недеља, 12. новембар 2017.

Нишкобањски период живота Љубише Самарџића

По пресељену породице Самарџић из рударске Јелашнице у Нишку Бању 1946. године, , Љубиша је био стални становник овог туристичког места до 1956. Онда је отишао на студије права у Београд, а одмах следеће године уписао глуму.

У овом десетогодишњем периоду (1946-56.) Љубиша је, по причи његовог друга из тог времена Ратимира Бранковића, био као и остали његови бањски "компањони". Није се ничим посебно издвајао, а поготово ништа није указивало на то да ће се једног дана заинтересовати за глуму.
Љубиша је као дечак тренирао фудбал у "Јединству" из Нишке Бање. Kако га је физички кињио вршњак Бора Јапанац, Љубиша је као ученик гимназије "Стеван Сремац" једно време тренирао бокс у нишком "Радничком", не би ли се на тај начин одупро тортури. Своју боксерску вештину није имао прилике да покаже, јер су са годинама и одрастањем престала злостављања Боре Јапанца.
У летњим месецима Бањци су радо одлазилио на купалиште Женева на Нишави. На Женеву је одлазио и Љубиша са својим друговима (Жарко Американац, његов брат Драган Фрицко, Ђока Ћурчић, Милован Гаша, Миле Жмигавац, данас познати психијатар Јездимир Здравковић, Ратимир Бранковић.... били су Љубишина "клапа"). И ова фотографија је са Женеве. Љубиша је у првом реду (клечи), други са леве стане.

Пре одласка на студије у Београд, најпре права а одмах затим глуме, и првог играног филма "Игра на скелама" (1961.), Љубиша Самарџић је живећи у Нишкој Бањи једно време био и посластичар. Наиме, после смрти Љубишиног оца, његова мајка Радмила је морала да се довија како би прехранила породицу (поред Љубише имала је и сина Жарка и ћерку Видосаву). 
      На слици десно од Љубише његова мајка Радмила и сестра Видосава.
Тако је педесетих година прошлог века у једном локалу хотела "Партизан" у току туристичке сезоне држала приватну посластичару. Љубиша јој је помагао у послу, о чему сведочи и ова фотографија. Тада није било фрижидера и замрзивача у широкој употреби, па је Љубиша одлазио по лед код нишке пиваре. Леденице је у џаковима од јуте доносио трамвајем до Бање.  
Извор ФБ профил Јоце Васића

Дан побједе не дан примирја

Јуче је у Србији био државни празник. 11. новембра прославља се Дан побједе савезника над Њемачком, Аустроугарском и њиховим савезницима у Првом свијетском рату.

Да зарад некадашњег братства и јединства на балканском нивоу, сада упакованог у еу логику и  зарад мира у њиховом тору то зову Дан примирја.

Оних милионтриста и нешто десетина хиљада Срба заслужује да њихови потомци не прослављају Дан повједе.

Политика, у Србији нажалост сада обиљежава Дан примирија.

Тим поводом је делегација Удружење за очување традиција из балканских и првог великог рата са сједиштем у Нису боравила у Бугарској, као гости Амбасадора Србије.

Бугари су у том рату били наши непријатељу.

Тренутно расположење према Српском јединству можда се најбоље очитава кроз иницијативу Филозофског факултета из Ниша, чије се руководство залаже за сарадњу на регионалном нивоу.
Иницијатива је упућена и Филозофском факултету у Српском Сарајеву, са овогодишње свечане академије поводом дана факултета.
Свечаној академији присуствовао је и Декан филозофског факултета из Приштине.
Тужно, ко се позива на сарадњу.
Представа "Аудиција" у Сава центру, односно онај детаљ о Сребреници, довољно говори, шта се може очекивати од такве сарадње.
Највише би вољели да се варамо.