четвртак, 15. март 2012.

РЕГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-САРАЈЕВСКО РОМАНИЈСКА РЕГИЈА


Народне ношње средње Босне


Посебне карактеристике имале су ношње средње Босне. У женским ношњама ту на прво место долазе кошуље од узводног памучног или мешаног беза,дуге до глежња, са набраним клиновима испод руке, који их чине врло широким.
Зубун као најважнији хаљетак, овде није уједначен као у динарској ношњи. Неке ношње ове области немају зубуне, већ кратке гуњиће или черме. Ови су од црног сукна увек, украшени претежно црвеним гајтаном, или пак без веза као у источној Босни и Бирчу.
Прегача у женским ношњама такође није била свуда уобичајен хаљетак.
Од обуће поред грубље плетених опанака опуташа, карактеристични су за све типове ношње опанци од учињене коже, различитог облика и боје.
Чарапе су дуге до колена, махом од црне вуне, шаране разним бојама, и то цветним мотивима у истичној Босни, док око Сарајева наилазимо и на геометријско плетење.
У ношњи на глави код девојака су карактеристични црвен фесић, а код жена разни облици котура исплетени од прућа, преко којих долази четвртаста марама, махом бела без веза. Мушке ношње у овој групи су много уједначеније, без обзира на извесне специфичности код појединих ношњи.
Кошуље су такође од узводног платна, без веза, са веома широким рукавима, нарочито у сарајевској ношњи. И код мушких и код женских карактеристичне су керице од конца по рубу рукава.
Гаће за разлику од динарских, овде су свуда веома широког тура.
Од сукнених хаљетака главни су гуњић или џока, џемадан, гуњ и чакшире. Сви ови хаљетци од црног сукна, украшени су црним, црвеним ии модрим гајтанима.
За целу групу ношњи у источној и у средњој Босни карактеристични су код мушкараца на глави фесови.
На ногама су карактеристични тозлуци. Од почетка двадесетог века ушле су извесне промене и у ову групу ношњи.
Једина крупнија промена у женској ношњи запажа се у употреби димија од црног сатена у околини Сарајева и у долини Босне до Зенице.
Са уношењем овог одевног елемента престаје ношење прегаче, док сви остали делови остају и даље у употреби.
У мушким ношњама промену се биле незнатне све до другог светског рата, отад почиње продирање градског начина облачења у свим ношњама ове групе.



Сарајевско поље
Сарајевско поље


Српска ношња из Чајнича и Фоче - 19.вијек


Градови

Источно Сарајево,Хан Пијесак,Соколац,Рогатица,Вишеград,Ново Горажде,Рудо,Чајниче,Трново,Калиновик,Фоча (Србиње)



Источно Сарајево



Географски положај и природне одлике града Источно Сарајево




  Град Источно Сарајево се налази у централном и источном дијелу Босне и Херцеговине и источном дијелу Републике Српске. Најјужнија тачка града налази се у општини Трново, у атару насеља Козија Лука, док је најсјевернија лоцирана сјевероисточно од насеља Горњи Драпнићи у општини Соколац. Најзападнија тачка је у општини Источна Илиџа, у подножју планине Игман, а најисточнија тачка је у атару насеља Точионик у општини Соколац.

Укупна површина града Источно Сарајево износи 1425.77 км2.

Територија града се састоји из два дијела, већег сјеверног дијела (1380.61 км2) и знатно мањег јужног дијела (свега 45.16 км2) . Већи сјеверни дио се протеже у правцу сјевер – југ 12 – 42 км, а исток – запад 26 – 42 км. Мањи јужни дио у правцу сјевер – југ има димензије 5 – 8 км, а исток - запад 5 – 9.8 км. Ова два дијела града Источно Сарајево су међусобно одвојена територијом општине Трново (ФБиХ), односно Кантона Сарајево.

Простор града са аспекта географске регионализације припада Планинско – котлинској регији, односно, субрегијама Источне Босне и Централне Босне. У геоморфолошком смислу подручје града припада Унутрашњим Динаридима.

Територија града граничи са укупно 13 општина. Граничне општине из Републике Српске су: Хан Пијесак, Калиновик и Рогатица. Што се тиче Федерације БиХ, град Источно Сарајево граничи са општинама Кантона Сарајево: Сарајево – Стари Град, Сарајево – Нови Град, Сарајево – Ново Сарајево, Сарајево – Центар, Илијаш, Илиџа, Трново (ФБиХ); општином Олово у Зеничко – добојском кантону и општинама Пале - Прача и Фоча – Устиколина из Босанско – подрињског кантона.

Преко територије града прелазе четири значајне друмске саобраћајнице према Србији и Црној Гори: Сарајево – Соколац – Зворник – Лозница, Сарајево – Соколац – Рогатица – Вишеград – Ужице, Сарајево – Пале – Горажде – Вишеград – Ужице, Сарајево – Трново – Добро Поље – Фоча – Црна Гора.

Жељезнички саобраћај није присутан на територији града. Најближа жељезничка станица је Централна жељезничка станица Сарајево, а најближа жељезничка пруга је пруга Зеница – Сарајево – Мостар. До 1970 – их година прошлог вијека преко територије града је пролазила ускотрачна жељезничка пруга Сарајево – Пале – Прача – Устипрача – Вишеград – Ужице.

Међународни аеродром Сарајево готово просторно граничи са градом Источно Сарајево, у подручју општине Источна Илиџа.



Историјат

Данашње подручје града Источно Сарајево је било насељено још у праисторији, на шта указује велики број праисторијских некропола (громиле) и градина на подручју Гласинца, од којих су најзначајније Мала Градина у Бјелосављевићима, Градина Пуховац, Кочев до и Талине. По Гласиначкој висоравни име је добила и једна од најзначајнијих култура бронзаног и жељезног доба на европском континенту. То је била култура једног од највећих илирских племенских савеза - Аутеријата и подељена је у три фаза (1800 - 800 године п.н.е.). Ова култура представља историјски континуитет са бутмирском неолитском културом (2400 – 2000 године п.н.е.), чија се налазишта налазе у пограничном подручју Федерације БиХ и Кантона Сарајево са општином Источна Илиџа. Иако је простор данашњег града Источно Сарајево био у саставу Римске Империје, римски односно антички археолошки локалитети нису значајније заступљени. У Средњем вијеку овај простор је био у саставу босанске средњовјековне државе. У касном средњем вијеку, у периоду феудалног партикуларизма, крајем 14. и почетком 15. вијека значајним дијелом овог простора (Гласинац, Прача) управља властелинска породица Павловић, која је господарила дијелом источне Босне и Херцеговине. Из тог периода и раније потичу стари градови и утврђења као што су Витањ, Хрељин град и Стари град изнад изворишта Паљанске Миљацке. Стари град Ходидјед изнад Миљацке био је под контролом босанског краља и један је од првих градова у Босни који су освојиле Османлије. На читавом подручју су присутне и бројне некрополе стећака из средњевијековног периода. Најпознатије некрополе су некрополе стећака у Војковићима, Крупцу и Хреши. Са падом Босне 1463. године и ово подручје доспјева под турску власт. Значајнији споменици из турског периода су били Селимија џамија у Кнежини и Јахијино турбе у Бјеласовићима. Године 1878. Аустро – Угарска преузима управљање Босном и Херцеговином, па тако и данашњим подручјем града Источно Сарајево. Војна касарна у Подроманији (у склопу данашњег комплекса психијатријске болнице) представља градитељско насљеђе из овог периода.

