чиним из било којих других разлога, него из безбедносних. Видиш ли овде? Ако само мало човек који ради овде згази ногом незгодно, пашће у провалију и убиће се. Ако ја сам радим овде, само мало непажљиво да згазим, пашћу у понор и бићу мртав. Завићу у црно своју кућу. А овако како сада радим везујем своју жену, она је осигурана и барем ће бити кукуруза да једе цела породица". Тако разоружа мене човек овим својим речима.

Тада о. Пајсије погледа право у очи студенте и рече им: - Дакле момци, то. чини и наша Црква. Ми мислимо да нам она ограничава слободу. Не ограничава она нама слободу, благословене душе, него нас чува, пошто смо као неукроћена деца и немоћне женице и с времена на време нас кушају наше помисли. Ђаво пред нас само износи логику и ми желимо да све прође кроз њен суд. Зато нас Црква "везује", како би нас унапред заштитила да не паднемо у провалију јереси и духовно будемо погубљени. Да будеш овде погубљен телесно, ех, то не игра велику улогу. Али да изгубиш вечност, то је ужасно. Зато нас Црква на овај начин везује.
текст из књиге "Старац Пајсије Светогорац Чувајте душе"



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


Зашто хришћани губе љубав?
Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање.


Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“

Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства.

Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог.

Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова.

Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима.

Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде.

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке.

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.


У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих.

Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву – били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи.

Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви.

У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи.

Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века.

Архимандрит Рафаил Карелин


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


ЦРКВИ СУ ПОТРЕБНИ РЕВНИТЕЉИ ......



Ревнитељи су нам потребни. И ништа у наше време није тако потребно Цркви Божјој као ревнитељи, који су чули и к срцу примили реч великог Апостола Христовог: Будите огњени у духу, служите Господу (Рим. 12.11). Божја истина јесте као огањ у човеку; мора да гори и светли унаоколо. О томе сведочи пророк Јеремија, који се једном био зарекао да више не говори о Богу отпадничким синовима Израиљевим, али се није могао уздржати на дуго, јер, вели, би у срцу моме као огањ разгорио а затворену костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више (Јерем. 20.9). Таква је ревност за истину Божију.
Ревнитељи лажи често називају ревнитеље Истине фанатицима. И ова реч је на језику њиховом лаж. Фанатици су били одувек само ревнитељи лажи, јер фанатици су они који лако и брзо улазе у крв својих противника. Такви су фанатици били фарисеји, који су пролили потоке крви светих Пророка и Апостола. Такви су фанатици били аријанци, који су се служили огњем и мачем да униште православне носиоце Истине. Такви су фанатици у наше време (тридесетих година овог века- прим. Светигоре.) јудаизирани безбожници московски, који са демонском јарошћу муче и убијају православне Русе. Такви су фанатици одувек били сви безбожници (Нерон, Калигула) и сви јеретици.
Дух Истине није дух фанатизма; дакле, ни дух Православља није дух фанатизма. Ревност за кућу твоју изједе ме (Пс. 69.9), речено је за Спаситеља. Човек са ревношћу за Истину Божију, дакле, једе самога себе, док ревнитељи лажи, фанатици, једу друге. Наш духовни отац и Христов апостол Павле разликује ревност по разуму од ревности не по разуму. За своје земљаке он каже: Имају ревност, али не по разуму (Рим. 10.2). Не по разуму и не за разумно, него неразумно за неразумно, онако као цар Израиљев Јуј, који је косио непријатеље Божије као траву, а после се клањао златној јуници.
Христос је за нас оваплоћени врховни Разум, и ко ревнује за Њега, ревнује за Разум и по разуму. Исти апостол Павле наређује Филибљанима: једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља (Филиб. 1.27).
А његов брат и друг у апостолској служби, свети Јуда, опет моли говорећи: пишем вам молећи да се борите за праведну вјеру (Јуда ст. 3). Ревновање за веру у Господу Христу, дакле, није неки сувишак наше службе Богу него заповест и наша постојана дужност, без које су нам врата спасења закључана.
Црква наша није без ревнитеља. Има их доста, али то опет није доста. Кад сви који се крсте православним крстом буду ревнитељи, онда ће тек бити доста ревнитеља.
Док су оци били под Турцима, сви су били ревнитељи вере своје, и по цену живота нису од те вере отпадали. Данас пак, у слободи, размножили су се и отпадници од вере и јеретици, те се борба за Истину мора продужити у слободи исто онако као и у неслободи.
За то су нужни борци, т.ј. ревнитељи, који ће као пророк Илија говорити: Ревновах веома за Господа Бога над војскама, јер синови Израиљеви, (сада: неки синови Православља) оставише завјет твој (1Цар. 19.10).

Свети НИКОЛАЈ Охридски и Жички


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱





                         Патријарх Павле о молитви  






Учитељи Цркве и Свети Оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе, она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа. 

Када је време молитви, не бави се никаквим послом јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужи молитву јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно са тобом. ...

Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито велико силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава ради духовне помоћи. ...

Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, Свети Оци поручују да се ум-разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и за слабе. ...

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом. У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила. Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста. За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу. ...

Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добија од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за шта се молио због тога што би му то послужило на зло.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


СВАКО ВЕЧЕ, ПРЕД САН, СТАНИ ПРЕД БОГА И СВОЈУ САВЕСТ








Сада бих желео да кажем нешто и о томе на који начин увече, када је дан већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан.
Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав.
Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: "Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се?" Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота.
Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: "Опростите!" - или онима које смо дубоко волели: "Збогом!.." Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом.
Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: "Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?.." Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно - добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се...
И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога?.. Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: "Како да не! Наравно да желим..." Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да из дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом.
А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће?.. Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога...
Управо о овом сусрету и о овој унутрашњој борби између онога што нас привлачи и Бога, Који ћутке стоји и Којег смо оставили, рећи ћу нешто у следећој беседи.
Митрополит Антоније Блум



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱




Правила поста




Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље.
Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже свети Јован Златоусти: "Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње".
На питање: која је мера поста? св.Василије Велики одговара: "У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, паштили око спремања омиљених и скупих јела"

Света Црква је установила постове:
1) Опште постове обавезне за све хришћане. То су: Ускршњи пост, Апостолски, Богородични и Божићни пост, затим среда и петак преко целе године, Воздвижење Часног Крста,Усековање и навечерје Богојављења ( Крстовдан ).
2) Месни пост установљен на појединим местима поводом какве несреће, поплаве,болести и слично.
3) Посебан пост по нарочитом обичају или по налогу духовника.

Ускршњи пост. Овај пост се још зове Света четрдесетница или Часни пост. Уз овај пост Црква везује и пост Страсне седмице, у спомен страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа.
У току овога поста не једемо месо, сир јаја, рибу ни уље. Само се суботом и недељом разрешава уље и вино. Разрешење на уље и вино бива још и на Обретење главе Све.Јована Крститеља и на Младенце. Рибу пак једемо само на Благовести (уколико не падне у Страсну седмицу) и на Цвети. Ако Благовести пре Цвети, дан пред Благовести разрешава се на уљу и вину ( Типик, 32 гл ).
Прве недеље Часног поста понедељак и уторак без ичега. Ко не може једе хлеб и течност ( чај или компот) и то после вечерње службе (све ово по разрешењу тј. благослову - дозволи духовника односно свештеника).
Велики Четвртак. Једе се једанпут и то после свршетка Свете Литургије која почиње у 14.оо часова ( Велики типик од Николајевића, гл. 16).
Велики Петак. Не окуша се ништа (по благослову разрешење на хлеб и чај).
Велика Субота. По завршеној Литургији једе се хлеб и вода (сухоједеније).
Литургија почиње по правилу у 16.оо ( Велики типик од Николајевића, гл. 16), а код нас обично у 13.оо часова.
Ако који епископ или презвитер или ђакон или појац Свету Велику Четрдесетницу не пости и сваку среду и петак (осим немоћи) да се свргне, а ако је световњак да се одлучи из Цркве (69. правило Светих Апостола).
Апостолски пост. Зове се још и Петров пост.
У овом посту 3 дана (понедељак,среда и петак) не једе се уље и не пије се вино, већ се пости до деветог часа (3 сата по подне) и у те дане заступљено је сухоједеније (хлеб и вода).
Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба(Типик,гл.33).
Богородични пост.Зове се још и Успенски или Госпојински. По строгости овај пост долази одмах иза Ускршњег. Понедељком,средом и петком постимо до деветога часа дана (3 сата по подне) и упражњавамо сухоједеније (хлеб и вода).Уторком и четвртком спрема се храна на води тј. без уља. У суботу и недељу храна је са уљем и дозвољено је пити вино. Разрешење на рибу у току поста бива само на Преображење Господње, када једемо два пута у току дана.

Божићни пост.Пошто црквени устав сматра Роћење Христово као другу Пасху, то пост пред Божић траје такоће 40 дана.
По строгости овај пост се може упоредити с Апостолским. У Божићном посту строго се пости у понедељак, среду и петак. Уторником и четвртком разрешава се на уљу и вину, а суботом и недељом и риба. Од 20. до 24.децембра пост постаје строжији и нема разрешења на рибу. Најстрожији пост је 24.децембра, уочи Божића (Типик, под 14.нов.).
Среда и петак, преко године, посте се без уља, уколико није разрешено друкчије. На празник Воздвиженија Часног Крста (14.септ.) разрешава се уље и вино. На Усековање (29.авг.) разрешава се уље и вино. На Крстовдан (5.јан.) најстрожи пост; једе се једном дневно, без у уља и разуме се, без вина; ко може тога дана, не једе ништа. Уколико празник Крстовдан падне у суботу или недељу пост не бива - једемо уље и вино (Велики типик, правило за 5.јануар).

РАЗРЕШЕЊЕ ОД ПОСТА НА ГОСПОДЊЕ И БОГОРОДИЧИНЕ ПРАЗНИКЕ КАД ПАДНУ У ПОСТАН ДАН

Благовести
разрешава се
ако падне пре Цвети уље, вино, риба
ако падне у току Страсне седмице само уље
ако падне на Велики петак уље,вино

Богојављење
за монахе: сир, јаја и вино;
за мирјане: и месо макар то били среда и петак.
Ваведење
Велика Госпојина
Мала Госпојина уље, вино, риба
Преображење
Сретење

ТРАПАВЕ СЕДМИЦЕ

Пост је разрешен средом и петком :
1) Од Божића до Крстовдана (25.дец. до 5.јан.)
за монахе: сир, јаја; за мирјане: и месо
2) Седмица по недељи митара и фарисеја
за монахе: сир и јаја; за мирјане : месо
3) Сиропусна недеља
за све: само сир и јаја
4) Светла недеља (прва по Ускрсу)
за монахе: сир, јаја; за мирјане: и месо



       ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ                                 "ТЕОДОРОВСКЕ"



«Једном, када су се Татари примакли Костроми, руски ратници су им кренули у сусрет носећи пред собом своју свету икону Богородице. Када се битка разбуктала, између њих је пројурио непознати коњаник. Његова пурпурна мантија се раширила на ветру и заслепљујућe је засјао позлаћени штит. Руси су у њему препознали светог великомученика Теодора Стратилата. Увелико престрашени Татари су се разбежали са бојног поља. Тако је спашена Кострома».
Свака икона Богородице има своју историју, своје име. Задивљујуће је колико много има пресека у историји иконе «Теодоровска» - ту је и име Тeодора Стратилата, и Параскеве, и кнеза Александра Невског, а за ту икону је везан и почетак нове династије руских царева - Романових.
Предање каже да је њу иконописао јеванђелист Лука, а непознато је како се нашла у малом граду Городец, одакле крећу прва помињања ове иконе. Иако је 1239 године Городец био спаљен од стране Монголо-Татара, а икона нестала, ускоро је на чудесан начин пронашао млађи брат Александра Невског кнез Василије Костромски. Гонећи животињу у лову, кнез је случајно угледао икону на бору. Он је покушао да је спусти, али се икона подигла у ваздуху. Баш у то време, у Костроми су многи грађани видели како је неки војник прошао градом носећи у рукама икону. Тај војник је личио на светог великомученика Теодора Стратилата, у чију част је изграђен храм у Костроми.
Вративши се у град, кнез је о догађају узрујано испричао свештенству. Дошавши на место које је показао кнез, свештеници и народ су угледали икону Богородице, пали на колена и дуго се молили.Икону су скинули са дрвета и унели у саборни храм града Костроме, дали су јој име Теодоровска у спомен на јављање Теодора Стратилата са иконом, који се и после више пута јављао руским војницима на бојним пољима. На месту проналажења иконе је основана прва монашка обитељ на Костромској земљи - Спасо-Запрудњиковски мушки манастир.
Познато је да је баш те 1239 године велики кнез Јарослав Всеволодович благословио брак свог сина - благоверног великог кнеза Александра Невског - са Александром, кћерком пољског цара кнеза Брјачислава. И овде се открива још једна особеност Теодоровске иконе: на другој страни се налази слика свете мученице Параскеве (Петке), која се у Русији сматра покровитељком свадби и невеста.
За време док се Теодоровска икона налазила у Костроми, десило се много чудесних догађаја: два пута је горео Костомски храм, и два пута је икона остала неоштећена пламеном. 1260. године су се Костроми приближили Татари и граду је претило потпуно разарање. Одбрану кнеза је чинила само мала група војника коју је на брзину успео да окупи. Не уздавши се у своје снаге, кнез је наредио да пред собом носе икону Заштитнице хришћана. За време битке десило се чудо: из лика Пресвете Богородице су почели да извиру заслепљујући светлосни зраци. Изненађени оштрим светлосним зрацима, Татари су се окренули у бекство и битка се завршила победом Костромчана. У спомен на то чудо, кнез је на месту где је за време битке била икона поставио крст, а касније је тамо изграђена камена капела, док је оближње језеро названо Светим.
Један од важнијих догађаја у историји Русије, који је такође повезан са именом Теодоровске иконе је избор за цара Михаила Тедоровича Романова 1613. године. У Троицком храму Ипатјевског мснастира изасланство Земског сабора је дуго наговарало Михаила Тедоровича и његову мајку, монахињу Марту да прихвате избор. Они су на све молбе остајали непоколебљиви. Само је беседа Теодорита, архиепископа Рјазанског,са надом у помоћ Пресвете Богородице, приволела Марту да се сагласи и благослови свог сина за царевање. Она је пала пред Теодоровском иконом и рекла: «Нека буде воља Твоја, Владичице! У Твоје руке предајем свог сина: изведи га на праведан пут, на добробит Себи и Отаџбини!» Од тог времена је икона Теодоровске Богородице посебно поштована од стране свих представника Царског дома Романових. Многе руске царице и кнегиње страног порекла су добијале отчество (патроним) Федоровна у част породичне иконе.
Постоји неколико преписа Теодоровске иконе, а први од њих је урадила монахиња Марта и донела га са собом у Москву.

Данас се Теодоровска икона Богородице налази у костромском Богојављенско-Анастасином саборном храму. У част те чудотворне иконе су установљена два свечана празника: 29. августа по новому календару (16.августа) - као сећање на чудесно јављање иконе 1239. године и 27. марта (14.марта)- у спомен на избор Михаила Романова за цара.

Теодоровска икона Богородице се сматра заштитницом невеста, породичног благостања, рађања деце код бездетних парова и помоћницом код тешких порођаја.

Молитва  БОГОРОДИЦИ ТЕОДОРОВСКОЈ

Кога да призивам Владичице, коме да прибегнем у жалости мојој, коме да принесем сузе и уздахе моје, ако не Теби, Царице Неба и земље. Ко ће ме отргнути из живога блата грехова и безакоња мојих, ако не Ти, Мати Живота, Заступнице и Прибежиште рода људскога. Услиши јецаје моје, утеши ме и помилуј у невољи мојој, заштити од беде и напасти, избави од патње и озлобљености, од свих недуга и болести, од врага видљивих и невидљивих, умири злобу оних који нападају на ме, да избављен будем од клевете и пакости људске и од прљавих телесних навика мојих. Закрили ме под сеном милости Твоје, да мир и радост добијем и од грехова избављење. Твоме материнском заступништву предајем себе, буди ми Мајка и надање, покров и помоћ, Заступница, радост и утеха, и у свему брза Помоћница. О, чудесна Владичице! Свако ко Ти се обрати, не одлази без свесилне помоћи Твоје; зато и ја недостојни Теби прибегавам, да избављен будем од изненадне љуте смрти, шкргута зуба и вечних мука и да, удостојен Царства небеског, из дубине срца ускликнем: Радуј се Мати Божија, Покрове и Заступнице наша усрдна, сада и увек и у векове векова. Амин.






                    ПЕТА НЕДЕЉА ВАСКРШЊЕГ ПОСТА





 Свети НИКОЛАЈ Жички







Посла Бог духа сина Својега у срца ваша,
који вапије: Авва, Оче !
(Галат. 4,6).

1. Зашто нам је наређен пост ? Мислим зато да би се сетили бољега сродства свога. Да би се сетили да нисмо само сродници земље него и небеса, и то најпре небеса. Да би се сетили да смо племићског порекла, и да је Отац наш сам Цар небеса и земље.

2. Зашто нам је наређен тако строг пост од мајке Цркве Православне ? Несумњиво зато, да би своју мисаону снагу скренули са свакодневних ситних брига и замислили се о ономе што је главно и што је основно. Да би се сетили свога порекла и свога правога пута и своје праве вечне отаџбине.

3. Знаш ли, дете моје, зашто нам је мајка Црква Православна наредила пост ? Свакако зато да би се сетили, да и ако смо од земље створени није нас земља створила, јер је и њу неко морао створити. Да би се сетили неба које носимо у себи, у земљаној опни телесној. И да би умели одвојити небеско од земаљског у нама, и бесмртно од смртног, и непролазно од пролазног, и путника од путникових кола.

4. Главно и основно у човеку јесте срце. У срцу је крв, у крви је душа, у души је дух. Месано срце и крв су од земље и к земљи теже; душа и дух су од небеса, зато к небесима теже. Отуда се и може говорити о срцу у срцу, то јест о срцу духовном у срцу месаном. Јер да није тако. како би Свезнајући могао рећи: из срца излазе зле помисли, лаж и хула ? Како би то могло изаћи из меса и крви ? Гле, то само може изаћи из душе и духа.

5. У души је дух, и дух покреће душу. Какав дух, онаква и душа. Ако је дух ропски и душа је ропска. Ако ли је дух божански, сва душа је божанска. Ако душа твоја прими од Оца Христовог онај исти дух који је био у Христу, онда тај дух чини и тебе сином Божјим. И тај дух у духовном срцу твоме, у сржи душе твоје, вапије к Богу: Ава, што ће рећи Оче !

6. Но има и духова не од Бога који покрећу душу против Бога. Научи се разликовати духове. Моли се Богу непрестано, да ти дарује Свога Светога Духа, то јест онога истога који је био у Сину Божјем Исусу Христу, и који је сишао на апостоле у дан Педесетнице, и који је био покретач душа свих светих и праведних људи до данас.

7. Уз ову пету недељу Часног поста ти ћеш понудити Богу срце своје. И кад се душа твоја успокоји, Бог ће ти послати Духа Светога да прими срце твоје. Да се усели у срце твоје и да га узме и заузме.

8. По чему ћеш осетити, да је прави Дух Божји дошао у срце твоје ? То је лако и просто, кажу свети духоносци. По радости и утехи која ће се разлити по целом бићу твом. По миру и тишини у срцу своме. По сили и снази и светлости у теби. А нарочито по томе што нећеш моћи друкчије говорити Богу него: Оче !

9. Због тога ћеш благосиљати ову недељу Часног поста, и благосиљаћеш оне свеце Божје, који установише пост. И бићеш благодаран мајци Цркви Православној што те је научила посту. Јер ћеш увидети добит од поста, и пост ће бити оправдан пред разумом твојим.
Богу нека је слава и хвала на век века. Амин.


Свети Владика НИКОЛАЈ Српски
- Срце уз Часни пост






♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱




      .... СВЕ ШТО ЧИНИМО ТРЕБА ДА                       ЧИНИМО У ИМЕ ХРИСТА ....
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
- Чувајте душу -

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац

Све што човек чини треба да чини ради Бога. Кад заборављамо Бога улази у нас помисао како чинимо нешто важно, а онда долази и жеља да се допаднемо људима и тако се стално трудимо да не паднемо у очима људи. Али ако, деламо с мишљу да нас Бог гледа, да све надзире, онда ћемо деловати са сигурношћу; иначе, ако човек нешто чини како би се показао добрим у очима других људи, губи све, све губи смисао. За свако дело које човек чини треба да запита себе: "Добро, ово што чиним мене успокојава; да ли је ово угодно Богу ?" Ако то заборави заборавиће и Бога.
Зато су наши стари некада често говорили: "За име Божије", или "Ако Бог да". Осећали су присуство Божије на сваком месту и при сваком делању га имали пред собом и зато су били пажљиви, Живели су онако како ce каже у Псалму "Свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем" ( Пс. 16, 8) и нису се колебали.
Данас, видиш, полако улазе европски обичаји код нас и многи су пристојни само зато што то захтевају правила лепог понашања. А требало би да све што чинимо, чинимо у име Христа, да увек имамо у виду да нас Христос посматра, надзире и да у средишту сваког нашег покрета буде Христос. Да то средиште нема људска својства. Ако се будемо понашали са циљем да се допаднемо људима ни једно наше дело неће нам бити душекорисно. Треба бити стално опрезан. Увек испитујем побуде које ме наводе да нешто учиним и чим приметим да се поводим за човекоугодништвом, одмах се против тога борим. Јер, кад год покушавам да учиним неко добро а пред собом видим жељу да се допаднем људима, е, онда вадим воду из бунара шупљом кофом.
Већину искушења ми стварамо самима себи, када себе постављамо као посредника у нашем суделању са другима. Другим речима, кад су нам побуде себичне онда желимо да узвисимо себе тако што ћемо показати личне способности, На небо се не може попети световним узвисивањем него духовним снисхођењем. Онај ко хода ниско хода сигурно и није у опасности да падне. Зато настојмо, колико год.можемо, да искоренимо жељу за истицањем у свету и жељу за успехом у свету, која је неуспех духовни. Гнушајмо се прикривеног и отвореног самољубља и човекоугодништва, да бисмо искрено.заволели Христа. Нашу епоху не карактерише скромност него чулна упечатљивост и духовна празнина. А духовни живот се, опет, одвија неприметно. Добро је да чинимо оно што је према нашим мерилима исправно, без много буке, без великих захтева који превазилазе наше способности. У противном, све што радимо биће нам на штету и душе и тела, а самим тим и на штету Цркве.
Оно што чинимо из чистог угађања ближњему и Христу је угодно. Треба дакле, да пазимо да очистимо угађање ближњему, како у њему не би било човекоугодништва, како би и тај наш принос људима, стигао до Христа.
Кад неко покушава да исправи ствари у Цркви, а у ствари се бори за свој бољи положај, гледа, значи, свој лични интерес како ће га Бог благословити ?
 Човек треба, колико год може, да свој живот учини таквим да постане сродан Богу, и да увек разобличава самога себе, да увек гледа како би што више био ,у сагласности са вољом Божијом. Када човек врши вољу Божију, онда је у сродништву са Богом, и онда, и не тражећи од Бога добија: непрестано прима воду са извора.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱





                                   „Бог није у сили него је у правди“. 




