среда, 20. фебруар 2013.

МАНАСТИР СВ. ПЕТКЕ ИВЕРИЦЕ У СИЋЕВАЧКОЈ КЛИСУРИ

Јединствен примјер у Историји СПЦ,налази се непосредно код Ниша

Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

Манастир Св. Петке Иверице
Манастир Св. Петке Иверице
Манастир Св. Петке Иверице налази се на некад неприступачном месту десне обале Нишаве. Баш тамо где је савремени човек застао пред окомитим стенама Сићевачке клисуре, кроз које је пробио први тунел на путу за Софију, све до последње деценије XIX столећа виделе су се рушевине старог манастира Св. Петке Иверице. Својим присуством он нам још једанпут открива Сићевачку клисуру као колонију монаха. Историја првобитног манастира није нам позната. Ипак, то што је уз име светитељке додато “ Иверица “, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. По свој прилици, крајем XIV века, када је турска сила била најјача, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете Горе и манастира Ивириона, повукли су се пред османлијском најездом у скровите пределе Сићевачке клисуре. Ту су основали монашку колонију којој припада и манастир Св. Петка Иверица. Последњи помен манастира срећемо у турском катастарском попису начињен у време султана Мехмеда III (1595-1603). Крајем XVI века манастир доноси значајан приход од десетка на жито, воћа и кошница, од млинова и осталог, укупно 500 акчи.
Од тог првобитног манастира ми данас видимо само мутвак - оџаклију старог манастирског конака. Импозантна зарубљена камена пирамида, уз још увек живо предање, једино је сведочанство о старости манастира. Према предању, манастир је разрушен када је код њега био велики сабор. Том приликом,Турци су пред црквеним вратима живе закопали дванаест невеста заједно с накитом.
Данашњу цркву Св. Петке, на темељима старијег објекта, из основе су подигле 1898. године, инжињеријске јединице српске војске. Вест о чудотворном спасењу краља Александра I Обреновића од сигурног дављења у таласима мора код Бијарица у Француској, затекла је инжињеријске јединице на пробијању пруге и пута кроз Сићевачку клисуру. У знак захвалности према “ свемогућем што је очувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије “, како пише на спомен-плочи десно од улазних врата, цркву су саградили официри и војници инжињеријских трупа, под надзором капетана Живојина Дамјановића.
ЗАПИС МИНЕРА НА КАМЕНУ ПОТПОРНОГ ЗИДА
ЗАПИС МИНЕРА НА КАМЕНУ ПОТПОРНОГ ЗИДА
Црква Св. Петке саграђена је по типском пројекту оновременог министарства грађевина, у тада преовлађујућем српско - византијском стилу. У основи је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Изнад наоса уздиже се купола на осмостраном тамбуру. Фасадне површине декорисане су тако да одају утисак наизменичне употребе камена и опеке. У храм се улази са западне и јужне стране, кроз лучне улазне отворе, чије су архиволте зракасто украшене. Црква је добро осветљена преко четири прозора у облику бифора на наосу, три једноставна на апсиди, док је на свакој страни тамбура по један прозорски отвор. Сви прозори су лучно завршени и надвишени архиволтама у плитком рељефу. Иконе за иконостас радио је академски сликар Милутин Марковић, наставник гимназије “краљ Милан I” у Нишу.
Манастир Св. Петке Иверице, унутрашњост
УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ
Посебну занимљивост представља чињеница да је указом краља Александра I Обреновића од 19. фебруара 1901. године “за старешину манастира војног Св. Петке” постављен војни свештеник г. Жунић. То недвосмислено потврђује да је манастир Св. Петке био војни манастир. Пуни назив манастира налази се на манастирском печату којим је оверен телеграм од 29. маја 1903. године, са обавештењем о погибији краља Александра и краљице Драге, а гласи - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица. Ова неуобичајеност посебно је значајна за историју српске православне цркве, којој није познат још један овакав пример.

 У том Манастиру како причају 35 година боравио је са својом женом која је била болесна и два сина отац Славче.
 
Бринуо се о болесној жени ишколовао два сина од којих је један завршио Теолагију и Филозофију, а други Теологију.
 
Како приповедају када је пре 35 година дошао служио је Литургију о Недељи и празницима. Онда му се отворио пут да оде на поклоњење моштима Св.Петке у Јаши, Румунија и од тада је служио Литургију поред празника и недеље и сваког понедељка, среде и петка.То је тако трајало до пре неких 15 година када се оцу Славчету испунила жеља да оде на Хиландар.Како је приповједао у току боравка на Хиландару уснио је сан да према њему трче три тигра да га нападну, али када би му се приближили нека сила их је одбацивала.Када се пробудио позвао је кући пријатељ кога је замолио да му припази жену и децу док је одсутан и рекао му је "Изгоре ми Црква". Пријатељ је отишао до Цркве и када је ушао унутра на Олтару је угледао свећу која је остала од дневног богослужења да гори која се искривила и њен пламен је захватио стари дрвени сандук који је стајао на Олтару, те је сандук почео да гори.
Тако је отац Славче по Божијој вољи спасио своју Цркву.
Од тада па до своје смрти отац Славче је свакодневно служио Литургију у знак благодарности Богу што је спаио Цркву од пожара.
Тако је било и онога дана када је племениту душу предао Господу, нашли су га пред вратима Цркве на земљи а прсти десне руке били су му стегнути у Свето тројство.