недеља, 18. новембар 2012.

Антисрпство међу Србима

Драгољуб Збиљић(18. новембар 2012)


 
Драгољуб Збиљић
Срби, практично, без Космета, без ћирилице и без српског језика не би ни постојати, па нам је свеједно, кад нас нема, где ћемо бити.
            Сва озбиљна истраживања показала би, као на длану, на основни недостатак у Срба данас – ниску националну свест. Из тога произилази готово све што је негативно данас у Србији и међу Србима. А пре свега то се одражава на све већи проценат национално несвсних и незаинтересованих Срба, па и на очигледну појаву одавно растућег  антисрпства међу самим Србима.
Одавно нема толико издајника у оквиру једног народа као што се то догађа међу Србима. Толико отпадничког и идеолошко изграђених антисрба, каквих има у бројним (новцем богатим) тзв. НВО-има нема ни у једној држави и ни у једном народу у оквиру ексјугословенских држава да је то посебна тема. Резултат свега тога јесу стална преверавања и национална преименовања чега има највише међу Србима или једино међу Србима.
То је, свакако, последица постојања вишедеценијске југословенске државе која је послужила за гушење свега што је српско и свега што је међу Србима било вредно. Србија је данас, тобож, као огромна већина држава, национална држава, а суштински је некаква лукаво уведена „грађанија” у којој се брине једино о правима других, а права Срба служе за подсмех. Видимо то само на примеру ћирилице у српском језику. Чињеница је да се народ у Члану 10. Устава Србије на референдуму већински определио за писање српског језика ћирилицом (једбноазбучје у једном језику и једном народу (као што је то у пракси на целом свету), а овамо у српској пракси имамо већ деценијама,а посебно већ шест гопдина од последњег Устава Србије потпуно супротно – преовлађује латиница у јавним исписима на српском језику, као да наша власт и наши стручњаци имају специјалан задатак да спроводе Члан 12. Устава Хрватске у којој је латиничко једноазбучје. И тако, спроводећи у јавним исписима српским језиком готово свуда латиничко писмо предвиђено у Уставу хрватске државе, српска власт уз помоћ „стручњака“ сербокроатиста, у ствари, не спровде свој, него хрватски Устав.
То се у Хрваткој никада није догодило и и верујемо да се тамо никада не би могло догодити, јер хрватски народ има изграђену чврсту националну свет. Таква аномалија постоји само у Србији. Нисмо у свом веку чули ни за један пример таквог апсурда у свету, који протежирају и омогућују, пре свих, сербокроатисти у Матици српској и САНУ. Српски језички стручњаци понашају се данас у свим институцијама за језик и писмо као да се са српским језиком још ништа није догодило. Односно, они српски језик зову формално тим именом, а и даље жуде за „српскохрватским”, у Правопису српскога језика Матице српске неуставно држе као стандардно писмо српскога језика и даље „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис 2010, стр. 17) и понашају се као медвед који се свих двадесет година још није пробудио, па и даље говоре и пишу о постојању „српскохрватског језика“ (ено га и даље у новим томовима „Речника српскохрватског књижевног и народног језика“ у самој Српској академији наука и уметности. Што се њиховог Одељења за језик и књижевност тиче, слободно би се могли преименовати у „Југославенску академију знаности и умјетности“ а ново име им, вероватно неће оспоравати јер је ЈАЗУ у Загребу одавно укинута. Уосталом, ако је од председника Одбора за стндардизацију српског језика, а мог личног пријатеља академика Ивана Клајна пре Михаела Шацингера речено да је бољи назив од „српскохрватског језика“ – „југословенски језик“, онда је логично и да САНУ постане ЈАЗУ. А чисњеница да ми је предлагач тог назива уистину лични пријатељ, можда бих се и ја уплео у то ново име које је недавно споменуо у Савету Европе неки (надри)лингвиста  Михаел Шацингер који је и предложио недавно да се српски језик сада преименује у “ексјугословенски”, тј. “југословебски језик”, а то би се, наводно, догодило када Србија буде примљена у Европску унију.
И ко зна шта би се још догодило ако бисмо, не дај Боже, били у оквиру такве Уније. Срби би, чини се, имали више права у оквиру неке „афричке уније”, јер нам она, вероватно, не би тражила да признамо цепање Србије и губљење хиљадугодишњег језика познатог под именом српски језик. Не кажем, наравно, да не тзреба да се буде у Европској унији, јер нам је у сваком погледу ту географско место, али ако треба да се одрекнемо Косова и Метохије, српског језика и српске ћирилице (а ње смо се у Србији у јавним исписима готовфо већ и дрекли), онда тамо немамо шта да тражимо и да добијемо. Практично: без Космета, без ћирилице и без српског језика Срби неће ни постојати, па нам је свеједно, кад нас нема, где ћемо бити.