У периоду грађанског рата, од 1992. до 1995. године, Пале су биле привремена пријестолница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме ту су се налазиле новинска агенција СРНА, Телевизијски студио КАНАЛ С, новине „Јавност“ и „Огњишта“.

Прва цивилна власт на територији Источног Сарајева формирана је на скупштинској сједници, у згради Мјесне заједнице Лукавица, крајем љета 1992. године. У организацији Повјереништва Српске општине Ново Сарајево, на чијем је челу био предсједник Предсједништва Републике Српске др Драган Ђокановић, одржана је Скупштина Општине Српско Ново Сарајево коју су чинили одборници српске националности Скупштине, предратне сарајевске општине, Ново Сарајево. Позвани одборници, изабрани су на вишечланачким изборима 1990. године, изабрали су их општински Извршни одбор, а први предсједник Извршног одбора постао је Бранко Радан.

Грађански рат у Босни и Хереговини завршен је потписивањем Дејтонског споразума, 14. децембра 1995. године, када је исцрпљеним актерима сукоба коначно дата могућност да своје међусобне несугласице рјешавају демократским путем.

Културно историјско доба
Културно-историјска доба представљају свједочанства егзистирања човјека и његових цивилизација у времену и простору и веома су важан дио укупног човјековог насљеђа.

У оквиру културно-историјских добара разликују се археолошка добра и остала културно-историјска добра (градитељско насљеђе).

У СР БиХ до 1992. године постојао је регистар споменика културе који је обухватао и археолошке локалитете и остало културно-историјско доба (градитељско насљеђе). Ратна дешавања су учинила да један дио споменика културе буде уништен, а други дио буде више сматран споменицима културе (прије свега споменицима из II свјетског рата - НОБ-а).

Национални споменици на подручју града Источно Сарајево:
ЈАХОРИНА
1. Природно добро
ПАЛЕ

1. Цековића кућа,

2. Црква Успења Пресвете Богородице,

3. Католичка црква св. Јосипа

4. Хаџишабановића вила,

5. Црква Успења Богородице, Мокро.
СОКОЛАЦ

1. Црква св. Илије.
ТРНОВО
1. Црква св. Великомученика Георгија,

2. Спомен-костурница
.

Туризам

На подручју града Источно Сарајево туризам представља стратешку привредну грану, јер ово подручје карактерише велики туристички потенцијал. И пред великих могућности за развој туризма, захваљујући, прије свега, природном потенцијалу на овом подручју, туризам је највише развијен у oпштини Пале, зимски туризам на Јахорини.


Јахорина спада у високе планине Динарског система. Јахорински планински масив дужине је 30 километара, са неколико врхова, од којих је највиши врх Огорјелица са 1916 метара надморске висине. Од Сарајева је удаљена 28, од Бањалуке 200, од Београда 320, а од Загреба 350 километара.

Са међународним аеродромом у Сарајеву Јахорину повезује модеран асфалтни пут, који се редовно одржава током цијеле зимске сезоне. Планирана је изградња новог пута за Јахорину из Сарајева преко Требевића.
Круна свега што се везује за скијање и зимске спортове уопште, су ХIV Зимске олимпијске игре, одржане 1984. године. Географски положај, прелијепи скијашки терени, изузетна клима и обиље снијега, чине Јахорину вјечним скијашким изазовом. Просјечан број дана са сњежним покривачем је 175 дана. Зависно од сњежних услова, зимско-туристичка сезона на Јахорини почиње од 15. децембра и траје до 15. априла. Гостима је на располагању преко 20 км уређених стаза за алпско скијање, повезаних са пет савремених жичара и три ски-лифта, укупног капацитета око 7500 скијаша на сат, а за најмлађе увијек је у функцији бејби-лифт. Јахорина, са својим богатим смјештајним капацитетима, такође пружа могућности конгресног и конференцијског туризма.


На прољеће и у љето Јахорина са својом благом климом пружа разне могућности за излетнике, планинаре, спелеологе, ловце, риболовце и врхунске спортисте.
Јахорина обилује многобројним изворима воде. Стотињак врела и извора се попут паукове мреже плату према ријекама Миљацки, Жељезници и Прачи. Бистра и хладна вода јахоринских потока и ријека богата је рибом па и најстраснији риболовци овде могу задовољити своје страсти.
У подножју Јахорине, налази се најљепше излетиште Кадино Врело. Смјештено је у горњем току ријеке Праче у нетакнутој природи. На овом излетишту организује се гастро фест „Трпеза љубави“, на коме сваке године представља домаћу кухињу овог краја око 40 излагача са подручја Сарајевско-романијске регије.
На мјесту гдје се састају Озрен и Романија налази се Црепољско, омиљено мјесто свих који воле недирнуту природу. У ловачком дому, који ничим не ремети природни амбијент, можете пробати специјалитете наше домаће кухиње.


Требевић је планина са највишим врхом од 1627 метара и надовезује се на планину Јахорину. Tребевић, представља значајан туристички и рекреативни центар, који је у протеклом рату доста уништен. Због идеалне конфигурације терена овде је изграђена комбинована стаза за боб и санкање, ту су одржана такмичења у овим дисциплинама за XIV Зимске олимпијске игре 1984. године. Шуме Требевића називају „плућа град“ и сама по себи идеална су за одмор и рекреацију.
На подручју општине Пале у мјесту Сумбуловац налази се пећина Орловача, један од најзначајнијих спелеолошких објеката у Босни и Херцеговини. Орловача је један од најљепших бисера које је милионима година вајала и стварала Божија рука. Пећина је богата сталагмитима, сталактитима и халактитима, као и јединственим пећинским стубовима, који подсјећају на античке и ренесансне дворце. Уљепшана је низом драперија најтананијег изгледа и најразличитијих форми. Укупна дужина пећине износи више од 2,5 км, а за туристе је урађено око 560 метара са бетонским стазама и савременом расвјетом.
На подручју општине Пале на стрмим литицама Романије налази се Новакова пећина, која је добила име по народном јунаку Сарина Новаку. Пећина се налази на надморској висини 1515 м. До пећине води планинска стаза која је уредно обиљежена и ојачана сајлама јер је терен доста стрм и тежак.
Пећина ледењача налази се на извору мокрањске Миљацке. Лед у овој пећини често се задржи и преко љета, па се и у најтоплијим љетним мјесецима у Ледењачи можете осјећати као у сред зиме.
Сарајевско-романијска регија је простор једног великог ловишта. На простору од 150 000 хектара, налази се шест ловишта са опремљеним ловачким кућама, затвореним и отвореним чекама, уређеним ловачким стазама и др. Ловачка дружења и забаве уз ловачку кухињу одржавају се у ловачким домовима „Мајдани“, Срндаћ“ Прача и ловачки дом „Црепољско“.

