среда, 15. август 2012.

Гусле кроз историју

Гусле су стари, изворни Србски инструмент, који је кроз све векове опстајао и остајао у Србском народу, сведочећи и преживљавајући све народне воље и невоље.

Уз гусле се рађало, крштавало, стасавало, венчавало, у бојеве ишло и умирало. Свака кућа и огњиште је имало гусле, па и ако нико у кући није знао загудити, оне су стајале и чекале госта који је знао загудити и уз гусле запевати.

Замагљена и бечком школом искривљена, славна историја нашег народа, сакрила је и порекло гусала као изворно Србског инструмента. Поуздано знамо да је наш владар Стефан Немања са гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу, када је Немац дошао да преговара са Стефаном Немањом око преласка западних војски преко Србије при њиховом походу у Крсташке ратове. Немачки владар се одушевио гуслама и њиховим звуком. То су неки најстарији помени гусала у званичној историји нашег народа. Међутим, како знамо да је та званична историја нашег народа, на Бечком Конгресу прекројена, измењена и замагљена, можемо предпоставити да је историја Срба, као и Србских гусала, много старија и богатија. Зна се да су гусле пореклом са простора древне Персије, односно средње Азије. Неке историјске школе говоре да су и Срби пореклом са тих простора (за шта има основаних доказа), тако да није искључено да су Срби, досељавајући са простора средње Азије на просторе Северне, Средње, Источне и Јужне Европе (али далеко пре 7. века, како нас учи званична историја), донели са собом и свој инструмент – гусле.

Познато је да Лужички Срби, који су населили данашње крајеве Немачке у истом валу када смо и ми дошли у ове крајеве, имају свој национални инструмент – хусле! При том Србске гусле и Лужичкосрбске хусле личе, само су кроз дугу историју оба инструмента доживљавала промене и усавршавања.

Како наш народ од памтивека прати проклетство издаје, неслоге, цепања, те како се, од кад постоји, наш народ прелива и стапа у друге народе или се чак од нашег народа одвајају делови народа стварајући друге, нове „народе“ (обично непријатељски настројене према народу из кога су потекли), тако су са народом и гусле прешле из нашег народа у друге, околне народе, који су их прихватили и представљају их као изворно свој национални инструмент!

Тако данас имамо „хрватске гусле“, „бугарске гусле“, „македонске гусле“, „босанске или бошњачке гусле“, „црногорске гусле“, итд…

Као и многа друга обележја Србске нације и културе, ти „народи“, у недостатку сосптвене културе и националних обележја, својатају и тај наш древни инструмент!

Делови гусала:

1. Варјача – звучно тело – издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.

2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човека, коња, птице итд, док је «врат» део за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.

3. Струне су направљене од длака из коњског репа.

4. Опута – део за који је струна причвршћена при дну гусала.

5. Кочић – налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.

6. Коњ или коњић – комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.

7. Лучац – гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Неки од најпознатијих гуслара Српског народа: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Лека Мастиловић, Старац Милија, Старац Рашко, Ђуро Милутиновић, Стојан Хајдук, Анђелко Вуковић, Ђорђије Ђоко Копривица, Душан Додеровић, Петар Перуновић Перун, Будимир Чавић, Зоран Племић, Бранко Перовић, Саша Лакетић, Славко Јекнић, Ђорђе Тановић, Бошко Вујачић…
Ненад Јокановић, Бања Лука

 Иво Андрић, у свом чувеном роману На Дрини ћуприја, изнова и изнова, сваким новим читањем, образује једну слику. Мали број људи, тајно, са неким побожним осећањем, слуша безименог гуслара из Црне Горе како пева уз своје мале гусле, довољно мале да се могу сакрити под гуњ. Иво Андрић то назива – жмарци низ кичму.
Чувена је она забрана гуслања пре почетка боја, локализована у Црну Гору 19. века. То је још једна потврда мотивацијске особености гусала. Међутим, није довољно само констатовати ову особину гусала. Потребно је применити је, на сопственој кичми осетити жмарке. Баш њих. Јер без њих нема будућности гусала, а ако је Његош у праву (и овај пут) ни народа. Ништа без жмарака.
Уз жмарке, гусле су оно што јесу, оно што им је намена. Уз жмарке, слушаоци су оно што треба да буду – ратници, не само сабљом, пиштољем, не, много шире. Једно непрекидно стање акције на свим пољима је оно што гусле јесу.
Зато нема гусала у мирнодопским условима. Зато, гусл
е су сушто стваралаштво. Гусле су и прогрес. Гусле су креативне, гусле су онај полет који нас тера сваки дан радити, на свим пољима. На тај начин, гусле су младе.
У фолклористици се може наћи да гусле имају мнемотехничку функцију. Но, и то је потребно осетити на сопственој кожи, ту жељу бити упеван и опеван, памћен обрасцима и формулама којима се памте Марко Краљевић, Бановић Страхиња. Све су то начини акције. А оно што их повезује је човекова жеља за акцијом. Гусле су ту само катализатор, нема гуслара без жеље за акцијом. Нема их, нити их може бити само на нивоу гусларских друштава. Какве су то гусле којих нема свуда, у свакој кичми?
Крајње је време да се престане са псевдоромантичарским и отрцаним фразама о некаквој, чак онтолошкој вредности гусала по себи. Време је да се престане са причом како су нас гусле одржале. Одржале? Одржале је граматички облик настао од старог партиципа перфекта. То је сувише прошлог времена за мој мозак од двадесет година. Гусле треба да постану еквивалент данашњег времена, да од партиципа перфекта пређу у партицип презента, макар оно што је после Вука остало од њега. Само такве гусле, одржавајуће а не одржаване, могу опстати, заслужују да опстану. И зато, гусле сада и свуда.
Без жмарака нема гусала, нити много чега другог – суштинског по нас.