Свети Александар Невски

Витез Христов свети Александар,
Кнез народу а слуга Господу,
Владар земље, а роб Свемоћнога,
То је цело житије Невскога.
Споља раскош, унутра плакање,
Споља борба, унутра тишина,
Споља варка, унутра истина,
Христос – мета овом богатиру
И у рату и привидном миру.
У муци му – Христос радовање,
У страдању – Христос поуздање,
У победи – Христос победитељ,
И у смрти – Христос васкрситељ.
Све му Христос – у обадва света!
Он му конак, Он животна мета.
Кнез побожни даде пример роду
Како треба служити Господу.
Свети кнеже, помози и нама,
Светлом силом, светим молитвама!

Свети Владика Николај






♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱








    Радости моја,стекни дух мира и хиљаде ће се око тебе спасити!

  Свети Серафим Саровски



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱



                               Колика је љубав Мајке Божије







Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.
Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!
Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.
После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња … (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра… Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.
Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱






♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱



Вера , нада и љубав - из Лествице -Св Јована Лествичника





Вера је зрак. Нада је светлост. Љубав котур сунчев. А све троје чине један бљесак и један сјај.

Вера све може да учини, све да твори.

Наду милост Божија ограђује и чини је недоступном.

А љубав никад не посустаје и неда мира ни покоја ономе који је њоме одушевљен.

Љубав је избор вере, бездан дуготрпељивости, море смирености. Кад је срце весело и лице човеку сија. Сав човек је прожет љубаљу Божијом и на његовом лицу као у огледалу примећује се сјај његове душе.

Моћ љубави је нада. Надом очекујемо награду за љубав.

Нада је обогаћење невидљивим благом, она је одмор од мука, она је капија љубави, она уништава свако очајање, она је слика будућих добара, на њој се граде подвизи...

Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса.

Љубав је живот анђела.

Љубав је вечно напредовање ка Богу


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱




                                    ПРОМЕНА ЖИВОТА







Да би човек престао да чини неки грех, треба да настоји да избегава све што би могло да га изазове да тај грех почини. Пијаница, на пример, ако жели сам себи да помогне да се поново не напије, не сме ни да прође поред кафане. За то је потребно мало труда и.добра воља и добри Бог ће нам помоћи да превазиђемо све тешкоће. Неко, рецимо, има неку страст. Позна је, бори се. да је одсече, каје се, смирава се.
Добра воља коју има да одсече ту страст за Бога представља обавештење да му помогне. Али ако не уложи труд да се промени и наставља да греши, како Бог да му подари благодат Божију ? Благодат Божија не силази док је човек у ситуацији да наставља да греши, јер му то не помаже. Кад би му то помагало, Бог би благодат Божију слао и ђаволу.

Човек који не остаје упорно при свом паду, са својим грешним мислима, него се каје због својих грехова и бори се да не греши више, добија благодат Божију и помоћ. Када, међутим, нема кајања и грех се сматра модом, то је већ демонско стање.

- Како се спасао, старче, један од двојице разбојника који су били распети заједно са Христом ?

- Он се попео на зид и преко зида ушао у рај ! "Покајање разбојника рај је украло." Украо је, значи, својим великим покајањем чак и рај.

- Ако је неко, старче, променио живот и није наставио да живи са својим старим грешним навикама, али понекад упадне у неки од старих грехова, да ли то значи да у њему нема покајања ?

- Ех, ако улаже неопходан напор и труд, а ипак падне, блаже му се суди. У почетку није лако. Али када неко стварно разуме колико је било рђаво то што је чинио, не пада поново.
Некада је постојало искрено покајање. Када би се неко покајао, није му се дешавало да се врати на старо. Сећам се колико ми је једна жена помогла својим истинским покајањем. Сва се скупила, није ни говорила. Била је сва у црном - као да је калуђерица - и бринула је о једној малој цркви, палила је кандила... Много ти је помагало само да је видиш. А сада видим да неки, чим промене живот, почињу да изигравају учитеље другима, иако у њима још постоји стари човек. Када се неко стварно покаје, престане да живи блудним животом којим је живео и почне да води духовни живот, представља подстрек и помоћ за друге. Али да од оног стања у коме се налазио одмах постане духовни човек и да проповеда, е, то је прелест.


Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст из књиге "Чувајте душу"



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


       ДЕСЕТА БОЖИЈА ЗАПОВЕСТ


Свети НИКОЛАЈ Српски - Први закон Божији -



Не пожели куће ближњега својега: не пожели жене ближњега својега: ни слуге његове, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега А ово значи: Чим си пожелео, већ си пао у грех. Питање је сад, хоћеш ли се тргнути брзо од низбрдице, на коју те је твоја жеља навела, или ћеш се котрљати и даље наниже. Жеља је семе греха. Грешно дело је жетва посејана и узраслог семена. . Запази разлику измећу ове, десете заповести Божје и претходних девет заповести. У претходних девет заповести Бог те предупређује од чињења грешних дела, управо од жетве греха. А у овој, десетој заповести, Бог силази на корен греха и грешења, и предупређује те, да не грешиш ни жељама својим. Стога ова заповест чини мост измећу Старог и Новог Закона Божјег, првог датог Богом кроз Мојсеја, и другог датог Богом кроз Господа Исуса Христа. Јер кад будеш читао Нови завет Христов, видећеш, да Христос не заповеда више људима, да не убијају рукама, и не чине прељубу телом, и не краду рукама, и не лажу језиком, него Он силази дубоко у душу људску и заповеда, да се не убија ни помишљу, и да се не чини прељуба ни жељом, и да се не краде ни у мислима, и да се не лаже ни ћутке. Тако, дакле, ова десета заповест чини прелаз ка закону Христовом, који је духовнији, узвишенији и тежи од закона Мојсијевог. Не пожели ишта што припада ближњем твом. Јер чим си пожелео, већ си посејао семе зла у срцу, и семе ће пасти, и расти, и ширити се, и гранати се, и гурати твоЈе руке на грех, и твоје ноге, и твоје очи, и твој језик, и цело тело твоје. Јер тело је, браћо, извршни орган душе. Тело извршује наредбе, које му душа издаје. Оно што душа хоће, тело мора; и оно што душа неће, тело не мора. Која биљка, браћо, најбрже расте ? Је ли папрат ? Заиста, посејана жеља у срцу човечјем расте брже од папрати. Данас узрасте врло мало, сутра је већ два пута већа, прекосутра четири пута, накосутра шеснаест пута, и тако даље. Јеси ли данас пожелео кућу свога ближњега, сутра ћеш већ кројити план, како да му је узмеш; прекосутра ћеш му је тражити да ти да, а накосутра ћеш му је отети или запалити. Јеси ли данас погледао његову жену са жељом, сутра ћеш вазда мислити, како да је отмеш од свога суседа; прекосутра ћеш се нечисто везати с њом, а накосутра ћеш, заједно с њом, смишљати план, како да умориш свога суседа и жену му присвојиш. Јеси ли данас пожелео вола твога суседа, сутра ћеш га пожелети два пут јаче, прекосутра - четири пута јаче, а накосутра ћеш му украсти вола. Тужи ли те он, што си му вола украо, ти ћеш се на суду бранити и заклети, да је во твој. И тако, из грешне жеље расту и развијају се сва грешна дела. И још запази, да ко погази ову десету заповест, погазиће, једну за другом, и осталих девет заповести. Чуј један мој савет: старај се да испуниш ову последњу заповест Божју, па ће ти лакше бити испунити све остале. А веруј ми, да онај, чије се срце испуни ружним жељама, толико помрача своју душу, да постане неспособан и за веру у Господа Бога, и за рад у одређено време, и за светковање недеље, и за поштовање својих родитеља. Истина, то важи и за све остале заповести - погазиш ли једну, погазићеш свих десет. Неки праведан човек по имену Ловро, остави своје село и повуче се у планину, где живљаше усамљено. Он се стараше да све своје жеље, сем жеље за Богом и царством Божјим, искорени из своје душе. Кроз неколико година Ловро је само мислио о Богу, молио се Богу и постио. Када се поново врати у село, сви сељаци задивише се светитељству Ловрином. И сви га поштоваху као правог Божјег човека. А бејаше у истом селу неки Тадија, који позавиди Ловри, па рече сељацима, да и он може бити као и Ловро. И удаљи се Тадија у планину, и предаде се самоћи и испаштању. Но после месец дана врати се Тадија у своје село. И кад га сељаци упиташе, шта је радио за прошли месец дана, он рече: - Убијао сам, крао, лагао, опадао људе, хвалисао се, прељубодејствовао, паликућио - речју, чинио сва могућа безакоња. - Како то, кад си био тамо сам ? - Јесте, био сам сам телом. Но душом и срцем био сам у друштву с људима непрестано, и што нисам могао чинити рукама и ногама, и језиком и телом својим, чинио сам душом и срцем. Тако, дакле, браћо, човек може грешити баш и кад се издвоји од људи и побегне у осаму. Јер ако рђав човек остави друштво људи, нису њега оставиле грешне жеље, његова ружна душа и нечисте мисли. Зато, браћо, помолимо се Богу, да нам помогне, да испунимо и ову последњу заповест његову и тиме припремимо се, да чујемо, разумемо и примимо Нови завет Божји, тј. Закон Исуса Христа, Сина Божјег. Господе Боже, Господе Велики и Страшни, Велики у делима својим а Страшни у неумитној правди својој ! Позајми нам твоје снаге, твоје мудрости и твоје добре воље, да следујемо и овој великој и светој заповести твојој. Угуши, Боже, сваку грешну жељу у срцу нашем пре него што узрасте и почне она нас гушити. О, Владико свих светова, испуни наше душе и тела твојом снагом, јер својом снагом ми не можемо чинити ништа; и твојом мудрошћу, јер наша је мудрост глупост и мрак; и твојом вољом, јер наша је воља увек зла без твоје. Приближи се нама, да бисмо се и ми приближили теби. Пригни се к нама, да бисмо се ми придигли к теби. Усади, Боже, твој свети закон у наша срца; усади га, и накалеми га, и разгранај га, и расцветај га, и оплоди га. Јер ако нас оставиш саме с твојим законом, ми се не можемо спријатељити с твојим законом. Слава нека је теби Једини Господе, а част нека је Мојсеју, твоме избранику и пророку, преко кога си нам и дао овај јасни и моћни закон. Помози нам, Господе, да научимо дословце овај први Закон, да би се кроз то припремили за велики и преславни закон Сина Твог Јединорођеног, Исуса Христа. Спаситеља нашег, коме заједно с тобом и са животворним Светим Духом нека је вечна слава и хвала, песма и поклоњење, из поколења у поколење, из столећа у столеће, до свршетка света, до Страшнога суда, до одвојења непокајаних грешника од страдајућих праведника, до победе над Сатаном, до сокрушења његовог царства и до засијања вечитог царства твога над свима царствима, знаним и виђеним оком и умом људским. Амин. 


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱


                   Свети НИКОЛАЈ Српски
                     - Срце уз часни пост

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ВАСКРШЊЕГ ПОСТА



                                         

Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човјека. (Мат.15,19)

1. Ове речи говори Господ твој, сине мој. Ово је Он рекао некрштеним Јеврејима, чија су срца због првородног и личног греха била претворена у извор не живота но смрти и сваке трулежи.

2. Срце је извор, а уста су поток. А да је ово овако сведочи Свезнајући, који је у телу по земљи ходио, овим речима: уста говоре од сувишка срца (Мат. 12, 34). Наш језик је, дакле, гласоноша срца нашега. Каква слава у срцу таква слава и на језику, и какав гад у срцу такав гад и на језику. Оно што је у срцу, прелива се и излива на уста.

3. Дубоко је срце човечије, рекао је пророк. О Боже, како је дубоко срце човечје ! У срце човечје може све стати а оно једино у тебе, Боже наш. И чистота анђелска и нечистота паклена може наћи стана у срцу човечјем. Барометар срца човечјег носи своје бројке од дна пакла до врха небеса.

4. Зато ти је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега извире живот. Извире живот, ако га чуваш; извираће сав онај набројани гад, ако га не очуваш.

5. И ово и оно. Пази, дакле, и чувај извор живота у себи, да се не замути. Ти си крштен, а крштење је велика ствар. Окупан си водом и духом. Син Божји спустио се и окупао те, као мајка прљаво чедо своје. Он је очистио срце твоје и учинио га извором живота. Шта ти радиш ? Зар ниси безуман кад грешиш ? Зар грехом обраћаш извор живота у извор смрти ?

6. О Свеприсутни Боже наш, колико је боље човеку да преда срце своје у руке Твоје него да сам рукује њиме ! Ваистину, срце је опасна ствар за руковање смртном руком ! То си Ти од увек знао. Па кад си даровао човеку срце, то бескрајно тајанствено чудо, Ти си му одмах родитељски посаветовао: сине мој, дај ми срце своје ! То јест: дај ми као уздарје Мој дар, да га не изгубиш.

7. Говоре много о слободи воље код човека. Има људи доброслободних и злослободних. Доброслободан је онај ко своју слободу слободно уступи Слободнијем, Најслободнијем, да би је Он добро употребио. Злослободан је онај ко хоће сам да рукује својом слободом па је несвесно уступи Тиранину, Најнеслободнијем.

8. Зар ниси видео дете коме мајка да нож да сече хлеб, па дете држи нож а мајка држи руку детињу. Тако у ствари мајка управља ножем и ако дете мисли друкчије. Ако дете одгурне руку мајчину, оно ће посећи не хлеб него себе. Није ли то прича о доброслободним излослободним?

9. О доброслободни, употреби дату ти слободу на то да предаш срце своје Господу на руковање. Твоје ће остати, и ти ћеш га носити у себи, а Он ће руковати њиме.

10. Ове четири недеље Часнога поста сећај се страшних али тачних речи Спаситеља твога о срцу којим не рукује Бог, и шта све из таквог срца излази. Сећај се, и сећајући ужасавај се.

11. Па се предај сав Богу и реци му у молитви: Оче, у Твоје руке предајем срце. Чини од срца мог што знаш, да би из њега излазиле добре мисли, и живот, и верност брачна, и света љубав, и поштовање туђег имања, и истинито сведочанство, и слава и похвала имену Твоме светоме. Амин.

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Ангелско пролеће






Ангео се шеће и кити дрвеће,
 поља и цвеће, и 
свима највављује,
дошло је пролеће.

Божија се природа буди,
Веселе се деца и људи,
Ангео се с нама шеће и
Казује нам пролеће.

Треба да живиш како Закон вели,
Да не чиниш другима што себи не желиш.
Нека љубав у твом срцу цвета и
Ближње воли све до краја света.

Ангео Божији то нама збори,
 Да Бог таквог човека неизмерно воли.СЗ



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје
славим. (Ово понављати са поклонима).
Господе, силом Крста Твојега очисти мене грешну.
Господе, силом Крста Твојега просветли ме грешну.
Господе, силом Крста Твојега исцели ме и спаси грешну. амин

 Свети Николај Жички






Крстопоклона недеља

"На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас".



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱

МЕРЦЕДЕС



Господин Павле, опште је познато, наставио је да живи тако и кад
се преселио у Београд. Београђани га често сусрећу на улици, у трамвају, у
градском аутобусу... Тако, неком приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром
Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у једном од
најновијих модела "мерцедеса", познати свештеник једне од најпознатијих
београдских цркава. Зустави аутомобил и изађе:

- Ваша светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба...

Патријарх уђе у ауто. Чим кренуше, упита:

- А, је л' те, оче, чији је ово ауто?

- Мој, Ваша светости!

- Станите! - заповеди патријарх.

Изађе, прекрсти се и рече свештенику:

- Нека вам је Бог на помоћи!

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ 


СМИРЕНОСТ – МАЈКА ВРЛИНА






Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје.
Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина.
То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.

Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију.

"Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" 

"Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). 

У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.
Патријарх Српски Павле





 ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ



                    

Да ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице ока Мога.

Ти си драг у очима Мојим, бесцен, и Ја сам те заволео, па је зато за Мене нарочито задовољство да те васпитавам.

Кад те искушења сколе и непријтељ навали као река, знај да је то по Мом допуштењу, да твоја немоћ осећа поребу за Мојом силом и да појмиш да си сигуран само кад се Ја борим за тебе.

Ако се налазиш у тешким приликама, међу људима који те не разумеју, који не воде рацуна о томе шта ти је пријатно, који те одбацују – то је по Мом допуштењу.

Ја сам – Бог, Који управља приликама. Ти се ниси случајно нашао на своме месту; то је баш оно место које сам ти Ја одредио!

Молио си Ме да те научим смирености, па, ево, види: ставио сам те у ону средину, у ону школу, где се та лекција учи. Твоја средина и људи који живе с тобом само испуњавају Моју вољу.

Ако се налазиш у новчаној оскудици, тешко везујеш крај с крајем – то је по Мом допустењу, јер ја располажем свим материјалним средствима. Ја хоћу да Ми се ти обраћаш и да зависиш од Мене. Моје ризнице су неисцрпне. Ја хоћу да се увериш у верност Моју и истинитост Мојих обећања. Да се не догоди да ти могу рећи у твојој невољи: “Ви нисте веровали Господу Богу вашем” (5. Мојс. 8,12-13).

Ако преживљаваш ноћ бола, ако си одвојен од својих ближњих – то је по Мом допуштењу. Ја сам Утешитељ и Исцелитељ болести, ја сам то допустио, да би Ми се ти обратио и да би у Мени нашао вечну утеху.

Ако си се разочаро у свога пријатеља, у некога коме си открио своје срце – то је по Мом допуштењу. Ја сам допустио да се разочараш, да бих показао да је Господ твој најбољи пријатељ.

Ја хоћу да Ми ти све приносиш и да Ми се повераваш. Неко те је оклеветао. Препусти ту ствар Мени и приклони се Мени, прибежишту Своме, да би се избавио од злог језика. Ја ћу изнети твоју истину на светлост дана и доказаћу твоју невиност.

Ако су твоји планови пропали, ако си клонуо душом и телом – то је по Мом допуштењу. Ти си правио планове и износио си их Мени, да их Ја благословим. Али ја хоћу да Ми ти препустиш да располажем приликама твог живота. Тада ће одговорност за све пасти на Мене, јер је она за тебе сувише тешка и ти сам не мозеш изаћи с њом на крај.

Ако су те неочекивано снашле животне невоље и ако ти је туга испунила срце, знај – то је по Мом допуштењу. Ја хоћу да твоје срце и твоја душа буду увек огњени пред очима Мојим и да именом Мојим побеђујеш сваку малодушност.

Ако већ дуго не добијаш вести од оних које волиш, па по својој малодушности падаш у очајање и ропћеш – то је по Мом допуштењу. Кроз патњу твоје душе Ја испитујем јачину твоје вере у моја обећања и силу и снагу твоје молитве за ближње. Јер, ти њих ниси препоручио Покрову Моје Пречисте Мајке, нити си препустио бригу о њима Мојој Очинској љубави.

Ако те је снашла тешка болест – пролазна, или неизлечива, па си прикован за постељу, знај да то је по Мом допуштењу. Ја хоћу да ме ти у својој телесној немоћи још дубље упознаш. Хоћу да не ропћеш што ти је послато искушење и да не испитујеш Моје непроницљиве планове за спасење људских душа, него да се с поверењем препустиш Мени и дођеш под Моје окриље.

Ако си маштао да учниш неко нарочито дело Мене ради, а уместо тога пао у болесничку постељу и онемоћао, знај – то је по Мом допуштењу. Кад си здрав, био си презаузет својим пословима и твоје мисли су биле далеко од Мене. Сети се да су се неки од Мојих најбољих сарадника удаљили од светских послова, да би у миру научили да се непрестано моле.

Ако си неочеквано позван да зауземш неки тежак и одговоран положај, иди, прихвати се и ослони се на Мене. Ја ти поверавам тај задатак, јер те је зато благословио Господ Бог у свим делима твојим, у свему што будеш радио својим рукама.

