субота, 7. јул 2012.

Тачијев прадеда - православни свештеник Радослав Даниловић?

03. 07. 2012. 11:48 х | Балканоид
На блогерском сајту "Балканоид" један од блогера поставио је веома занимљив текст о пореклу Хашима Тачија. Ми вам га у целости преносимо.


                    Постоје документи да је му прадеда био српски свештеник
Нешто што сам Хашим Тачи, премијер тзв. Републике Косово зна, остатак света не зна. Зна и цела његова фамилија, а било којег старијег Шиптара староседелаца из Дренице ако питате и ако сме да вам то каже, рећи ће вам следеће: засигурно се зна и памти да је прадеда Хашима Тачија био Србин, православни поп. По имену и презимену Радослав Даниловић.

 Читајући ове прве редове наше приче, прво што ће те помислити: "Па ово је просто немогуће и неистина".

Ево и чињеница, непобитних и доказивих.

У писму митровачког хоџе, Турчина Мула-Ибрахима, са почетка 1912. године, које је он писао муфтији у Скопљу стоји овако:

"Праву веру су примили многи овде. Међу њима многи виђенији Срби, па чак и неки попови као што су Милутин Јакшић из села Пантина, којег су Срби убрзо убили, јер, су сматрали да је срам велику нанео њима. У Староме Тргу праву веру је примио поп Јован Аксић, али није смео остати медју својима већ је тражио да се насели овде у Митровицу. У Србици је у нашу веру прешао поп Радослав Даниловић и све своје привео свемогућем Алаху и правој вери.

Овај Радослав се преобратио и примио име Јусуф, а важи за јако угледна човека међу својим Каур. Многи су тамо у његовој парохији пошли његовим стопама и примили праву веру. Ја му не смем веровати, Каурин је Каурин, држим га на удаљености, већ све верске послове и управу над Србица и тим крајем пуштам већ провереном Ибри Пећанцу који држи на оку овог Радослава, а правоверног Јусуфа, па му је и речено, да ако шта примети, да га пошаље овамо нама у Митровицу. Ми би смо овде знали како би са њиме. Ако је Каурин лажно то урадио, лако ће мо га склонити. Држимо га стално на оку ".

Овај докуменат, у оригиналном рукопису, данас постоји у историјском архиву Турске у Анкари.

Други документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландара, а датира из 1898. године, из манастира Соколица подстиче и то је списак свештеника и пароха. Као парох Србички на списку стоји поп Радослав Даниловић, за којег се у напомени дописује да је један од најревноснијих и најбољих свештеника, те да ужива велики углед код својих парохијана. Ту се испод тог списка свештеника још и наводи да је извесни Радослав нешто заболовао, тако да је владика морао слати свештеника из Жеровница (село поред Звечана) да га мења на службама, али да се је опоравио.

Четрнаест година након прављења овог списка, тај исти поп Радослав се преобратио у Ислам. Нико не може са сигурношћу да зна зашто је то урадио, јер, је важио за јако угледног човека и цењеног свештеника.

Познато је да је у то време, пре балканских ратова, маса Срба по Рашкој области и северу Косова потурчена силом. Да ли је иу овом случају сила била пресудно да поп Радослав, а прадеда Хашима Тачија промени веру, не зна се са сигурношћу.

Примивши Ислам, поред жене, попадије са којом је живео, ново печени Муслиман Јусуф, а бивши поп Радослав жени се са још једном женом Арнауткињом из неког засеока са Ћићевице, она умире на порођају са првим дететом. А тек са другом Арнауткињом која је била из Глоговца добија деду Хашима Тачија и још четворо деце.


 анимљиво је, да иако није као муслиман добио верску управу над становништвом, већину својих парохијана успео да преобрати у Ислам, вероватно се надајући да ће да постане хоџа и наново добије верску управу ту у Србици. Никада до краја живота, 1929. године то није успео, иако Турци већ дуго нису туда владали.

Крсна слава Даниловића је била Митровдан, а има и занимљив податак, да део те фамилије Даниловића, који нису се хтели потурчити, пребегли су у ондашњу Србију и населили се у сам град Краљево, где њихови потомци и данас живе.

