недеља, 3. јануар 2016.

УЗ ПОЧЕТАК НОВЕ ГОДИНЕ

Почела је нова календарска година, желимо да  будете срећни и задовољни у изобиљу свега што вам је потребно у ове празничне дане, али да то имате и сваки дан у  години и да вишак дате онима који немају.
 Тим давањем почевши од почетка ове године желимо да у миру дочекате Божић и све друге празнике.


Да не заборавимо 11 јануара додјељује се награда Града Ниша.

Подржало смо имицијативу суграђанина Зорана Митића да та награда ове године припадне Марини Адамовић.

Ипак пошто је одлучено другачије онда мислимо да је неопходно одобрити коришћење киоска без накнаде.
Нисмо заборавили на 9.јануара поготово послије  одлуке Уставног суда БиХ и зато сматрамо да је иницијатива о Бобмастичном обиљежавању Дана Републике Српске  , мада се плашимо њих само интересује како да себе обезбједе, како  написа један незадовољан РВИ из Српског Сарајева.

Ипак издвајамо једну иницијативу.



НЕСРЕЋА КОЈА ПОВЕЗУЈЕ НИШ И САРАЈЕВО

Насиље, туче, напади, злостављања, тероризам, пријетње, нешто је што нас свакодневно засипа са свих страна и врло је тешко да се од тога одбранимо и да то не остави тешке посљедице на нашу личност.

А сад замислите како је тек нашој дјеци?

Цртани филмови америчке продукције и видео игрице као и многи филмови сигурни смо да су погубни за развој њихових личности, па уз разорену породицу и бједу од неких праве монструме, од других жртве, а од највећег дијела незаинтересоване јединке за проблеме других који немају ни снаге ни воље да се супроставе насиљу и неког заштите јер се плаше да и сами не постану жртве.

Вршњачко насиље поготово међу дјецом школског узраста постало је свакодневнице, мада су то за институције још увијек појединачни случајеви, који статисички ништа не значе, али за родитеље те дјеце то су отворене ране и сви норални родитељи требају се замислити да не буду некад у таквој позицији због своје тренутне пасивности и не заинтересованости.

Нама је жао што први овогодишњи текст посвећујемо вршњачком насиљу , али просто се тако наметнуло због отвореног писма Др.Алиса Махмутовић професорица на Филозофском факултету у Зеници чији је 14-годишњи син извршио самоубиство, скочивши са зграде у којој је живио због преживљелог вршњачког насиља.

 Некако  то нас подсјети на случај Алексе Јанковића из Ниша који се догодио 2011. године, а који у много чему подсјећа на случај из Сарајева.

 Жалосно је што ова два случаја повезују Ниш и Сарајево и што се у много чему подударају у прппустима институција, како то доживљавају родитељи ових дјечака који су се одлучили на тако очајан корак због вршњачког насиља.

Превенција је неопходна и оначно надлежне институције у оба Града морају да скупе храброст и суоче се са проблемом који угрожава још увијек можда само појединачно нашу дјецу што се тиче физичког злостављања међу вршњацима, али је психичко и вербално злостављање сигурно заступљено у много већем проценту. 

Нажалост несреће много више зближавају људе него нешто друго, па и овај пут већ су ступили у контакт родитељи ова два несрећно страдала дјечака и вјерујемо да ће се изборити за доношење Закона који ће спријечити вршњачко насиље и натјерати одговорне да на вријеме и адекватно реагују.
 Такође, размишљају и о оснивању фондације чији би циљ био превенција да до оваквих случајева више не долази као и пружање сваке врсте помоћи жртвама вршњачког насиља.

Подржавамо управо због ова два случаја доношење Алексиног закона у Србији и одговарајућег  у БиХ.