уторак, 9. јул 2013.

СРБИ СУ САРАЈЕВО ГРАДИЛИ ВИЈЕКОВИМА - ДА ЛИ УЗАЛУД?

Еминентни позоришни и ликовни критичар и публициста из Сарајева Војислав Вујановић за Новинску агенцију Републике Српске СРНУ говори о Сарајеву, сарајевским Србима, српском духовном и споменичком благу кроз вијекове

 

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 9. ЈУЛА /СРНА/ - Позоришни и ликовни критичар и публициста из Сарајева Војислав Вујановић рекао је Срни да је Сарајево, иако су Срби његови исконски оснивачи и градитељи, вијековима неоправдано наносило српском народу незапамћене и некажњене злочине и патњу, а могуће је да им данас, у 21. вијеку, заувијек затвори своја врата.

"Прича о културном благу Срба у Сарајеву почиње од исконског податка, односно првог помена Срба на овим просторима, и то у књизи цара Константина Порфирогенета `Де администрандо империо` /О управљању царством/ из 10. вијека, гдје је први пут забиљежено име Србија са тако пластичним словним знаковима да је то заправо једна чиста фина ликовна арабеска", каже Вујановић.

Када се пак, додаје он, говори о духовном благу Срба у Сарајеву, треба истаћи још неколико чињеница које се намећу саме по себи.

"Прво помињање Срба као Срба у Сарајеву потиче из 1517. године. Извјесни поп Вук записао је да све мање и мање има његових сљедбеника, јер је узео маха прелазак Срба на ислам. Наравно, он је то рекао мало другачије, али ја сам то само данас поједноставио", наводи Вујановић.

Али, ако се говори о томе, наставља Вујановић, да је поп Вук у то вријеме живио у Сарајеву, он је онда сигурно у тај град морао доћи још раније, што важи и за његове сународнике који су се много раније почели насељавати на ове просторе, гдје су били изложени исламизацији.

То говори да их је можда било и у вријеме формирања града Сарајева 1461. године, на мјесту гдје се некада налазило село Бродац.

У том Бродцу сигурно су били и Срби, а њихова баштина коју су почели развијати у то вријеме пропала је, тако да више нема никаквих назнака тог бивствовања.

Од 1517. године може се рећи да су Срби на простору Сарајева већ били аутохтони или - како се то данас модерно каже, наводи Вујановић - конститутивни народ. Живјели су ту и већ негдје у 17. вијеку почели економски да јачају, што је омогућило и стварање њихових духовних елемената, знамена и вриједности.

То се посебно односи на сферу грађевинарства, изградњу људских настамби, формирање насеља, тим прије јер су Срби врло рано у Сарајеву имали своју "четврт", која се звала Варош и налазила се на простору гдје је данас Стара православна црква на Башчаршији.

За тачан датум почетка грађења ове цркве нема података, али је сасвим евидентно да је она грађена у вријеме Гази-Хусреф бега, који је био у Сарајеву турски гувернер. Земљиште за ту цркву, коју одликује стил средњовјековних српско-византијских грађевина, дала је кћерка православног свештеника, што све скупа свједочи о постојању Срба на овим просторима од почетка формирања Сарајева, истиче Вујановић.

Он упућује и на 1641. годину, када је забиљежен несвакидашњи случај - да су се због српске дјевојке, извјесне Вујане, потукла двојица заљубљених младића, један Србин и други који је већ био муслиман. У тучи под њеним прозором Србин је убио тог муслимана, након чега долази до једне фундаменталне карактеристике живљења у Сарајеву, у којем су Срби били важан фактор.

"Породица убијеног тражила је истрагу, али је убрзо опростила то убиство, што значи да је дошло до помирења, јер су у то вријеме становници Сарајева живјели у компактној цјелини, гдје није било подвајања, него су једни друге цијенили, поштовали и међусобно сарађивали у одређеним ситуацијама", каже Вујановић.

Он додаје да од 17. вијека Срби значајно економски јачају, баве се разним занатима, посебно кујунџилуком, и у то вријеме граде многе споменике у Сарајеву, од којих су неки и до данас опстали, док су многи други кроз вијекове доживљавали девастирање и разарања.

Посебан печат Срби су дали архитектури тог времена и изградили су много прелијепих објеката и грађевинских здања.

Истовремено, значајну пажњу тог времена привукли су и српски умјетници, посебно они који су се бавили сликарством. Стара православна црква била је један од пунктова и средишта ликовног стварања сарајевских Срба, али је примала и оне људе који су долазили са стране и који су се бавили зидним сликарством и иконописом.

Владимир Ћоровић је утврдио да се зна да су три српске школе у БиХ постојале прије 19. вијека, а да за најстарију, сарајевску, чак постоји вјероватноћа да је старија и од 18. вијека, јер се у Записнику Старе сарајевске православне цркве од 1682. године међу прилагачима за црквени зејтин помиње и Никола даскал, а 1684. године ту је био и калуђер Гаврило, даскал, из херцеговачког манастира Завале.

О томе свједоче двије фундаменталне књиге Здравка Кајмаковића који је написао књигу о фрескосликарству у Босни и другу о сликару Георгију Митрофановићу. У тим књигама је сакупљено огромно благо које су Срби стварали у тадашњој Босни и те двије књиге, препоручује Вујановић, требало би да се свакако нађу у свакој српској кући.

