среда, 30. мај 2012.

ПОУКА О СВЕЋАМА-УЗ ЗАДУШНИЦЕ

Спаси Господе оне који су окончали у тешким мукама, који су убијени, који су живи сахрањени, који су затрпани земљом, које су прогутали таласи и огањ; које су звери растргле, који су умрли од глади, мраза и буре или од пада са висине и мученички окончали. Даруј им Твоју вечну радост, како би благосиљали време својих страдања као дан искупљења, вапијући: Алилуја!
Спаси Господе, и сву браћу и сестре који су уснули природном смрћу и даруј им Царство Небеско.



У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви-на жртвенику Божјем у олтару-Приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива-све им је на своме месту,како треба.

И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.

Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла- изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.

Сада се стање у многоме изменило- нажалост и код многих Хришћана, који не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо амо један.

Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би имала воштане свеће палила је нечисте.-парафинске. А кад је чула од проповедника да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа. Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка.- као на јави- сва окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје свеће од воска што си их палила, и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш на гомили поломљене и погашене, тосу нечисте свеће од разних мешавина и као такве одбачене су, Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.

Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су твоје жртве-чисте или нечисте, које приносиш.

Због сагоревања таквих нечистоћа многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује- задржава у њима.

Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје упокојене, а оно што је битно, то не чине- жао им је просто да плате нешто скупље воштане свеће, и да их пале, и да плате службе за упокојене- дакле оно што је Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера- и дарови су му чисти што их приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије, зато му Господ нечисте жртве и не прима.


Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

 ЦИЉ ЖИВОТА

Браћо, шта је циљ нашег живота на земљи? Наш циљ је да после испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз Тајинства по смрти отпочинемо у Богу - покоју нашега духа. Ето због чега певамо за умрле: "Успокој, Господе, душу слуге твога". Ми умрломе желимо покој, као врхунац свих жеља. За њега и молимо Бога. Није ли стога неразумно да се много тугује над умрлим? Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), говори Господ. Наши покојници, који су уснули хришћанском кончином, одговарају на позив Господњи и успокојавају се. Зашто, дакле, да се тугује?


(Свети Јован Кронштатски)


 Задушнице

Задушнице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих. Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровск

е задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.
Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.