Симболи града


Град Источно Сарајево има свој грб, заставу и крну славу. Основу грба чини црвени штит који је крстом који је крстом рађељен на четири дијела. Унакрсно су плава и сребрна боја , које са бојом штита дочаравају боје националне заставе. У првом и четвртом дијелу налази се бијели двоглави орао – древни српски грб, а у другом и трећем приказан је златан град са три куле, који подсјећа на на средњовјековни грб српских кнежева Павловића. Изнад штита је златна бедемска круна са четири мерлона и златном дијадемом која свједочи да је у питању историјска Престоница. Десни чувар штита је Архангел Михаило, а лијеви Архангел Гаврило, а лијеви Архангел Гаврило. Поред чувара су црна, златом окована копља са стјеговима Републике Српске и Источног Сарајева. Застава града Источно Срајева је црвена са плаво и сребрно унакрсно раздијељеним крстом са крана ја крај.

Крсна слава Града Источно Сарајево је Свети Петар Сарајевски.

Хан Пијесак


На старом караванском путу од Сарајева који је водио преко Романије било је на сваких десетак километара по један хан за одмор, конак и свратиште путника, војних и трговачких каравана. Један од ових ханова био је и Хан Пијесак, око кога се доста касније формира истоимено насеље. Евлија Челебија 1664. године на путу од Сарајева према Зворнику помиње на ханпјесачком простору неколико ханова око којих се касније формирају мања или већа насеља (Хан Пијесак, Хан Поглед, Хан Мачковац, Хан Ханић). Ова насеља била су највећа и најзначајнија. Подручје Хан Пијеска се налазило на раскрсници пута који га је повезивао са Сребреницом и долином Дрине, други крај ове раскрснице водио је ка Власеници и Зворнику, а трећи је водио према Сокоцу, и преко Романије ка сарајеву. Хан Поглед имао је стратегијски значај у вријеме опште несигурности путника за вријеме вледавине Турака, изложених нападима одметника. Од овог хана се шири поглед преко Бирача, према Мајевици, Дрини и Србији, те је због тога добио име Поглед.




Према вјеровању Хан Пијесак је добио име по сталним жалбама мајстора, градитеља хана – да им је лош пијесак за зидање. Других података у вези са именом овог насеља нема. Временом се на релативно широком простору између Сокоца и Власенице указала потреба за административним средиштем, које би обухватало села којима су околна насеља градског типа била релативно далека. Доласком Аустроугарске изграђена је и жељезничка пруга према Завидовићима, а затим и друм дуж старог караванског пута. Ово је увећало значај Хан Пијеска па се постепено око некадашњег хан почело формирати и насеље радника – дрвосјеча које се први пут помиње 1895. године. До првог свјетског рата овде такорећи није ни било насеља сем хана и неколико шумских барака на раскрсници пута Сарајево – Зворник. По завршетку рата Хан Пијесак окупља и око себе привлачи села која су тада била орјентисана ка околним насељима градског типа.



Народна Основна школа у Хан-Пијеску отворена је 1908. год. на иницијативу Српског просвјетног друштва у Сарајеву. То је била прва школа на Романији. Почела је са радом са 45 ученика и први учитељи су били Стјепан Крстић и Крсто Савић. Школа није радила за вријеме Првог и Другог свјетског рата. 1943. г. школа је запаљена. Школа данас има 389 ученика распоређених у 18 одјељења, наставу изводи 24 наставника а укупно је запослено 35 радника. У току последњег рата школа је остварила сарадњу са Грчком и атинском општином Вуле. Ова сарадња се и данас одржава. Средња школа у Хан-Пијеску почела је са радом 1964. године као гимназија "Светозар Косорић". Данас у школи постоје гимназија, шумарска и саобраћајна школа. Народна библиотека у Хан-Пијеску постоји од 1950. год. Прошла је дуг пут у свом развоју. Баштини традицију Народне читаонице и књижнице, Општенародне библиотеке и Народног универзитета. Библиотека има веома занимљиву прошлост, и одиграла је значајну улогу у образовању, васпитању и културном животу свих њених корисника и шире друштвене заједнице. Центар за културу и спорт "Поглед" Хан-Пијесак основан је априла мјесеца 2001. године. Центар располаже са два објекта изузетне вриједности- кино двораном прилагођеном потребама мале сцене, капацитета 250 мјеста и спортском двораном прилагођеном за такмичења у малим спортовима.


Соколац



Соколац је град и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Простире се на Гласиначкој висоравни у подножју планине Романије. У свим историјским списима као и књижевним дјелима подручје Сокоца се помиње као Гласинац, што је кроз прошлост био назив овог мјеста. Међутим од другог свјетског рата влада широко распрострањено мишљење и својеврсна кованица да је Соколац смјештен на планини Романији што треба узети са опрезом ако се узме у обзир да је кроз цијелу историју његовог постојања Соколац локализован на Гласиначкој висоравни у подножју Романије.






Административно је подељена на 10 месних заједница са 80 насеља у којима живи око 15.500 становника. Соколац се налази у средишту Гласинца, на надморској висини од 870 метара. Ова висораван са пространим ливадама и пашњацима окружена је четинарским шумама и врховима Романије, Боговићке планине, Градине, Рабра, Црног врха, Копита, Кратеља. Соколац је значајна саобраћајна раскрсница магистралних путева од Сарајева према Београду, Ужицу, Јадранском мору. У Сокоцу се налази српска православна црква Светог пророка Илије саграђена крајем 19. века. У Сокоцу се од 1992. године налази сједиште Митрополије Дабробосанске и Његовог високо-преосвештенства, митрополита дабробосанског Г. Николаја(Мрђе). По пресељењу митрополита из Сарајева у Соколац, соколачки храм Св. пророка Илије постаје катедрала митрополита дабробосанског односно Саборна црква наше митрополије.





Рогатица



Општина Рогатица простире се средином источног дијела Републике Српске, односно Босне и Херцеговине. На површини од 640 километара квадратних у 121 насељеном мјесту живи око 15.000 становника. Граничи се са општинама Пале, Соколац, Хан Пијесак, Власеница, Сребреница, Вишеград, Рудо, Устипрача, Горажде и Пале/Прача.

Сједиште општине, град Рогатица на надморској висини 525 м, смјештен је у пространој котлини дуж обала бистре планинске ријеке Ракитнице.

Град Рогатица лежи на 43 степену и 488 минути сјеверне географске ширине и 19 степену и 1 минути географске дужине. Око ње су брда Луњ са запада, Голетица са сјевера, Тмор и Засада на истоку, а нешто даље на истоку према Дрини издиже се планина Сјемећ (1497 м ), а на сјеверу Деветак (1417 м ).

Положај Рогатице одређује и удаљеност већих градова у Републици Српској, Босни и Херцеговини и регији.

Рогатица као насеље и урбани центар помиње се у званичним документима први пут 1425. године. Многе ископине и други документи говоре да је у овом подручју егзистирало насеље још у праисторијском и античком добу.

Само име Рогатица је домаћег, словенског поријекла.

Треба напоменути да је овдје у средњем вијеку живјела породица сличног имена, Рогатићи, по којима је град добио име.



