понедељак, 15. октобар 2012.

БИЋЕ ОПЕТ: КАЗУЈ СТРИНА, ГДЕ ЈЕ ДРИНА

Петар Милатовић
  Кад су У Првом светском рату, после изгубљене Церске битке, аустроугарски солдати, бежећи и убијајући испред себе изнемогле, рањене, старце, жене и децу, у безнадежности урлали: Казуј стрина, где је Дрина!; док су за њима српски пукови певали: Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш!
Међутим, највећи део њих нису биле Швабе него Срби из ондашње империјалне Аустрогарске са српских територија.
Историја, за коју кажу да је учитељица живота, понавља се ако се не савладају све њене лекције.
С обзиром да Срби нису савладали лекције из историје, она се понавља у неоимперијалном Бечу, с том разликом што је у Првом светском рату Беч користио српско топовско месо из западних српских покрајина, а сада намерава да користи српско топовско месо баш из Србије и с још једном разликом: будући бечки окупатори српског порекла из Србије неће урлати: Казуј стрина, где је Дрина!, него ће до неба завапити: Задеси нас зло ново, главе нам дође Косово!
Нејасно је само да ли ће овај вапај до неба нових бечких содата српског порекла из Србије добро разумети њихови саборци пореклом из Анадолије и осталих турских покрајина!
Они који претекну после планираног новог косовског полома мораће, по законима физике и логике, опет да завапе: Казуј стрина, где је Дрина!
Да овај увод није плод ауторове маште (камо лепе среће да јесте?) потврђују нам чињенице из Беча. Наиме, „аустријска Академија за националну одбрану, на свом Институту за јужнословенске језике, организује курсеве српског језика за аустријске официре и аустријске полицајце, а на тим курсевима, поред српског језика, аустријски официри, подофицири и полицајци изучавају српске обичаје и културу“.
Управо тако је дословно, од речи до речи, рекао аустријски официр Звонко Орешковић приликом посете аустријских официра и полицајаца некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, касније по ДОС-манлијском наређењу са Дедиња преименованој 2005. године у „Заједницу српских клубова“ у уторак 7. септембра 2010. године.
Том приликом аустријски официр Звонко Орешковић, који је предводио групу аустријских официра и полицајаца у посети некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, посебно је нагласио да они траже контакте са постојећим српским заједницама у Аустрији, а оно што нормалном човеку боде очи до бола, јесте јавна изјава аустријског официра Орешковића да они „имају већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“!
То што аустријска Академија за националну безбедност сарађује са некадашњом „Заједницом југословенских клубова“ која је, сада под новим именом (Заједица српских клубова) обећала „да пружи подршку и помоћ“ аустријским официрима, подофицирам и полицајцима, и није никакво изненађење за боље познаваоце прилика, али јавно признање аустријског официра Орешковића да аустријска Академија за националну безбедност има „већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“, мора дубоко да забрине све мислеће људе.
СПЦ у Бечу треба, пре свега, да има развијену сарадњу са српским верницима, а не са аустријском Академијом за националну безбедност! Немам намеру да подучавам никога, али имам намеру да јавно упозорим: Не копајте гробове властитој деци! Ту врсту зле работе неће опростити Бог, а народ још мање!