Данас ти дајем овај сасуд светог јелеја. Користи се њиме слободно, дете Моје. Сваку тешкоћу која искрсне, сваку увредљиву реч коју примиш, сваку сметњу у твом раду која би могла да те ожалости и обесхрабри, сваку своју немоћ и неспособност – помажи овим јелејем. Сећај се да је свака невоља – Божија поука, прилика да се нечему научиш. Свака оштрина ће отупити да се ти не озледиш. Стога усади у срце своје речи које сам ти данас објавио: то је по Мом допуштењу. Јер, ово за тебе није само реч, но је то – живот твој.




♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ 


ЧЕТВРТА ЗАПОВЕСТ: ШЕСТ ДАНА РАДИ И СВРШИ СВЕ СВОЈЕ ПОСЛОВЕ, А СЕДМИ ДАН ЈЕ ДАН ОДМОРА, КОЈИ ЈЕ ПОСВЕЋЕН ГОСПОДУ БОГУ

Ово значи: Шест светова створио је Створитељ и у седмом он се одмара. Шест светова су привремени, немирни и пролазни, а седми је вечан, миран и непролазан. Стварањем Бог је ушао у временост, но није изишао из вечности. Тајна је ово велика, и о њој се приличи више мислити но говорити. Јер она није доступна свакоме, но само Божјим избраницима. Избраници Божји налазећи се телом у времености, дижу се својим духом до осовине точка света, у којој је вечни мир и блаженство. А ти, ради и одмарај "се. Ради, јер и Бог ради; одмарај се, јер се и Бог одмара. А твој рад нека буде стварање, јер си чедо Створитеља. Не руши но стварај. Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло но добро. Пре свакога посла помисли, да ли ће Бог радити тај посао. Јер, углавном, Бог ради све, а ми му само сарађујемо. Све ствари раде непрестано. Нека те то ободри за твој посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много - и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом. Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто не би и твоје руке радиле ? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио ? Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости ? У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо на товаре. И кад га упиташе, нашто ће му толико благо и толика мука, он одговори: Мучим се, да бих синове осигурао, те да се они не би мучили. - А то чуше синови, и олењише се, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац, да дође из оног света и види како му синови живе без муке и зноја. И Бог га пусти, те он сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на врата неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор, да су његови синови на робији због нерада, који их је довео пијанству, и због пијанства, које их је одвело свађи, и због свађе, која их је одвела паликућству и убиству. - Ах, уздахну луди отац, ја сам мислио створити рај за своју децу, мећутим ја сам им створио пакао. Па зађе луди отац по граду и поче учити све родитеље: - Не будите луди као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци, браћо, никаква имања. Научите их раду и то им оставите у наслеђе. Све остало, богаташи, раздајте сиротињи пред смрт своју. Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени, да великим наслеђима више се радује ђаво но анђео. Јер ничим ђаво не квари Људе лакше и брже него великим наслеђима. Зато, ради и научи своју децу да раде. А кад радиш, не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара. Но лепота и наслада, коју један надахнут столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању, и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божја при стварању света нема цене и не да се ничим исплатити. Знај да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај да се такав рад не да човеку; не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре. Ради незаинтересовано као што славуј пева своју песму незаинтересрвано. И тако ће Бог ићи напред у своме раду, а ти за њим Протрчиш ли мимо Бога, и оставиш ли Бога иза леђа, твој рад донеће ти проклетство а не благослов. А седми дан одмарај се. Како да се одмараш ? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, као један вртлог. Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити. Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се у истини одморити и новом снагом запојити. Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботњи посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, клону; клону и његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће, преморен, мрзовољан, очајан. Зато, браћо, не будите, као безбожник, да не бисте и ви изгубили снагу, и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одуховљава, подмлађује и чини срећним.
Свети НИКОЛАЈ Српски - Први закон Божији -

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥





                   МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ





Слава Господе, Крсту Твоме Часноме!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.

О! пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек. Амин.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


                                        О ПОКАЈАЊУ


У циљу да пружи неопходно разумевање о моћи и важности покајања, Старац Амвросије би говорио: “Каква су времена пред нама! Раније, када се неко искрено кајао за своје грехе, он би мењао свој начин живота и живео непорочно. Али сада се често догађа, да током исповести особа наведе све своје грехе, а онда наставља да живи непромењено."

Старац је саопштио још једну поучну причу: «Демон у облику човека је седео и њихао ногама. Видећи га духовним очима, Старац га је упитао: «Зашто не ради нешто?" Демон је одговорио: "Па немам шта да радим, сем да њишем ногама, јер људи све раде боље него ја."

"Постоје три услова за спасење. Свети Јован Златоусти каже:

а) Не греши

б) Ако си грешио, покај се

в) Они који се не кају на прави начин, морају да носе своје туге, када их сналазе

"Дешава се", знао је да каже Баћушка, "да иако су наши греси опроштени кроз покајање, наша свест не престаје да нам их представља. Као поређење, упокојени Старац Макарије, знао је да показује свој палац који је био посечен, пре дуго времена: бол је одавно прошао, али је ожиљак остао. Управо тако је и након покајања, ожиљци остају, то јест, укори савести."

"Иако Бог прашта грехе онима који се кају, сваки грех захтева очишћујућу казну. На пример, након што је Христос рекао Покајаном Разбојнику: "Данас ћеш бити са Мном у Рају," његова колена су пребијена. А шта мислите, како је било висити само на својим рукама, са сломљеним чашицама, три сата? То је значило да он мора да очисти себе кроз патњу. Очишћење оних грешника, који су умрли одмах након покајања, врши се кроз молитве Цркве а они, који су још живи, морају очистити себе кроз промену свог начина живота и милостињу која би покрила њихове грехе."

Старац Амвросијe Оптински


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


Особености дечје исповести ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ -
Како да помогнете свом детету?
Мамама и татама који желе да воле своју децу

Помени, Господе, дечицу која од оца, мајке и ближњих не примају Твоју Божанствену љубав, већ бол и горчину злобног демона. Помени их молитвама Богородице и љубављу свих светих. Амин.

Почећу од случаја који се одиграо са девојчицом од седам-осам година. Дошла је на исповест и, као многа деца, ћутала.

- Какве ти, Машо (име је измењено), имаш грехе? упитао сам је.

Погледала ме је у лице чисте савести и без трага сумње одговорила:

- Уопште их немам.

- А можда би се, Машо, ипак нашао који? - наставио сам да је испитујем.

- Не! - уследио је још одлучнији одговор него малопре.

- А кајеш ли се макар, Машо?

- Не, не кајем се - мирно ми је одговорила девојчица.

Каква је радост чути, видети, осетити чисту, из дубине душе искрену исповест овог малог човека! Зашто, питаћете? Зато што је рекла сушту истину. Нема грехова ни у десном ни у левом џепу, ни на столу, и не каје се јер нема за шта да се каје. Она чак и не схвата шта значи кајати се и шта је то грех.

- А шта је то грех? - питала је касније. Уз пристанак мајке и саме девојчице, и сматрајући да би тај догађај могао да заинтересује кога, одлучио сам да у овом чланку напишем о том случају. Машина душа је праведна. Мала девојчица је рекла оно што многи, многи одрасли људи (ту укључујем, наравно, на првом месту себе) не говоре из лажне скромности, заборавности или чак немања свести о својим гресима.

Други пример. На исповест долази дете од неких десет година и из џепа вади уредно сложену хартијицу и почиње да чита своје грехе: "Гордост, сујета, недостатак љубави према Богу... не седим мирно, од јутра до вечери гледам телевизију..." Слутите ли ко стоји иза овакве исповести? Наравно, мама. Мама је за сина написала исповест. Чини ми се, када бих се осврнуо, видео бих и саму маму. Као да стоји ту, до нас, за његовим вратом, и ужива у томе што њено дете педантно ишчитава грехе које му је она написала. Рукопис је, наравно, дечји, али речи су њене. Када је дечак прочитао све, замолио сам га да ми да папирић. Отворио сам га и рекао:

- Све је ово написала твоја мама.

- Али, не, оче, сам сам написао - одврати дечак.

- Написао си, наравно, сам, али ти је мама диктирала.

- Да, тако је - одговори он.

- А кажи ми сада, Саша (име је измењено), јеси ли ти када учинио нешто рђаво? (Значење речи "рђаво" разуме) шта ти говори твоје мало срце? Реци ми шта можеш да кажеш, а ако се устручаваш, тако и реци: "Неугодно ми је да кажем речима, али жалим због тога што сам учинио."

Дечачић поче да набраја сасвим једноставне грехе: испустио посуду из руке, разбио неку ствар. Онда му однекуд на ум дође и гордост, па сујета, па одсуство љубави према Богу. Кајао се и за то што није помагао мајци, што је умео да одбруси... Зато бих се обратио родитељима мале деце молбом: драге тате и маме, када хоћете да помогнете детету да се припреми за исповест, не заборављајте да оно није довољно зрело да све схвати.

Након што сам прочитао разрешну молитву над дечаком, пришла ми је његова мајка и почела да се жали на сина:

- Знате, оче, он се сваког месеца исповеда, па ипак наставља да греши. Ето каквог сина имам! Ничега не може да се одрекне... Причешћује се и исповеда, али наставља да греши. Колико пута сам му говорила да се поправи, а он - никако.

Још ми је рекла да се њен син неискрено исповеда. Као да има апарат за мерење искрености!

Али, карактеристика исповести детета (ако је заиста у питању исповест детета, а не мајке) јесте управо то што је она непосредна, искрена и отворена, и ако те особине будемо неговали код детета, оно ће се кроз исповест мењати. Ако искреност и непосредност с којом деца говоре, остану у њиховим душама, она ће се поправљати, а ако буду као папагаји понављали оно што им други говоре, од исправљања неће бити ништа.

Деца често ћуте на исповести. Свештеник пита: "Кајеш ли се макар?" "Не знам", - одговара дете. Али, мислим да и на такво дете које не отвара уста можемо положити епитрахиљ и разрешити га. И ћутање се сматра покајањем.

Веома је битно дати детету осећање слободе. Слободан си и зато имаш право да одабереш хоћеш ли чинити зло или добро, и имаш право да се исповедаш онако како сматраш да је потребно. Ако у детињству спутавамо слободу детета сугеришући му шта треба да каже на исповести, неће постати боље, већ само лукавије. То је само по себи насиље над духом човека. Када мајка или свештеник из лажне љубави приморавају децу да на исповести говоре онако "како треба", не уважавајући психолошке особености њиховог узраста, у прво време дете поступа онако како се од њега захтева, али касније по правилу одступа од вере, јер то није чинило по својој слободној вољи.

У мојој пракси било је веома много примера да дете, када одрасте, одступи од цркве, а мама не може да се начуди: "Од раног детињства смо ишли по манастирима и светим изворима, молили се, а сада неће ни да чује за цркву". А зашто? Зато што мајка није умела да унесе радост у црквени живот детета. Није му дала да осети слободу која је нарочито потребна детету. Нарушена су два основна канона Православне Цркве - љубав и слобода. Ја бих чак данас слободу ставио на прво место.

Дете одступа од вере управо зато што се речју убија дух. Можда ће се доцније вратити Цркви, молитвама мајке, сопственим страдањима и искушењима. Али, сада треба да се трудимо да душа детета буде испуњена радошћу због посећивања храма и богослужења, да однегујемо код детета осећања слободе и љубави.

А сада оно што је најважније. Исповест је тајна, а тајна је ово, драги моји родитељи, велика (Еф.5,32). Исповести присуствују исповедник, свештеник и Господ. Оно што Господ полаже у душу исповедника и у срце свештеника, не зна нико. Само Бог. Да ли је исповест прошла добро или не, да ли се човек исповедио како треба или не, нико нема права да суди, јер то је Света Тајна, и како је она извршена и да ли је уопште извршена, не зна нико: ни свештеник ни онај ко се исповеда, већ само Бог. Ако исповести човека, а нарочито детета, прилазимо имајући на уму да је то тајна, знаћемо и то да Светој Тајни не треба приступати људским мерилима.

Можемо припремити дете за исповест, рећи му шта је добро, а шта лоше, шта је оно што мучи савест и тишти срце, а шта их радује, али поучавати дете како да се исповеда, немамо права. Зашто? Зато што је исповест нас самих слаба. Да имамо више вере и снажнију исповест, могли бисмо и брда да померамо и да после исповести не грешимо. Али, ми смо слаби и нисмо дорасли да говоримо ништа о покајању, јер би то било као да хоћемо да градимо кућу, а нисмо вични градњи, или да препливамо океан, а нисмо добри пливачи.

Све се заснива на једноставном и побожном односу према детету: оно је створење Божје и треба му прилазити са саветом који ћемо изрећи у душевном миру. одговарајући детету на питање: "Зашто се исповедамо?" можемо рећи: "Да бисмо били ближи Богу, да би Господ могао да нам помогне". Исповест је општење с Богом, а о Богу с дететом треба говорити једноставно, искрено, с љубављу и без надмености.
Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров,
Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


                           МОЈЕ  ВЈЕРУЈУ
Достојевски


За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава његово Вјерују.

Свети Јустин Ћелијски



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


                     Завештање  језика Стефана Немање -                          Светог Симеона





Чувајте чедо моје, језик као земљу. Реч може се изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу ?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље се не освајају само мачевима него и језицима. Знај да те туђинац онолико освојио и покорио колико ти је речи поткрао и својих натурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји болест, чедо моје, које напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим народом, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати.

Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се у тој борби чује и један и други језик борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих ,тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа.

Знај чедо моје, да та битка између језика не траје дан или два као битка међу војскама, нити годину-две као рат међу народима, него век или два, а то је за језик тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљених битки и ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све тврђаве и бедеме ти не очајавај него гледај шта је и слушај са језиком. Ако је језик ост'о недирнут не бој се .Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то чедо моје, још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, дпжаве пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојен део земље и народа кад-тад вратити својој језичкој матици и свом матичном језику.

Миле Медић

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥
                                                               

                                 НЕВЕРА





Док се Он велики ,Оцу своме мољаше;
Издаде га онај што са Њим за столом сеђаше.
Љуту хајку неверника, на Учитеља свога доведе;
И за шаку сребра, Чисту Душу издаде.

Не опире се душа чиста, од те хајке неверника,
Већ са њима мирно крену,
На Распеће Тела Свога,
За спасење људског рода.

Неверници тада схватише, да Бога убише;
Ал’ то не прихватише,
Већ Му поред Гроба,
Камен и стражу поставише.

Жене Мироносице дођше до Гроба,
Да Господа миром помажу;
Ал’ Ангео Бели их дочека,
И празан Гроб показа.

Зашто живог тражите
Међу мртвима?
Господ је Васкрсао,
Идите и јавите Апостолима!

Господ је Васкрсао, Својом Смрћу, смрт је победио;
Нама грешнима пут показао , и заповест целом свету оставио,
Да Љубимо једни друге,
И сав живот свој Богу да предамо.


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥




                                        СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ

                                  Свети Николај Жички






                                                  ТРЕЋА НЕДЕЉА
Срце твоје нека не завиди гријешницима, Него пре буди у страху Господњем вазда.

(Приче 23, 17)

1. Ти си крштен човек, то јест опран од првобитне нечистоте и отребљен од прастарог корова. Првобитна нечистота и прастари коров настали су од првобитног и прастарог грека прародитељског. Да ли ти цениш неизмерну милост и превелики дар што ти је дарован крштењем?

2. Од прљавог обора крштење је створило у теби храм. Какву завист можеш, дакле, имати у срцу према онима који обраћају божански храм поново у прљави обор? Срце твоје нека не завиди грјешницима.

3. Или ако се неком почисти дом, осветли, окади и украси, а он место да одржава дом свој у таквом поретку узме лопату па почне убацивати у почишћени дом сваку нечистоту кроз врата и прозоре - хоћеш ли таквом завидети или ћеш га жалити?

4. Нико мање него Господ Бог почистио је крштењем дом сваког крштеног човека. Нека те страх обузме при тој помисли, страх од Бога, који се јавио у телу да би очистио, осветио, просветио и спасао људе.

5. Као што сузе теку од велике жалости али и од велике радости, тако страх обузима човека од великог злочина али и од велике жртве. Бог се јави у Христу као слуга да почисти дом твој, да од обора направи храм у срцу твом. Зар те не обузима страх од толиког понижења Цара над царевима? И зар те не обузима жалост кад видиш крштеног човека како греши? Ваистину тешко да има шта луђе од зависти према грешнику! Луда је завист према праведнику, веома луда, али завист према грешнику је нешто најлуђе.

6. Шта је то грешник? То је несвесни самоубица. То је човек који као и сваки човек жели себи живот, међутим непрестано уноси у себе смрт. Или: то је човек који жели себи здравље, а стално узима отров. Хоћеш ли таквом завидети?

7. Ако завидиш грешнику који јури за пролазним сенкама овога света, драг си му у безумљу. Он је безуман што хвата оно што не може одржати, а ти опет што завишћу трујеш срце своје. Ако ли га жалиш и исправљаш, чиниш добро и себи и њему; своје срце снажиш и његово лечиш.

8. По некој легенди живела два богата човека у суседству. Један је патио од сребро­љубља а други од зависти према првоме. Обојица умру у исти дан. Њихови пријатељи посвађају се око тога, који је од њих двојице био бољи човек. Па се реше да окончају свађу тиме што ће распорити оба тела, извадити срца њихова, па по срцима оценити. Кад распоре среброљубца нађу камен место срца; а кад распоре завидљивца, нађу змију место срца. Скочи змија и подвуче се под онај камен. О брате мој, срце твоје нека не завиди грјешницима! Јер је завист змија која се твојим срцем храни.

9. Ове треће недеље Часног поста распространи срце своје, да из њега изађе свака завист. Знаш, како премудри Павле говори Коринћанима: уста наша ошворише се к вама и срце наше распространи се (II Кор. 6, 11). Где је завист, уста се стежу и неће да говоре ближњему, и срце се стеже и грчи и смањује.

10. Замисли, колико би хиљада злочина било мање у твојој отаџбини, кад би нестало зависти човека према човеку? И колико мање свађи, и суђења, и сплеткарења? И колико мање буна, и ратова, и проливања крви, и рушења у свету - кад само не би било зависти!

11. Пази да се не обманеш. Завист не иде под својим правим именом. Ниједан порок и ниједна страст не иде под својим правим именом. Блуд иде под именом љубави, среброљубље под именом самоодржања, коцкање под именом забаве, пијанство и лумповање под именом дружељубља, а завист под именом правде и равноправности. И у самом теби завист се претставља као бунт против неправде и неравноправности. О сине мој, пази да се не обманеш. Сваки злотвор куцајући на врата виче: ја сам твој добротвор и пријатељ! Чувај се, да те не превари глас његов, и не отварај врата својих.

12. Нека ти је срећна ова трећа недеља Часног поста. Нека ти благи Бог помогне, да се срце твоје потпуно испразни од зависти. Да излечен од злобе, и незлобан као јагње, приступиш ове недеље и поклониш се Часноме Крсту, на коме се за тебе распе Јагње Божје.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥




.. НЕ ДАЈМО ПОВОДА ЗА СТВАРАЊЕ НЕУГОДНИХ СИТУАЦИЈА .. 

Треба, колико можемо, да не дајемо повода за стварање неугодних ситуација. Не треба да отварамо пукотине лукавоме јер се душе, које имају оштећену помисао, оштећују још више и траже повод да саме себе оправдају. И тако, с једне стране зидамо а са друге рушимо.
Дошли су ми једном овде неки младићи, савремена деца, и почели смо разговор. Тог дана је требало да изађем са Св. Горе и кад су сазнали и они су са мном пошли на брод и сели поред мене. На броду су ме, са великим интересовањем, питали о разним духовним темама. Неки су; опет, то погрешно схватили и почели да нас гледају са подозрењем. Да сам могао да предвидим да ће то други погрешно разумети био бих предострожнији,
Свет је покварен. Треба да се старамо да не стварамо саблазни. Нисмо одговорни за ствари на које немамо утицаја, или о којима немамо искуства. Али немојмо очекивати плату од Бога кад својом непажњом изазовемо неки проблем. Плату добијамо кад нас непријатељ искушава а ми га побеђујемо својом пажњом и трудом. Дође ми, на пример неко и каже да сам у прелести. Прво ћу да видим јесам ли у прелести, или нисам. "Овај мора да је нешто приметио, да би ми тако нешто рекао. Такве ствари нико не говори из чиста мира, а можда је и нешто погрешно схватио", размишљам и покушавам да откријем шта је погрешно разумео, па да га исправим.
Ако каже да сам преластио, да сам маг, то је за мене добитак, јер свет неће више долазити и ја ћу имати свој мир. С друге стране, он ће, јадник, бити кажњен, јер наноси зло Цркви: а то је грехота, зар не ? Ја сам крив, јер нисам пазио. На пример, долазе ми ту људи и целивају руку, а ја их другом руком лагано лупнем по глави. Они други који то гледају кажу: "Види, он благосиља а само је прост монах. Шта је овај ?" Нису они криви, него ја и то више не треба да чиним.


Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
текст ит књиге "Чувајте душе"

  ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥

           





Носимо ли позитивно у себи, позитивно ће се к теби односити, све твари. Носиш ли негативно - односиће се негативно. Нападаш ли некога само мислима и мржњом (без речи) , бићеш нападнут речима и делима. Милујеш ли некога мислима и љубављу у срцу - бићеш милован речима и делима. Шта носиш у срцу оно и примаш од света: смрт или живот? Стварање или рушење?

