петак, 6. јул 2012.

ПОВРАТАК У ДЕЧАНЕ-Чуда Светог Краља Стефана Дечанског

Радмила Мишев

Још памти јесени кад су падале злаћане јешке зрелих кестена и два глувонема и малоумна брата, Тафа и Маља, како их сакупљају и вуку колицима која шкрипе тако да се чује до на крај села. Браћи је свеједно, нит чују нит разумеју, па на љутите изразе пролазника не обраћају пажњу.

Шиптари су причали да је то казна. Њихов отац је радио на манастирском имању и поткрадао га. А знало се некад, кад радник одлази са њиве, на манастирској међи истресе опанке, да не би земљу манастирску понео, не ваља се, ено Тафа и Маља, а памтили су и многе пре њих, све који су дирнули манастирско, стизала је казна.

И у новије време, после оног, другог рата, када је "Друга настала судија", и немилице развлачена манастирска добра догађале су се лоше ствари, на тим кућама као да је лежало проклетство.

Тако је било од увек.


Још у турско доба, кад су цркве рушене и претваране у џамије, реши неки паша да се прослави и најлепшу и највећу српску цркву претвори у џамију. Дође са силном војском пред манастир Дечани, и у одређени сат уместо звона, требало је да се огласи хоџа. Паша постројио војску, муфтија клекао на молитвени ћилим прострт пред западна врата храма, окренуо лице Меки и почео да клања. Како је челом дотакао ћилим, откинуо се камени лав, са десне стране прозора, пао муфтији на главу и убио га. Турци у томе видеше лоше знамење и разбежаше се.

Опет су звонила звона дечанска, служила са света Литургија, а кад тамјана дизао се у славу Господњу. Но не потраја дуго, а други силник дође да заврши недело свог претходника.

Знао је да се Срби могу сасвим покорити једино ако им обесвети светиње. Доведе војску и запоседе сво поље, од брда до брда. Молили пашу калуђери да не чини греха и да светињу не дира, али Турчин даде да их ишибају и отерају далеко у клисуру. Није хтео да их одмах убије, него да се најпре наслађује њиховим мукама кад им оно најсветије, храм, кућу Божију, зеницу ока, обесвети, оскрнави и у џамију претвори.


Монаси се уздаху у Господа и св. Краља па поред силних убоја и рана не клонуше духом. Кад су све припреме за џамијање манастира биле готове, затресе се земља, зајечаше брда, замути се Бистрица, поплаши се војска, па опаки наум одложише за неки други дан. Барут и оружје склонише под звонару, која је била огромна, виша и од самог манастира. Претворише звонару у барутану.

А кад је дошао дан да место Часног Крста ставе полумесец, одједном се наоблачи, од ведрог дана постаде ноћ, лину киша какву нико ни пре ни после тога видео није и загрме страшно, а гром удари у звонару. Запали се барут, експлодира, па сви Турци и коњи њихови и оружје одлетеше у ваздух, а киша падаше све док не спра крв. Кад је све било чисто стаде исто онако нагло као што је и почела. Од свег тог лома и чуда
манастиру не би ништа а монаси се вратише славећи Господа.

Прошло је много времена од тада, звона више нису смела да звоне по српским црквама, Турци су их сва поскидали и претопили. Али се у црквама Служба служила, мучно се живело, но кандило се у Дечанима никада није гасило.

И тај мали жижак, што лелујаше пред иконом Господњом и Богородичином, сметао је Турцима више од било чега другог. Сетише се старих дана и погибија па један паша, јаничар, дође да се докаже и то ђаурско место коначно претвори у џамију. Како је кренуо, тако је редом пљачкао и убијао, палио и разарао све што му се на путу (и поред пута) нашло. А несрећни народ бежаше од зулума и склањаше се иза тврдих манастирских бедема.