Јасно је да Хашим Тачи у себи има јако мало арбанашке крви и то само по женској линији у три генерације. Засигурно се зна да је ово њему познато и да је пред сведоцима, у Бреги Хоџес повише Поношевца, у главном штабу УЦК, револтиран неуспехом терористичких команданата на терену, на једном од састанака то јавно и рекао. Како су они Шиптари неспособни, а да имају велику срећу да он у себи има српске крви и да требају бити срећни да их он као такав води.

О томе и данас постоје сведоци. Један од њих је то јавно и рекао у једној телевизијској емисији 2005. године на једној Пећкој локалној телевизији. Наравно, исмејан је, на њега су почели да бацају и дрвље и камење, водитељка га је тада у емисији јавно питала да ли се он дрогира или је под утицајем алкохола. Након многобројних претњи, упућиваних њему и његовој породици, побегао је са Космета и затражио и добио политички азил у Бразилу. Сада живи у Сао Паолу.

Хашим Тачи то зна, јако добро, међутим, крије то из политичких разлога. Свестан да би га политички противници напросто "растргли" када би то сазнали и када би имали икакве доказе о томе. На Митровдан, проверите ако имате начина, свестан да му је то Крсна Слава, Тачи ништа не ради. Не долази на посао.

Како је њему, који све то зна, а опет мора да ради по диктату Америке и њених савезника, не бих знао. Да негира своју прошлост можда и може, али своју крв не може да источи. Нека му је Бог или Алах на помоћи.

Нови пуцањ устаничке пушке-ДА СЕ НИКАД ВИШЕ НЕ ДОГОДИ ДА СРБИН УБИЈЕ СРБИНА

СУДСКИ ПРИЛОЗИ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ
Може ли недавна одлука Окружног суда у Шапцу, којом је рехабилитован Богдан Лончар, жандармеријски наредник којег је 7. јула 1941. године у Белој Цркви убио Жикица Јовановић Шпанац, да баци ново светло на овај догађај
Споменик Жикици Јовановићу Шпанцу
у центру Беле Цркве
Као деценијама раније, и на Ивањдан 7. јула 1941. године у селу Бела Црква код Крупња одржан је сеоски вашар. Упркос одлуци месних власти да се због ратних (не)прилика вашар не одржи, крај цркве се окупио велики број људи. Око 17 сати из околне шуме дошла је група од петнаестак партизана и око себе окупила присутне. Говор је одржао Живорад Жикица Јовановић Шпанац. После позива на оружје, како би се ослободили немачке војне власти и капиталиста, група се удаљила, а недуго после тога стигла је жандармеријска патрола - наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Кад су чули за њихов долазак, Жикица Јовановић и Цветин Солдатовић су се вратили, једни друге позвали да положе оружје, а затим је Жикица Јовановић пуцао и убио Богдана Лончара, док је Солдатовић усмртио Браковића.
О овом догађају у биографији Жикице Јовановића пише да је “са својом четом извео прву устаничку акцију у Србији. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма, који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора”.
Споменици погинулим жандармима у порти цркве у Белој Цркви
Ових дана Окружни суд у Шапцу донео је решење којим су рехабилитовани Богдан Лончар и Миленко Браковић. Како је образложио судија Гојко Лазарев “утврђено је да су Богдан Лончар и Миленко Браковић убијени без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”. У образложењу још пише :” Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, пошто убијени жандарми нису били окупатори, као ни народни непријатељи, већ део легалне власти српске државе под окупацијом, насталом по основу међународног уговора закљученог потписивањем капитулације, након слома Југословенске војске у априлу 1941. године, а њихова рехабилитација почетком националног помирења подељеног српског народа”. На ову одлуку не постоји право жалбе.


Може ли ова рехабилитација да допринесе коначном помирењу? Да се с временске дистанце на неке догађаје и другачије погледа? Или ће ово бити само још један чин нечије личне сатисфакције?

Факсимил решења о рехабилитацији




Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је шабачка новинарка Стана Муњић која се седамнаест година дружила с Богдановом супругом Босиљком Босом Ивановић. Босину исповест Стана је преточила у књигу насловљену “Син српског Ивањдана”.


