четвртак, 20. септембар 2012.

Код Зимоњића у Старој Гори

Код Зомоњића у Старој ГориДара Секулић15.09.2012 

Кад из Сарајева кренеш према Трнову, и за собом оставиш велико село, скоро град, Војковиће, угледаћеш Крупац. 

Ту људи од давних дана ломе камен, потом и свој хљеб замијешен каменим знојем. Од Крупца крени десно уским путем, јер лијево, шира цеста води према Игману. Идући тим путем, десно, са обје стране указаће ти се и понеко сеоце. И кад помислиш да те даље чекају само густи обронци Бјелашнице, која као да је протрчала поред Игмана и полукружно га претекла - одједном ћеш наићи на двије прекрасне камене куће. Једна поред друге, окружене многом воћком и зеленилом, осамљене на обронцима планине, оне зауставе сваког намјерника. И да нећеш, пред њима мораш застати. С ове стане, с које си дошао, куће су посљедње, а да стижеш од Бјелашнице, са супротне стране, оне би биле прве српске куће у Републици Српској. Тим путем према планини, можеш докле год хоћеш, и до Никшића. Али кад се враћаш мораш проћи кроз Стару Гору.

Заљубљеник у живље и растиње

 

Никшић није поменут случајно. Неке далеке јесени, има томе више од четрдесет година, кроз Стару Гору, пјешачећи преко брда и долина, прошао је и Мијо Мијушковић. Већ тада познат вајар, радио је и живио у Метеоролошкој станици на брду изнад Никшића. Занесењак, фантаста загледан у небо, слушао је вјетар и олује, у природи налазио чудесно, природом обликовано коријење, дрвеће и камење, вукао то на леђима узбрдо, до Станице и преобликовао према свом лику и свом постојању. Тако је, рецимо, од само једног накривог дрвета и два троугласта камена, извајао лик чувеног београдског пјесника, боема и могуће дивне дворске луде да је било двора, Јакова Гробарова. Знао је Мијо Мијушковић да је то некадашњи дјечак Миле Ковачевић који је из Мостара кренуо бос, преко Сарајева у Београд, којем је и он дао даха из своје душе. 


 Мијо је зором бануо у Сарајево, у улицу Ђиђиковац, у којој је становао други заљубљеник у живље и растиње, чувени биолог и научник европског гласа, проф. Радомор Лакушић и његова, сада нажалост удовица, прекрасна Миња рођена у Гацку, у чувеној породици. Они заслужују неупоредиво већу почаст и пажњу од овог скромног подсјећања у Старој гори, пред кућом Зимоњића. Скокнуће Мијо и до Тилаве, гдје сам за њега оставила два трупчића брезе. Код сестре у школи у њих ћу уписати своје ријечи за "Нијемо коло", а само Мијо зна како ће их преобликовати у скулптуру. Да ми је знати је ли сачувана Мијина најнеобичнија и најљепша пјесничка антологија. Јесу ли сачуване пјесме о маслини, руком Весне Парун уписане у дрво маслине. Добри Боже, је ли сачувано оно: "Иде човјек поред реке, певач бескрајни... склањај децу мајко моја иде злочинац..." Бранислава Петровића, "Дечанска звона" Даринке Јеврић у стаблу јасике...

Село са двије куће

Стара Гора је село, боље, име села са двије куће, једна Мочевића, једна Зимоњића. Од Илиџе, па све до Трнова, у селима и засеоцима слијева и здесна, свуда има Мочевића, а Зимоњића на тим потезима има мало, иако су и они познати, а траг им чувен и свијетао. У Старој Гори је Милош Зимоњић, осамдесетпета му је, сједимо на клупама око овећег стола испред куће и шалимо се, задиркујемо. Тако се људи најбоље упознају и долазе до озбиљних разговора. Милош је духовит, позна живот и људе с многих страна и лијепо приповиједа.
Малим подсјећањем прво помињемо Петра Зимоњића, онако како се помињу свети, јер је светост заслужио својим часним и добротом посутим путем, као и својом мученичком смрћу у паклу Јасеновца. "Тебе пеку, мене кољу..." прекида Милош саговорника и скраћује причу о страшној смрти Владике, чијим именом се назива и Крсна слава Града Источно Сарајево. "Петар Зимоњић, покој му чистој и светој души његовој, да...из истог смо гнијезда, из Гацка, али је свако полетио својој судбини...     