Стећци су својом величином, украсним елементима и бројношћу свједочили о снази, положају и утицају оних над чијим посмртним остацима су подизани. Мјерећи по томе и броју групних, у некрополама окупљених, али и ,,самаца,, стећака, подручје општине Рогатица било је густо насељено. Доказ за то су бројне некрополе расуте широм општине. Највећа је свакако она у селу Варошишта, недалеко од средњовјековног града Борча. Ту је и импозантна некропола у Лађевинама, непосредно уз српско православно гробље. Два стећка у облику саркофага са својим димензијама нарочито су се истицала, а 1914. године су пренесена у Сарајево и налазе се у башти Земаљског музеја и представљају најкарастеричније и најрепрезентативније документе о обичајима, писмености и умјетничким тежњама тадашњих житеља овог краја.

У парку Дома здравља у Рогатици формирана је мала колонија камених споменика-лапида који потичу из античког доба и представљају драгоцијене документе о животу и развоју града из тог периода.





Десетак километара јужно од Рогатице налазе се остаци средњевијековног града Борча. Још у X вијеку овај град помиње се као утврђење и многи историчари га називају "СЛАВНИ ГРАД " јер је био војнички, културни и привредни , па и саобраћајни центар овог дијела Балкана. Главни дијелови његових бедема давно су разрушени, али се по остацима може закључити да је то било једно од најпространијих утврђења у Босни тог времена. Недалеко од остатка средњовјековног града Борча налази се некропола камених надгробних споменика у којој су се сахрањивали чланови властелинских породица Радињовић-Павловић.

Чувени камени мост на ријеци Жепи чију је љепоту описао нобеловац Иво Андрић налази се 35 километара сјевероисточно од Рогатице. Подизање овог моста доводи се у везу са изградњом моста Мехмед-Паше Соколовића у Вишеграду, те се предпоставља да је завршен у другој половини XVI вијека.

Први хотел ...
Први хотел у Рогатици отворен је 1900.године, његов власник био је чех Фрањо Јакуш. То је био хотел са рестораном за исхранy војске,грађанства и среских чиновника и купатилом европског стандарда (када, туш и топла вода). Овај хотел 1911.године Фрањо Јакуш продаје Бећиру Чапљићу а он гради нови савременији хотел 1913.године.

Трећи хотел 1935.године отворио је Милан Пешикан из Сарајева.

Први биоскоп...

Први биоскоп отворен је 1940.године у Сали хотела "Рогатица".

Експолоатација угља...

У 1919.години отпочела је експлоатација угљенокопа у Кукавицама код Рогатице, а 1928.године преко брда Кулете изграђена је жичара за директно транспортовање угља вагонетима на жељезничку станицу Месићи. Ту је подигнута и зграда за смјештај термоелектране (са двије локомобиле) и за сепарацију.

Прва сијалица у Рогатици...

Прва сијалица у Рогатици је засијала 1934.године путем далековода и трафостанице на Топлику која и данас постоји. Те,прве, сијалице су постављене у главној улици, а свијетло су добили зграда среза, болница, официрски павиљон, пошта, школа, хотели и кафане и куће богатијих рогатичана: Миле Глуховић, Весо Чаваркапа, Лазар Ђокић, Јурош Маловић, др. Божо Булајић, Хајрага Вејзагић, Едхем Шеховић, адвокат Клингер, учитељ Драгутин Оуска и други.Цијена увођења ,,лектрике,, коштало је 4000 динара, а поређења ради за те паре су се могла купиту четири добра вола. Цијена киловата тадашње струје коштала је 4 динара, а цијена 1 килограма меса коштала је тада 6 до 8 динара, 4 јајета 1 динар а мањи сомун пола динара.

Прво јавно купатило...
Прво јавно купатило или хамам саграђено је прије 1528.године па слиједи констатација да је већ те године морао постојати барем један водовод који је опскрбљивао водом ако ништа друго, онда наведени хамам.

Градски водовод...
Током 1905/1906.године о трошку војске и општине изграђен је модеран градски водовод у Рогатици са изворишта у Сељанима одакле се и данас град дијелимично снабдјева водом.

Први љекар у Рогатици...
О јавној хигијени и здрављу у прво вријеме су се старали војни љекари.

Први цивилни љекар долази у Рогатицу 1883.године. Од тада заправо и почиње рад здравствене службе у народу.

Прва Српска основна школа...

Прва Српска основна школа у Рогатици отворена је 1880.године чији је учитељ био Црногорац Милован Станишић из Винића од Даниловграда.

Православна црква...

Заједничким напорима градског и околног српског становништва подигнута је 1886.године православна црква у Рогатици.

Прва аутобуска линија...



Прва аутобуска линија отворена је 1940.године на релацији Сарајево-Рогатица која је дијелимично замијенила фијакере за превоз путника и поштe.





Званични сајт општине Рогатица



Вишеград





Вишеград је град и сједиште истоимене општине који се налази у котлини ријеке Дрине, на истоку Републике Српске, БиХ.

Општина лежи на обалама ријека Дрине и Рзава, и акумулационог језера хидроелектране Вишеград и Бајина Башта. У центру града се налази ушће рјечице Рзав у Дрину. Површина општине је 448 km² и има око 12.000 становника, или 26 ст/km². Просјечна надморска висина је 303 m.

Повезан је путном комуникацијом преко Ужица са Београдом, преко Рогатице са западним дијеловима Републике Српске а преко Фоче са Јадранским морем. После изградње узане жељезничке пруге 1906. године у Вишеграду се почиње развијати дрвна и хемијска индустрија, савремено занатство и трговина. Ријеке Дрина, Лим,Рзав, као и два акумулациона језера дуга 88 km, околне планине Панос, Сјемећ, Столац, богате шумом и великим зеленим површинама, природним љепотама и дивљачи чине основу за развој планинарства, лова и риболова, спортова на води и др. Позната је Вишеградска бања са богатим извором радиоактивне термалне воде којом се лијече реуматска, неуролошка, гинеколошка, ороптедска и друга обољења.

Вишеград је познат по старом каменом мосту саграђеном 1571. године, на 11 лукова, познатијег свима као “На Дрини ћуприја”, затим по средњовјековном граду и српском православном манастиру "Благовештење" у Добруну. Комитет за светску баштину при УНЕСКО 29. јуна 2007. уврстио је у листу светске баштине мост у Вишеграду.

О вишеградском старом граду, који се налази на брду изнад Вишеграда, у историји познатијем као Павловина, данас се готово ништа не зна у историји. Претпоставља се да је ту било неко омање насеље, а град је могао припадати некој домаћој властелинској породици, која је обитавала у своме граду Борчу изнад Месића и имала је још неколико грдаова у околини. Подно старога града на неприступачним стијенама изнад Дрине налазе се рушевине једне куле, која је имала улогу осматрачнице на Дрини и са ње се мотрило на свакога ко се примицао граду. Кула је, како се по траговима могло разабрати, некада са доњим градом била повезана широким усјеченим ходником. Кула се назива у народу „кулом Краљевића Марка“. Испод куле има неколико удубљења у стијенама, које се називају „Марковим сједалом“ и „Марковим стопама“. По народној причи, једном је Краљевић Марко на своме Шарцу прескочио читаву Дрину и тако са Буткових стијена, које су на другој страни Дрине стигао срећно у своју тврду кулу. Некада је ова кула била прокопана све до Дрине. За вријеме Турака у њој је била тамница па се ова кула назива још и Тамница, а по долазку Аустро-Угарске унутрашњост куле је затрпана камењем, да се у њој не би скривали хајдуци и српски одметници. Стари град у Вишеграду припада уобичајеном стилу градова средњовјековног времена, које су у нашим крајевима подизали разни домаћи великаши.

