среда, 25. септембар 2013.

Прича о нама отуда и одавде




Позитивна и...

Пријатељ из Ниша,написа како је једна босанка(вјероватно римокатолкиња),дошавши на прославу Миланског едикта коју је организовала Римокатоличка црква,била одушевљена гостопримством и пажњом Нишлија.
Даде ми то идеју да размишљам о нама,када смо били тамо и нашем односу према гостима и односу Нишлија овдје,невјероватно колика подударност.
Та усредсретљивост,пажња,срдачност и поштовање,какву су ових дана по пресијама поменуте гошће, изазвале Нишлије према посјетиоцима, била је својствена Сарајлијама прије посљедњег грађанског рата.
Сви се можемо подсјетити са колико смо пажње и поштовања излазили у сусрет посјетиоцима из других средина,пружали им помоћ и упућивали их на право одредиште, за које су се распитивали или пружали неку другу помоћ коју смо били у могућности у датом тренутку да пружимо.
Колико су се пута суграђани Сарајева,спонтано у таквим ситуацијама укључивали у разговор,нудећи своју помоћ,да би ријешили дати проблем посјетилаца,што је код њих изазивало осјећај благостања и међусобне љубави које је владало у Сарајеву.
Да ли је наш међусобни однос  био заснован на љубави?
Одговор су нам дала дешавања из деведесетих и коначно смо ријешили проблем и расчистили рачуне,да можемо да живимо једни поред других,а не једни са другима и да сада федеративно и Српско Сарајево међусобно доста добро функционишу и сарађују.


Е сад везано за Ниш?
Чини ми се да је тај међусобни однос међу Нишлијама исти као што је био међу  Сарајлијама,неслога,нетрпељивост,грамзивост и многе друге ствари које се дешавају међу становницима једног града,а шта посјетиоци који дођу са стране не могу да примијете.
Срећа па Ниш неће проћи као Сарајево,али због таквог међусобног односа Нишлија,Ниш полако,али сигурно пропада као што је пропадало Сарајево,оно право истинско,а остало је тамо неко да не кажемо без Душе,папанско.
Ово су лична запажања,надам с еда су погрешна,мада када се нешто тако преживи...