+Св Порфирије+

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥





                        Веровати значи бити храбар





«Веровати значи бити храбар, бити јунак, бити витез Крста Часнога а то може да буде само онај човек који безазлено верује у Господа Исуса Христа и који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа. А други не могу, они могу да вас донекле поштују. Замислите, недавно сам чуо како је неко рекао: «Манимо се проповеди о будућем животу, погледајмо садашњи». То је ружна порука. Човек, који верује, овај садашњи живот осмишљава управо због будућег. Јер, ако је човек саздан само за овај живот овде, за ових 50 или 100 година, зависи колико ко живи, онда ево ја изјављујем јавно: Не бих живео више овде!», каже за наш лист јеромонах о. Стефан игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори.

Како то да има људи који неће и не могу да верују?


- И у оно време и данас увек има људи који не могу да верују, немају тај дар, немају ту слободу да верују. Јер, човек је страшљив. Погледајте у чему је величина вере православне. У слободи. Ми не бисмо били ово што јесмо да немамо слободу, можда сте Ви и учени и способни и живите у лепом граду, све је то лепо, али немате храбрости. И ту је она права Његошева дефиниција за страшљиве људе: страх човеку каља образ често. Понеки Апостоли укаљали су образ пред Христом. Замислите да отпаднете пред Њим, па сад вам је подигао мртве из земље, сад вам је очи отварао, раслабљене оспособио. Видите, пред њима је Господ чинио чуда која се не могу сместити у наш ум, и гледају у то и опет не могу да верују. Значи, немају храбрости.

Да ли је то и недостатак љубави? 

- Апсолутно, али љубав се и не може стећи без храбрости. Хероји стичу љубав. Можете о љубави причати, данас многи причају о љубави али се плаше и сенке своје; значи, нема у њима љубави, то је љубав формална, површна. Али кад се човек оваплоти у љубав, кад узме на себе неког страдалника, уђе у његову душу, што каже Достојевски, оваплоти се у његово страдање, и носи његову муку и нигде га не понижава, иако се тај сурвао у неку тешку невољу, беду, можда чак у блату ено га лежи, али овај га носи у својој души, то је љубав слична Христовој љубави, љубав која је вечна. Ми немамо ту храброст, не што нећемо, него што не смемо. Сетите се оне Јеванђелске приче: када је наишао човек путем према Самарији и пребише га разбојници и би толико сломљен да не може ходати; и прође и Левит, и свештеници, и домаћини и сви прођоше и нико не сме да му приђе; боје се, мисле, овај је мртав, унакажен, шта ће с њим. Наиђе благородни Самарјанин, застаде да види шта је то, види лице људско, види човека, обличје људско а то је најскупље нешто на земљи и помисли: «Ако га прођем, нећу се ваљда сагнути за неки дукат, човек је изнад свега». Он се саже, подиже га, натовари на своје кљусе и однесе га до кафане, и каже: «Побрини се око њега и све ћу трошкове платити, а ево ти унапред динар, да не кажеш што си ми истоварио болесног човека». Значи, храброст његова је одговорила на ову ужасну слику. Није он имао некакво знање, није сигурно био паметнији од оног свештеника, није био можда ни јачи од људи који су прошли, али је био храбрији.

Шта је са нама данас, да ли имамо храбрости, да ли смо се одродили од вере?

- Да се наш народ одродио од вере није тачно, није се одродио. Код православних Срба имате чудесну веру, то није вера да је ми видимо, код наших људи нико не види веру, чак се и не чује и не опажа. Е, то је страшно јака вера. Ви ћете приметити код православних Срба у Шумадији, рецимо, или у Крајини, или у Македонији, или на Косову или било ком делу српских земаља, да изгледа као да ништа о вери не знају. Али на самртном часу погледајте православног Србина кад умире шта он каже: «Опрости, Боже, мени грешном!» Пазите ту формулу живота која небо отвара. Мноштво људи, учених теолога, људи разних конфесија, не зна на крају то да изусти. Православни Србин је то чуо у својој души, чуо ту формулу и знао кад је треба изговорити, њему се Бог јавља тад кад он више ништа не треба и не тражи, ни да живи више не тражи, ни да заузме град, ни земљу, ни да освоји нека знања, науке, него једноставно: «Опрости, Боже, мени грешном!». Е, зато се није одродио од вере, народ је још увек борац за веру, али се он не бори како бисмо ми хтели. Ми бисмо хтели да је православни Србин пред црквом и у цркви, да је сваки дан тамо, да има одређени начин, приступ, да се зна владати, да зна донети свој прилог, да говори лепо о вери, то је наша жеља. Зато и немојмо рећи да су Срби одступили од вере.

Даћу вам и пример из личног искуства. Био сам у Босанској Крајини сад кад је био рат, и одем на прву борбену линију да видим те људе. Познајем ја доста тог народа Божјега и друге људе, друге вере, па, ко велим, можда ја могу нешто да помогнем, можда се неко нашао у невољи. А кад сам дошао горе где се пуца, отпоче борба артиљеријска жестока, засуло је са свих страна, настаде дрека, има и рањених. Помислих: «Куд се нађох», шћућурих се. Заврши се битка и сви ти људи кажу: «Хвала Богу, остадосмо живи!» Ни једног од њих нико није видео у цркви у задњих пет година, неки се и не знају ни прекрстити лепо, а пазите сад ову благодарност. Значи, нисмо се одродили, није народ отпао од вере. Благодарност је остала код наших људи, остала је она стара формула на почетку дана: «Помози, Боже, и данас», а увече: «Слава и хвала Богу на свему!». И то је његова молитва почетна и завршна...

Јеромонах Стефан


Одломак из књиге «Духовне поуке – ДОБРО ЈЕ БИТИ ХРАБАР»





♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥










♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


Митрополит Амфилохије - дио предавања
"Тајна Крста Христовог"

...
"Часни Крст није како то говоре католици нека плата за гријех, потпуно једно поимање Часнога Крста и распећа које нема никакве везе са суштином распећа. Часни Крст и рапеће Христово је откивење Бога као љубави. Јер се ту провјерава истинска и права љубав. Тако је и људском животу , тако је ето и у Божанском животу. Кад се човјек открива као биће које истинско биће љубави? Разним пројавама свога живота то човјек показује, али најдубља љубав човјекова се показује у страдању, у жртвовању. Зато зашто увијек се дивимо материнској љубави или очинској љубави, или се дивимо љубави некога који је жртвовао себе за ближње своје. И зашто и у самом Јеванђељу Господ каже: „да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје“. Управо зато што ту се провјерава истинска и права љубав, истинска и права човјечност, истинско и право Божанство. Наш отац Јустин свети Ћелијски је говорио да није Христос примио распеће ради нас и нашега спасења, да нам се преко распећа Бог није јавио, таквог Бога ми људи не би признали. То није Бог за нас, то није Бог за људе који страдају на земљи, за људе који су подложни страдању, који су подложни најстрашнијем страдању а то је смрт. Бог који није спреман да доживи тако да кажемо по народски оно што доживљава човјек у својој судбини људској тај Бог није за човјека. Тек је онда Бог постао наш Бог како кажу и пророци Еменуил – Онај који је са нама када је понио на својим плећима наше страдање, нашу патњу, наше гријехе, понио на себе. Када је самога себе принио за живот свијета".

♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥




Епископ Николај

 ♱ ♱ ♱ ♥♥♥  ИЗ КЊИГЕ МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ ♥♥♥♱ ♱ ♱


Поука Светог Владике Николаја




Благослови непријатеље моје...

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни непријатељи ни пријатељи не могу погубити душу моју.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.

Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи ух и још више их огорчи против мене-
да би моје бегство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да бих се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.

Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна - да човек нема непријатеља у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥




Слава Му и Милост
Још једно чудо Светог Василија Острошког

03.07.2005.како су ми причали родитељи, у поподневним сатима,пала сам испред конака код Доњег Манастира,један добри чика ми је премазао носић светим уљем,замолила сам Светог Василија да ми помогне и спавала сам читаву ноћ.Сутрадан су ме родитељи одвели до Ћивота Светог Василија и тамо је поново један стари добри чика замолио Светог Василија да ми момогне и премазо ми носић Светим уљем.Родитељи су ме ипак одвели доктору где су утврдили прелом носне кости,али када је доктор померао мој носић мене ништа није болело,па је њему било чудно.Међутим, када су му родитељи рекли где сам се повредила, он је рекао да ништа неће предузимати.Богу је хвала мени је носић прошао без икаквих последица за невероватних три-четири дана(мислим ово црвенило које се види на фотографији) и од тада немам са носићем никаквих проблема.
Богу је хвала што ме удостојио да Свети Василије и на мени покаже своје чудотворне моћи и што је прихватио моју дечију молитву.Сигурна сам да ће Бог услишити сваку искрену молитву коју му упутимо и наћи ће начин да нам помогне ако искрено верујемо.
Свети Василије Острошки,Угодниче Божији, моли бога за све нас.
Милица



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥


                    СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ – ДРУГА НЕДЕЉА



Свети НИКОЛАЈ Охридски и Жички





Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4,23)

1. Домаћин чува посејану њиву од тица: и чува свој воћњак од гусеница; и чува своје стадо од зверова, Но ништа тако домаћин не чува као свој дом од разбојника, од пожара, од поплаве, од грома, и од сваке нечистоте. Што је дом у домазлуку, то је срце у човеку Зато је речено: Сврх свега што се чува чувај срце сеоје.

2. Из срца извире крв, а у крви је душа. Каква је душа у срцу, таква је у целом човеку. Ако је вода на извору слана, она је слана и у потоку; ако ли је слатка на извору, слатка је и у потоку. Што има на извору, то има и на увору.

3. Ако змија уједе за прст, отров њен не би шкодио кад га крв не би пренела у срце. Кад лекар убризга лек у прст, лек не би помогао кад га крв не би пренела у срце. На срце пада и отров и лек. Све што трује живот и што лечи живот, мора допрети до срца и проћи кроз срце.

4. Тамо где је средиште телесног крвотока, тамо је и средиште и духовног крвотока. Месано срце орган је духовног срца. Иако је ово стварност, ипак је та стварност велика тајна.

5. Заиста је то недокучива тајна за наш разум, пошто је разум мањи од срца, и срце обухвата разум а не разум срце. Део не разуме целину, нити оно што је ниже разуме оно што је више. Бог је тако хтео и тако устројио. Благо оном ко мање испитује тајне бића Божјег а више слуша заповести Божје и више осећа љубав Божју у срцу своме!

6. Душа је обучена у порфиру крви; па кад је одећа тако осетљива, како ли је тек оно што је одећом оденуто? Као што један трун може заразити и покварити крв, тако једна реч, један поглед, једна помисао може заразити и покварити душу.

7. Послушај због тога човека лекара кад те учи: чувај крв своју! Али много више послушај Бога лекара кад ти наређује: сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Чувај срце у срцу, срж у љусци, пламен у крви, живот у телесној копрени. Изнад свега што се чува чуваЈ срце своје, сине мој, говори Господ.

8. Кад змија угризе руку, рука се завезује и стеже да отровна крв у руци не би отишла у срце и заразила извор крви. Кад злу реч чујеш, стегни слух свој да отров од зле речи не би сишао у срце твоје и заразио извор живота твога, сине мој.

9. Кад богатство притиче, не прилепљуј срце своје за њ, говори Премудрост у Књизи Живота. Огради срце своје од богатства свог високом оградом до небеса, да срце твоје, неупрљано и чисто, сачуваш за Онога који га иште говорећи: Сине мој, дај ми срце твоје.

10. Речено је још у Књизи Живота: Срце царево у руци је Божијој. Ако царујеш над страстима, онда си прави цар. Тада је срце твоје у руци Божјој. А та рука непогрешно управља срцем твојим и узноси га у царство вечне светлости и вечног живота.

11. Ако си у првој недељи Часног поста утврдио у себи сазнање да срце твоје припада Богу и Оцу твоме и решио се одлучно да га Њему дадеш, то у оној другој недељи Часног поста научи се да браниш срце своје. Научи се храброј борби за непорочност и чистоту срца свога,да би га смео понудити као уздарје Ономе који ти га је даровао. Осветли срце своје вером, укрепи га надом, загреј га љубављу, окади га молитвом, опери га сузама, нахрани га крвљу Христовом, и држи га уздигнуто к небу као запаљено кандило. Само тако моћи ћеш мирно сачекати прелаз из овог земаљског света у свет небесни, без грешничког трзања и гриже савести. Због тога ове друге недеље Часног поста често понављај савет очев: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.јте натпис


♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥

                    Свети Исак Сирин

Ко исправља брата свога у клети својој, тај исцељује сопствени порок.
Ко га окривљава пред сабрањем, тај повећава болест сопствених рана.
Ко тајно лечи брата свога, тај очигледно показује силу љубави; а ко га посрамљује пред очима другова његових, показује у себи снагу зависти.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥

 Ава Јустин Ћелијски
- Беседа на Свету недељу Православља 1966. године -






Данас је, браћо и сестре, Света Недеља Православља, једна од 52 недеље у години дана, које се назива Недељом Православља. Велика и Света Недеља, недеља славља свих победа Православља над свим лажима, над свима неистинама, над свима јересима, над свима лажним боговима. Победа Православља над свима лажним учењима, над свима лажним филозофијама, наукама, културама, цивилизацијама, школама. Света победа Православља, а то значи Света победа свеистине, свеистине.
А шта је свеистина у овоме свету? Шта је истина у овоме свету? Онај који је рекао за себе: „Ја сам Истина“, Господ Христос. Бог у телу! Ето, то је истина у нашем земаљском свету. То је истина у човеку. Бог се јавио у телу, Господ Христос. Сишао у наше тело да нама људима из нашег тела каже шта је истина, како се за њу живи и како се за њу умире и како се њоме вечно живи. Све истине сабрао је Господ Христос и дао нам свеистину Православља.
Шта је Православље? Питате ви а питају и многи странци. Православље, то је Богочовек Христос. Ништа друго. Православље зна само једно: Бог се родио као човек, јавио се у свету као Богочовек, живео, страдао, васкрсао, пропутио нам пут у Живот Вечни, осигурао роду људскоме и свакоме човеку спасење, осигурао победу над смрћу, над грехом, над ђаволом и осигурао Живот Вечни свакоме људском бићу. Ето свеистине браћо. Истина, ово важи за свакога од нас, за мене, за тебе и за моје претке и за твоје претке и за сваког човека од првог, од Адама до последњег човека на страшноме суду.
Ради чега је Господ постао човек? Да људима да Вечну Истину и из њих истера све лажи; да људима да Вечно Добро и из њих истера сва зла; да људима да Вечни Живот и из њих истера све смрти. Он, истинити Бог постаје човек да Себе, Бога, да нама људима и да тиме победи ђавола и све ђаволе. Ето ради чега је Господ Христос дошао у овај свет, да теби и мени да победу над сваким злом, над сваким грехом, и тиме нам осигура Живот Вечни. Ниси ти, човече, у овоме свету само дат да проживиш, пронукујеш 25 или 50 или 100 година, него си ти спуштен у овај земаљски свет од Бога да себи стекнеш Живот Вечни, да зарадиш Живот Вечни. Господ је сишао и отворио небо над тобом, човече, и отворио ти Царство Небеско да би теби, човеку, пропутио пут васксењем Својим у Живот Вечни и дао ти Небеско Царство. Господ, безгранични и неисказани постао је човек, сместио себе у малено људско тело и показао да сав Бог треба да живи и живи у човеку, у човечијем телу. Сав Бог! И он је зато постао човек да бисмо ми, угледавши се на Њега, живели као што је Он живео у овоме свету. Зато Апостол и пише Хришћанима: „Живите достојно Бога који је сишао у свет и постао човек“. Достојно Њега живите. Живите достојно Јеванђеља Христовог.
Јеванђеље Христово, то је учење о Вечној Истини Божијој, учење које важи за Анђеле на небу и за људе на земљи. Ништа човече ниси мањи од Анђела на небу јер и теби је исто Јеванђеље дато. Исти Бог и Господ Исус Христос важи и јесте Бог и Светих Анђела на небу и нас грешних људи на земљи. Господ је као човек у овоме свету основао Цркву Своју и Себе целог оставио цркви. Оставио сву истину Своју, сав Живот Вечни оставио Цркви да би Црква свакоме вернику дала Њега, Господа Христа а са Њим сав Вечни Живот, сву Вечну Истину.
Шта је Свето Причешће? Свето Причешће, ради кога сте ви данас дошли у овај Свети Храм није ништа друго него примање васцелог Господа Христа у душе и у тело своје. Гле, ти примајући Господа Христа примаш Бога у себе. Пази како живиш. Позван си да живиш по Божијим законима. Зато је Он и ушао у тебе да ти да силе, да одбациш од данас сваку лаж! Примио си Њега, Вечну Истину си примио. Одбаци сваку лаж из себе. Клони се лажи, клони се лажних учења, клони се лажих богова овога света, клони се лажних учитеља, лажних пророка, лажних Христоса. Причестио си се, примио си Вечни Живот у себе. Нема више места за смрт у теби, нема места за оно што је смртно. А шта је то што је смртно у нама, браћо? То је грех, сваки грех. Јер, грех је та страшна ђавоља сила која рађа и производи смрт. Када су наши прадеди унели у овај свет грех, са њим је у свет земаљски и човечански ушла и смрт. А иза смрти, иза греха ушао је у свет и ђаво. И ти, примајући Господа Христа, примајући Бога, ти добијаш силе да из себе истераш сваку смрт, да победиш сваку смрт, да победиш самог ђавола, да победиш све ђаволе и да живиш са Богом и у Богу у овоме свету и тиме осигураш себи Небеско Царство у овоме свету. Свето Причешће и јесте, браћо моја, испуњење наше душе Богом. Причешћујеш се Господом Христом. Ето, све небеске силе су у теби, све Божанске силе су у теби. Пази, не подај се никаквоме греху, немој осрамотити Господа Христа који је удостојио тебе да уђе у душу твоју кроз Свето Причешће.
Немој Њега осрамотити својим срамним делима. Чујеш?! Престани, од данашњега дана, јер свака псовка, то је шамар по лицу Господа Христа који је у твојој души.
Пази коме живиш и коме одговараш. Пази на дела! Крађа, прељуба, блуд. Шта је то? Причестивши се, престани, иначе „суд себи једући пијеш“, како вели Свети Апостол, ако се недостојно причешћујеш. А не да се причешћујеш ако ти после Светог Причешћа и даље продужиш са својим старим навикама рђавим, продужиш и да псујеш и да мрзиш и да не волиш људе и да се свађаш и да чуда правиш. Да, то значи: причешћујеш се и суд себи једући пијеш. Вечни суд, вечну осуду, пакао себи сам припремаш. Зато Свето Причешће се даје да се ми њиме осветимо, да се њиме посветимо, да од данашњег дана будемо бољи него што смо били данас, све бољи и бољи, све светији и светији. Јер, човек је створен да наследи Царство Божије а њега не можете да примите ако не осветите себе, не осветите своју душу, своје биће и цело тело своје и целу душу своју. Ето, Свето Причешће се нама даје зато да ми себи осигурамо Живот Вечни њиме. А то значи да осигурамо победу над сваком смрћу. А победа се осигурава над сваком смрћу Божанским силама, самим Господом Христом, Његовом Црквом, Светим Тајнама и Светим врлинама.
Гле, ви се припремате за Свето Причешће, сваки од вас пости и моли се Богу пред Свето Причешће, да очисти себе колико може постом и молитвом, е да би припремио пут Небескоме Цару и очистио дом душе своје. Шта је човек? Човек је слика Божија у телу. Шта је Господ Христос? Господ Христос је Бог у телу. Човек је створен по слици Божијој. Зато је Господ и дошао у овај свет, Он, Бог, да слику своју очисти од греха. А ми, браћо, слику Божију у својој души, икону Божију у својој души гресима својим унакажујемо, прљамо, муљем премазујемо. Зато је Господ и дошао, вели се у Црквеној молитви, да обнови свој лик у човеку иструлео у страстима и гресима, јер наше страсти и греси смртоносно утичу на нашу живу икону Божију у нашој души, на слику Божију у нашој души. А ми смо саздани по слици Божијој да бисмо живели угледавши се на Бога, на Бога, јер зато ти је и дата душа, Божанског порекла душа, да се угледаш на Бога. И Бог је сишао на овај свет зато, да ти као човек каже сву истину о теби, јер ти својом сликом, живом сликом Божанском у себи гледаш у Њега и живиш Њиме и ради Њега. Зато је Господ и дао Свети пост и Свету молитву да се ми пре Светога Причешћа припремимо за овај велики и светли и славни дан, дан када примамо Свето Причешће. Кад би данас јавили да цар долази у твоју кућу, ти би све очистио, опајао, припремио да цар уђе у чисту твоју кућу. А како ли је тек потребно очистити себе када Бог улази у твоју душу! Бога примаш данас! Пази како га примаш! Сваки твој грех ради кога се ниси покајао и сад лаје пред тобом, то је звер, звер која ће рикнути на Господа. То је мали ђаво, сваки грех је мали ђаво. Он јуриша на Господа по твојој души. Пази! Кај се пред Господом! Плачи, реци себи: ја сам Господе последњи међу грешницима, приступам Теби недостојан. Те речи су речи великог Апостола Павла када он каже да је Господ дошао у овај свет да спаси грешнике од којих је први он. Када Свети Апостол рече за себе да је он први грешник, шта је остало мени и теби? Како ми да назовемо себе? Сваки од нас заиста, први међу грешницима треба да приступа Господу Христу, када треба Њега да прими, Њега свечистог Господа и Бога.
Зато је пост, зато је Света молитва. Пост да очисти наше тело и молитва да очисти нашу душу. И припреми се за пријем Господа Христа. Јер, гле, примити Господа Христа, ти примаш јединог истинског победитеља у овом свету. Јединог истинитог победитеља јер сви други победиоци, такозвани победитељи, нису достојни тог назива! Само онај који је победио смрт јесте истински победитељ. То је Господ Христос, васкрсао из мртвих, осигурао телу нашем васкрсење и победу над смрћу. Само онај који је победио ђавола јесте истински победитељ, то је једино Господ христос. Само онај који побеђује грех и може да победи грех јесте истински победитељ. То је сам Господ Христос.
А сви други људи који се хвасте и хвале како су они победитељи, не знам, у науци, не знам, на бојним пољима, у филозофији, у техници, фабрикама. Шта је то?! Чиме се ви хвалите?! Све је то прах и пепео! Најмањи потрес земље, ваше фабрике одоше у рушевине. Смрт! Ето ње! И за тебе господине директоре, и за тебе господине министре, и за тебе господине генерале. Смрт! Ето је! Ту! Станите! Свак иде у гроб! Какав си ми ти победитељ?! Како кад се распадаш у саме црве?! Кад се распадаш у змије! Каква победа?! Нема, браћо, победе у овоме свету осим победе над смрћу. Нема победе осим победе над грехом. Ту победу дао је Господ Христос и даје је свакоме који Њега слави и верује у Њега.
И ето, ми, данас примате Господа Христа. Примате тог победитеља и истинског победитеља, јединог победитеља, и зато, будите храбри и силни. Храбри и силни. Не дајте ни једном греху да вас надвлада. Срамота је за тебе, који си Бога примио, победио смрт и надвладао грех, то, тај изрод и род ђавољи. Срамота је да те порази као ђаво. Шта је ђаво пред Богом који је у теби?! НИШТА! Зато, ти се бори. Бори се за душу своју, за спасење своје, за вечност своју, за Царство Небеско. Ти се бориш примајући Свето Причешће.
Нека вам је Свето Причешће свима на спасење, браћо моја! На Обожење! На освећење! Да од данашњег дана сваки од вас односи победу над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом. И на тај начин да осигурате себи бесмртност и Живот Вечни у ономе свету а у овоме свету праведност и светлост. Нека Благи Господ све нас води ка овоме светлу, Његове Пресвете Богомајке и свих Његових Светитеља. Да очувамо душу своју и сачувамо је од смрти, од греха, од ђавола и осигурамо јој Живот Вечни. Да заједно пред Богомајком и свима Светима славимо јединог истинитог Бога у свима световима и јединог истинитог победитеља греха и смрти и ђавола, Господа Христа, коме част и слава сада и у све векове. Амин!



