петак, 13. јул 2012.

Мухамед Мехмедбашић

Мухамед Мехмедбашић је био српски националиста, припадник револуционарне организације Млада Босна, која је 28. јуна 1914. године извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. После атентата је побегао у Црну Гору и касније у чину потпоручника учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније. Заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом вођом групе Црна рука осуђен је 1917. године у Солунском процесу на 15 година затвора за учешће у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића. Амнестиран је 1919. године и враћа се у Сарајево.

Преминуо је 29. маја 1943. у Сарајеву после мучења од стране усташа.



НИКОЛА Велашевић (1885-1929)
Никола Велашевић познат је по томе што је скривао и спасао Мухамеда Мехмедбашића, Србина исламске вере, који је са Гаврилом Принципом и осталим атентаторима учествовао у убиству аустријског принца и престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву, 28. јуна 1914. године на Видовдан. Мухамед је једини од атентатора који је успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору. Ту га је Никола Велашевић скривао у свом дому у Даниловграду. И поред свих потера разних аустроугарских агената и црногорских доушника, потрага за Мехмедбашић је била безуспешна. Мухамед Мехмедбашић је касније успео да се пребаци на Солунски фронт и прикључи Апису и организацији «Црна рука», односно организацији «Уједињење или смрт».

Када је 3. марта 1916. године, Аустроугарска увела војну управу у окупираној Црној Гори, интернирала је у логоре 15.000 Црногораца.

Ни хапшењем, ни прогоном, окупатор није могао да угуши слободарски дух народа. Сваког дана покрет одметника је био све масовнији. Никола тако одлази у планине где је формирао комитске чету која се са осталим комитски четама борила против окупатора.

Књижевник Михаило Лалић у својој књизи «Гледајући доле на друмове», по »Мемоарима дневника Пеја Грујовића», на више места говори о јунаштву Николе Велашевић и осталих комита и наводи да је између остралих, у борби на Сињајевини тешко рањен и Никола Велашевић кога су на коњима пренели у Пипере код сестара Маше и Милосаве Михаиловић и које су њему и осталим рањеним комитама превијале и лечиле тешке ране. Борио се у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, све до ослобођења земље. Учествовао је иу ослобађању Требиња и околних места у Источној Херцеговини. Залагао се за уједињење јужно-словенских народа и стварање Краљевине Југославије.

По преузимању власти, постављен је за шефа жандармерије у Бару и онемогућио је акцију присталица Краља Николе, који су уз помоћ Италије, по сваку цену хтели да створе базе за своје акције.

Потом прелази на службу у Херцег Нови на место организатора пријема америчке хуманитарне и медицинске помоћи јер је говорио енглески језик.

Никола Велашевић у униформина броду
са Стаком Крунић,
вероватно негде око Херцег Новог. 

На позив Мухамеда Мехмедбашића долази у Столац да посети свог пријатеља. Ту упознаје најмладју сестру Божидара Крунића, пријатеља Данила Илића и завереника у атентату на аустроугарског принца Франца Фердинанда. Убрзо, 12. априла 1920. године, оженио се штаком Крунић.
Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини


Препознавање национално недекларисаних Срба међу припадницима муслиманске вјероисповјести, за разлику од оних који се у тој конфесији не осјећају Србима и изјашњавају као несрби, односно као припадници других нација, веома је осјетљиво и сложено питање. Наиме, код знатног дијела муслимана нашег поријекла кроз прошлост су се, из разноразних разлога и чињеница, формирали елементи свијести о етничкој дистанци у односу на Србе – основну народносносну супстанцу из које су потекли. Међутим, они су упркос новопримљеној вјери и прихватању елемената оријенталне културе и даље остали у дискурсу свог матерњег, односно српског језика, импутирајући у њега дио ријечи из турског и арапских језика, донесних и на ове просторе у освајачким походима Турака.
Све што је пратило српски народ под вишевјековном турском влашћу, а у новије вријеме и домаће уставне одредбе о етничкој посебности муслимана, довело је до поменуте њихове дистанце од народа из којег су настали (Др Петар Опачић у својој рецнзији за ову едицију наводи: „О томе је Владимир Бакарић у његовом последњем интервјуу за загребачку ТВ рекао следеће: да су се он и Кардељ возили у ауту и разговарали како да реше питање босанских муслимана ‘па смо се’, рекао је Бакарић ‘договорили да идемо на стварање муслиманске нације’ . „ (Хрват Бакарић и Словенац Кардељ су уз Хрвата Тита били најутјецајније личности политичког живота у СФРЈ; о. Рајо.)