- Годинама сам је виђала, јер смо живеле у истом крају града - каже Стана. - Ко је необична старица, увек у црном, сазнала сам тек 1991. године кад сам наумила да урадим причу о њеном првом мужу Богдану Лончару. Праву причу, заправо животну драму, казивала ми је годинама касније, а она, прича, као да је сва била у оним Кишовим реченицама: “Има живота које би било боље да нису живљени. Живота који су били само след несрећа, неправди и страдања, искуство пакла на земљи”. И можда би тако и остало да ми једног дана, пошто је добила дозволу од црквене општине да у порти цркве у Белој Цркви подигне споменик Богдану, није рекла :”Ако запишеш оно што сам ти причала, онда сам све послове привела крају. Само пожури, уморна сам”. Умрла је у марту 2008. године у Шапцу.

Две приче једног друма

На улазу у Белу Цркву из правца Шапца као да пут и данас дели Србију. С десне стране је овећа пољана под снегом. Ту се организује сеоски вашар, ту је одржан и онај крвави Ивањдански. У дну испред оронуле зграде, а под крошњом старе липе, мештани кажу сведока догађаја, споменик Жикици Јовановићу и још двојици партизана, Милошу Миши Пантићу и Чедомиру Чеди Милосављевићу. Недалеко одатле на мермерној плочи пише :”Овде је Србија рекла слобода”. Сваке године 7. јула овде се окупе представници многобројних делегација. Одрже се говори уз прикладан културно-уметнички програм, положи цвеће и подсети да је на овом месту 1941. године букнуо устанак.

ОО СУБНОР Шапца

Доста је копања

- Време је да се на такве ствари стави тачка, исправљање криве Дрине ничему не води - кратко је прокоментарисао Александар Генадић, секретар, вест да је суд рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића. - Што више и дубље будемо копали, ране ће бити веће. Морамо да се окренемо будућности. Не треба више таквим стварима оптерећивати генерације које долазе. Био је то рат, показало се касније, у којем су сви изгубили. Као и у сваком рату, уосталом.



Стотинак метара даље, преко пута, у порти цркве подигнути су 1991. године споменици погинулим жандармима. Богдану је обележје 2000. године подигла супруга Боса, а Браковићу је две године касније подигло Удружење за очување српске традиције. Ту долазе они који мисле другачије. Они који верују да ти пуцњи нису Србији донели ништа добро. Као што, како кажу, никад у историји Србији није било добро кад Србин дигне руку на Србина. Тако и пише на споменику Миленку Браковићу. “ Да се више никада не догоди да Србин убије Србина”.

- Седми јул као дан устанка Србија је последњи пут обележила 2000. године - каже Стана Муњић. - Тог дана на стотинак метара нашле су се две Србије. С једне стране пута, у порти цркве, једна Србија присуствовала је освештању споменика Богдану Лончару, а друга је славила његово убиство.

Јер, 9. јула 2001. године Скупштина Србије укинула је седми јул као државни празник. Свих година касније, као и 2008, у Белој Цркви се, ипак, славило. Овако гласи вест на сајту Министарства одбране републике Србије постављена 7. јула 2008. “Дан антифашистичког устанка народа Србије - 7. јули - свечано обележен у Белој Цркви, крај Крупња. Венац на бисту народног хероја Жикице Јовановића Шпанца, који је подигао устанак у Белој Цркви пре 67 година, у име Министарства одбране положили су представници Генералштаба Војске Србије. Пуковник Сретен Егерић, мајор Слободан Тмушић и капетан Радојица Радовић из Прве бригаде Копнене војске. Пошту погинулим борцима и грађанима Србије у народноослободилачком рату од 1941. до 1945. године одали су полагањем венаца и представници Министарства рада и социјалне политике, министарства културе, затим Републичког одбора СУБНОР-а Србије, Општине Крупањ, Удружења ратних и војних инвалида, савеза удружења ослободилачких ратова Србије 1912-1918, Удружења бораца рата 1990-1999. и Социјалистичке партије Србије...”.
Босиљка Боса Ивановић

- Дуго сам се дружила с Босом, по други пут удатом Ивановић, много тога чула, проверила и схватила да с обзиром да се држава, једина која је могла да заустави застрањивање и злоупотребу Беле Цркве, оглушила о сопствену одлуку, решила сам да допишем крај Босине приче једино како сам могла: Окружном суду у Шапцу - додаје Стана. - Поднела сам захтев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића 8. септембра 2008. године. Треба имати на уму да је у међувремену стасала читава једна нова генерација која нема могућности да се кроз историјски осврт упозна с догађајима који су обликовали стварност у којој живе.