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥







Беседа на Теодорову суботу
СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
 1974. године у манастиру Ћелије


У име Оца и Сина и Светога Духа.


Прва блага вест, прва радосна вест Светог Еванђеља Спасовог, јесте да је овај свет Бог створио кроз Господа Исуса Христа Сина Свог. А друга, као допуна те прве благе вести, свеобухватна блага вест и радосна вест, то је да сви људи и сва бића треба да се обуку у Господа Христа - да себе испуне Њиме.

Зашто је Бог створио свет? Бог је створио свет да ми сви људи испунимо и сјединимо себе с Господом Христом и тако живимо у овоме и у ономе свету. Шта је то? То је план о теби и о мени и о сваком људском бићу. Бог је створио и тебе и мене да се за навек сјединимо с Њим, да увек живимо с Њим и у овоме и у ономе свету. А то значи, Бог нас је створио за Вечни Живот. Тако је човек велико и драгоцено биће, тако је овај свет заиста велика драгоценост, велико благо Божије. Само, ми људи - ми смо то заборавили. Ми људи - ми смо унели грех у овај свет, а тиме смо унели ђавола. И ђаво кроз нас ради против Бога, кроз сваки грех мој и твој, кроз сваку нашу страст, кроз свако наше зло дело. Ђаво се труди да нас одвоји од Господа, да нас испуни собом, ођаволи.

А Господ је дошао у овај свет да нас обожи, то јест, да нас испуни Божанским силама, да ми помоћу њих живимо у овоме свету. Тако је, браћо, пред сваким од нас велика и необична дужност, судбоносна дужност. Ако не испунимо себе Богом, ми морамо испунити себе ђаволом. Јер, човек који се одвоји од Бога, он вољно и невољно сједини се са ђаволом. Не заборавимо никада да сваки грех личи на ђавола. Завист има свог ђавола, пакост има свог ђавола, мржња има свог ђавола, свако зло има свог ђавола. И ми ако се предамо злу, наша боголика душа постаје мрачна и црна, ођавољује се, губи свој божански сјај, своју божанску светлост. Ми тонемо у земаљски мрак, а испод тог земаљског мрака је паклени мрак.

Када Свети Апостол Павле упућује нама хришћанима Еванђеље Господа Христа, он вели и наређује: "Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама". Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама. Ето, то је план живота. То је план који и ти и ја треба да испунимо, и свако људско биће. Не испунимо ли, тешко нама. А како ми можемо обући себе у Господа Христа? Прво, ми се сви облачимо у Господа Христа Крштењем Светим - вели Апостол Павле. Када се крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми у ствари облачимо себе, своју христолику, своју боголику душу у Господа Христа, а то и јесте циљ нашега живота. Како се облачимо у Господа Христа? Апостол је казао: "Не угађајте телу по жељама његовим". То значи: тело наше треба да се обуче у Господа Христа, али услов је да не испуњује његове (тј. своје телесне) жеље. То значи: тело жели безбројне насладе, уживања овога света, а ми смо као хришћани дужни да не задовољавамо те телесне жеље, јер тиме убијамо себе, тиме прљамо себе. То значи: треба да ударимо пост на тело своје и душу своју. Господ је зато и установио пост, да нам олакша, да нам да средство да помоћу њега ми обучемо себе у Господа Христа, чинећи Његову вољу, творећи Његове заповести, а не угађајући телу које жељама својим одваја нас од Бога.

Тако је цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа; цео живот наш је ништа друго но подвиг, подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа, да себе охристовимо. То значи да ми цео свој живот посвећујемо томе да Њега стекнемо - Господа Христа у души својој. А кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и сва блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у Тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у ономе свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (чинимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господом Христом који је у Светом Причешћу него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије. Зато је Господ установио пост као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и од страсти.

Сетите се да је безгрешни Господ Христос четрдесет дана постио у пустињи, четрдесет дана пре него што је пошао на проповед Свога Еванђеља. Зашто је Он то урадио? Да нам покаже да и ми то исто треба да радимо, да се ми друкчије не можемо ослободити нечистоте и грехова својих, него помоћу поста. И кад је Господ хтео да у неколико речи каже у чему се састоји Његово Еванђеље, у чему се састоји наше спасење, Он је рекао да се сваки грех, свака нечистота, изгони из душе човекове "једино молитвом и постом". Запамтите то: једино молитвом и постом. И када човек не пости, он умножава у себи свако зло, и ђаво дела кроз њега и врши своја зла дела. А човек који не пости не може да се моли Богу. А молитва је небеска Божанска сила, огњена сила која спаљује у свакој души сваки грех. Јер, када се кроз молитву сједињујеш с Господом - како може грех остати у твојој души? Зато свако од нас, ако жели спасење својој души, ако жели Вечни Живот у ономе свету, ако жели блаженство, нека држи пост и молитву.

Ми имао рђав обичај у новије доба, нажалост, да постимо недељу дана пред Свето Причешће и онда опет тонемо у непост. А тиме, шта тиме чинимо? Ми тада личимо на човека који је почео да зида мост преко реке, па када је метардва озидао, он сам сруши. Он и не доспе до циља, то јест, не премости реку. Тако и ми постимо ка Васкрсењу Господа Христа, ка пресветом Празнику којим је Господ спасао цео свет од смрти, од ђавола и греха. И ако ми по нехату свом и не жељи својој не одржимо пост цео, ако не постимо цео пост - тешко нама! Причешћујемо се Господом Христом, Господа Христа примамо у себе, а одбацујемо Његово Васкрсење.

Зато, браћо моја, нека сваки од нас пригрли пост, то је основна врлина, прва врлина еванђелска, прва света врлина. Кад њу имамо, имамо и све остале врлине, јер пост нам даје и молитву, даје нам и милостивост, даје нам и љубав, даје нам и наду и све остале еванђелске врлине. Никада да не заборавимо ако смо хришћани, а јесмо хришћани, никада да не заборавимо да је наша дужност да себе, кроз Свето Причешће и кроз вршење светих еванђелских врлина, испунимо Господом Христом, и тиме оспособимо себе за све што је бесмртно и вечно и у овоме и у ономе свету.

И данас, када сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је (Он) и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету - а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим. Не реци и не гледај на оне који не посте, они су сами себе осудили.

А ти, ако си хришћанин, ако си макар једним делом душе своје везан за Господа Христа на Небу, онда потруди се да Њега придобијеш, да Њиме живиш у овоме свету. Не реци: немогуће! Погледај на Светитеље Божије. Чује се и данас на свакој Светој Литургији и Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан[9]. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа, без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер, Господ ништа немогуће не тражи од нас, Он зна шта ми можемо учинити, и зна да ми можемо сваки дан провести без зла, без греха, ако ми то желимо и хоћемо.

Драги Господ, Којим се ми данас сви причешћујемо, нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другог, као и децу своју. Да васпитавамо децу од малена за те велике и свете тајне. Учите их да је човек Божанско биће, не од животиње постао, него свето биће, Божанско биће, које је одређено за Живот Вечни и бесмртни.

Нека би дао Господ, молитвама Пресвете Богородице, и данашњег Великомученика Светог Теодора Тирона, и Свих Светих, да сваког од нас и све наше, и у овом и у оном свету, води ка Небеском Царству и усели нас у Њега, како бисмо вечно служили Господу Христу. И тако достигли циљ Божанског Живота дарованог нам од Господа, од Свете Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Амин.



♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥




ЗАШТО СЕ ПАЛИ КАНДИЛО ПРЕД ИКОНОМ?

 Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.



 Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.

 ...

 Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.



 Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.



 Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.



 Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.



 Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.



 Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.



 ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 




♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱   ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥ ♱ ♱ ♱ ♥♥♥







МАЈЧИНСКЕ МОЛИТВЕ ЗА ДЕЦУ

Боже, Творче свих твари !

Додајући милости милост, Ти си ме учинио достојном да будем мајка породице; благост Твоја подарила ми је децу, и ја се усуђујем да кажем: они су Твоја деца! Јер си им Ти даровао живот, оживео их бесмртном душом, препородио их Крштењем за живот, који је у складу са Твојом вољом, усвојио си их и примио у недра Своје Цркве.
Господе! Сачувај их у благодатном стању до краја живота; удостој их да буду причасници тајни Твога Завета. Осветљуј их Твојом истином. Нека је свето у њима и кроз њих, свето Име твоје! Даруј им за то начине, стрпљење и снагу!
Оче Небески ! Даруј ми благодат да свестрано пазим да не саблазним децу своју мојим поступцима, већ, стално имајући у виду њихово понашање, да их одвраћам од заблуда, исправљам њихове грешке, обуздавам њихову тврдоглавост и самовољу. Да се не заносе безумним помислима. Да се не погорде у својим помишљањима.
Да не забораве Тебе и Твој закон. Да безакоње не уништи њихов ум и здравље. Да греси не ослабе њихове душевне и телесне снаге. Пошаљи им Твоју благодатну помоћ у њиховом васпитању за славу Имена Твог и за корист ближњих! Свеблаги Боже ! Учини ме мајком, која се весели због деце своје, да она буду моја срећа у све дане живота мога и ослонац мој, у мојој старости. Удостој ме, мене која се уздам у Твоје милосрђе, да станем с њима на Страшном суду Твом и са недостојном одважношћу кажем: Ево мене и деце моје, коју си ми Ти дао, Господе!
Да заједно с њима, прослављајући неизречену благост и Твоју вечну љубав, хвалим пресвето Име Твоје,
Оче, Сине и Душе Свети,
у векове векова. Амин.





Објашњење Свете Литургије

Реч ''Литургија'' је грчког порекла и значи ''заједничка служба'' ,''Служба Божија''. Богослужење се често назива и Eвхаристија, што значи благодарност. Св. Литургија је најважније богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој, под видом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми причешћујемо, ради нашег освећења и сједињења са Христом. Литургија је жртва, која се заснива на Голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна и заснована је на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери: ''Узмите, једите, ово је тело моје...Пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова''. (Мт. 26,28)
Причешћујући се на Литургији телом и крвљу Христовом, ми испуњавамо ову значајну Христову заповест. Литургија у овом облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ је изображај вековног развоја.
Да би се сачувала једнообразност служења Литургије, у 4. веку су Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти записали чинове (текстове) Литургије, а који се чинови и данас служе под њиховим именом. У 6. веку Свети Григорије Двојеслов је записао у Цариграду текст још једне Литургије, која се данас служи у току Васкршњег поста, под именом ''Литургија пређеосвећених дарова''.
Литургија Св. Василија Великог, која се од Златоустове разликује по нешто дужим молитвама, служи се 10 пута годишње: у првих пет недеља Васкршњег поста, на Велики четвртак и Велику Суботу, на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења) и на сам дан Св. Василија Великог 14/1. јануара.
Литургија пређеосвећених часних дарова, служи се у дане Васкршњег поста (сем суботе и недеље) и прва три дана Страсне седмице. Служи се због тога да би се верници могли што чешће причешћивати. Дарови за ову Литургију су освећени на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог. У све остале дане у току године служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Света литургија се састоји из три дела:

1. Проскомидија
2. Литургија оглашених
3. Литургија верних
Проскомидија
Реч ''проскомидија'' значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре доносе у олтар и припремају за освећење. Свештеник који је спреман за служење Св. Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење Проскомидије. Стојећи пред Жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тога момента назива АГНЕЦ (ЈАГЊЕ) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, свештеник улива вино и воду у Путир. Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице и да би се сјединили са Христом. Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Уколико желимо да свешеник извади честице за здравље за оне који су болесни или да извади честице за оне који су се упокојили, морамо доћи у цркву раније, пре почетка Св. Литургије, како бисмо свештенику дали имена свих оних лица чија имена желимо да се помену на Проскомидији (имена можемо записати на папир). Нема ништа благотворније за оне који су болесни или упокојени, него што је вађење честица на Св. Литургији. Да би се неко поменуо на Проскомидији, мора бити крштени члан Цркве. Дакле, поред тога што запалимо свећу и помолимо се за задравље оних који су оболели или за покој душе наших драгих упокојених, много је важније да њихова имена дамо свештенику, како би могао да их помене на Проскомидији. По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Св. Литругије, коју свештеник почиње слављењем Бога, Тројичног у лицима: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова'', на шта народ одговара: ''Амин'', тј. нека тако буде. Нажалост, данас многи верници долазе у цркву само да би запалили свеће, каснећи или пропуштајући Божију службу и самим тим лишавају себе Божије благодати, те није изненађујуће што само мали број верника поседује основна знања о Св. Литургији.

Литургија оглашених

Оглашени су били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ''Литургија Оглашених''. Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ''Ви који сте оглашени изиђите...Нико од оглашених да не остане...'', морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део Литургије – Литургија верних.

Мали вход

При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеје према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божији служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: ''Премудрост, стојмо смерно''. Овим речима позива вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог Писма.

Тропари и кондаци на Литургији

После входа певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божијих светитеља и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондака завршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и за све који стоје у храму. Молитва се завршава возгласом: ''Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада увек и у векове векова. Амин''.

Читање апостола и јеванђеља

Песма: ''Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас'', уведена је у богослужење још у 5. веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, ове садржине. Ђак који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог Писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела Светих Апостола и посланица Светих Апостола.
Након читања апостола, које се завршава песмом алилуја (јеврејска реч, која значи Хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање Св. Јеванђеља. Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања јеванђеља изашли из Јерусалима. Јеванђеље се ставља на специјални сталак – налоњ, а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон. Јевађеље нам излаже сведочанство о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, те зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да слушају, никако не разговарајући једни са другима, већ право стојећи, приклоњене главе, показујући на тај начин да су спремни да извршавају учење Христово објављено у Јеванђељу. Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (удвостручену), која је добила име по томе, што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено обраћамо милосрђу Божијем, а народ на молбе одговара са три пута ''Господе помилуј''. У наставку ове јектеније која се упућује за здравље и напредак народа и Архијереја, за оне који су подизали храмове и за све православне хришћане, по потреби следи јектенија за упокојене, у којој с молимо за опроштај грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијом за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија Антиминс.

Литургија верних велики вход

Кад су на позив свештеника оглашени (некрштени) изашли из храма, почиње трећи део Литургије коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и завршетак Литургије. После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, да и ми достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом којом га славе англески хорови на небу кличући - алилуја. Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, кади олтар и храм са солеје а затим на крају, подигавши руке говори три пута херувимску песму. Одлази затим Жртвенику узима левом руком Дискос, а десном Путир и кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископе и све Православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијени Антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике. Велики вход тј. Преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у Тело и Крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представљају долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучење, страдања и смрт. Зато за време великог входа, гледајући преношење часних дарова са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да крај нас пролази сам Господ Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба да у себи понављамо ''Сети ме се Господе у царству Твоме''. (Лк. 23,42). Постављање часних дарова на престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање Царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.

Припрема за освећење Часних Дарова

После преношења часних дарова на свети престо, почиње припрема за вршење Свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, док народ после свеке молбе одговара: ''Подај Господе!'' Јектеније завршава додељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали'', а народ прихвата: ''Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосуштну и нераздељиву''. На ове речи, верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде, јер без таквог расположења душе, присуствовање на Св. Литургији не може бити Богоугодно, а ни корисно. Да би достојно и са вером могли приступити Светој тајни, позива нас свештеник речима: ''Двери, двери с премудрошћу пазимо''. Чита се Символ вере у којем су укратко исказане основне истине хришћанске вере. За време читања Символа вере, свештеник трепери воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светога на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: ''Стојмо смерно, стојмо са страхом пазимо да свети принос у миру узнесемо'', упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: ''Милост мира - жртву хвале'', јер је Богу најугоднија жртва - наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. У најузвишенијем моменту Св. Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљаског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољупцу. ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву''.

Канон Евхаристије

Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред престолом говори:''Заблагодаримо Господу!'' Од тога момента почиње Канон Евхаристије тј. строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова, најважнији део Литургије. Народ пева: ''Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу...'', а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: ''Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи'', а народ пуних гласом наставља: ''Свет, Свет, Свет, Господ Саваот. Пуно је небо и земља славе Твоје. Осана на висинама, благословен који долази у име Господње, Осана на висинама''. Најважнији део Литургије верних јесте произношење речи које је Господ Исус Христос изговорио приликом установљења ове свете тајне: ''Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова'', ''Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова''. На оба ова позива народ одговара: ''Амин''.
Освећење Дарова
Свештеник сада чита молитву у којој се директно обраћа Духу Светоме, да сиђе и освети дарове, да их претвори у Тело и Крв Христову. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Свештеник благосиља Свети Агнец и говори: ''И учини овај хлеб часним Телом Христа Твога'', а народ тихо одговара: ''Амин''. Свештеник сада благосиља путир и говори: ''А то што је у чаши овој часном Крвљу Христа Твога''. По други пут народ одговара: ''Амин''. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: ''Претворивши их Духом Твојим Светим''. Тада народ одговара са: ''Амин, Амин, Амин!'' Од тог тренутка, силом Духа Светога, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито Тело Христово, а вино (са водом) у истиниту Крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет. Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. Узвишеним гласом свештеник спомиње Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божијој, нашој најмоћнијој посредници пред престолом Божијим. Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света. Благосиљајући присутне, свештеник завршава Канон Евхаристије, почињући припремање верника за примање Свете Тајне, тј. Причешћа. Произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње - Оче наш.

Припрема за Причешће

Стојећи пред светим престолом,свештеник говори: ''Пазимо! Светиње светима!'' Пажљиво узима у руке Агнец, подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, док народ смерно одговара: ''Један је свет, један је Господ Исус Христос...'' Сједињење Тела Христовог (АГНЕЦА) са Божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, јер је у живом телу топла крв. Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен.

Причешће верника

Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара Царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: ''Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!'' Пре причешћа свештеник чита молитву, коју верници понављају. Прилазећи Светој чаши, сваки верник треба да каже своје име (крштено). Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши Тело и Крв и говорећи: ''Причешћује се чедо Божије (име) часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни''. Причешћени верник узима комадић просфоре, клања се и одлази у страну како би пажљиво сачекао крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати након причешћа. За време причешћа народ пева: ''Тело Христово примите, извор бесмртностни окусите''. Врло је ружна пракса појединих верника који одмах након причешћа нaпуштају Литургију, изражавајући на тај начин непоштовање према самом Богу.

Завршетак Литургије

Свештеник објављује завршетак Свете Литургије и припремајући вернике за достојан излазак из храма каже: ''У миру изиђимо!'' Након што свештеник иза амвона прочита молитву у којој укратко понавља молбе целе Литургије, народ три пута пева: ''Нека је благословено име Господње од сада и до века''. Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божије угоднике да посредују за људе. Верници прилазе свештенику а он им раздаје антидор (уместо дара Свете Евхаристије), нафору тј. остатке просфоре из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији, јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето Причешће. Давањем нафоре чини се спомен на АГАПЕ (вечерe љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе - заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства. Нафору верници треба да узимају пре сваког другог јела тога дана. Дакле, пре Литургије верници не треба да употребе било какву другу храну. Примање Свете Тајне Причешћа се у истинској Цркви - Православној, непрекидно наставља све до самог доласка Христовог, по речима Апостола Павла: ''Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле (Он) не дође. (1. Кор. 11,26).



СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ

ПРВА НЕДЕЉА



Свети владика Николај (Велимировић)

Сине мој, дај ми срце своје ! Говори Господ.