Кајмаковић је био један од пионира у оснивању фигуре у стручним и академским круговима, и то без премца на подручју заштите баштине, умјетности, конзервације и рестаурације, и у његово вријеме био је на самом челу босанскохерцеговачке, као и српске културе и науке.

Срби су развијали и књижевност у средњем вијеку и тада је настао и велики број љетописа, мада данас има покушаја да се ти писани документи покушавају преименовати у такозване босанске споменике културе, док се српски префикс изоставља.

"У 19. вијеку долази до одређене експанзије такозваног развоја нове књижевности, тако да можемо поменути групу писаца из Херцеговине који су писали своје љетописе. Ето, Стака Скендерова је у Сарајеву написала свој љетопис. Потом се почињу појављивати и српски писци модерне књижевности, који су, нажалост, данас потпуно заборављени, чак и од нас Срба", истиче Вујановић.

Он помиње Косту Хаџи-Ристића који је као гимназијалац био ђак учитеља Георгија Петрановића, сакупљача старих пјесама. Хаџи-Ристић, међутим, иако веома интелигентан и талентован, није пјесме које је сам писао или сакупио давао Петрановићу, него их је задржавао за себе. Нажалост, умро је рано, у 25. години, а његов књижевни опус пао је у немилост времена и заборава.

Сасвим случајно, каже Вујановић, у Академији наука и умјетности у Београду пронашао је, током једног истраживања, његов путопис "Од Сарајева до Тешња".

Хаџи-Ристић је, иако млад, био имућан и дио свог иметка планирао је да још далеке 1869. године уложи у оснивање академије наука и умјетности у БиХ, док је други дио имовине поклонио тадашњој српској академији наука и знаности за издавање његових дјела, казује Вујановић.

Та српска академија, нажалост, закључује он, није обавила своју дужност на прави начин, али су ипак 1873. године објављене неке његове пјесме. Међутим, и та књига је скоро потпуно заборављена. /наставиће се/об/фото

четвртак, 4. јул 2013.

Култни шупљи камен у Орљани код Дољевца исцељује мистичном силом

04 јул 2013Narodne novine

Многи походе Шупљи камен у нади да ће оздравити или добити пород :: Оне који су оскрнавили ово култно место задесиле страшне несреће
Вековима већ тешко оболели и они који не могу да добију пород походе култни Шупљи камен код Орљани у дољевачкој општини. Многи тврде да им је Шупљи камен помогао, чак и тамо где званична медицина није имала успеха. Наравно, има и скептика, али оне који имају муке њихово мишљење не интересује. Штавише, из године у годину све је више људи из целе Србије којима је Шупљи камен остао једина нада у оздрављење или да добију потомство.
Шупљи камен налази се на брду Кумига, које зову и Комига и Кукумига. Брдо је наспрам средњовековног утврђења Копријан, познатијег као Курвинград. Кумига је на левој а Копријан на десној обали Јужне Мораве. Овде се сусрећу Нишка и Лесковачка котлина, које дели теснац од неколико стотина метара. Место је имало стратешки значај у прошлости, па је тако у 14. веку и подигнуто утврђење Копријан на једном обронку Селицевице. А на брду Кумига, на добричкој страни, у 11. веку саграђена је Црква Светог Јована Крститеља, више пута руинирана и обнављана. Шупљи камен је пар стотина метара ниже од цркве.
Не зна се тачно кад је народ почео да походи Шупљи камен, али према летопису орљанске Цркве Свете Петке, било је то после смрти некад надалеко поштованог монаха древног Манастира Светог Јована, од којег је остала само црква. Постојање манастира у новије време потврдили су и археолози према остацима конака и другим материјалним налазима. Монах о којем је реч повукао се из манастира у испосницу код Шупљег камена. Кад је умро, народје из поштовања почео да долази код његове испоснице да би палио свеће. Тако је сасвим случајно и открио да Шупљи камен има исцелитељске моћи.
suplji-kamen-01
Веће поштовање Шупљег камена од саме Цркве Светог Јована наљутило је после Првог светског рата неког орљанског свештеника, и он је у сарадњи са представницима среске власти ово место минирао. Али, све који су учествовали у том скрнављењу Шупљег камена убрзо су задесиле страшне личне и породичне несреће. Видевши то, мештани Орљани су поново поставили камене блокове Шупљег камена и забетонирали их.
У новије време народ који походи ово култно место провлачи се три пута испод Шупљег камена. Потом се кашичицом огребе мало од камена и то се размути са водом и попије. У знак благодарности људи на гране околног дрвећа везују мараме, марамице, чарапе и сличне мале поклоне. Највише људи је у ноћи између 6. и 7. јула, уочи Светог Јована. Нарочито је последње три године Шупљи камен посећен у огромном броју, као и црквица на брду, од како дољевачка општина организује Сабор Светог Јована Крститеља. Од 2011. године у народном обичају провлачења кроз Шупљи камен учествују и свештеници, који од очасницима на прилазу читају молитве, а после провлачења их шкропи светом водицом.