Предраг Ковачевић, новинар, који је рођен у Сарајеву, а тренутно живи и ради у Подгорици, уредник Портала Славија.рс.ба, познат по откривању и изношењу истине о страдању Срба у току грађанског рата на подручију Сарајева од 1992-1995. године.
Изношење тих истинитих и провјерених чињеницам, навело је Ханку Палдум, познату естрадну умјетницу и промотера бошњачких једноумних идеја по којима су Срби криви за све да више пута непримјерено и неаргументовано, реагује на изнијете чињенице Предрага Ковачевића.
Због тога јој је Ковачевић на свом ФБ Профилу одговорио отвореним писмом које преносимо у цијелости.
ОТВОРЕНО ПИСМО ХАНКИ ПАЛДУМ, МОМ ПРИЈАТЕЉУ, ЖЕНИ КОЈА ЈЕ ЗАДУЖИЛА И СРПСКУ КУЛТУРУ
Ханко, мислио сам да говориш о мом понашању, па сам ћутао, јер би, што се тога тиче, за све ове године имала потпуно право. Кад сам схватио да говориш о мом послу, и тад сам размишљао да из поштовања саслушам и прећутим, али сам са становишта своје професије био принуђен да браним свој рад.
Ханко, ти си, без обзира на формално образовање, академски грађанин наших земаља. Треба да се разликујеш од просјечног грађанина и просјечног коментатора на друштвеним мрежама.
Ханко, ја сам знао од куће до куће да идем и да тражим родитеље дјеце снајпером убијене на подручју тадашњег Српског Сарајева, да ми посвједоче, да урадимо причу, да то остане записано. Ја сам за свој рад добио и државна и локална признања, као и признања наших академика и појединаца. Поменуо сам Кустурицу. Мени се Кустурица не може помијешати с мојојм љубаваљу према теби, али морам рећи да је неумјесно да ти то понижаваш. Кустурица је и свесрпско и свјетско име.
Како ја имам разумијевања према твојим ставовима, мораш и ти имати разумијевања према другачијим схватањима. Ја сам се око ‚‚Курира" и Голуба завадио с добрим дијелом српских политичара који функционишу тамо код вас, апелујући да морају стати на твоју страну, да је то људски.
Ја против народа немам ништа, али имам против политике која залуђује тај народ на свим странама, као и против злочинаца на свим странама. Ја никад у негативном контексту о народу нисам говорио. Кад сам говорио о народу, ја сам тај муслимански, у културолошком смислу, у небеса дизао, почевши од тебе и свега чиме су задужили нашу културу. То су двије супротности.
Осуде добијам и очекујем од примитивног свијета, али од тебе их нисам очекивао. Шта мислиш ти, кад одеш у Београд, кад те дочека Сузана Манчић, или не знам ко већ, да се њено мишљење разликује од мог? Грдно се вараш! Ако имаш нешто против мене, не желим да се упоређујем с њима, јер њихову величину не могу достићи - против Нелета, Емира, Брене, Марша на Дрину - немаш ти проблем с њима, него с 99 одсто српског народа.
Суживот се не гради тако што ћу ја да прихавтим твоје ставове, или ти моје. Суживот се гради тако што ће Неда отпјевати пјесму о мајци Хави, а ти пјесму о 30 несретника које су испред зграде Општине Илиџа покосиле муслиманске гранате у току рата. Разлика између два догађаја лежи у томе што је Неда за мајку Хаву чула, а ти о овим несретницима појма немаш. То је идеал након рата који се догоди, у овом случају, у једној регији, међу једним народом који мора заједно да живи. Али, ти мени својим ставовима потврђујеш да сам ја у Сарајево добродошао само ако баштиним твоје, и ставове сарајевске провинције једноумља. Враћао сам се, живио, и без страха пркосио и говорио ово што и данас говорим. Наилазио на отпоре. Батине сам избјегавао крећући се, ваљда, у тим академским круговима. Кад сам схватио да живот не могу проводити правдајући своје ставове, отишао сам. Ти си ми, послије 23 године од завршетка рата потврдила, да за мене у Сарајеву мјеста нема. Својим реакцијама на моје текстове, само си утврдила моју идеју независне Српске! Ја, послије нашег разговора, више нисам за границу на Врацама и на Добрињи. Ја сам за границу на Грбавици, па да се ухватити један круг око Саборне и Старе цркве, Ташлихана, преко Пофалића, и гробља на Кошеву. Некако то новим технологијама оградити струјом и припојити Српској.
