уторак, 17. април 2012.

ПРЕКОДРИНЦИ У НИШУ ИЛИ НИШЛИЈЕ ПРЕКО ДРИНЕ 2

Корнелије Ковач

Композитор, пијаниста, продуцент и аранжер рођен је 1. јануара 1942. године у Нишу. Најраније музичко образовање стиче у Суботици, а академску диплому на Музичкој академији у Сарајеву (одсек Теорија и Клавир). Заједно са Корни групом 1974. године побеђује на Опатијском фестивалу чиме обезбеђује учешће на "Песми Евровизије" у Брајтону као представник некадашње Југославије.

Потиче из познате уметничке породице - његов деда је био диригент и хоровођа, отац професор музике и мулти-инструменталиста, мајка члан оперског хора.

Поред класичног музичког образовања Корнелије Ковач посвећује много времена џез и рок музици. Прву композицију под називом "Пусти тротоари" Ковач компонује већ са четрнаест година - 1956. године. Први јавни наступ млади Ковач је имао у суботичкој гимназији коју је похађао на тада популарним поподневним чајанкама. Каријеру професионалног музичара почиње 1961. године када формира своју прву групу - "БКБ" у Сарајеву, која постаје уважени џез трио тог времена. Године 1963. са овом групом наступа на ИУ џез фестивалу на Бледу у Словенији.

После година у којима је водио различите оркестре у Босни, Корнелије Ковач се придружује најпопуларнијој сарајевској поп групи "Индекси". Са њима наступа на два месеца дугој турнеји по Русији. После овог великог професионалног искуства, 1968. године када се доселио у Београд, Корнелије Ковач оснива једну од најзначајнијих југословенских група свих времена - "Корни групу". Са "Корни Групом" наступа на бројним музичким фестивалима у бившој Југославији и Европи, међу којима од посебног значаја има учешће на "Опатијском фестивалу" 1974. Победа "Корни групе" у Опатији, обезбедила им је учешће на "Песми Евровизије" те године у Брајтону. Пласирали су се на 12. место, а касније те године Корнелије Ковач одлучује да група престане са радом.

Од тада Корнелије Ковач почиње успешну соло каријеру. Године 1980. се сели у Велику Британију, где сарађује на многим музичким пројектима и са звездама британске поп и рок сцене као што су Берни Марсден, гитариста групе "Вајт Снејк", Ханс Цимер, Пол Џонс, бивши певач групе "Манфред ман" и др

Корнелије Ковач пише музику за позориште, филм и телевизију. Као композитор поп и рок музике изузетно је успешан. Његове композиције објављују на бројним ЛП плочама у некадашњој Југославији, Шпанији, Француској, САД, Холандији, Шведској, Финској, Норвешкој, Грчкој итд Многе од њих су са префиксом "златна" или "платинаста" плоча у Југославији.

У многим музичким пројектима у Шпанији од 1979. године Корнелије Ковач се појављује као продуцент, композитор или аранжер. Сарађује са многим ТВ станицама у Шпанији као што су ТЕЛЕ 5 (музички је продуцент Талије, звезде Теле 5), Антена 3 (музички директор популарног ТВ шоуа "Де Ту, А Ту"). Такође, Корнелије Ковач проводи годину дана као клавијатуриста популарног шпанског Цацо Сенанте Салса бенда). За Ц.Е.А.Р. издаје хуманитарни диск за помоћ деци у Босни и Херцеговини за време рата деведесетих година. У ту акцију укључују се бројне јавне личности, међу којима и тадашњи председник Шпаније, Фелипе Гонзалес.

По повратку у Југославију, окупља старе и нове музичке звезде иу сопственом музичком студију наставља са активним радом на многим музичким пројектима.

Написао је три књиге са музичком тематиком: Тамне дирке (2003), Фалко и друге приче (2007) и Фуснота (2010).

Отац је три кћерке: Александре, Кристрине и Ање.

