субота, 19. март 2016.

Незапосленост-како изаћи из зачараног круга-oEF7HKAmFbDAeNAY

Времена што се тиче посла увек су била слична, посла никад није било, а могао се увек наћи.

Желимо да скренемо пажњу на проблеме који можда многи незапослени или они који нису у могућности да нађу посао имају, а да нису ни свесни тога. 

Постоје неке ситуације и доживљаји који доведу некога да просто није више у моућности да се прилагоди тренутним трендовима и односу међу људима.

Постоје људи у овом случају једна жена, која је увек могла да нађе посао и која се није плашила да у време када нису ни помишљали о креативности буде јако креативна и сналажљива.

Жена изузетно ведрог духа и снажног тенперамента, посвећена хуманом позиву и великом броју интересовања.

Судбина је то све изменила и ево њене кратке приче, зашто више није способна да уради нешто квалитетно.

"Рат и његове страхоте.

Док у соби седим сама, мисли ми се у глави нижу, питам себе зашто сам понекад сетна, а онда ко из ведра неба одговори ми пристижу.
Душа је нежна и крха, осетљива на многе страхоте које узавреле страсти и помрачене свести неких моћника тј. ратови, народу доносе. Суморне сенке и уздрхтало тело сваки пут у мозгу све дубље трагове црта и кад до дна дође , човек онда као тиква пуца. Радити се мора јер то претпостављени траже, а твоје мало дете, не гледа нико. Веле они медицински посао је битан, а за све остало сама се снађи. Остављаш дете старој мајци која због страха не уме ни о себи да брине, а ти се за посао бринути мораш. Мајка си, срце ти се из дна душе цепа, душа те јако боли, и не можеш да схватиш да неко може децу, поготову ону од четири лета да толико не воли. Лете авиони, гранате падају, стакло ти косу пуни, а теби мисли ветар носи до детета и размишљаш ко ће дете твоје ако погинеш да одгоји, јер је и његов тата на положају и километрима и километрима далеко од нас и не зна се да ли ће жив доћи да брине за нас.
Богу хвала прође страва, на рамену глава оста, али и у души трагова доста. Често и после дужег времена сањаш како дете од агресора склањаш, пробудиш се уздрхтала и сузе ти лице квасе. Друго дете је на свет дошло и приближног је узраста као тада прво, па трчиш до његовог кревета да видиш да ли је оно живо. Оптерећење ти то ствара јер ти такав начин живота никако не одговара.
Помоћ тражиш са свих страна, али осим Бога нико не зна да излечи од тих рана. Богу се молиш и милост од Њега иштеш да ти ране исцели и снаге ти даде. Твоју искрену молитву Бог брзо чује и души твојој радост додељује. Слава Ти и хвала Боже све Ти се може.
"Господ је пастир мој и ничега ме неће лишити".

Људи који су учествовали у ратним дејствима због (ПТСП-а) не прихватају кад им неко укаже да греше и кад неко има другачији став од њиховог, они почињу превише да причају и на све начине се труде да докажу како су они управу, правећи при том телом и погледом различите гримасе. У току разговора, поготову када се сусретну са људима који су са територија где су они ратовали, причају највише о дешавањима на том подручју па од силног напрезања да што више испричају, својим погледом изазивају страх код људи, они их мало саслушају, а затим их због тога игноришу .
Једноставно, људи не желе с њима.
Бивају због тога одбачени и најчешће остају без пријатеља.
Не ретко пријатеље траже преко интернета јер тамо могу да пишу шта хоће и са сваким да се убеђују да би доказали да су управу.
Држава на њих не обраћа никакву пажњу, нити им било шта омогућава иако су ти људи инвалиди који више нису способни да раде са људима, а углавном имају поред пост ратног стресног поремећаја и неко телесно оштећење па нису способни да раде ни теже физичке активности.
Тим људима је у склопу лечења неопходно и неко радно ангажовање, па како нису у стању да раде, најчешће упадају у још теже стање. Најтеже им пада када виде да их не цени и да им прави разне проблеме неко ко је сво време седео у топлој соби, док су они када је Земља крварила стајали на бранику Отаџбине.
Породица ако схвати да је у питању болест, труди се да им помогне и трпи, али нажалост не ретко таквим људима се породица распадне.
Тада остају препуштени сами себи, на крају не ретко трагично заврше свој живот или живот других. Држава тек тада реагује, али ништа не предузима да то спречи.
Од познаника неко би можда и помогао али по свему судећи плаши се да га неко не види и друштву таквих , да и њега народ не окарактерише као такавог, окреће леђа познанику.
Таквима једино Бог може помоћи и излечити их по Милости Својој ако то схвате и искреном молитвом Му се обрате и од Њега затраже помоћ.

"Што је људима немогуће Богу је могуће".Спаси Господи и Помилуј!"

Све је у рукама државе и друштва које треба да се обнови.

Волонтирањем, она одржава менталну стабилност и не дозвољава да клоне духом.

Посвећена је томе да и даље помаже другима и то је чини срећном.

Верујемо да ће изаћи као победник.