Прекопани гробови

А како је смрт супруга доживела Боса и како је изгледало кад је после много деценија одлучила да оде на место где је Жикица пуцао, испричала је новинарки Стани, а она забележила у књизи.

“Предвече, враћам се из баште и видим да пред жандармеријском станицом нема стражара. У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Где је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица га погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнеле стомак. Онесвестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било... убијен је док је разговарао с председником општине. Кажу да се мучио пуна три сата, молио једног чичу да га убије, али није било оружја јер су све покупили. Тражио је од кафеџијке воде, напио се и умро.
Пут који је поделио Белу Цркву, Србију, историју...

Да идем у Белу Цркву, први пут после Ивањдана 1941. године, позвала ме једна новинарка. Спремила сам се као да идем на гробље, а слутила да гроба више нема. Устумарам се нешто, каснимо те и у Белу Цркву дођемо после подне, тачно у пет, кад је Богдан погинуо. На месту где сам пре пола века нашла мртвог Богдана цвеће које сам понела само се просуло. Запалила сам свећу и тек онда постала свесна тишине и погледа окупљеног народа. Прво ми је пришао кустос, кафана је претворена у музеј, и показао место где је, као, Богдан убијен. Тако је у школи учио.


Тај дан сам морала још у Завлаку, на гробље где је Богдан био сахрањен, па макар се не вратила. Стајала сам на гробљу као празна галија на сувом. То је то место иако равно и без крста. Запалила сам свећу. Не знам колико дуго сам била без мисли и живота с ове стране времена, свеће су већ биле изгореле, кад ме један сељак упита кога тражим. Ја кажем, а он :”То је празно место. Жандарми су били на другом крају, гробове им нико није смео одржавати, зарасли су у трње, а онда прекопани. За кости им се не зна”.

Жикица Јовановић Шпанац


Живорад Жикица Јовановић Шпанац рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију из које је избачен јер је ступио у контакт с радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Школовање је наставио у Београду где се уписао на Филозофски факултет, одсек југословенска књижевност. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1935. године. Имао је 22 године кад се 1937. упутио у Шпанију да радницима Мадрида и Андалузије помогне у њиховој борби против фашизма. После слома Шпанске републике, 1939. године, с борцима Интернационалних бригада прелази у Француску где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. с једном групом југословенских добровољаца вратио се у Југославију. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Формирао је Рађевинску партизанску чету и постао њен политички комесар. Са својом четом извео је прву устаничку акцију у Србији 7. јула 1941. у Белој Цркви. Учествовао је у многим борбама. Погинуо је 13. марта 1942. године у борби против четника, у селу Радановцу код Косјерића. Не зна се где је сахрањен. За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године. ( Википедија)

Богдан Лончар
Богдан Лончар
Богдан Лончар рођен је 1907. године у Јошану код Удбине у Лици. После одслуженог војног рока конкурисао је у жандармерији. Био је одличан у патролној школи, заслужио медаљу, добио посао у канцеларији и учио даље. Подофицирску школу у Сремској Каменици завршио је 1935. године као први у рангу. Кад је упознао супругу Босу 1939. године радио је у Старом двору, у канцеларији првог краљевог ађутанта. Венчали су се 11. фебруара 1940. године. На наваљивање супруге Босе, да се склоне од ратних превирања која су почела, тражи премештај из Београда и добија Шабац. Одатле одлазе у Мачвански Причиновић где им се 26. децембра 1940 родио син Зоран. Богдан је радио као жандармеријски наредник у Завлаци одакле је и отишао на скуп где је убијен. Сахрањен је у Завлаци али му је касније гроб прекопан и земних остатака више нема. (Према казивању супруге Босе)



Зоран Ивановић
Страдао и син Зоран
Босину причу о сину Зорану, у којој му се она обраћа, новинарка Стана Муњић забележила је у својој књизи.