(Приче 23, 26)

1.О Богу мисли пре свега, јер и Бог мисли о теби пре свега. Као што чобанин мисли о једној изгубљеној овци више него о целом осталом стаду, тако и Бог твој мисли о теби, који се губиш у греху, више него о свима анђелима на небу.

2. Мислити о Богу не значи испитивати биће Божје, него испитивати и дознавати шта Бог тражи од човека.

3.Ко купује орахе, не цени по љусци него по језгри. Тако исто и онај ко купује јаја.И безброј других ствари у свету људи цене по невидљивом а не по видљивом. И Бог твој цени тебе по срцу. Кроз телесну љуску он гледа у твоју срж, у срце твоје, и тражи ти срце. Сине мој, дај ми срце твоје !

4.У срце је Творац положио основ живота. У срцу се живот замеће,почиње,разраста, и носи до гроба и преко гроба. Шта вреди човеку за кога сви кажу: паметан је али без срца ! Бог неће од њега тражити памет него срце. Јер је речено: и лудост Божја мудрија је од људи (I Кор. 1, 25).

5. Или шта користи човеку за кога кажу: богат је али без срца ! Хоће ли понети своје богатство у онај свет на дар Ономе чија су богатства све небо и сва земља, и сунце и звезде и сва царства знана и незнана !

6.Или шта помаже човеку телесна снага и лепота ? Не сусрећемо ли ми сваки дан оне који су у младости били снажни и лепи како се сад погурени и сасушени поштапају или држе за руку вође ? Телесна снага и лепота многима је кобно послужила трулењу срца пре струлења коже и костију.

7. Благо онима који се од младости не заљубише ни у какву смртну и пролазну лепоту него у Творца свога, чија снага не малаксава и чија се лепота не мења ! На њихову љубав одговориће Бог љубављу стоструком, и срце њихово приљубиће он к срцу Своме.

8. Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца с Богом. Запамти то, и мисли о томе у првој недељи Часног поста.

9. Јачање везе с Богом ствара весеље у срцу. Зато се у црквеним књигама чита на почетку поста: "Ево наста весело време поста !"

10. Сети се имена оних духовних великана који су постом ослабили своје везе са светом а ојачали своје везе са живим Богом, као што су: св. Антоније, Павле, Јефтимије, Марко, Амон, Сисоје, Анувије, Аксентије, Аврамије, Висарион, Виталије, Герасим, Кириак, Зосим, Харитон, Јефрем, Арсеније, Карион, Захарије, Сава Освећени, Симеон и Алимпије столпници, Онуфрије, Пахомије, Петар и Анастасије Атонски, и други.

11. Сети се и босоногих девојака и жена, чија срца беху испуњена љубављу ка Христу, као што су: св. Текла, Ксенија, Евпраксија, Анастасија, Матрона, Сара, Марија Египћанка, Пелагија, Таиса, Теодула, Василиса, и друге.

12. Ако су ти они далеко били по месту или времену, а ти се сети оних славних имена из свога рода и народа, као што су: св. Петка Српска, св. Сава српска слава, Јанићије Девички, Петар Коришки, Василије Острошки, Прохор, Гаврил, Јоаким, Јован Рилски, Наум Охридски, Нектарије Битољски, и многи многи други, који потом осветише своја тела а молитвом осветише земљу у којој ти живиш.
13. Сви су они један глас чули: сине мој, дај ми срце своје ! Томе се гласу одазвали, и срце своје предали потпуно у својину Богу и Творцу својем.


Свети владика Николај (Велимировић)



ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПРАШТАЊУ


Владика Николај Велимировић

Кад је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечијем роду. То је наука о опраштању. Оче опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. На против, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним који се крсте светим Крстом Христовим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још поврх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслуженим мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунxијама. Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, нити судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунxије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.
С речи о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.
Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?
Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини главни садржај свих ових назвања.
Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.
Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.
О, кад бисмо ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприлич них покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута?
На ово је Господ одговорио знаментиом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио, да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара — до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу.
Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и онакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.

1. Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.


Сутра Србска правсославна црква и вјерујући народ прославају Светог Симеона Мироточивог



Фреска Светог Симеона Мироточивог - Црква Богородице Љевишке у Призрену


 Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.


РАСУЂИВАЊЕ
Велики Стефан Немања, чију владарску реч свак је безусловно слушао, и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монахом, служио је mонасима светогорским узоритим примером кротости, смерности, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: "Чедо моје возљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости, чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо где више нема растанка." 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију, да му простре рогозу на земљу, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара, када су монаси појали јутарње правило у цркви, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове, св. Симеону се још једном засветли лице, и он предаде душу своју Богу.

... БЕСЕДА У СЛАВУ СВЕТОГА СИМЕОНА ...

Светога Саве Србскога


Гледајте пред вама шта бива, од Господа би ово, и дивно је у очима нашим. Дакле, и ми ћемо пророчки рећи: "Ово је дан, који учини Господ, порадујмо се и повеселимо на њ."
Јер ево отац наш који је био с нама пре мало времена, и који је Господу духом отишао, нама је опет духовно данас дошао, и од нас не одступа молитвама. Јер га видимо, као што нас је веселио пређе у животу у оном што је телесно, како нас сада још изврсније теши у оном што је духовно. Јуче он, сабирајући трпезу страних и убогих, изношаше и примајући тешаше, а данас је сам у Аврамовим селима приман, и зато што му је угодно творио радује се с њим. Јуче нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми клањајући се свети гроб његов целивамо. Јуче нам чашу љубављу црпљаше, данас миром светих својих моћију помазујући освећује и чудесима задивљава. Колико је благ Бо Израиљев правима срцем, који подиже смерне на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима ! Дакле, зар да се не задивимо овоме, па да апостолски не речемо: "Незабораван је Бог да заборави труд и награду дела људи својих, који учинише у име његово, послуживши светима и свима убогим." Јер ево молитве и милости и сва остала добра дела оца нашега узиђоше у сећање пред Бога, и за добра добра је од њега примио, као што видите данас, како га пред свима вама Бог прослави и задиви чудесима дивним не само да точи миро из гроба од светих моћију, или да недужне исцељава и духове одгони, него учини да и на стени исписана слика светога и часнога лика његова провре миром из тврдога камена и сухог вара, на славу његову.
И, као што је пређе у Светој Гори, у туђим странама, тако је и сад учинио међу вама чедима, у земљи људи својих, коме ће код ове мале славе дати да уђе у већу, кад буде у поновном оживљењу, уверавајући нас тим Богом, да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо подржаваоци добрим делима његовим, којима угоди Богу, и Бог га прослави. Штавише Бог, хотећи нас присвојити својој љубави, преко светих својих чини чудотворства међу нама, да разумемо како Бог зна сваку љубав према њему, и ако ко шта добро уради њега ради, од његових очију које све виде неће се сакрити, и добрима је добар дародавалац. Свети, са земље узети, не требају земаљске пролазне славе, нити траже почасти од људи, не будући с људима. Јер славу и почаст, које око не види нити ухо чу, од Бога који их је прославио, као они који су га заволели, примају на небу, и земаљско не желе, како пророк од њих Богу говорити: "Према оном што ми је на небу од тебе, шта ја хоћу на земљи ?" Сва ова чудеса чине свети ради нашега спасења, да, видевши их, Бога прославимо говорећи: "Диван је Бог у светињи својој и свети његови, у којима Бог удиви сву вољу своју, славимо их, да им достојно и по могућству подржавамо у свем, добрим делима к Богу."
Зато и ја, узбуђен, све вас по крви ми у Господу сроднике молим, подржавајте делима оца нашега, која видесте, имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњим, дарежљивост према убогим, милост према једнокалним нам створењима и једнородним крштењима, која су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да нема разликовања лица у Бога. Пред њ ће стати цар с војником, господар с робом, син са оцем и отац са сином, кад се представе престолу. И Бог на суду седи, река огњена тече, шумно тражећи да прими грешнике, и књиге наших дела, где се прстом божјим уписасмо, отварају се, јер у књигама твојим, рече, све ће се написати.
И тада ће као горки клеветници стати пред нама греси наши, изобличавајући нас, и страшно ће се на тој страшној при свако испитивати, где није лако укривити лажју истину, или подмитити судију који не треба ништа, јер све има. И тада ће свако своја дела видети и поплашиће се, и нема камо побећи. Јер, знајући ово, апостол рече: "Пошто ће Господ судити људима својим, страшно је упасти у руке Бога жива."
Тога ради и ја вам говорим да се отресете свега што је зло, и све што видесте и чусте од оца вашег, то чините, да, и молитвама његовим избегавши више речене страхоте, с њима вечна добра добијамо у бескрајње векове. А Бог мира и љубави молитвама (светога) оца нашег са свима вама и нама, Амин !




† † † БИЈЕЛЕ ПОКЛАДЕ-НЕДЈЕЉА ИЗГУБЉЕНОГ РАЈА-НЕДЈЕЉА ПРАШТАЊА† † †



Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на покладе Великог Поста 1965. [1]

Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт.

Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом.

А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт[2]. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове.

Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несвети[3] човек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода[4]. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтелида постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету.

Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду[5]. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.

Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: “Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше…5 А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупеж не поткопавају и не краду. где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше.[6]

Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни.

По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача[7]. Зар га ико може победити без Духа Светога?

Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.

Знате ли, браћо и сестре, шта је пред нама? Велики и Свети пост са светим задатком да повратимо изгубљени Рај, а то значи да проживимо сав Христов живот да бисмо достигли Васкрсење Христово, тај Нови Рај. Јер Васкрсење Христом и јесте повраћени Рај. Враћена роду људском бесмртност и вечност Христовом победом над смрћу и грехом. На крају Светог и Великог поста стоји први и једини Победитељ греха и смрти у свима световима – Васкрсли Господ Христос. Васкрсењем Својим Он нам враћа изгубљени Рај, враћа нам изгубљену бесмртност и вечност, изгубљену Истину и Правду, враћа нам сва изгубљена Божанска блага. Стога је Ускрс празник над празницима. Хришћанин се осећа бесмртним и вечним, осећа се победитељем греха и смрти, осећа да је Спаситељево Васкрсење заиста Нови Рај на земљи, и неисказана радост мије му душу и све светове његових осећања и мисли.

На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!

Али бој се, исто толико има и паклених стаза, јер је сваки порок стаза, која право води у пакао. Гордост – паклена стаза јер изгони човека из раја, среброљубље – друга паклена стаза, блуд – трећа, мржња – четврта, гњег – пета, безбожност – шеста, и тако редом порок до порока, грех до греха; све су то паклене стазе јер засигурно воде човека у смрт и пакао. Не постиш ли Велики пост, или постиш само недељу дана и престанеш, рекнеш себи: доста је… Знаш ли шта си урадио? Срушио си мост који си недељу дана градио над провалијом смрти, ка обали бесмртности, ка Ускрсу. Срушио си мост између свог пакла и ускршњег Раја. Постиш ли цео пост, буди убеђен, саградићеш мост који преводи у Рај, у бесмртност, у Васкрсење.

Само, пост никад не гради сам. Њему увек сарађују остале еванђелске врлине: вера и нада, љубав и молитва, кротост и милосрђе, богољубље и братољубље. Али пази да неки грех не минира твој мост. Гордећи се ти мислиш у себи: Ето, ја постим цео пост, бољи само од оних који не посте. Гле, већ си минирао свој мост и он сваког тренутка под експлозијом неког греха може одлетети у ваздух. Онда, онда ћеш сав остати у смрти и у свом страшном паклу.

На данашњи дан ми смо на догледу Раја, на догледу Васкрсења Христовог. Ми ћемо сигурно ући у њега и искрцати се на обалу бесмртности само ако будемо постили еванђелским постом. Наш сусрет са Васкрслим Господом Христом и јесте наш Рај, наша бесмртност, наша вечност. Јер, где је Богочовек Христос – ту је и Рај. Оваплоћени Бог и јесте сав Рај на земљи, јер је то сав Бог са свима Својим савршенствима и богатствима. Његово Свето Еванђеље и није друго до божанска ризница средстава, сила и упутстава како се васпоставља Рај у човеку и у свету око човека.

Не варајте се, Рај почиње још овде на земљи вршењем еванђелских врлина. Блаженства су доказ тога[8]. Смерношћу се изгони из душе гордост, тај главни агенс и инсталатор пакла, и повраћа Рај, Царство Божје. Тако и покајањем, тако и кротошћу, тако и миротворством, потискује се из душе грех и смрт, сваки грех и смрт, а повраћа рај и бесмртност. Али не само Рај, него и пакао почиње још овде на земљи. Кроз сваки порок ствара се по један мали пакао у души човековој. А сви људски пороци скупа претворили су овај свет у пакао. Зато еванђелске врлине претварају овај свет из пакла у Рај. Сваким еванђелским доживљајем, сваким еванђелским расположењем, сваким еванђелским делом ти постепено усдостављаш Рај у твојој души док га најзад потпуно не успоставиш. Васпоставиш ли Рај у себи, ти ћеш га лако васпоставити и у свету око себе. Ено, разбојник на крсту је то доживео вером и покајањем и из уста Свеистинитог Господа чуо ову благу вест: “Заиста ти кажем, данас ћу те сам увести у Рај”[9].

Браћо и сестре, Недеља изгубљеног Раја јесте Недеља праштања, …[10] како су ову недељу називали наши стари, и како је и данас називају онде где је Православље силно и јако. На данашњи дан – шта је наша дужност? Да сагледамо себе у свима понорима својим, у свима висинама, у свима ширинама, и у себи све грехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим бићем својим вапијемо: “Господе помилуј”. Стога тако често и чујете у Цркви Христовој тај вапај: “Господи помилуј”. Ко очима вере и покајања сагледа своје грехе, он непрестано вапије: “О, Господи, помилуј! Боже, милостив буди мени грешном”[11]. Али он и непрестано опрашта другима грехе њихове, јер зна, ако опрашта, опростиће му се.[12] Наше спасење Спаситељ је условио праштањем грехова. Зато је и у молитву Господњу унео ову молбу: Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили.[13]

Видите, вредност и христоносност нашег поста условљена је опраштањем. Наш повратак у Рај условљен је тиме, наша бесмртност, наша вечност условљене су тиме. Гле, наш Рај зависи од нашег ближњег, и наша бесмртност и наша вечност зависе од нашег ближњег. Зато је свемилостиви Спаситељ заповедио: “Будише милостиви као што је милостив Отац ваш небески”.[14]

Шта још значи данашње Еванђеље? Сви смо криви за све! сваки је крив за све! сви су криви за свакога! Схватимо ли то, осетимо ли то, ми ћемо свима опростити све, молити се за сва бића у свима световима, да би и нама Господ опростио грехе наше. Ми људи, криви смо сваки пред свима и сви пред свакиме. Штавише, ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: “Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао”!

Еванђеље праштања је толико неопходно земаљском свету да се протеже и на птице у гори. Наши стари говораху, причао ми је мој покојни отац, да се на данашњи дан и птице у гори опраштају, птице у гори опраштају… О, какве нежне, анђелске и еванђелске осетљивости и саосетљивости код птица. Оне јаче од нас осећају Спаситељево дирљиво Еванђеље опраштања. Гле, птице у гори усрдније су од људи у испуњавању Еванђеља Христовог.

Браћо, застидимо се пред птицама. Зар да нас оне претекну у испуњавању Христовог Еванђеља? Похитајмо, опростимо данас свима, еда би Господ опростио нама грехе наше. Помолимо се за све, за пријатеље и непријатеље, за оне који нас мрзе и за оне који нас воле, за добротворе и злотворе. Будемо ли тако радили, ми ћемо за све време Великог поста ревносно ићи путем еванђелских врлина и радосно узићи у Нови Рај, Васкрсење Христово, где свакога од нас очекује Божанска Истина и Правда, Божанска Бесмртност и Вечност, Божанска Љубав и Радост. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Напомене:
Еванђеље по Матеју 6,14-21. То је Недеља изгубљеног Раја, тј. Недеља сиропусна. – Прим. уредн.
Јак. 1,15
Можда: несрећни човек. – Прим. уредн.
1 Мојс. 3,16
Мт. 6,19-20
Мт. 6,16-21
Лк. 4,1-14
Мт. 5,3-12
Лк. 23,43
Неколико речи нечујно на траци. – Прим. препис. – Вероватно је беседник рекао: прочке, како се у народу зове ова недеља. – Прим. уредн
Лк. 18,13
Мт. 6,14-15
Мт. 6, 12; Лк. 11,4
Лк. 6,36








ШТА СУ СИРНЕ ПОКЛАДЕ-БЕЛЕ ПОКЛАДЕ

Беле покладе
Беле покладе, које се одржавају у Сиропусну недељу. То је задњи дан када се у исхрани користи бели мрс. Већ сутрадан се једе искључиво посна храна.
Беле покладе су најсвечаније и најраспротрањеније покладе у току године. Добиле су назив по Белој недељи, а зову се још и: Велике покладе, Завршне покладе, Сирне покладе, Проштене покладе (Проћке, Прочка), јер се тог дана опраштају свађе и увреде. Синови и кћери са породицама обилазе родитеље, носе им на дар флашу пића и разне поклоне. Зет обавезно обилази таста, ташту, кума, старојка и тражи проћку да може часно да започне пост. Када уђе у кућу, љуби руку тасту и говори: "Опрости дедо", а таст му одговара: "Нека ти је просто синко". Беле покладе су празник целог села, и тог дана се сви међусобно друже и чашћавају. Весеље траје до поноћи, а у поноћ наступа пост. У Пчињи навуку велике гомиле сламе на сред села, и запале их. Та ватра се назива крлештица. На Косову се по селима маскирају и играју игру која се зове "мачка". У Подрињу се играју "лубачке" и "паука", и то само млађи дечаци, обучени као јунаци, окићени оружјем. У таковским селима се маскирају у припремљене маске од папира, које наките зубима од пасуља или кукуруза, брковима од вуне. Обично по тројица обилазе куће, играју коло, рву се, говоре извештачено и "плаше" малу децу, која циче од весеља кад их ови појуре. Кад се покладари уморе, сакупе се сви на једно место, где се игре и такмичења настављају. У Великој Плани, предвече пале ватре од шаше, и само за тај дан изграде неку врсту вртешке на којој момци врте девојке.
Православње.нет

ШТА СУ МЕСНЕ ПОКЛАДЕ-МЕСОПУСНА НЕДЕЉА

Месне покладе, се одржавају у Месопусну недељу. То је задњи дан када се једе месо, јер већ сутрадан, месо се више не користи у исхрани, него само бели мрс. Месне покладе се у Поповом пољу називају и Мале покладе и кад оне прођу Поповчани запосте и тада се не једе месо до Васкрса. У Херцеговини се у вечерима поклада сакупљају пријатељи, рођаци и суседи по гувнима и забављају уз шалу и разне играрије, а кад почне да пада мрак пале велику ватру и седе до поноћи. За покладе се обично спрема богата трпеза и позивају сиромашнији суседи и пријатељи да се и они добро омрсе у заједничком обедовању. У већини крајева, у току дана или вечери млађи свет води главну реч; збија разне шале по селу или одлазе на нека позната места у околини где се забављају. Разноразне игре под маскама тзв. "мачкаре" изводиле су се у околини Билећа и Гацка. Маскирана младеж у Поповом пољу иде од куће до куће и збија разне пошалице на опште весеље укућана и због тога добија ћар; разне ситне поклоне у јелу и пићу које после заједно поједу и попију. Озбиљнији мушкарци домаћини и старији људи седе окупљени код једног домаћина и часте се до поноћи.
Православље нет

Свети Јован Златоусти о посту

 "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, спремање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина".

"Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."


Простимо људима да Бог нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.
Не вреди молитва ни дуга пошћења
Без милости праве и без опроштења.
Грехови су губа, Бог је лекар прави,
Кога Бог очисти, тога и прослави.
Сваку милост људи Бог милошћу плаћа
Без милости гине ко грех грехом враћа.
Гнојем се не чисти гној из гнојних рана,
Нит се тамом гони из тамнице тама,
Но чист мелем рану гнојну исцељује,
A тамничну таму светлост растерује.
Милост је ко мелем тешком рањенику,
Свак се њој радује као светилнику.
- He треба ми милост! - To безумник збори,
A за милост виче кад га јад обори!
На милости Божјој сунчају се људи,
Та, милост нас Божја у живот пробуди!
Простимо људима, да Бor нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.

Владика Николај


http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=MuXLq_hNVQ4#!

На једној од пешчаних фландријских дина налази се велики дрвени крст са ликом Спаситеља. На самом крсту урезане су ове речи, које још увек одолевају времену:

* Я – СВЕТЛОСТ, А ВИ НЕ ВИДИТЕ МЕНЕ
* Я – ПУТ, А ВИ НЕ СЛЕДИТЕ МЕНЕ
* Я – ИСТИНА, А ВИ НЕ ВЕРУЈЕТЕ МЕНИ
* Я – ЖИВОТ, А ВИ НЕ ТРАЖИТЕ МЕНЕ
* Я – УЧИТЕЉ, А ВИ НЕ СЛУШАТЕ МЕНЕ
* Я – ГОСПОД, А ВИ СЕ НЕ ПОКОРАВАТЕ МЕНИ
* Я – ВАШ БОГ, А ВИ СЕ НЕ МОЛИТЕ МЕНИ
* Я – ВАШ НАЈБОЉИ ДРУГ, А ВИ НЕ ЉУБИТЕ МЕНЕ.

АКО СТЕ НЕСРЕЋНИ, НЕ КРИВИТЕ МЕНЕ.













