среда, 12. март 2014.

ПРЕПОДОБНИ СТАРАЦ НИКАОНОР СВЕТОГОРАЦ

Често се питамо,који је прави пут и само нам се каже.

На духовном окупљању на Хиландарском метоху у Нишу,често се могу сазнати многе занимљивости везане за духовни живот и много значајног у вези многих Срба који су ишли путем Светог Саве,трудећи се да им сам Господ буде јединио мјерило савршенства.

Пре неко вече слушасмо дивно  КРАТКО ПОДСЈЕЋАЊЕ О ЖИВОТ СВЕТОГ СТАРЦА НИКАНОРА СВЕТОГОРЦА,који је негдје тамо осамдесетих од градских власти Ниша добио садашњи простор како би се обновио Хиландарски метох,који је некада био у непосредној близини Саборне цркве у Нишу.
Метох је за Светога старца био од изузетног значаја јер га је одередио за своје вјечно пребивалиште уколико би се представио на територији Србије.
У "Кратком подсјећању на живот светог старца Никаонора Светогорца"може се прочитати срж његовог дјелања као посљедњег Проигумана Манастира Хиландара  ЧУО САМ ОД СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА

Преподобни Старац Никанор Светигорац у Епископије Новозеландској и Аустралиској већ се прославља као Светитељ,због многих чудеса која се дешавају на том простору захваљујући његовим молитвама пред Богом.
У недељу Сиропусну служена је Архијерејска Литургија у Илијану,о чему можете прочитати ОВДЈЕ

Према добијеним подацима Епископ Новозеландски и аустралиски г.г.Иринеј,поднио је захтев СПЦ да се Свети старац Никанор канонизује јер се на његовом гробу дешавају многа чудеса и сви који му приступају са искреном вјером и молбом,добијају помоћ од моштију светог старца Никанора.
Многа су свеједочења да се око његовог гроба шири чудан миомирис и да често његов гроб у ноћи свијетли.
Бог је још једном удостоио Сбрбе великог достојанства да једа велики Србин на тлу Аустралије буде са Светитељским моштима које исцјељују и благодат дају том далеком континенту ширећи у вејечности истиниту Љубав Христову.
Искрено се надамо да ће ускоро Преподобни старац Никанор Хиландарац бити канонизован.

Представљена монографија поводом обележавања стогодишњице од почетка I светског рата

 12.03.2014. НТВ
 
(ВИДЕО ПРИЛОГ СА ПРОМОЦИЈЕ)


Поводом обележавања стогодишњице од почетка И светског рата у градској општини Медијана представљена је монографија др Милоша Ђорића, ауторке Драгане Бедов.

Ово је прва промотивна трибина о знаменитим Нишлијама коју организује Народни музеј, а све имају за циљ да сачувају од заборава људе који су много допринели развоју културног, привредног, политичког и верског живота града, кажу организатори.

“Сутон и уздах, дело и књижевна судбина Милоша Н. Ђорића” ауторке Драгане Бедов из Новог Сада представља живот и рад овог знаменитог Нишлије који је учествовао у И светском рату, прешао Албанију и стигао на Крф. После рата је завршио медицину, након чега је до своје пензије био шеф Кожног одељења опште болнице у Нишу, а истовремено је као књижевник објављивао дела.

Промотивна трибина Народног музеја о знамениитм личностима из прошлости Ниша, организована је у оквиру обележавања стогодишњице од почетка 1. светског рата, а покровитељ је ГО Медијана.

На трибинама ће бити промовисане Нишлије које су својим радом допринеле развоју културног, привредног, политичког и верског живота града, додају организатори.

СЕЛО ЦРКОЛЕЗ НИЈЕ НА ПРОДАЈУ!!

У селу нема продаје кућа, нема исељавања. Млади, иако нису ожењени, не напуштају домове. Остају ту на своме, трпе и живе у увјерењу да ће вријеме силе и бројчане премоћи - исцурити...

 
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ИСТОК, 11. МАРТА /СРНА/ - Село Црколез, у општини Исток, на крајњем западу Косова, изоловано је од свијета, на сталној је мети криминалаца, али је познато по чињеници да до сада нико од Срба није продао ни метар свог имања.

У Црколезу живи педесетак Срба, а међу њима је двадесетак момака старих од 25 до 42 године.

У атару Црколеза, површине 1.707 хектара, у власништву Срба је нешто више од 1.000 хектара.

Основно занимање мјештана постала је пољопривреда, пошто је сточарство уништено, јер су лопови и криминалци протеклих 14 година несметано и некажњено из дана у дан пустошили српска домаћинства.

Црколез, као и све остале српске средине, плаћају цијену изолованости и чињеници да су га сви - заборавили.

До Црколеза се може доћи само из Истока, удаљеног 20 километара, на међи са злогласном Дреницом - упориштем бивше ОВК.

У писаним изворима село се први пут помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице којом се црква светог Јована у Црколезу прилаже светогорском манастиру Светог Пантелејмона.

У турском попису из 1485. године уписано је 47 српских кућа, међу којима је и кућа сеоског попа.

Године 1943. албански фашисти спалили су цијело село, а српско и црногорско становништво, укључујући жене и дјецу, отјерали су у логор.

У цркви Светог Јована је до 1955. године чувана збирка једанаест изузетно вриједних и старих српских рукописних књига од 13. до 14. вијека, писаних на пергаменту и папиру.

Јеванђеље које је писано на пергаменту из 13. вијека украшено са једанаест иницијала колорисаног цртежа, који приказују "звјериње” - орнаментике архаичног тератолошког стила. Ови иницијали стоје на самом почетку српске историје умјетности.

Од изузетне вриједности је и 41 лист четврте инкунабуле, штампане 1495. године у Црнојевића штампарији на Цетињу.

У порти цркве очувано је звоно које се чује у пречнику од 15 километара, а гробље /како се вјерује - једно од најстаријих очуваних на просторима Космета/ свједочи о трајању православних породица пристиглих у Црколез из Црне Горе и некадашње српске државе Рашке.

У порти цркве неколико вијекова стоји времешни дуд. Према предању, дуд је калемљен када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије.

Исто предање каже да је шам-дуд донио Свети Сава из Јерусалима и сам га засадио у порти Пећке патријаршије.

Радојко Савић вели да је Црколез одраз српско-црногорске тврдоглавости и упорности.

У селу нема продаје кућа, нема исељавања. Млади, иако нису ожењени, не напуштају домове. Остају ту на своме, трпе и живе у увјерењу да ће вријеме
силе и бројчане премоћи - исцурити.

"Остајемо ту. Нема нама живота ван Црколеза. Ово је село опстајало толико векова, те сада би свако од нас навукао проклетство Светог Јована ако угаси ватру у свом дому", каже Савић, наводећи да у Црколезу живе Tијанићи, Вулићи, Савићи...

Оно чега се плаше јесте - одумирање. Школа је пред гашењем. Остала су два ђака...

Надају се да ће дјевојке препознати врлине Црколежана и помоћи им да очувају ово мало село, али и једино на Космету у коме до данас ни један метар српске земље није продат.