“Црне 1970. године овде се славило, чини ми се, најцрвеније. Прославе су почеле још 3. јула. И у Шапцу где су митинг поезије назвали “Путем метка и речи”. Тај пут најбоље смо знали ти и ја од 1941. по њему смо вукли свој крст, али из њиховог весеља нисмо смели изаћи. Чујем на улици неки људи причају:саобраћајна несрећа, страдала два младића, један мртав на месту. Јасно кажу твоје име и презиме. А био си одличан фудбалер. Нисам ти рекла да си таленат наследио од оца, јер сам слутила твоју муку ситног цвета коме ће презиме Лончар увек заклањати сунце. Твоји другови из “Железничара” организовали су 1975. године турнир под твојим именом. Пет година гледам све утакмице, спремам вечере за твоје другове, купујем дресове и лопте, а црну мараму скидам само док уручујем пехар. Шесте године СУП је забранио турнир. Неко се сетио да си Лончар и настала је узбуна. Један заставник из Организационог одбора клецао је под страхом и стално понављао да “није знао да си син народног непријатеља”.

Тако је говорио Тито

С високе трибине окићене цвећем 7. јула 1945. године у Белој Цркви овим речима се Јосип Броз Тито обратио окупљенима:

”Седми јули је значајан и велики датум у хисторији наших народа. Наши народи имају у својој хисторији не мали број великих датума. Напосле, српски народ има велики број датума који обиљежавају најмучније тренутке у њиховој историји. Датуме када се радило о њиховом бити или не бити. Али, седми јули спада међу највеће дане у хисторији српског народа и хисторији народа Југославије. Једно од најзначајнијих обиљежја 7. јула је у томе што је баш у Србији, гдје су слободарске традиције увијек биле на висини, тога дана пукла прва пушка и што је народ дао доказе да је спреман дати небројене жртве не само за своју слободу, него и за слободу свих народа Југославије. Тај дан је значајан и по томе што је датум почетка борбе свих народа Југославије, који су врло брзо пошли стопама српског народа. Устанак који је почео овдје ми смо припремили раније, а извођење смо предали у руке синовима Рађевине. И они су, као и синови Космаја, Ваљева, Тимока, Топлице, претворили у дело наш план и стопроцентно га извршили”.

Огњан РАДУЛОВИЋ


Чедомир Антић
Празник или потврда фарсе

Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда

У јавности су чести захтеви да буде успостављен празник у спомен борбе народа Србије против фашизма. И ове године уочи 7. јула, дана који је у време реалног социјализма у Србији слављен као почетак устанка, чују се предлози да овај датум поново постане државни празник.

Мада је устанак у Србији започео неколико седмица раније, 7. јул је сматран идеолошки најисправнијим и најпогоднијим датумом. Будући да је Комунистичка партија Југославије била у највећој мери одана Совјетском Савезу, као домовини светског комунизма, логично је било да устанак у њеној организацији није могао почети пре него што је 22. јуна 1941. године, нападом армија Трећег рајха, раскинут Пакт Рибентроп – Молотов. Тај савез довео је до бруталне окупације Пољске, агресије на Финску, комадања Румуније. Иако комунисти и фашисти њиме нису постали истински пријатељи, чињеница је да су југословенски комунисти почетком Другог светског рата јавно протестовали против британског и француског „империјализма”. Притом, ако су југословенски комунисти првих година рата морали да прикривају револуционарни карактер устанка, после 1945. године за тако нешто није било потребе. Дакле, за најранији датум устанка међу југословенским републикама изабран је дан када је Жикица Јовановић Шпанац после успешно одржаног збора одлучио да се врати и убије двојицу тек пристиглих жандара. Није то био само чин отпора немачком окупатору, реч је и о почетку револуције. У очекивању брзе победе Црвене армије, југословенска комунистичка герила била је 1941. године посвећена и спровођењу великог друштвеног преврата који је требало да буде довршен до очекивано скорог времена када ће победничка совјетска војска поразити силе Осовине. Не треба заборавити и чињеницу да је за комунистичке идеологе усташки геноцид над српским народом у Хрватској, Босни, Херцеговини и Срему био само несрећни историјски инцидент који је сместа сравњен са четничким злочинима, док је српско великодржавље уствари било темељ друштвеног зла – нерешеног националног питања и неправедног капитализма. Управо зато је хладнокрвно убиство Лончара и Браковића било важно за културу сећања комунистичког режима.

Пре само две године један окружни суд донео је пресуду о рехабилитацији жандарâ које је убио Жикица Јовановић Шпанац. Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда. Пошто смо ми познати као „правна држава”, ова пресуда није спречила председницу Народне скупштине Републике Србије да прошле године положи венац у славу овог дана који, вероватно, и сама види као почетак борбе против фашизма у Србији.