Извињавам ти се, понизно, али морао сам објаснити.
Рече ти мени, Ханчи мој, да ја упоређујем Сарајево и Бању Луку, а у смислу ратних дешавања. Рече ми и то како су сарајесвски Срби знали за рат, па су се на вријеме повукли из Сарајева. Прво, не заборави да си и ти о почетку ратних збивања кренула за Србију, тачније за Ужице, гдје си као почасни грађанин тог града врло лако могла завршити са ставовима Нелета Карајлића и Емира Кустурице. Можда би данас, да су ти српски војници дозволили одлазак, завршила као примјер велике Српкиње исламске традиције, па бисмо се у том смислу, ми православни Срби, прво позивали на те, па тек онда на Мешу, Скендера, Ђикића и друге. Друго, не заборави да су се људи исламске традиције 1992. повукли из Приједора и Бање Луке, па су, наоружавши се, из околних села нападали те градове с намјером да их ‚‚ослободе". Ако ми нађеш супротне доказе овој мојој тврдњи, ја ћу се извинити. А само су сарајевски Срби окарактерисани као мрзитељи свог града. А не заборави, Ханко, да је и Грбавица Сарајево, да су Милица и Наташа убијене снајпером припадника армије којој си ти пјевала, не заборави да је и Илиџа дио града Сарајева. Сјети се, Ханко, да си с Игмана имала прилуку да гледаш српске цивиле на Илиџи и у Хаџићима. Кад говориш о четницима с брда, сјети се да си и ти за вријеме рата имала прилику погледати с тих надморских висина на невини српски народ.
Кад си већ тако мислила, кад су моји родитељи већ знали за рат и на вријеме се повукли из Сарајева, што им то не рече, забога, Ханко, онда кад си их упознала?! Што им не рече: ‚‚Људи, што одосте из Сарајева? Знали сте за рат?" Ниси ти то, Ханко, могла рећи, јер си на Цетињу планирала ‚‚Осман-пашу Нурија". Добила си овације. Пјевајући о заклетом непријатељу краља Николе, добила си аплаузе. Тихо је то прошло. Тако је то данас у нашој пријестоници. Него, друга је то прича. Богами, Ханко, да сам ја дошао у неку сарајевску кафану, у свој родни град, и отпјевао ‚‚Видовдан", пјесму која не би требало никога да вријеђа, на ортопедији бих завршио. Волио бих да ово поређење некад поменеш у ‚‚мулти-култи" Сарајеву, па да спознаш разлику између нашег Цетиња, за које свијет не зна, и Сарајева које се и у Тунгузији дичи ‚‚демократијом и мултикултурализмом", системима у којима рођени Сарајлија мора да се доказује муслиманској већини.
Такође, понизила си мој рад, тиме што си ми рекла да сам млад и да ја о томе ништа не знам. Замисли да сам ја теби деведесете рекао да си млада и да ти појма о свом послу немаш. Замисли да сам рекао да си млада да би извела ‚‚Кани, сузо издајице"!
Ханко, можда ја теби дјелујем као нека далабу, али иза мене стоји не стотине, него хиљаде прочитаних научних дјела, стотине саговорника, као и мој рад на терену.
И за крај, ја никад нећу пљунути по својим осјећајима и увјерењима, и док сам жив промовисаћу, можда не твој лик, али дјело свакако. .