Вишеград под османлијама у вилајету Босна

Када је велики везир подно старога града подигао вишеградску варош и увео у живот читав низ добротворних задужбина, изгледа да је баш у то вријеме установио и шериатско-управну власт или вишеградски кадилук, а за управника је вароши поставио мутевелију својих вакуфских добара. По турском путописцу Евлији Челебији сазнаје се, да је 1574. године вишеградски кадија би некакав Абдул Халим ефендија, којега је око 1580. године у мјесецу рамазану убио неки спахија из околине.

У то вријеме Вишеград је био ослобоћен плаћања царских дажбина, па се може претпоставити да је у вароши владало знатно благостање. Тада је у вароши постојала „народна прехрана“ или „вакуфски имарет“, који је у својим конацима указивао свакоме гостопримство и хранио градску сиротињу. Доцније када је пао Будим 1676. године, вакуфски имарет престао је да дијели милостињу, и тада је завладала велика глад у народу.

За вријеме Турака Дрини, а самим тим и Вишеграду је придавана велика важност због њеног стратешког положаја, која је увећана тиме да је у Вишеграду био једини мост у околини. Географски положај Вишеграда гравитирао је крајевима у којима се водио народни устанички покрет против Турака.

Устаници су често упадали у турске касабе, одводили турске главаре и обично у ноћи потпаљиваљи куће по чаршијама и махалама. Турци су били свјесни ове опасности и покретали су читаве осветничке походе на устаничка села, а по касабама подизали бедеме за одбрану.

Најбурнији догађаји десили су се пред устанак 1804. године у којем су ови крајеви били поприште крвавих догађаја.





Године 1807. послано је 110 пандура да чувају Вишеград и велику ћуприју од српских устаника. Исте године, када се показало да босанска раја потајно помаже српске устанике, стигао је из Цариграда ферман по коме се од раје имало све оружје покупити и продати, јер раја има „злу намјеру“.

За вријеме устанка 1807. године, српски устаници су упали у Вишеград и читаву варош запалили и са собом у Србију однијели око 67 товара олова. Као успомена на ове догађаје остао је у Косову пољу код Вишеграда назив мјеста „Крвавац“, а данашње насеље Вучине добиле су име по неком Вуку барјактару,„мрком Вуку од Вучина“, који је овуда бјежао од Турака.

Остало је записано да је Стеваном Книћанином који је 1848. године борио против Мађара, био и неки поп Живко из Вардишта са добровољцима из овога краја, а да су у устанку 1875. године учествовали и добровољци са протом Јевтом Ђуровићем и попом Николом из Вишеграда, попом Заријем из Штрбаца.

Турци су покушавали да бунтовничке народне масе држе у покорности и заведу макар мало привидног мира, али у томе изгледа, нису успијевали и поготво и зато што су били забављени критичним положајем своје политичке ситуације у Европи.

Вишеград добија прву Српску сколу у овом мјесту 1865. године. Иницијативу за њено отварање дали су родољубиви свештеници међу којима понајвише поп Јевто Ђуровић из Трнаваца. Одушевељен ослободилачким плановима кнеза Михаила, Вишеградски Срби су се крајем марта 1865. године обратили за помоћ влади у Београду, а ова им је одмах послала 50 дуката као помоћ за зидање школске зграде. Настава је почела исте године у једној привременој просторији. Министарство просвете из Београда послало је у школу у Вишеград читири пакета уџбеника. Нова школска зграда завршена је крајем љета 1867. године.

Вишеград под Аустроугарском

Међународни политички догађаји присили су Турску да провинцију БиХ преда у руке Аустроугарској. Окупација провинције БиХ изведена је 1878. године и кретала се са сјевера, а онда након заузећа Сарајева, инвазија је пошла на исток долином ријеке Дрине. Рогатица је заузета 22. септембра, Горажде 3. октобра, а Вишеград 4. октобра. У заузимању ових градова, Аустругарска није наишла ни на какав отпор, иако је у великом броју мјеста провинције БиХ пружан жесток отпор.

Српске трупе заузеле су Вишеград 14. септембра 1914. године.

Знаменитости

Од моста почиње и вишеградска „чаршија“ смјештена највећим дјелом на десној обали.

Чаршија је једним дјелом у равници, а једним у обронцима бријегова. Одмах послије главног дијела чаршије налази се ушће рјечице Рзав и Дрине. Ту је и „спортски центар“ и ресторан “Ушће” који се налазе у троуглу, који праве ове двије ријеке на мјесту гдје се спајају. Због овог ушћа, Вишеград је познат и као „чаршија на води“.

У троуглу између десне обале Дрине и лијеве обале Рзава налази се главни дио чаршије. У равном простору од ћуприје до усћа Рзава, налазе се: Трг ослобођења, хотел „Вишеград“, Робна кућа „Вишеграђанка“, стара зграда Гимназије, Ватрогасни дом, зграда Скупштине општине, хотел „Панос“, Пошта, Привредна банка, Служба друштвеног књиговодства, Општински суд, Апотека, Средњошколски центар, Салон намјештаја, Спортски центар „Ушће“, једна џамија, десетак стамбено-пословних вишеспратница, стотињак приватних стамбених зграда, те бројни друштвени и приватни пословни простори.

На десној обали Рзава, преко пута спортског центра, налази се Нова махала, дио града новијег поријекла. Овај дио града је заснован послије другог свијетског рата. Ту је изграђено десетак вишеспратница, двије основне школе, Дом културе и преко 300 стамбених зграда. Преко рзавског моста на десну страну биле је станица милиције, а нешто низе на десно била је пијаца сриједом. Одмах иза Нове махале су насеља Косово Поље, Вучине, Главица, Гарче и Калата.

Познато Бикавац брдо се налази изнад десне стране града, неких 300 m висине од центра. Испод њега се налази фудбалски стадион ФК „Дрине“.

У Гарчи је 1987. године изграђен нови армирано-бетонски мост на Дрини за саобраћај, како би се растеретила стара ћуприја. Од Нове Махале, низводно десном обалом Дрине води пут за Жупу, широку котлину која је и најплоднији дио Вишеграда. Ова котлина се степенасто уздиже до брда Гостиља, Јањац, Дикава и Столац која чине границу између Босне и Србије. Ова граница је утврђена још 1343. године и остала непромјењена. Жупа је богата разним врстама воћа а највише има шљива пожегача од којих се правила позната ракија „Вишеграђанка“.

Идући узводно Дрином, десном страном одмах од Гимназије су стамбене зграде. Затим би се прошло једно брдо гдје је био прије каменолом и негдје изнад половине брда би била округла кула легендарног хероја Алије Ђерзелеза (по Бошњачком предању) или Краљевића Марака (по српском предању). Затим би се дошло до велике пилане и фабрике намјештаја у Душчу, неких 2 km. Кад се прође Душче, око 1 km на лијево би се ишло у касарну бивше ЈНА Замница, а пут на десно би водио за села Дринско, Шип итд. Испод Дринска је нова вишеградска хидроелектрана на Дрини.