„Утврди стопе моје у речи Својој...“

 Свети Јован Кронштатски

 Ни при једном послу - домаћем или службеном, свеједно, не заборављајте да је снага Ваша, светлост Ваша, успех Ваш - Христос и крст Његов; зато неизоставно пре отпочињања свакога дела ускликните: Исусе, помози ми! Исусе, просвети ме! На тај начин у срцу Вашем одржаваће се и још већма разгоревати жива вера и уздање у Христа, јер је Његова сила и слава у векове векова.

 Кад одлазиш у госте некоме од сродника или познаника, немој у посету кретати са намером да лепо поједеш и попијеш, него да се са њима пријатељски поразговориш, да разговором вођеним у љубави и искреном пријатељству оживиш душу своју од метежне свакидашњице, да бисте се скупа утешили заједничком вером. "Јер не тражим ваше него вас" , вели Апостол (2. Кор. 12, 14).

 У свему и у свако доба Господу угађај и мисли на спасење душе своје од греха и ђавола и о њеном усиновљењу Богу. Како устанеш из постеље, прекрсти се и реци: "У име Оца и Сина и Светога Духа", и још: Господе, удостој да нам данашњи дан прође без греха и научи ме да творим вољу Твоју" (из "Слава Богу на висини", на јутрењу); када се умиваш код куће или у јавном купатилу, говори: "Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега" (Пс.51, 9); када навлачиш рубље, мисли на чистоту срца свога и моли се Господу да ти чисто срце подари: "Срце чисто саздај у мени, Боже"; ако си сашио нову одећу, па је сада облачиш, управи мисли своје на обновљење духа и казуј: "Дух прав обнови у мени, Господе" (Пс. 51,12); када одлажеш своје старо одело, не обраћајући више пажњу на њега, мисли на одбацивање старог, греховног, страсног, телесног човека, са далеко већим презиром; једеш ли меки и укусни хлеб, помишљај на истински хлеб, који дарује вечни живот душама - на Тело и Крв Христову, и буди гладан тога хлеба, односно жели да се чешће њиме причешћујеш; пијеш ли воду, или чај, или слатки мед, или какво друго пиће, помишљај на истинско пиће које је једино кадро утолити жеђ душама измученим врелином страсти - на пречисту и животворну Крв Спаситељеву; ако се преко дана одмараш, помишљај на вечито спокојство које је приправљено онима што су се овде подвизавали у борби са грехом, са духовима злобе у поднебесју, са неправдама или незнањем и грубошћу људском; желиш ли да легнеш да спаваш, нека ти мисли буду управљене на сан смрти, који ће све нас пре или касније неизоставно сустићи и на ону мрачну, вечну, ужасну ноћ у коју ће бити бачени сви нераскајани грешници; сусрећеш ли нови дан, мисли на невечерњи, вечни, пресветли дан Царства Небескога, куд и камо светлији од данашњег дана сунчаног, у који ће се узрадовати сви што Богу угодише или се од свега срца пред Господом покајаше у овом привременом животу; кад некуд идеш, размишљај о исправности духовног хођења пред лицем Божијим и говори: "Утврди стопе моје у ријечи Својој, и не дај никаквоме безакоњу да овлада мном" (Пс. 119, 133); када нешто чиниш, настој да то дело обављаш мислећи на Бога Творца, Који је све створио бесконачном премудрошђу Својом, добротом Својом, свемогућством Својим и Који је тебе саздао по слици и прилици Својој; стичеш ли новац или какво благо, или га већ поседујеш, мисли на то да је наша непотрошива ризница из које потичу сва блага душе и тела, да је непресушни извор свакога блага - Бог, из све душе Му узноси благодарност и немој затварати благо своје код себе, да не би затворио приступ у срце своје непроцењивом и свагда живом благу - Господу Богу, него од свога иметка удељуј потребитима, нематнима, убогој браћи својој која су у овоме животу у оваквом стању остављена ради тога да би на њима ти могао доказати љубав и благодарност Богу и за то се удостојити награде од Бога у вечности; кад угледаш сјај сребра, немој се њиме прелашћивати, него помишљај како је душа твоја дужна да се убели и да блиста врлинама Христовим; ако очи твоје гледају сјај злата, немој се њиме прелашћивати, него се опомињи да души твојој ваља бити попут злата, огњем очишћеног, и да тебе самог Господ жели да просвети као сунце у вечном, светлошћу испуњеном Царству Оца Свога, да ћеш онде угледати незалазно Сунце Правде - Бога у три Ипостаси, Пресвету Владичицу Богородицу и све силе небеске, Свете Угоднике, пуне неизрециве светлости и лучезарне.

 "Иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Најпре, поставља се питање: како искати Царство Божије? На следећи начин: претпоставимо да желиш да некуд путујеш - пешице или колима, по суву или по мору, због неке свакидашње, привремене потребе; прво се помоли Господу да исправи путеве срца твога, а затим и да благослови предстојећи телесни пут или да животни пут твој управи по заповестима Својим, и жуди за тим свим срцем, и што чешће обнављај молитву своју. Господ ће, видећи твоју искрену жељу и настојање да ходиш путем заповести Његових, постепено исправити све путеве твоје. Даље, примера ради, желиш ли да проветриш собу или да изађеш на свеж ваздух, сети се чистог и нечистог срца. Многи од нас, којима је веома стало до освежавања ваздуха у соби (и то је веома добро) или до шетње на чистом зраку ни не помишљају о неопходности чистоте духа или срца (да тако кажемо, духовног ваздуха, даха живота) и, премда су окружени свежим ваздухом, себи допуштају нечисте помисли, нечисте покрете срца и чак сквернословље, па и чињење телесне нечистоте.

 Жудиш ли за вештаственом светлошћу, сети се оне духовне светлости, која је души насушно потребна и без које душа остаје у мраку страсти, у мраку духовне смрти. "Ја у свијет дођох као свјетлост," - казује Господ, - "да свако ко вјерује у Мене не остане у тами" (Јн. 12, 46). Ако се пред очима твојим дешава каква непогода, ако чујеш како бура завија или читаш о страшним бродоломима, сети се буре страсти људских, које свакодневно усковитлавају и смућују срца људска и разбијају духовне лађе душе или лађу људскога друштва, и усрдно се моли Господу да силом Својом укроти буру грехова, као што је некад речју укротио буру на мору, и да искорени из срдаца наших страсти наше, учинивши да у њима завлада тишина непролазна. Осећаш ли глад или жеђ и жудиш ли за јелом или пићем, сети се глади или жеђи душе (она жуди за правдом, за оправдањем у Исусу Христу, за освећењем), које ако не задовољиш, душа твоја може умрети од глади, будући угушена страстима, клонула, измучена, - и, задовољавајући телесну глад, не заборављај да утолиш утолико пре и изнад свега, духовну глад разговором са Богом, чистосрдачним покајањем за грехе своје, читањем еванђелске историје и поука што их Еванђеље пружа, и особито причешћивањем Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Ако волиш да се истичеш по оделу, или уопште, када год навлачиш одело, сећај се непропадљивог руха правде у које мора бити обучена душа наша, или Христа Исуса, Којије духовна одећа наша, као што је казано: "Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3, 27). Страст према помодном облачењу веома често из срца потпуно истискује и саму помисао на нетрулежно рухо душе, претварајући читав живот у испразну бригу за раскош у одевању. Ако си ученик, студент неке просветне институције или чиновник у некој државној управи, официр у некој јединици, технолог, сликар, вајар, фабрикант, радник у неком погону, свеједно, опомињи се да је прва и основна наука свакога од вас да буде истински хришћанин, да искрено верује у Троипостасног Бога, да свакога дана општи са Богом у молитви, да учествује у Богослужењу, да се држи поретка у Цркви и њених одредаба и да и пре отпочињања посла, и на послу, и после њега у срцу носи име Исусово, јер је Он светлост, снага, светиња и помоћ наша.

 На ту Вашу свакодневну радњу - узимање хране и пића - обратите најстрожу, делатну пажњу, јер од хране и пића, њихове каквоће и количине, веома много зависи Ваша духовна, друштвена и породична активност. "Пазите т себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством" (Лк. 21, 34); чак и чај и кафа, уколико се користе неправовремено и прекомерно, такође спадају у пијанство. О, тешко нама који смо сада сити и који неретко с презиром на дарове Божије погледамо!

 Пошто смо сви ми странци и туђинци, и пошто ка вишњем Царству путујемо, не треба да се оптерећујемо свакидашњим бригама, да будемо пристрашћени према земаљском благу, насладама, почастима, да нас те бриге и пристрашћености не би ометале у часу смрти наше и да је не би учинили постидиом (срамном). Још овде, на земљи, хришћанин треба да се навикава на вишње живљење: у посту, нестицању, молитви, љубави, кротости, незлобивости, трпљењу, одважности, милосрђу. Како је тешко у смртном часу човеку чији су идол били новци, или храна и пиће, или почасти земаљске! Сада му све то ни за шта неће послужити; па ипак, срце је његово снажно везано за ово, и истинско благо, које живот дарује, односно врлине, такав не поседује. Дакле, да би се лакше могло умрети - а сви морамо умрети - не треба љубити ништа од онога што је у свету. "Кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни" (1. Тим. 6, .

 У овом животу истински хришћанин влада се тако да му он буде припрема за будући живот, а не да живи само за овдашњи век; при делима својим он не мисли шта ће за њега овде људи рећи, него шта ће се за њега казати тамо, на небесима; себе он свагда замишља у присуству Бога, анђела и свих Светих и опомиње се да ће једнога дана сви они бити сведоци помисли, речи и дела његових.

 Читав живот свој настој да претвориш у служење Богу: ако нешто читаш, почни то дело са кратком срдачном молитвом, како би те Бог уразумио и умудрио те у вери, благочешћу и у марљивом испуњавању обавеза твојих; никада немој читати из испразности, тек да би ти време прошло - тиме ћеш унизити реч, која свецело мора служити нашем спасењу, а не празнословљу, и која не сме бити средство за пуко стварање задовољства и пријатно провођење времена; када разговараш са ближњима, говори разумно, обазриво, поучно, са назидањем духовним; празнословља се клони као отрова змијског, сећајући се да ће "за сваку празну ријеч којуреку људи дати одговор у дан Суда" (Мт. 12, 36), односно, да ће чути праведну пресуду Судије; поучаваш ли децу, своју или туђу, дело своје управљај на служење Богу, учећи их са усрђем, и претходно се позабавивши смишљањем путева и начина за јасно, разумљиво, што потпуније (колико је то могуће) и плодотворно преношење знања. Именом Господњим и силом крста побеђуј замке непријатеља, који се упиње да те доведе у смућење, да ти помрачи разум, да у тебе унесе тескобу и раслабљеност. Чак и ако једеш, ако пијеш, ако ли што друго чиниш, све на славу Божију чини (1. Кор. 10,31).

 Немој јести до ситости, немој спавати до потпуне одморности, труди се са усрђем, моли се свим срцем, свом душом буди послушан родитељима и начелницима својим, према свакоме буди благонаклон, свима буди задовољан, па ћеш бити задовољан собом, здрав и срећан. Живот хришћанина мора протицати у непрестаном пажењу на себе, односно на срце своје, јер су свакога трена невидљиви непријатељи спремни да нас прогутају: свакога трена у њима кипти зло управљено на нас.

 Желите ли да дуго поживите на земљи, немојте у ужурбаности и по телесном живот свој проводити - не преједајте се, не опијајте, не пушите, не блудничите, немојте се одавати раскоши и насладама: у телесном начину живљења садржана је смрт, зато се у Светом Писму тело наше и назива мртвацем или старим човеком, који пропада у жељама варљивим (Ефес. 4, 22). Желите ли да дуго поживите, живите духом: у духу је живот. "Ако духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете" (Римљ. 8, 13) - и овде, и тамо, на небесима. Држите се умерености и једноставности у храни и пићу, чувајте целомудреност, не растачите безумно балзам свога живота, не јурите за богатством, за раскоши, трудите се да и малим будете задовољни, имајте мир са свима и никоме не завидите, све љубите и поштујте, а понајвише се старајте да свагда Христа у срцу носите, па ћете у миру и благоставу многе године проживети.

 Брате и сестро, ти што за благочашће ревнујеш! Имаћеш прилике да чујеш, можда чак и понајвише од домаћих својих, да си тежак и неподношљив човек; наићи ћеш на велико нерасположење према себи, на непријатељство због благочашћа твога, мада непријатељи твоји неће отворено говорити да ти се управо због благочашћа супроте, - не озлојеђуј се због тога и немој очајавати, јер ђаво заиста до огромних размера може преувеличавати неке слабости, од којих ни ти као човек ниси слободан, него се сети речи Спаситељевих: "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Мт. 10, 36); недостатке своје исправљај, а благочашћа се чврсто држи. Савест своју, живот и дела своја откривај Богу Срцезналцу. На себе, међутим, гледај без пристрасности, настојећи да увидиш ниси ли уистину тежак по своме карактеру, нарочито за домаће своје; можда си мрзовољан, груб, можда их избегаваш, клониш се разговора... Отвори срце своје за дружељубивост и нежност, али не и за повлађивање; у приговорима својим буди кротак, изговарај их без раздражљивости и жучи. "Све да вам бива у љубави" (1. Кор. 16,14), - казао је Апостол. Буди трпељив, немој за сваку ствар приговарати; нешто мораш подносити прелазећи преко тога ћутке и гледајући кроз прсте. "Љубав све сноси, све трпи" (1. Кор. 13, 7). Неки пут се због примедбе изговорене са нетрпељивошћу јавља непријатељство, само зато што примедба није била изречена у духу кротости и љубави, него у духу самољубивих претензија да нам се други покоравају.

 Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу помолиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза... Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући даје и он члан јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.

 Сваког дана се, ујутру и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се дух твој смиравао свакодневним размишљањем о твом брзопролазном животу.

 Буди одважан и одлучан за чињење сваког добра, посебно за речи благости, нежности, саосећања, а још више за дела самилости и узајамне помоћи. Чамотињу и очајање сматрај за обману када је у питању приступање неком добром делу: "Све могу", кажи, "У Исусу који ми моћ даје", макар био и први међу грешницима. "Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23).

 Одважност је велики дар Божији и велико душевно благо! У земаљској бици или рату много значи смелост или храброст, јер она једноставно чини чуда, а утолико више она значи у борби духовној.

 преузето из књиге
 "Како се спасавати у свету -
 савет и поуке древних и савремених Светих Отаца и стараца хришћанима у свету"
 стр. 46-50
 Библиотека "Свети Петар Цетињски"
 Светигора










КО ЧУВА УСТА СВОЈА,ЧУВА ДУШУ СВОЈУ!
Човјеков језик,усне уста човјекова,велики је ,дивни и чудесни Божији дар преко кога човијек открива да је словесно биће,створено по образу и подобију Божијем.Кад човијек употребљава језик ,усне и уста да прославља Бога и да њима свједочи љепоту Божије творевине.Али ако човијек те,а и све друге дарове употребљава на погрешан начин,онда оно што мирише и треба да мирише на Бога и да Бога свједочи,постаје јављање смрада који се скрива у људском срцу.
(Митрополит Амфилофије-часопис СВЕТИГОРА)
Добро каже народна изрека:бржи језик од памети,мач има двије оштрице,а језик их има на стотине!

МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ

Упокој, Господе, душе уснулих слугу Својих: родитеља мојих (имена), сродника и предака (имена), добротвора (имена) и свих православних хришћана,
и опрости им сва сагрешења вољна и невољна
и даруј им Царство Небеско.

Вечнаја Памјат!


ЗАДУШНИЦЕ - Дан посвећен мртвима


Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Наш Патријарх Павле је стално говорио, саветовао и упозоравао да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали." На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна. На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.



 
ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
 Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

 
Духовске задушнице

 Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.

 
Спремање погаче за задушнице

 Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.
 Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.


 
Народни обичаји

 Обичај је у народу да се о задушницама, као и о парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
 У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.
 На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ? општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.
 Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или шољу и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.
 Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ? покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.



               

.... КАКО ЈЕ ПТИЦА МАЛИНОВКА ДОБИЛА ЦРВЕНЕ ГРУДИ ...........

Кад је Исус Христос био дечак правио је птичице и почео да их боји. Једна птичица помисли:
Јаој, жута боја..., нећу жуту, хоћу црвену ! Видиш ? То је својевоља ! А Господ јој ништа није дао због тврдоглавости, никакву боју, па је остала сивкаста.
И у току неколико генерација ове птичице су биле сивкасте. А кад је Господ Исус Христос разапет, иста оваква птичица је слетела на Крст и размишљала: моји прародитељи су били тврдоглави, и ја сам тврдоглава, и сви смо увредили Господа, а Он сада за нас страда. помоћи ћу Му ! Извадићу клинове и Он ће нам опростити. И почела је да кљуца..: кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, кљуца... Али, шта може да учини !
Зар је могла да извади клин ? Ова птичица је веома мала, мања је од врапца. Али, кљуцала је тако, кљуцала клин и затим се сетила своје дечице, да су гладна, да желе да једу и брже је полетела код њих. Долетела је, а они сви у исти глас повикаше: "Мамице, мамице, како си лепа !" "О чему се ради ?" упита. "Црвене су ти груди." "А! То је крв Господња." "И ми желимо да будемо исти такви !"
Она приви на груди свако птиче, и тако су све генерације добиле црвене груди. Од тада се ова птичица зове малиновка.



КЛИТОС ЈОАНИДИС - СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ
Сведочења и искуства



                                            ПРИЧАО НАМ ЈЕ СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ...

Једног дана дође нека жена старцу Порфирију да је он посаветује у вези са њеном децом. Причала му је о свој својој деци и о разним проблемима које је имала са њима. Са најмањим дететом, како му је рекла, није имала баш никаквих проблема. Било је толико добро дете да су сви у селу говорили да треба да постане свештеник.
Кад је жена завршила са причом, Старац јој рече да не треба да буде толико сигурна у своје најмлађе дете, и да он сам види да ће све истинске и велике проблеме стварати управо оно, њено најмлађе дете.
Жена је била изван себе од беса; поче да виче на Старца, да га оптужује да је он све друго само не оно што су јој описали - једном речју, понела се на врло ружан начин. (Нека нам буде дозвољено да не наводимо - уосталом, то није ни потребно изразе којима је Старца описивала, а које нам је он сам испричао.)
Прошло је доста времена. Једног дана чује он како испред његове келије нека жена виче, скоро вришти: "Пустите ме да видим Старца! Пустите да му целивам ноге, можда ће ми тако опростити! Нека ми опрости и Бог за ужасан грех који сам према њему починила".
Старац тада каже једној монахињи да доведе жену к њему. Чим је ушла у Старчеву келију, жена се баци пред његове ноге и плачући горко, упорно је тражила да јој опрости.
Кад се некако повратила, она му исприча да је управо оно њено дете о коме јој је он говорио, изненада почело да се мења из дана у дан и да је постало непрепознатљиво. Од вредног ученика какав је био, почео је да не учи, уплео се у рђаво друштво и све више је изостајао из куће. И једног дана, кад га је отац прекорио, дошао је чак дотле да је бацио неки тежак предмет гађајући оца у главу. Од тог тренутка напустио је кућу; тражили су га данима и нигде нису могли да га нађу.
Несрећна мајка је клечећи молила Старца да јој опрости, преклињући га да се помоли Богу да Он просветли њено дете како би се вратило својој кући.
Ову причу испричао нам је старац Порфирије у наставку разговора о односима између родитеља и деце; тим односима он је придавао велики значај.

* * *

Следећа Старчева прича представља одговор на питање које смо му поставили, а које заокупља већину хришћана нашег времена: како можемо срести Бога ми који живимо у свету, усред немира и схизофреније савременог начина живота?
Старац нам је, дакле, испричао следећу причу коју ми овде износимо само укратко:
Првих дана кад је постављен за пароха у храму Светог Герасима у Атинској поликлиници, покрај трга Омоније, имао је велики проблем у време свете Литургије: управо преко пута била је продавница грамофона и грамофонских плоча. Да би привукао купце, власник продавнице је пуштао музику са плоча. Но, пуштао ју је толико гласно да старац Порфирије то није могао да поднесе. Чак је помишљао и на то да се повуче са тог места, које је иначе толико желео.
Ни у овом случају, као ни током читавог свог живота, старац Порфирије није следио своју вољу, него је смирено и са много молитве тражио од Бога да му покаже шта је Његова воља у овој ствари.
И тако, после три дана поста и молитве, у једном углу цркве он нађе неку остављену свеску која је припадала сину једног од чланова Црквеног одбора, а који је био студент. Била је то свеска са белешкама из физике, која је - Господе, дивимо се Твојим делима - старцу Порфирију понудила решење његовог проблема.
Наиме, листајући свеску, наишао је на неке белешке у вези са звучним таласима. Изучавајући их, Старац се досети следеће: кад у неко језеро бациш камичак, вода се набира и образују се кругови. Но, ако на друго место у језеру бациш мало већи камен, створиће се нови, већи кругови, који ће поништити оне прве.
То је био одговор који је старац Порфирије очекивао од Бога. Следећег дана трудио се да све своје духовне и душевне снаге усредсреди на молитве и чинове свете Литургије. И тако су кругови које је - по узору на таласе на површини језера - сам образовао у свом уму и у свом срцу, неутралисали оне кругове које су образовали грамофони и плоче, те га они више нису узнемиравали нити су му одвлачили пажњу од свете Литургије.





                   НА СРЕТЕЊЕ 1992 ГОДИНЕ ПРЕВАЗИЂЕН ЈЕ РАСКОЛ У СПЦ


На Сретење Господње 1992. године,послије двадесет девет година раскола,заједничком литургијом патријарха Павла и митрополита новограчаничког Иринеја Ковачевића побјеђене су размирице и учвршћено је јединство Српске Православне Цркве.
Тако је Богу хвала,превазићен раскол који је настао,када је Владика Дионисије је 1963. године отказао послушност Патријаршији и Вјерској комисији послије чега је рашчињен.
Слава је и хвала Богу за све!