Код претакања Срба у муслимански корпус треба имати у виду да су Срби били принуђени у знатном броју да напуштају своја од Турака окупирана огњишта и имања, а они који су остајали на њима у жељи да их сачувају и даље у свом власништву, као и они који су се, у немогућности да иселе или одупру окупацији, а у жељи да сачувају своје голе животе и животе својих породица, једноставно прикључивали Турцима као побједницима и временом своју културолошку, вјерску и етничку традицију и свијест трансформисали у освајачеву, принудом наметану.

О националној припадности муслимана, у свом чланку Задатак српске муслиманске омладине, објављеном у Српској омладини (власник и уредник листа Смаилага Ћемаловић), Шукрија Куртовић, публициста, пише: „Муслиману треба јасан вањски знак, учинити да није само муслиман са великим словом, него да има нешто више и јаче, нешто што га карактерише међу другим народима. То је његова нација. Муслиман треба једном да се увјери да је Србин и члан српске нације. То је њгово право одијело. Нову ће душу муслиман добити заједно са одијелом. Нигдје се не смије заборавити да му се одијелом удахне нова душа – српски национализам и све што је са нашим национализмом скопчано.“ Надаље, говорећи о муслиманима свог времна Куртовић закључује: „Ми смо и дан данас онај исти народ, истога језика и истога углавном обичаја, као што смо били прије него што смо примили Ислам.“

О истом питању професор Хусеин С. Бркић каже: „ Муслимани су свјесни свог поријекла и њиме се поносе, најбољи су чувари свога народног језика и својих народних обичаја... свјсни су и поносни на своју прошлост, у којој им припадају такођер значајне националне заслуге. Све те њихове одлике укопчавају их саме по себи у наш национални организам. Етничко и ментално јединство са Србима, изграђена грађанска свијест и грађанска одговорност за опште добро државе као цјелине, упућује муслимане у првом реду на Србе... То је стварност коју не може ослабити неуравнотежени и неодговрни испад са српске стране, нити систематско ласкање и претјерана брига и бојазан за судбину муслимана са хрватске стране.“

Најпознатији вођа муслимана у међуратној Краљевини Југославији др Мехмед Спахо каже: „Ону штудију (мисли на једну од својих радова, о.Рајо) написао сам као Србин Муслиман у интерсу Срба Муслимана на Балкану; хтио сам им тим доказати, ако коцка пане Србији, да јој пане у део Босна и Херцеговина, да Муслимани могу и на даље остати у својој кући“.

Свијест о поријеклу наших муслимана веома снажно је изразио и мостарски хоџа Мехмед Спахић стиховима:

Што помињеш прошлост мени, та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло, преотаца, ђеда моји.
И ја чујем гласе, што их, с њина гроба вјетар вине:
Србин буди, чедо наше, или проклет био, сине!

„Муслимани који су себе отворено називали Србима су били потомци чувених беговских кућа Оџаковићи, Бушатлије, Миралми, Бишчевићи, Церићи, Тузлићи, Арнаутовићи, Џинићи, Сулејманпашићи, Бичакчићи, Куленовићи, Фирдуси, Фадилпашићи и други.“ (Коњхоџић Алија. Споменица „Братства“.Торонто, 1974.)

Из биографског лексикона Биографије – Срби западно од Дрине и Дунава I-III, Јован С. Радојчић, Нови Сад: 2009. Прометеј.

Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: ''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''. Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака "Аманет од ђеда".