Узводно лијевом обалом Дрине би се дошло до села Незуци, Холијаци, Ораховци, Бродар, Међеђа итд. Новим асфалтним путем према Међеђи и Устипрачи, лијево Горажду и Фочи, а десно Рогатици и Сарајеву.

Википедија

Ћуприја на Дрини






Вишеградска ћуприја на Дрини је задужбина великог везира Мехмед-паше Соколовића .Он је један од великих османских војсковођа поријеклом из Босне. Родио се у селу Соколовићи поред Рудог 1505. или 1506. , као дијете православних родитеља. У то вријеме постојао је обичај познат као Дивширма, односно „Данак у крви”. Српска дјеца су на силу отимана и одвођена у Турску гдје су превођена у ислам и школована у њиховим војним школама гдје су постајали Јањичари, елитни војници турског царства. Тако је из околине Вишеграда као дијете одведен и Бајица Соколовић и добија име Мехмед. Он ће касније, захваљујући својој способности, постати официр османске војске, а на врхунцу своје моћи постаје велики везир, односно премијер државе по данашњим стандардима. На врхунцу своје моћи наређује да се у Вишеграду на Дрини сагради мост коме равна нема.Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, а градио га је тада најчувенији турски архитекта Коџа Мимар Синан. Изграђен је у источњачком стилу и представља ремек дијело тадашњег градитељства. Има 11 лукова са благим успоном према средини и силазном рампом на лијевој обали. Изнад лукова читавом дужином моста протеже се профилисани вијенац изнад кога је ограда моста. Укупна дужина износи 179,5 м, висина над нормалним водостајем ријеке 15,40 м , а ширина моста 6,30 метара. Мост је грађен од камена, седре, односно бигра, који је довежен из Вишеградске бање. Изнад шестог стуба налазе се са обе стране проширења. На прилазној рампи лијеве обале налазе се три отвора завршена проломљеним луковима. На средини моста је изграђена софа која је предвиђена за одмор пролазника, а преко пута софе је уграђен камени портал.

На средини моста се некада налазила кућица са дрвеном капијом и мостовском стражом, па је због тога овај дио моста назван капија. Овдје се налазе и двије плоче од бијелог мрамора са стиховима пјесника Нихадија на арапском писму, који говоре о градитељу и години изградње.

Старији, горњи натпис је исписан 1571/1572. године:

„На Дрини у Босни саградио је величанствен мост

и разапео ред сводова на тој ријеци,

на тој води дубокој и хучној.

претходници његови не могаше ништа слично саградити,

по наређењу божијем учини то велики паша,

да би се његово име спомињало с поштовањем и благодарношћу

и сагради мост да му на свијету нема равна...“

Запис из 1577. године каже сљедеће:

Преузвишени добротвор Мехмед-паша, који је тројици владара одано био велики везир, учини највећу дивну задужбину, нека му је Бог у добро упише. У чистој накани сагради својим милосним погледом голем мост преко ријеке Дрине. Израда му је била тако лијепа, да онај ко га види, мисли да је једно зрно бисера у води, а небески свод да му је шкољка!.

У свом вијековном постојању мост је претрпио много недаћа. Прво забиљежено оштећење моста било је рушење једног свода у средњем вијеку. Мост је доживио једну поправку 1873. године, а 1896. године велика поплава је уништила већи дио Вишеграда, али је ћуприја остала скоро неоштећена, иако је Дрина достигла рекордних 14,6 м дубине. Једино је страдала камена ограда моста. Године 1914. су срушена два стуба и сводови који се на њих ослањају, а 1943.године су минирањем страдала четири стуба са околним сводовима. У периоду између два свјетска рата мост је привремено био оспособљен за саобраћај уз помоћ металне конструкције. Детаљна реконструкција моста извршена је у периоду од 1949. до 1952. године. Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне и Херцеговине, а у јуну 2007. године уписан је у УНЕСЦО листу свјетске културне баштине.






Вишеград24


Ново Горажде





Општина Ново Горажде, раније Српско Горажде, настала је подјелом предратног јединственог Горажда 1994. године, а верификована након Дејтонског Мировног Споразума 1995. године.

Граничи се са Гораждом, Чајничoм, Рогатицом, Вишеградом и Фочом.Овај изразито брдско планински крај смјештен је на раскршћу путева којим се вјековима походило, трговало, али и бојевало. Ново Горажде представља малу тачку на географској карти свијета у којој се укрштају значајни и важни путеви и ријеке, сударају цивилизације, мјешају нације, вјере и обичаји...








Општина се простире на 123 квадратна километра и чини је тридесетак већих насеља са око 4000 становника. Смјештена је у средишту Горењедринске регије а налази се испод источних обронака Јахорине на надморској висини између 335 - 1300 метара.

Као трговачко средиште и градско насеље, најдиректније везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379. године, а као отворени град 1444. године. За постанак, опстанак и развој овог краја најзаслужније је средњевјековно утврђење Самобор, кула Херцега Стефана Вукчића Косаче. Двије године касније, 1446. године Херцег Стефан десетак клилометара узводно, у Доњој Сопотници, гради цркву "Светог Георгија". У периоду од 1519. до 1521. године у њој је радила ћирилична штампарије, друга по старини на Балкану, а прва на просторима данашње БиХ.

Горажде историјски, као насељено мјесто егзистира још од 13. вјека. Насеље на овом простору по имену “Васа” помиње се у неким списима још 1220. године. Као трговачко средиште Горажде се помиње 1379. године, а као утврђени град 1444. године. За постанак и развој Горажда нераздвојиво је везан средњовјековни српски град Самобор, Херцег Стефана Вукчића – Косаче, који се налази између Устипраче и Међурјечја.

Херцег Стефан средином 15. вјека (1446.-1448. године) подиже крај Горажда, цркву у славу Светог Георгија (Св.Ђорђа). Црква је смјештена четири километра сјеверно од Горажда у Доњој Сопотници, на самој граници Републике Српске и Федерације БиХ. Саграђена је у дринској долини, у подножју брда Градина, на мјесту гдје сјеверна падина брда прелази у благу зараван. У непосредној близини цркве налази се магистрални пут Горажде – Вишеград.

Ово је јединствен споменик културног наслијеђа, како у историјском тако и у погледу своје архитектуре. Прошлост ове цркве сеже до 15.вијека и једна је од ријетких сачуваних непосредних свједочанстава о активности и организацији Српске православне цркве на овом простору у времену средњовјековног босанског краљевства. Од 1519. године у Херцеговој цркви почела је са радом штампарија Божидара Горажданина, најстарија на овим просторима (друга на Балкану - послије Макаријеве у Црној Гори).

Црква је подигнута у средњевјековном гробљу са стећцима од којих је јако мало сачувана до данас.