Док очекујемо да ли ће се данас у духу историјског помирења, у Белој Цркви појавити председник републике, заједно са вођама радикала и либералних демократа, треба нешто рећи о томе како други југословенски народи обележавају дан почетка борбе против фашистичких окупатора. У Словенији и Македонији обележава се почетак борбе за националну државу, коју су тамошњи народи први пут добили управо после успоставе реалног социјализма. То велико достигнуће није их спречило да рехабилитују жртве идеолошког прогона и одреде се према догађајима који доприносе узнемирењу јавности и поделама у друштву. У Хрватској је одбачен датум устанка који је славио отпор тамошњих Срба геноциду, а изабран је датум прихватљив националној већини. У Црној Гори се 13. јул слави пре свега зато што је тог дана 1878. ова држава постала независна, па потом због масовног, свенародног устанка који је несумњиво започео на исти датум 1941. године. Коначно, ретки су они који у Босни и Херцеговини обележавају почетак српског устанка у Дрвару као дан борбе против окупатора у Другом светском рату.

Одакле онда потиче упорно и снажно инсистирање на прослави 7. јула као дана устанка у Србији? Пре свега из одређених историјских разлога (структуре становништва, поистовећивања српства и југословенства, интернационалне југословенске елите која је деценијама стварана у Београду...) код нас је наслеђе комунистичког режима највеће, а његове присталице најбројније. Парадоксално, једна од тековина југословенске кризе из деведесетих година прошлог века јесте и темељна ревизија историје. Тако српски народ, који је за време Другог светског рата поднео највеће жртве, који је имао два покрета отпора и сразмерно најмање сарађивао са окупаторима, треба непрекидно да доказује како је „раскинуо са фашизмом”. Доказ често треба да буде прихватање разних неправди.

Демократске власти Србије, наводно настале у сукобу са Брозовим тоталитарним и Милошевићевим ауторитарним режимом, не треба више да дају државну потврду таквој фарси.