Сарајево сам обожавао ...
мао сам тек две године када су се моји родитељи из Ниша, где сам се родио, преселили 1944. у Суботицу. Мој отац је из Суботице 1939. године стигао у Ниш и запослио се у осигуравајућим друштвима, да би 44, по указу Милана Недића да странци не могу да раде више у Србији, спаковао кофере. Тако смо се нас троје, заобилазећи све главне путеве због немачке војске, вратили у његов родни град, почиње исповест за "Блиц недеље" Корнелије Ковач.


Многи су ме касније у животу питали како сам добио име Корнелије. Дедино име било је Корнел и отац је по патријархалном обичају одлучио да мени додели његово име. Данас када размишљам о томе просто ми делује та његова одлука као невиђена храброст - усред рата, у Нишу дати детету име Корнел! Наравно, ипак је мајка нашла соломонско решење. Корнелије јој је деловало мекше и више српских. Касније сам током свог живота у Лондону и Мадриду користио дедино име. У Суботици смо живели у родитељској кући мог оца. Мајка је имала много проблема да се уклопи у мађарску породицу у којој нико није говорио српски, али је пребродила све несугласице и невоље, јер је јако волела мог оца. Успела је да научи и мађарски језик и до краја живота је остала у Суботици.

Батине због клавира
Деда је био виолиниста, контрабасиста, а онда и хоровођа и диригент у Суботичкој опери. Отац је такође био мултиинструменталиста и кућа је била пуна разних инструмената - од трубе до клавира, и просто је било неизбежно да се брат и ја бавимо музиком. Уз редовну школу похађали смо и музичку. У редовној осмогодишњој школи био сам међу најгорим ученицима у разреду. Ништа ме није интересовало, тако да сам од петог до осмог разреда стално падао на поправни испит и онда био приморан да цело лето проведем учећи да не бих изгубио годину. Дивио сам се херојима из разреда који су се супротстављали професорима и били храбри у многим несташлуцима. Ја сам их издалека пратио немајући храбрости да се понашам као они, али сам неколико пута ипак био прозван као саучесник. Код куће сам глумио добро дете, али сам највеће батине добио када сам месец дана изостао са часова клавира не пријављујући ту моју храброст. Онда ми је отац забранио да пипнем иједан инструмент и исписао ме је из музичке школе. Хвала богу - мислио сам тада - не морам више да вежбам досадне Чернија етиде и скале. Друштво из школе почело је да се пали на музику са ретких плоча које су нам биле доступне у 50-им годинама. Мој фаворит је био Елвис Присли, а онда сам отишао на неко предавање о џез музици и избезумио се на музику Дизијем Гилеспија - ништа нисам разумео, али ме је привукла импровизација.
Џез триоЈедва сам завршио осмогодишњу школу, а онда сам ипак намолио оца да се упишем у средњу музичку. И ту се лош ђак претвара у одличног, мало учим, а све знам. Формирам свој први џез трио и свирам на игранци у Спортском друштву Партизан (ваљда сам зато седамдест и неке написао химну фудбалског клуба Партизан).
Сарајевски периодПошто нисам прошао пријемни испит на београдској музичкој академији, уписујем се 1961. на сарајевску. Сарајево је широм отворило врата за све квалитетне и талентоване људе и, морам да признам да је, да ли је то због најлепших година младости и мог напретка у музици или због људи и пријатеља које сам стекао у том граду, остало у мом срцу и души као један од најлепших периода у животу. У тадашњем "Свијету" изашао је чланак са насловом "Најзад кренуло" - у том чланку добио сам најлепше похвале као млади композитор и комплетан музичар који се после дужег времена појавио у Сарајеву. То је на мене деловало као нека холивудска прича. Оснивао сам саставе - БКБ трио, Секстет Корнелија Ковача, а моје су композиције примане на онда најпрестижнији југословенски фестивал Опатија. На игранци у "Слози" свирала се џез музика, то је за мене било велико изненађење - у срцу Босне свира се џез! А онда се појављују Битлси и креће општа хистерија међу омладином и међу музичарима.
Са ИндексимаПолако одустајем од џез музике и италијанске која се свирала 60-их година. Пошто сам важио за музичара са педигреом, Индекси ме примају у групу. Шездесете су обећавале боља времена и сјајну будућност. Дружио сам се са Кемалом Монтеном, Махир Палош, Ведом Хамшић, песником Богданом Стојадиновићем и увек, као по правилу, са много млађима од себе. Али моји су идеали ипак били тамо негде у Београду. У Сарајеву сам имао све, али снови из ране младости о најлепшем граду, тролејбусима, девојкама, парковима, Теразијама учинили су да повучем за моје сарајевске другове неразуман потез. Напустио сам Сарајево и преселио се у Београд.
Корни група"Сунце" је крајем 60-их било стециште музичара и уметника свих категорија. Ту сам срео Бојана Хрељца из елипсе. Желео сам да све што ми је у глави реализујем са музичарима који ми верују и који имају завидни ниво музицирања. Тако је прва комбинација Корни групе била Бојан, Фурда, Борко, (касније Бочек), ја и Сека Којадиновић. У вечитом трагању за бољим, кроз групу су прошли Душан Прелевић, Далибор Брун, Дадо Топић, Здравко Чолић и Златко Пејаковић. Критичари су били збуњени: шта то у ствари они свирају? Ја данас мислим да смо се ми бавили музиком. Не рокенролом, нити Андерграунд, нити прогресивним џез роком - понекад лаким поп песмама, а најчешће веома садржајним формама као што су биле "Једна жена" "Пут на исток", "Не тако обичан живот" итд Често су ми постављали питање: ко је био најбољи од певача Корни групе? Сви су они дали свој допринос у оквиру својих могућности, али највише Дадо Топић и Златко Пејаковић.
Сарадња са ЧоломВидео сам га на телевизији са групом Амбасадори. Млад, енергичан, са великим опсегом гласа, покретљив на сцени. Решио сам да одем до Сарајева и попричам с њим. После пар дана стекао сам утисак да је Здравко донео одлуку, али уз један услов. Да попричам са његовим оцем. Схватио сам тај разговор као проверу моје личности - да ли сам поуздан, добронамеран и поверљив као човек. Без обзира што се Здравко није дуго задржао у Корни групи, мислим да су нам обојици веома користили сарадња и познанство. Онда сам већ схватио да Чола није фронтмен за нашу групу, него изразити солиста иза кога ће се налазити бенд који га прати. Он је то убрзо доказао.
(Са Здравком и Бисером)