 Сви дијелови грађевине не потичу из истог временског раздобља. Најстарији дио цркве, Херцегова задужбина, по својој основи једнобродне цркве са полукружном апсидом и прислоњеним пјевницама у потпуности понавља облик рашког храма. Засведен је преломљеним сводом. Вријеме изградње правоугаоног параклиса лоцираног уз сјеверни зид није тачно одређено. Ђ.Мазалић тврди да је то најстарији дио цркве који је био капела у средњевијековном гробљу, док З.Кајмаковић каже да је дозидан доцније и датује га у 15. вијек, недуго након изградње најстаријег дијела цркве. У 16. вјеку црква је добила припрату, а у 19. вјеку звоник. Приликом доградње припрате срушен је западни зид у жељи да се стари храм прошири. Мјесто гдје се спаја стара и нова грађевина налази се 60 цм западно од ивице трћег пиластра.

Постојећи звоник подигнут је 1894. године. Декоративност звоника одудара од једноставних облика осталих дијелова цркве. Арсеније Поповић-Косорић записао је у Триоду цвијетном да је црква обновљена 1869. године. Мали звоник, који је претходио постојећем, налазио се “на ластавици изнад врата”, вјероватно је саграђен у овој обнови.

Метална врата на улазу у цркву су из 1869. године о чему свједочи натпис “Жи ова врат приложи Јован Андрић Ћебеника из Сарајев у Горажде цркви 1869".

Првобитна локација ктиторског натписа Херцега Стефана била је изнад улаза у првобитну грађевину.

(На ктиторском натпису стоји: “В љето 6954/1446. год. аз раб Христу Богу господин Херцег Стефан ваздвигох храм светога великомученика Христова Георгија моле се јему да помолит се за мње грешном Владице моему Христу".)

Приликом проширења цркве камен надвратник на коме је натпис и десни довратник пренесени су на нови портал. десни довратник украшен је исклесаним мотивом преплетене траке, по узору на плиткорељефну декорацију моравских цркава. На цркви се налази још један натпис који је на допрозорнику прозора јужне пјевнице. У натпису се братство манастира обавјештава о замонашењу калуђера Исаије. Натпис је сачинио Василије Ивановић, а по одликама језика и писма датује се у 15.-16. вијек. Овај натпис нам доказује да је црква Светог Георгија у то вријеме била манастир. Манастирски карактер цркве потврђује и турски попис који говори да црква располаже земљишним посједима.

У цркви се налазе три уграђене плоче, двије у олтару са натписима и једна на јужној фасади на којо је рељефно исклесан лик Меркура.

Свједочанство о постојању живописа је запис Митрополита Саве Косановића из 1871.године. Извјесни Зечевић 1890. године описао је постојање дијела фигуре арханђела Михаила у унутрашњости храма. Да је црква била осликана потврдила су и археолошка истраживања. У сонди која је била отворена 25 м западно од цркве, пронађени су фрагменти фресака. Лежали су помјешани са остацима малтера и камена из порушених зидова. Орнаменти потичу са фриза којим је био украшен најнижи појас у олтарском дијелу.

Рашка основа, моравски поплет на довратнику, трагови фреско живописа, формулација уклесаног ктиторског натписа јасно говоре да се Стефан Вукчић Косача опредјелио за традицију његовану међу српским племством и да је не само политички већ и духовно припадао српском пмлемству, без обзира на чињеницу да су његове области биле у саставу босанског краљевства. Чињениц да је титулу Херцег везао уз име Светог Саве побија у науци увријежено мишљење да је био заштитник богумила.

Црква Св.Ђорђа у Сопотници се сматра оснивачем и власником најстарије штампарије на територији на којој је живио и живи српски народ. У манастиру је између 1519. и 1526. године радила штампарија Божидара Горажданина, која је непосредно по турској окупацији, снабдијевала осиромашене и страдале српске цркве и манастире богослужбеним књигама будући да је много старијих рукописних литургијских књига спаљено и уништено у протеклим деценијама 15.вјека. Под окриљем цркве штампане су у 16. вјеку три књиге. Прву, најстарију књигу "Служабник" (или "Литургијар") припремили су за штампу и објавили браћа Ђурађ и Теодор Љубавић 1519. године. Преостале двије књиге припремио је за штампу Теодор Љубавић, послије преране смрти свог брата Ђурђа: "Псалтир" са Последовањем и Часловцем 1521, а "Молитвеник" (или "Требник") двије године касније 1523. године.

Званични сајт општине Ново Горажде

Рудо



Рудо је градско насеље и сједиште истоимене општине на крајњем истоку Републике Српске (БиХ)

Сам град Рудо налази се у брдско-планинском крају доњег тока ријеке Лим, двадесетак километара прије његовог ушћа у Дрину, на просјечној надморској висини од око 400 m. Кроз Рудо такође протиче и ријека Крупица, најкраћа ријека у Европи.Окружено је планинским врховима средње висине, на сјеверној страни је планина Варда са највећим врхом од 1.389 m, а на јужној страни планина Тмор са највећим врхом од 1.280 m. Земљиште је изразито брдско-планинско, са селима разбацаним и испресијецаним планинским превојима.

Период турске окупације

Долина Лима, гдје ће нешто касније настати насеље Рудо пред долазак Турака била је у посједу властеоске породице Павловић. Познато је да су Турци ову територију контролисали и прије дефинитивне окупације Босне 1463. године. Насеље на лијевој обали Лима, које ће у каснијем периоду бити познато као Старо Рудо, основано је 1555. године, на основу Вакуфнаме Мустафе паше Соколовића, блиског сродника, надалеко чувенијег и познатијег везира Османског царства Мехмед паше Соколовића, који такође потиче из овог краја, села по имену Соколовићи. Овај ктитор је Лим премостио ћупријом са пет окана, а затим је дао да се изгради неколико објеката, који су у то вријеме обично пратили изградњу насеља. Изграђена је чаршија са занатским радњама и продавницама.

Аустро-Угарски период
Под турском окупацијом руђански крај је био нешто више од 400 година, све до 1875. године, када је почео устанак Срба у Босни (1875-1878). Српске устаничке чете су протјерале Турке са ових простора преко Дрине ка Сарајеву. Услед ратних дејстава и несигурности овај крај је у том периоду знатно опустио и тек после успостављеног примирја у гранични појас између Турске и Аустро-Угарске, уз десну обалу ријеке Увац, населиле су се избеглице из Старе Херцеговине. Одлуком на Берлинском конгресу 1878. руђански крај као и читава територија Босне додијељена је на управу Аустро-Угарској, чија војска је добила мандат да заведе ред на њеном простору. Тако се Рудо нашло под окупацијом Аустроугарске монархије, у граничном појасу са Турском.

Важан моменат у историјату овог мјеста десио се након велике поплаве новембра 1896. године, када је набујали Лим збрисао старо насеље. Земаљска влада у Сарајеву пружила је потребну помоћ становништву, а њени инжењери су урадили урбанистички план новог насеља, које је пројектовано на десној обали Лима, на једном узвишењу. Тако је већ од 1897. године на новој локацији почела изградња инфраструктуре, кућа и других објеката новог насеља Рудо, које је прво насеље у Босни и Херцеговини, подигнуто по савременом урбанистичком плану. Године 1898. завршена је изградња колског пута Рудо-Увац, десном страном Лима, чиме је Рудо било повезано са новоизграђеним путем Вишеград-Увац и добио колску везу са среским мјестом Вишеград. Бољу саобраћајну повезаност донјела је новоизграђена пруга узаног колосека Међеђа-Увац и изградња, за то вријеме, модерне жељезничке станице Рудо 1906. године). Од 1908. године када је извршена анексија Босне и Херцеговине, Рудо је и званично постало дио Аустроугарске монархије. У том периоду изграђена је згарда касарне изнад жељезничке пруге, а и двије богомоље у самом граду - џамија (1906) и црква Св. Петра и Павла (1912).