Стиже паша и до манастира, направи лагум, сруши бедеме и уђе са војском. Забеле се поље од чадора. Веселе се Турци, пиште зурле, бију тупани. Сутра ће да угасе кандила, поломе иконе, у Олтар простру ћилиме и клањају по њиховом Закону, а мајстори ће да зидају минарета, виша од цркве. Биће Дечани к'о Аја Софија. Била ђаурска, па је сад џамија.

Народ и калуђере затворише у једну од зграда и весељаху се до дубоко у ноћ.

Негде у глуво доба почеше да звоне звона. Турци престрављено слушају, знају да звона нема, али звон се разлеже и надалеко чује. Потом се упалише светла у храму. Чу се топот коња, звекет оружја, шуштање свиле, жамор и чета витезова прође поред турака. Све чуше, а не видеше никог. Затим се отворише врата на храму и изађе старац у орнату, дуге беле браде, са крстом у руци, сав обасјан светлошћу и стаде пред источник. Око њега се створи чета витезова.

Старац закрсти крстом на све четири стране и рече громким гласом: "Идите неверници, а храм и народ не дирајте"! Онда уђе у цркву, витезови сјахаше, одложише оружје па и они уђоше у цркву. Затворише се врата и поче Служба. Јасно се чуло појање. Кад се Служба завршила опет се огласише звона, светла у храму утрнуше а чета витезова лагано оде у ноћ.

То чудо гледали су и Турци и заточени Срби и сви од страха попадаше на земљу. У том опет забрујаше звона и пре него што је последњи звон утихнуо, нигде ни једног Турчина није било. Разбежали су се "главом без обзира", схвативши да манастир брани сила већа од све војске и оружја. И више се никад не вратише, а манастир оста не оскврнут и какав је увек и био.

Кад се из детињства израсте као из дечијих хаљиница и оде у свет, завичај се не заборавља. Звуци, мириси, слике и приче из детињства трају и греју. Из завичаја оде дете, а врати се зрео човек и некако се (у потаји, онако дечије) нада да ће затећи све као некада, али се све променило. Уместо у родној, родитељи су у вечној кући, и родбина и комшилук. У селу порасла деца, не препознаје никог. Ни старе кестенове шуме више нема. Само је манастир исти, вечит, кућа Божја и наша.

Радосно улази у храм. Све је као некад. Опет се осећа сигурно, као у мајчином крилу. На прстима пролази кроз припрату (да не наруши мир), стаје на врата и десна рука са скупљена три прста креће ка челу, а онда застане у ваздуху. Види ли то добро?

- Да ли је ово јава или један од страшних снова?

Осени се знаком крста, прошапуће "Оче наш", не није ово сан. Целива престону икону, није она стара, прилази иконостасу, нигде икона. Кроз ископане очи види се цео Олтар.

Мошти светог Краља су ту. Као ковчегу рођеног оца прилази саркофагу и грца: "О свети Краљу Стефане Дечански, заштито наша. Од свега си штитио и цркву и нас, а сад су иконе однете негде далеко. Ко ће сад да нас чува? Пут ко да показује, Путовођо? Ко да светли у овој тмини? Зар у светим Дечанима, на слепом иконостасу пред завесама да горе кандила? Коме сад да се поклонимо? Где икону Пресвете Богородице Умиљеније да нађемо"?

Није знао колико је времена прошло од кад је клекао на степенице код саркофага. Кад је подигао главу угледао је младог монаха како стоји са друге стране саркофага. Мушки, невешто, брисао је сузе и поче да се извињава, зна он, није ред да се овако разговара са светим Краљем, али ето, понело лудо срце, боли душа.

Монах га је гледао без имало прекора и тихо рекао: "Разумем ја Вас, али не разумем њих. Ко ће боље чувати светиње од Господа, светога Краља, монаха дечанских и народа". Па речено је: "Ако Господ неће чувати град узалуд су стражари будни" па било где да их склоне, ако Господ неће...

Још је речено: "С' Божијом помоћи учинићемо (своју) силу и он ће уништити наше тлачитеље" (Пс. 59, 12), говорећи гледао је у празан иконостас, а у гласу су му трепериле сузе.

У Дечанима

6. Августа 1995.