Свети Григорије Палама: Беседа на Сретење Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа :

1. Пре доласка Христовог сви смо имали оно што је постојало од Прародитеља – проклетство и општу и једнаку осуду коју су сви добили од једног Прародитеља, предавану као од корена роду и наслеђивану заједно са (људском) природом. Свако је за оно, што је лично учинио, добијао од Бога осуду или похвалу, али нико ништа није могао против оног општег проклетства и осуде, тог злог наслеђа које је му је од почетка било предато и које је он преносио својим потомцима.

2. Међутим, дошао је Христос, Ослободилац природе, Који је опште проклетство претворио у општи благослов, примивши од Пречисте Дјеве нашу праведно осуђену природу, да би је у Самоме Себи показао у новом лику и непричасну старом семену, тј. као невину и оправдану, како би они који су потом од Њега у Духу рођени остали изван тог прародитељског проклетства и осуде. Зар дакле постоји нешто, што не би сваком човеку допустило да учествује у Његовој благодати? Има ли некога ко од Њега не добија опроштај за своје преступе? Не, тако нешто не може бити, јер Он од нас није примио само нашу ипостас (наш лик, наше лице) него (васцелу) нашу природу коју је обновио, сјединивши се с њом у Својој Ипостаси. Желећи да се сви спасу, Он је заиста “савио” небеса, сишао (на земљу) ради свих, кроз дела и речи и Страдања показао читав пут спасења и узашао на небеса, позивајући тамо оне који су поверовали у Њега. Он није само природи, коју је по нераскидивом сједињењу прихватио од нас, него је и свакоме ко верује у Њега подарио потпуно искупљење, које је уистину сатворио и не престаје да га твори, мирећи са Оцем кроз Самог Себе, враћајући силом (сопствене) послушности свакога од нас и исцељујући нашу непослушност.

3. Он је ради тога завештао божанско крштење, оставио спасоносне законе, свима проповедао покајање и предао Своје Тело и Крв, јер ни крштење, ни живот према божанским заповестима, ни причасност обоготворујућем Хлебу и Чаши не прихвата природа као таква, него управо ипостас (личност) сваког верујућег. Посредством свега тога Христос нас оправдава као посебне личности (грч. шоатсткгос;) и враћа у послушност Небеском Оцу. Саму природу, коју је примио од нас, Он је обновио и показао као освештану, оправдану и у свему послушну Оцу, због чега се и Он Сам по ипостаси (ипостасно, грч. шоатсгакгос;) сјединио с њом и, у складу с њом је деловао и страдао, што се односи и на догађај који данас празнујемо, тј. на Његово усхођење у онај стари храм или на представљање ради очишћења, на Симеоново богонадахнуто Сретење и исповедање (пророчице) Ане, која целог живота није напуштала храм.

4. После Спаситељевог Рођења од Дјеве, и после Обрезања, које се по закону савршава осмога дана, када се, како каже еванђелиста Лука, навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше Га у Јерусалим да Га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем (Лк. 2; 22). Он прима Обрезање по закону, приводи се по закону, бива представљен како је написано у закону и, сагласно ономе што је речено у закону Господњем, приноси се и жртва.

5. Видите ли како је Творац и Господар Закона у свему био послушан Закону? Шта је тиме савршио? Нашу природу је у свему учинио послушном Оцу и тако исцелио нашу непослушност, преобразивши проклетство у благослов. Као што је у Адаму била сва наша природа, тако је и у Христу; и као што смо се кроз Адама, који је настао из земље, сви ми који смо од њега постали, вратили у земљу и били послати у ад, тако смо кроз Адама Који је са Небеса, према речима апостола, сви изнова позвани на небо и удостојени тамошње славе и благодати, иако је то сада прекривено тајном, јер се каже: Ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви сви с Њиме јавити у слави (Кол. 3; 4). Који то “сви”? Реч је о онима који су усиновљени Христу у Духу, и који су на делу показали да су Његова чеда.

6. А кад се навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа. О коме је ту реч? Закон каже да су дужни да се очисте како новорођени, тако и они који су их родили у заједници брака. Због тога Псалмопојац каже: У безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7). Пошто се ту не ради о родитељима, него о једној Која је родила, и пошто је Она Дјева, пошто је у питању рођење Детета Које је бесемено зачето, онда ту, наравно, није било ни потребе за очишћењем, него је и оно представљало дело послушности које враћа непослушну природу, дело исправљања кривице за непослушност. Када се, дакле, навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа, да Га посвете, да Га представе као првенца, сагласно ономе што је написано у Закону Господњем: Свако мушко које отвори утробу мајке своје, светим ће се Богу назвати (Посвети Ми сваког првенца, што год отвори материцу у синова Израиљевих: јер је Моје – 2. Мојс. 13; 2).

7. И заиста, Он је био једини Који је Својим зачећем отворио утробу и без брачног сједињења био ношен у њој силом једне речи и знамења Божијег, као што је Ангео и саопштио Дјеви. Зашто Закон каже: свако мушко које отвори утробу мајке? Слично као што су се многи називали пророцима и христосима (помазаницима) – како и Бог говори кроз Псалмопојца: Не дотичите се помазаника Мојих, и пророцима Мојим не чините зла (Пс. 104; 15) – а само је један заиста био Христос (помазаник) и један Пророк, тако и овде, мада се каже “сваки првенац”, свако мушко које отвори утробу мајке, утробу је уистину отворио само Он, једини Светац Израиљев. Донеше Га – каже – да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића.

8. Приношење пара грлица представљало је целомудреност родитеља, оних који живе по закону брака; а два голубића, који не познају брак, јасно су наговештавала Дјеву и од ове Дјеве рођенога, Који је до краја Девственик. Обрати пажњу на строгу тачност Закона: говорио је о пару грлица, будући да грлице означавају оне који су сједињени браком; када је пак реч о птићима, на њих ово не може да се примени, јер ни Она Која је родила ни Онај Који је рођен нису знали за јарам (брака). Наговештавајући још у старини девствено рођење, Закон га предсказује овим прасликама (предизображењима). Након што се на чудесан начин родио, Он је сада био донесен у храм, док је Дух Свети припремио друге, достојније грлице и голубиће. Кога то? Симеона и Ану, јер би они због свог младенаштва (детињег узраста) када је у питању грех оправдано могли да буду названи голубићима или пак грлицама, с обзиром на њихову крајњу целомудреност.

9. Изложимо сажето еванђелске речи. Будући уистину праведан и богобојажљив, Симеон је представљао оруђе Духа Светог и сада је, Њиме покренут, дошао у храм, пожурио им у сусрет и примио у наручје овог Небеског и уједно Земаљског Младенца, приносећи Му, као Богу, химну и прозбу, молећи да се у миру разлучи од свог тела, објављујући свима и тврдећи да је Он (Младенац) Спасоносна Светлост, Која ће да обори невернике и да подигне оне који верују у Њега.

10. Затим је и Дјеви, Матери Младенца, предсказао бол који ће да осети крај Синовљевог Крста и који ће показати да је Она по природи Мајка овог Богочовека-Младенца, као и да ће се колебљиве помисли, које ће се открити, избрисати из срдаца. Симеон је, наиме, прекрасно доказао да ће туга коју ће Јој донети страдања Сина и дубока патња и састрадање са Њим показати да је Она истинска Мајка овог чудесног Сина.

11. Пророчица Ана, кћи Фануилова, удовица од осамдесет четири године, ревносна у постовима и молитвама, која никада није одлазила из храма, тада је посебно била обузета божанским Духом, заблагодарила је Богу и објавила да је наступило избављење за све који га чекају, а то је овај Младенац.

12. Такве словесне грлице послао је Дух Свети ради Сретења Христа Који је усходио у храм, и показао нам какви треба да буду они што у себе примају Христа. Осим тога, показао нам је и какве треба да буду жене које, изгубивши мужа, остају без средстава за живот, као и мужеви који изгубе своје супруге. Ова Ана, кћи фануилова, била је удовица, али и пророчица. Зашто? Зато што је оставила световне и житејске бриге и није одлазила из храма, зато што је живела непорочно, проводећи и дан и ноћ у постовима и бдењима, у молитвама и псалмопојању. Природно је стога што је препознала Господа, Којем је служила свим својим делима, онда када је Он дошао (у храм), као што Му и Псалмопојац-Пророк каже: Певаћу и разумећу на путу непорочном: када ћеш доћи к мени (Пс. 100; 2).

13. Такви треба да буду они који су из брака, посредством честитог удовиштва, приступили девственичком животу да би тако живели. Дакле, ако на други брак у потпуности гледаш с висине као на мање вредан, онда се чврсто држи своје намере и иди за онима који су од почетка до краја били безбрачни. Мада је апостол Петар имао ташту, није заостао за Јованом Девствеником који је потрчао ка живототворном Гробу, па га је чак и претекао. Зато га је заједнички Господар поставио да буде предводник предводника. На такву висину узводи богочежњивост, преносећи од тела ка духу!

14. Пази да одрицањем од првог (тј. брака) као од мање вредног и посезањем за другим (тј. за девственошћу) које не можеш да досегнеш не скренеш са пута и на посрнеш, не поступајући више по закону или изнад закона, него против закона. Ако и оне који живе у удовиштву сматрамо достојнима осуде уколико не живе целомудрено, па чак и ако су се на законит начин свезали у други брак, не сматрамо их потпуно беспрекорним (пошто су, како каже Павле, одбацили првобитну веру), колико су веће осуде достојни они који законитом браку претпостављају незаконито уживање и они који се, иако живе са (законитим) женама, не клоне разврата?! Потоп који је задесио читав свет наступио је услед блудничења оних што су се од старине називали “синовима Божијим”; због блудничења је на Содому сишао огањ с неба; несреће су стигле и Израиљце који су сагрешили са Моавкама. Узрок ондашњег истребљења великог броја људи био је блуд, а мислим да он и данас за нас представља узрок пораза које трпимо од иноплеменика и разних унутрашњих и спољашњих зала и несрећа.

15. Писмо је “синовима Божијим” најпре назвало оне што потичу од Еноса, а он је био први који је полагао наду у призивање имена Господњег. Енос је био син Сита, чији се род разликовао од рода проклетог Каина и живео је целомудрено. Ради њих је тада још опстајао свет, све док нису, како је писано, видели кћери људске, тј. девојке из рода Каиновог. Оне су биле лепе, због чега су они, опчињени њиховом раскалашном лепотом, почели да их узимају за жене, коју год су хтели, док се нису научили њиховим делима и док се није умножило зло на земљи. Тада је наступио Потоп и све их уништио. Да се тада на земљи није нашао Ноје и Нојеви синови који су живели целомудрено – а да су живели целомудрено види се из тога што је сваки имао по једну жену са којом је и ушао у Ковчег – не би остало никаквог корена ни основа из којег би постао други свет.

16. Видите ли како је у старини због блуда могао да пропадне овај свет, да се није сачувао благодарећи целомудренима? Неће ли они који су недостојни овог света пошто га доводе у неред, бити одбачени и у будућем веку и предати огњу пакленом, јер се никако нису супротстављали огњу телесних наслада, осим ако не пожуре да га кроз покајање угасе и да сузама овде сперу нечистоту из прошлости?! Нека знају да ће, ако не пожуре да се кроз покајање супротставе страсти а повремено и срамној страсти која је по природи још гора од оне што јој је претходила и која је пород развратне пожуде, још овде привући паклени огањ који ће уграбити раскалашне и предати их вечним мукама.

17. Ко не зна за Содомљане и за њихово распаљивање противприродним блудом, за којим је уследила огњена киша и њихова пропаст? Често је и цео град страдао због једног развратника, као што се житељима Сихема догодило да их потпуно истребе Јаковљеви синови зато што је Сихем уграбио Дину, Јаковљеву кћер. Оставимо сада оно што је било пре (Мојсејевог) Закона и упитајмо: зар и сам Закон не заповеда да се невеста која није сачувала девственост убије камењем? Да се кћи свештеника која је пала у телесни грех сажеже огњем? Не забрањује ли да се плата блуднице даје као принос у храм? Зар није због Израиљаца који су блудничили са Моавкама у једном дану било побијено двадесет и три хиљаде њихових мушкараца? Зато нам и велики Павле каже: Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде (1. Кор. 10; 8). Овако је пре Мојсејевог Закона, у време Закона и после њега кажњаван блуд.

18. Шта онда рећи за нас, који имамо заповест да распнемо тело са његовим страстима и похотама, а ипак поново падамо у оно за шта долази гнев Божији на синове противљења? Упозорени смо на то да треба да умртвимо своје удове на земљи, и блуд, и нечистоту, и злу страст, и похоту, али не обраћамо пажњу на упозорења. Зар се не плашимо, ако ничег другог, а оно макар гнева Божијег, који нам прети и са неба и са земље, како овдашњим тако и вечним мукама? Не осећамо ли побожни страх пред јављањем у телу Сунца Правде, Христа, и зар никако нећемо да долично ходимо, као по дану? Не задрхтимо ли пред апостолским претњама, судовима и саветима, у којима се каже: Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3; 16-17), позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност… зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5; 19-21), ]ер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, којије идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога (Еф. 5; 5) и јер ово је воља Божија: светост ваша (у грчком тексту: “наша”), да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и у части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога… Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, одбацује, не одбацује човека него Бога, који је и дао Светога Духа Својега вама (1. Сол. 4; 3-8).

19. Да ли би ико могао набројати све изреке апостола и пророка које се односе на ово? А ево шта апостол препоручује целомудренима, онима који су постали удови Христови: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима (1. Кор. 5; 9). Ако се они сами не одврате од блуда, апостол саветује друге да се одврате од њих и да их тако постиде, говорећи: Да се не мешате с неким који се брат зове, ако је блудник… с таквим заједно и да не једете (1. Кор. 5; 11). Видиш ли да онај ко се ваља у блуду представља заједничку срамоту за Цркву и да зато таквога сви треба да се клоне и да га изгоне? И сам Павле је сатани предао блудника из Коринта, не показавши нити љубав према њему нити га прихвативши назад све дотле док овај на одговарајући начин није показао своје покајање.

20. О, човече, свим силама спасавај своју душу од таквих зала, садашњих и будућих, и то двоструких: и у будућем и у овом веку. Исавов род је одбачен због тога што је он био блудник и оскврнитељ, а Ровоам је био лишен већег дела царства зато што је био љубитељ жена. Његов родитељ, Соломон, који је волео жене као нико други, отишао је из овога живота не доживевши такву несрећу, и то због Давида који је једном починио тежак преступ, али га је очистио потоцима суза и другим делима покајања.

21. Бежите од блуда, браћо – заповеда опет Апостол. Да је и Самсон бежао од блуда, не би пао у Далилине руке, нити би заједно са косом изгубио снагу и очи, нити би пак неславно окончао живот међу иноплеменицима. Да су они које је Мојсеј предводио као војсковођа и законодавац бежали од блуда, не би принели жртву Велфегору и не би јели жртве за мртве, не би пали у оној мери у којој су пали. Да је од блуда бежао Соломон, не би одступио од Бога Који му је дао царство и мудрост, и не би подигао храм идолима.

22. Видите ли како блудна страст води човека чак и у безбожност? Ни лепота Сузане која је опчинила старце-судије у Вавилону не би их потом савладала и не би били побијени камењем да су од самог почетка бежали од те гнусне страсти, и да је (Сузану) претходно нису свакога дана развратно посматрали. Ни Олоферну не би била одсечена глава да најпре Јудитине сандале, како је записано, нису привукле његов поглед и да њена лепота није заробила његову душу. Зато Јов каже: Завет положих очима својим да не помишљам на девојку (Јов. 31; 1). Зар се ово утолико пре не односи на жену недоличног понашања, разведену или удату?

23. Према томе, богољупче, подвизавај се или у безбрачности или у богодарованом браку! Пиј воду из својих бунара, или, тачније речено, из твог јединог бунара, па и то чини целомудрено. У потпуности се уздржавај од незаконитог пијења, јер је то онда вода Стикса која се улива у (адску реку) Ахеронт, вода која је испуњена смртоносним отровом и има моћ да те отрује, јер оне који је пију одвлачи пред адска врата или, боље речено, у саме дубине пакла. Бежи од меда са развратних усана, јер се зна да оне лукаво узрокују смрт развратника, која се огледа у удаљавању од Бога. Давид о томе каже: Гле, који себе удаљују од Тебе пропашће, погубио си сваког прељубника (Пс. 72; 27).

24. Нужно је, дакле да онај чије је тело посредством Светог Духа постало храм Божији и у коме обитава Дух Божији, буде чист или да се бар очишћује, да стално буде неоскрнављен и да се уздржава од препуштања насладама, да се труди да задобије непорочност и целомудреност и да бежи од сваког блуда и нечистоте, да бисмо сви ми у радости вечно обитавали уз непропадљивог Женика у непорочним ложницама, молитвама Оне Која Га је ради нашег спасења девствено родила, Његове приснодевствене, пренепорочне и преславне Мајке, сада и увек и у векове векова. Амин.


Срећан Празник Сретења Господа Нашега Исуса Христа!!!


Тропар, глас 1:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=805SREX88HU

Радујсја, благодатнаја Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти, Старче праведниј, пријемиј во објатија Свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.


Део из беседе

Ето чуда за чудом. Бог у наручју Светог Старца Симеона. Бог у овом земаљском свету. Има ли већег чуда од тога? Оно је тако славно! Сва су се пророштва испуни! ла која је пророковао овај велики и праведни Свети Симеон Богопримац. "Како да загрлим Бога"? пита се у једној дивној молитви данашњој Свети Симеон. Како ја човек да загрлим Бога, да узмем у наручје своје Њега? И он заиста узима Бога у своје наручје, свим бићем Га је осетио и објавио целом свету: Ево Спасења света! Ово мајушно Дете - то је Спасење света.
Гле, где је такав помор људских бића и душа људских, такав помор и такво ропство? Ропство каквим болује и робује европски човек. Утопио је себе, све своје идеале, све своје мисли у такозвано благостање, у материјално благостање, у културно благостање. Култура - најпразнији и најсрамнији и најгори идол који је човек могао да измисли! Томе идолу даноноћно служи несрећна култура, несрећна Европа, а и ми, бедни Срби. Ми каскамо за безбожном и лудом Европом, одричемо се Христа и у просвети и у животу свакодневном. Шта се збива с нама, шта се збива са Србима? О, мало је два светска рата! Трећи, четврти, пети, све док се луди Европљани не покају за Господом Христом и док Њега не унесу у свој живот, у свој ум, у своју мисао, у своје срце. Дотле - нема мира! Дотле - рат за ратом! Извршава се и збива пророштво Светог Симеона Богопримца: "Овај лежи да многе подигне и обори". И још је рекао Свети Симеон Богопримац: "Он је знак, против кога ће се говорити!"
Има ли људског бића, има ли имена људског у овоме свету, против кога се више говорило од Господа Христа? Милиони и милиони урлају, урлају против Њега и Његове Вечне Истине, против Његове Вечне Правде, против Вечнога Живота који нуди човеку.

 Свети Ава Јустин Ћелијски
На Сретење 1974. године у манастиру Ћелије










1 коментар:

  1. ја и моја супруга смо у браку последњих 15 година и имамо дивну дванаестогодишњу ћерку. Кроз то је била љубавна веза и заиста никога на свету не волим више него што је волим.

    У почетку смо имали тежак живот са финансијским проблемима, али сада смо их прошли и заправо живимо врло лагодно у последњих 5 година. Провели смо пуно времена заједно и заиста нисмо имали нула проблема до почетка године .

    Прошлог јула смо отишли ​​на викенд у хотел и кад смо се вратили, супруга ми је признала плачући да је почела пушити. Реаговао сам врло лоше (сада разумем) и покушао сам да је погурам да одустане, увек зато што Ицаре .Прошле године смо имали 6 инцидената у којима смо се увек свађали из истог разлога. Иако није пушила код куће, пушила би на послу. Викендом је била у посети вољеној особи која живи у близини наше куће где би желела пола сата да пуши.

    Наши викенди били су стресни због њене нове навике и пре месец дана изабрала је ствари, изнајмила стан и преселила се тамо. Био сам вани са ћерком кад се то догодило и кад сам се вратио кући и видео да је изгубила ствари, у основи сам пао. -3 недеље сам направио све грешке молећи и плачући, али срце јој се толико стврднуло да нисам могао да верујем како се односи према мени.

    Прошле недеље сам се одлучио за одмор са ћерком. Моја супруга ми се уопште не обраћа током протекле недеље, већ ујутро и увече контактирајући нашу ћерку правећи јој текстове, учинио сам све да је вратим, али знам пут. пре само 2 месеца прелистао сам чланак на мрежи пре него што сам видео жену која дели захвалност моћном човеку по имену ДР АЛАМИ који јој помаже да унесе мир у свој дом, био сам толико импресиониран сведочењем и одлучио сам да пробам. . Објашњавам свој проблем, докторе АЛАМ .. обећава ми помоћ и учинио је како је и обећао, моја супруга се враћа просјачити, чак је и престала пушити .. његово име се може похвалити .. за више информација можете га контактирати јер у свом дому.пошаљите ми на дралахалах@гмаил.цом или назовите вхатсап + 2348115720823. хвала што ћете моју причу поделити са мном.Е-маил др АЛАМ ДАНАС ЋЕ ВАМ ПОМОЋИ .... Е-МАИЛ дралахалах@гмаил.цом ВХАТСАПП +2348115720823

    ОдговориИзбриши