Напредни клуб
Чедомир Антић

Тог фамозног 7. јула 1941. године, у Белој Цркви су се догодиле две значајне ствари, удаљене временски око пола часа, а просторно свега двадесетак метара. Једна пред некадашњом Босином кафаном (по власници Боси Недељковић), под „устаничком липом”, а друга на кратком простору између те кафане и бивше општине. Прва је била устанак, а друга - револуција. Између устанка и револуције данас лежи гранитно спомење - устанку.
Устанак и револуција у Белој Цркви су, дакле, физички веома блиски, а суштински - удаљени колико две галаксије!
Јер, оно што су хтели Рађевци (да их је неко питао), сем неких изузетака који у овом случају не потврђују правило, није било рушење никаквог „старог поретка”. Да Рађевцима одувек „без краља не ваља”, потврђује зачуђеност многих старијих људи у том крају који су, не схватајући шта их је то наједном снашло, питали млађе људе, оне који су већ били „у тренду”: "Ајде, децо, где ће држава без краља?!”
Ивањдански устанак у Белој Цркви обично се назива "прва устаничка пушка”, иако је у питању био пуцањ из немачког пиштоља „штајер”. Али, то није најважније.
Много је битније шта је тај „штајер” урадио. Страшну, ужасну ствар - убио је двојицу српских жандара, од којих је један био избеглица из Лике. Мученик утекао с ножа и са својим братом из Србије нашао ухљебљење где је једино могао - у жандармерији Недићеве „квислиншке” власти.
Пуцњи у Белој Цркви најавили су - без обзира на то што то тада нико није очекивао, сем оних који су то осмислили и прижељкивали - борбу Срба против Срба. Грађански рат. Али, и - социјалистичку револуцију.
Очито, "победницима” је требало да баш у овом крају Србије пронађу догађај који ће прогласити за "дан устанка”, али такав догађај који је, пре свега, уперен против "непослушних Срба”, па тек онда против Немаца.
Поставља се питање: Шта се то заправо догодило на Светог Јована Претечу (1941. године), Крститеља Господњег и кума Божјег, на Ивањдан, на првом летњем вашару у Белој Цркви?
Подсетимо се на тај дан су убијена двојица жандарма, Богдан Лончар из Лике и Миленко Браковић из околине Горњег Милановца .
Не само због тога што ће се тог дана десити на белоцркванском Плацу, овај вашар и није био као претходни и потоњи. Рат у Србији - још неизлечених рана (а поготову у овом крају) из оног претходног, Првог светског - почео је. Србија је окупирана. Немачки гарнизон је недалеко одатле, у Крупњу. Народ се, из страха, нерадо одвајао од своје куће. Тај страх појачале су и конспиративно убачене вести да ће на вашар у Белу Цркву доћи „група наоружаних партизана” који ће одржати некакав збор. Људи нису знали шта су то „партизани”, па на ту реч нису ни обраћали нарочиту пажњу. Али, уплашила их је чињеница да су они „наоружани”! И из тог разлога, многи су одустали од вашара.
А на вашару - к`о на вашару, само много мање света и - ведрине. Ипак, све је изгледало некако уобичајено, док се нису појавили „они” - партизани. А шта се и како потом догодило, од тада подељени Срби нису успели (нису ни хтели) да се сложе, иако се све зна. Они што су признавали само „суд своје партије” говорили су онако како је захтевала партија (КПЈ), а они други, многобројни, који су се сматрали одговорним „пред Богом и народом” говорили су баш онако како је све то видео Бог и народ!
Једини писани (ако се не рачунају они локални, од среских власти у Крупњу) је извештај испоставе Дринске бановине у Ужицу достављен Одељењу јавне безбедности Министарства унутрашњих послова у Београду, 21. јула 1941. године. Дрински жандармеријски одред доставио је извештај написан према акту командира Шабачке жандармеријске чете. Жандармерија је описала догађај у Белој Цркви на основу казивања председника општине Средоја Кнежевића и старешине села Николе Лазаревића.
Према тим изјавама, председник општине је, после црквене службе, наредио окупљеним грађанима да се разиђу и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало стотину сељака. Предвече је из шуме дошло десетак-петнаест партизана наоружаних пушкама, док је један носио пушкомитраљез. У придошлици, обученом у цивилни мантил, видели су да је он вођа групе. Под липом испред кафане Босе Недељковић окупили су око себе сељаке, па је онај у мантилу одржао говор. Рекао је да је дошло време да народ прихвати оружје и ослободи се окупаторске војне власти и капиталиста. Говорник (касније се сазнало да је то Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева) нагласио је да „Руси напредују и треба им помоћи”! Тражио је да се саботира рад у белоцркванском руднику лигнита, да се не иде на кулук и не плаћа пореза. Обавестио је слушаоце да је 1921. године основана комунистичка партија чији је рад био спречен оружјем. Ипак, у Лајковцу су запалили цистерне, а у Крагујевцу магацин, а сада иду на Крупањ.
Када су партизани отишли, наишла је жандармеријска патрола коју су сачињавали убијени жандари. У извештају се наводе изјаве очевидаца самог тог убиства. Кад су партизани повикали „Доле оружје!“ жандари су дигли пушке "на готовс" и позвали ове да положе оружје, а потом испалили по један метак изнад глава нападача. Утом су двојица њих пуцали на жандаре и убили их. После тог (не)чувеног злочина, партизани су се удаљили уз речицу Коларушу.