Мог дједа су Турци протјерали из Гацка, одбио је бесплатно да ради на агином имању, као и да обавезу намирује у новцу, ништа није хтио, а зашто и би, било је то за српског сељака робовање." Млад и вриједан, дјед се убрзо настанио у селу Страјишта, гдје се и Милош родио и гдје је живио све док се није оженио. Страјишта су у општини Трново, а Стара Гора је илиџанско село, сада је то Источна Илиџа. "Свако мисли да је ово Богу за леђима, каже Милош, а није. Зађи само пет метара иза ове крушке, стани, и видјећеш како ти пред очима пукне видик преко цијелог сарајевског поља - које су од шибља и шикара, мочвара и баруштина, деценијама крчили наши људи, сад их тамо више неме... А само мало окрени погледом од куће, видјећеш наше гробље, малено је, али у њему су сви наши људски и по нашем обичају заслужили свој починак. Тамо је и моја жена Вукосава. Од 2003. она чека да јој дођем".

Млади неће да се жене

Вукосавини родитељи имали су само њу, дјеца су им умирала, равно деветоро су изгубили до пете године живота. Тада је важило оно "моли се Богу, не иди доктору...", јер тешко је било смоћи динар, а и народ је био неписмен, заостао. Ја сам се овдје приженио и дјецу стицао у другом времену, можемо ми причати којешта, али ни ти ни ја не можемо знати оно што зна доктор. Дјецу треба сачувати, него шта". О својој Вукосави Милош говори као да је жива, као да је ту поред нас, што у ствари и јесте. Упознали су се на збору код Цркве у Блажују. "Чим сам је видио знао сам да ће бити и остати моја Вукосава...Ти се са мном шали, али знај, ја се никад нисам оженио нити би икад... нећу да издам кости своје жене, хоћу с њом да будем и у смрти лијепо као што сам био и у животу. Неки млади људи данас неће да се жене, ја не могу замислити живот без жене. Највише што живот значи јесте то да мушки и женски човјек роде дјецу, да их створе и од њих направе људе. Вукосава и ја заимали смо сина Крсту и кћер Живану. Крсто се оженио Драгицом, имају два сина, Далибора и Владимира. Живана ми, Богу хвала, има Предрага, Миодрага и Драгану. Један син јој је погинуо у овом рату, шта ћемо, да Бог да био то посљедњи..."
Милошевог сина Крсту и његову Драгицу упознала сам прошле године. Пошла сам од Крупца путем којим раније нисам пролазила, слабо сам познавала крај према Трнову, а намјеравала сам да берем дрењине. Свега тамо има, чула сам, купина, малина, трава за чајеве и за лијека. По осунчаним падинама има и сунчаница. Било је дрењина, родиле су, али лани у ово доба још нису биле сазреле. У нади да ћу наићи и на зреле ишла сам све даље и нашла се крај малог гробља Мочевића и Зимоњића. Боже, помислила сам, како је лијепо овдје одморити се од живота, све своје буре и буке оставити у овој тишини. Гробљанска враташца била су отворена и полако сам ушла. Од двадесетак крстова, прво сам угледала један необичан, најмањи, друкчији. Кад сам се приближила схватила сам да је и најстарији. Скромни, скоро неугледни надгробни споменик без имена, јасно се још увијек види у њему урезана, усликана - ружа! Никада то нигдје нисам видјела.
Примијетили су ме Мочевићи и Зимоњићи и позвали на чашицу ракије од дивљих крушака. Пијем је уздравље већ годину дана и све ми се живот продужава. А Милошу Зимоњићу, драгом имену и мог оца, од срца поручујем да и даље мисли на своју Вукосаву, јер ни мени не пада на памет да још који пут будем удавача.