Најуспешнија сарадњаПосле разлаза, некако смо се поново састали. Да ли ме је Здравко питао за неке песме или сам се ја јавио да обновимо сарадњу, сада се више не сећам. Отпочели смо сарадњу као солиста и композитор, најплоднију сарадњу у мојој каријери и најуспешнију. Често ми постављају погрешно питање да ли сам ја направио Чолића. Мислим да је то прво, неумесно, а друго, нестручно питање. Нити композитор прави певача, нити певач композитора. Догоди се спој две личности које сарађују на најбољи могући начин. Ако хоћете моје мишљење из угла композитора, рећи ћу вам следеће. Када сам писао песме за Здравка, размишљао сам као он, о његовом обиму, о најбољим музичким фразама које ће му лежати, и уопште о њему и његовој публици. Здравко је и као човек био пун врлина, од другарства до велике посвећености свом позиву.
ПопуларностНисам тип звезде. Гледао сам да избегнем скандале којима се наслађује жута штампа и никада нисам доживљавао свој успех као нешто што је вредније од било које животне професије. Оно што су ми подарили Бог и моји родитељи је од највеће вредности и захваљујем им се сваког дана када отворим очи. После своје четрдесете године живота, све се више осећам као Хесеово Демијан, али не зато што сам се наметао да будем другима вођа, него зато што се то само наметало. Са музичарима и певачима, са почетницима у музици, са свима који су тражили од мене помоћ и савет. Највећи успеси су увек стварали највише непријатеља. Све сам то прошао и не чезнем за тим.
СпоменкаМоја бивша супруга Споменка је прво била сјајна мајка нашој деци, а онда и жена која је у потпуности разумела моје уметничке прохтеве, кризе и болести. Јер сваки креативац је помало несрећан и болестан и тражи разумевање. Споменка је писала сјајне текстове за моје песме осетивши како моје срце и душа кроз музику говоре и познавајући ме у свим издањима.