Сељаци су препознали другог стрелца из те двојке (први је био Жикица Јовановић), Цветина Солдатовића из села Бастава, као и једног с дубоким ожиљком код ока, једног учитеља из Пецке.
После рата узимане су изјаве од учесника и очевидаца двоструког белоцркванског убиства, првих хитаца братоубилачког рата. Владан Бојанић, тада студент права из Беле Цркве, на Ивањдан пре подне угостио је Жикицу и „још једног друга, док су се други сместили у оближњој шуми Слаовина”. Бојанић, поред Жикице и др Мише Пантића, из партизанске групе именује још и учитеља из Пецке Чеду Милосављевића и Ацу Јефтића, земљорадника из Бастава, Татомира Солдатовића, ковача из Гуњака, Душана Антонића, земљорадника из Драгодола, Косту Андрића и радника из Пецке Ратка Јовића. Прикључили су им се и мештани - Богдан Антонић из Беле Цркве и омладинци из Белотића Драгиша Петровић и Марко Антонић. Даље Бојанић прича шта се дешавало на збору...
Кад су двојица жандара, наредник Богдан Лончар, командир станице у Завлаци, и каплар Миленко Браковић, почели да говоре народу да иде кући и људи били спремни да их послушају, Бојанић је појурио за Жикичином групом коју је сустигао код извора Џебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о „грубом насртају жандара“, па су се партизани вратили на Плац.
Ратни председник Средоје - Сређо Кнежевић, у својој послератној изјави исправља Бојанићеву грешку о жандарским пуцњевима: „Они су пуцали преко Жикице, јер је био такав пропис“. Кнежевић говори и о другом пуцњу: „Миленко је први пао, сигурно га је Цветин (Солдатовић) погодио. Цветин се налазио до Миленка, на неких шест до осам обичних корака, и кад је пружио пушку, био је у непосредној близини...“ То о Миленковом убици изјавио је после рата и Станко Поповић из Беле Цркве, познат у народу под надимком Циле.
То што су жандари „промашили“, а Жикица убио њих који нису хтели да убију, Владан Бојанић назива „први дан борбе“ (дакле, правог циља борбе, Срба против Срба). Борбе против Срба, а не истинских окупатора, Немаца, које су, идући дубоко кроз шуму, опрезно заобилазили. Бојанић је партизанску историју задужио једним фалсификатом (или само непознавањем прописа) изјавом да су жандари пуцали и обојица промашили (у питању је онај обавезни хитац у ваздух, пре него што се пуца „у месо“). Жикица је реаговао на те пуцње ватром из пиштоља и обојицу жандара убио. Затим су партизани покупили пушке које су лежале крај мртвих жандара, а Жикица је потом рекао: „Тако ће проћи сви они који буду служили окупатора“. Онда су се партизани повукли, а са њима и њихов гласник Владан Бојанић.
Жандари су радили свој посао онако као што се свуда у свету, где се држи до унутрашњег реда, радило и ради. Где је народ, ту су и жандари, а поготову кад се одржавају неки масовнији зборови и вашари. Њихово место је, по правилима службе која важе и данас, било у Белој Цркви. Они су били ту, недалеко од зборишта, које нису ометали. Као што би и данас, свуда у свету, полицајац-позорник, после неког скупа, на којем није непосредно био, а зна да се нешто посебно догађало, дошао да се распита, тако су и Богдан Лончар и Миленко Браковић поступили у Белој Цркви.
О тадашњем држању српске жандармерије, тих „сарадника окупатора“, а поготову у овом крају, сасвим јасно сведочи наређење немачког војног заповедника на Балкану, генерал-фелдмаршала Листа, од 4. септембра 1941. године, у којем он каже: „Изгледа да је према жандармерији потребна опрезност. Није искључена (њихова) веза са устаницима, или прећутан споразум. Иступити против непоузданих жандара. У устаничкој области око Крупња мора се што пре успоставити ред сопственим средствима.“ Ту своју оцену, још одређеније, фелдмаршал Лист понавља и у извештају Немачкој врховној команди, девет дана касније, када каже: „Нова српска влада (Недић) не задовољава. Српска жандармерија је у све већој мери непоуздана.“
Тој, и таквој, жандармерији припадале су „окупаторске слуге“ Богдан Лончар и Миленко Браковић!
Они су за своје и свога народа истинске непријатеље сматрали оне који су тада окупирали њихову отаџбину. Комунисте нису тада могли сматрати за непријатеље, ако би и хтели, јер они за Србе у то време још нису били довољно познати. То је најбоље показао сам Богдан Лончар, који је спасао живот Сретену Тодоровићу, свештенику из Цветуље, родом из Комирића. Њему је, после немачког напада на Совјетски Савез, претила ликвидација. Иако су касније комунисти означили Лончара као „непријатеља“ и „окупаторског слугу“, поп Сретен није крио да му је баш он спасао живот, јер је у току ноћи, на коњу, дошао његовој кући и саветовао га да бежи у Ковиљачу, која је тада била под контролом четника. Сретен га је послушао и тако избегао смрт. У знак истинског поштовања и дубоке захвалности, Сретен је Богдану, после 40 дана од његове погибије у Белој Цркви, издао даћу за покој душе.
Свакоме, па и убицама, било је јасно да су убијени жандари били само - Срби!
Србе - националисте, убили су Срби - интернационалисти!
Српски народ у Рађевини, као и већина његових сународника, није желео ни револуцију ни комунизам.