Период Краљевине Југославије

После пробоја Солунског фронта, наступајући ка сјеверу, српска војска је на одушевљење становништва Рудог ушла у ово мјесто, чиме је учињен крај четрдесетогодишње владавине Аустроугарске монархије у овим крајевима. Више од 300 добровољаца из руђанског краја и Горњег Подриња, избјегавајући службу у Аустро-Угарској војсци прикључило се током Првог свјетског рата српској војсци учествујући као добровољци и у пробоју Солунског фронта. Од 1. децембра 1918. године Рудо се нашло у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, новој, уједињеној држави под династијом Карађорђевић.

Други свјетски рат у Југославији
У Другом свјетском рату руђански крај је доста пострадао. У другој половини априла 1941. године у Рудом је успостављена власт Независне Државе Хрватске, па се српски живаљ нашао на удару новоформиране усташке власти. Терор усташа трајао је до Мале Госпојине 21. септембра 1941. године када су ово мјесто ослободиле устаничке четничке јединице. Власт НДХ никада више у току рата није успостављена у Рудом. У октобру 1941. године Рудо је окупирала италијанска војска. Два батаљона дивизије „Пустерија“, чија је команда била у Пљевљима, на овом подручју задржала су се све до краја новембра 1941. године, када су се због несигурности повукли ка Пљевљима. За кратко власт су успоставили четници, чија се команда на челу са поручником Каменком Јефтићем налазила у босанској Јагодини.

Повлачећи се ка сјеверу главнина партизанских јединица са Врховним штабом, послије слома Ужичке Републике, трагичног пораза у Пљеваљској бици и неуспјеха приликом напада на Сјеницу, почела је пристизати у Рудо 17. децембра 1941. године. На Стаљинов рођендан 21. децембра 1941. године у Рудом је формирана Прва пролетерска ударна бригада. Формирање ове јединице по завршетку рата биће повод за прославу дана ЈНА, који се сваког 22. децембра обиљежавао све до 1991. године.

По одласку партизана из Рудог 23. децембра у Рудо су поново ушле италијанске јединице, које ће се ту задржати све до капитулације фашистичке Италије 8/9 септембар 1943. године.







После капитулације фашистичке Италије Рудо се нашло у средишту територије коју су контролисали припадници Југословенске војске у отаџбини, која се простирала од Берана на југу до Сокоца на сјеверу. Штаб генерала Михаиловића приликом вођења операција ка Сарајеву налазио се на Раванцима изнад Рудог. Крајем октобра 1943. главнина Михаиловићевих снага концетрисала се ка Сарајеву као главном циљу. У вријеме борби око Сокоца са њемачко-усташком војском, ове снаге су изненада нападнуте са запада по дубини територије од стране 2. и 5. партизанске дивизије. Угрозивши и сам штаб генерала Михаиловића, партизани су приморали његове снаге на повлачење. У склопу тог напада дијелови 5. дивизије, којом је командовао Милутин Морача ушли су 25. октобра у Рудо. Рудо и његова околина постали су поприште жестоких борби партизанских снага - углавном 5. дивизије и припадника Југословенске војске у отаџбини. Ове борбе окончане су до 6. децембра 1943. године, када се 5. дивизија повукла са овог простора, онемогућена да у садејству са 2. дивизијом направи дубљи продор ка Србији.

У Рудо су ушле јединице њемачког Вермахта, које су ту остале неко вријеме. Послије повлачења Њемаца, цјелокупну десну обалу Лима запосјеле су јединице Југословенске војске у отаџбини, које су очекивале продор партизанских снага ка Србији. У прољеће 1944. године Рудо се нашло на попришту жестоких сукоба партизанских јединица и припадника ЈВуО.

Те 1944. године Рудо су контролисале углавном снаге ЈВуО. Крајем 1944. године у Рудо и околину пристигли су припадници ЈВуО из Црне Горе под командом потпуковника Павла Ђуришића. Са војском (по процјенама 9-10.000) пристигло је и 5-7.000 цивила. Са њима је у Рудо дошао и митрополит Јоаникије са великим бројем архијереја и свештенства. После реорганизације војних јединица они су напустили Рудо 9. јануара 1945. године упутивши се ка ребави, гдје се налазила Врховна команда ЈВуО са генералом Михаиловићем на челу. Извјестан број Руђана кренуо је са њима на овај пут са којег се многи никада више неће вратити.

У Рудо су послије неколико дана ушли припадници 5. албанске дивизије, која је по споразуму Тита и Енвера Хоџе узела учешће и садејствовала са партизанским јединицама на овом простору (Пријепоље, Прибој). Послије пораза у сукобу са заштитницом Павла Ђуришића ова јединица се извјесно вријеме задржала у Рудом пострадавши и од тифуса. Послије повлачења ове јединице у Рудом је успостављена нова револуционарна власт.

Википедија





Чајниче



У историјским документима се први пут помиње 1477. године као један од важнијих градова у Херцеговачком санџаку. Развоју Чајнича у то вријеме посебно су доприносили рудници гвожђа, једини у Херцеговачком санџаку као и положај који је заузимао на трговачком путу (Стамболска џада) између Дубровника и Истанбула. Овај градић је богат културно-историјским мотивима. Стара православна црква први пут се спомиње 1492. године. У XVII веку чајнички ковачи су били познати по вештини обраде метала, а у мјесту је постојала и ковачница новца.








Чајничке цркве










Оба чајничка православна храма налазе се у истој порти и посвећени су Успењу Пресвете Богородице. Старија црква се спомиње у 15. веку, што не значи да је тада грађена, већ је можда и старија. Првобитни храм је разорен највероватније приликом турског освајања Чајнича. Обновљени храм је страдао у Другом светском рату у ноћи између 11. и 12. априла 1943. год., након што су Италијани запалили складиште експлозива које је било стационирано у црквеној порти. Храм је обновљен 1946. год. у готово истом облику као и раније. Тако обновљени храм освећен је 20. јула 1946. год.

Нова чајничка црква Успења Пресвете Богородице

Нови храм је грађен прилозима верног народа у периоду од 1857-1863. год. Зидали су га неимари из Велеса који су урадили и унутрашње зидне слике, даривали неке од икона и иконостас у резбарији. Кров је украшен са 18 мањих и већих кубета, а на западној страни је од 1893-1897. год. подигнут високи звоник. Нови храм је страдао од јаких земљотреса при чему су попуцали неки сводови. У Другом светском рату након експлозије храм је претрпео велика разарања. Од последица експлозије и прокишњавања у ноћи између 26. и 27. марта 1946. год. урушило се неколико кубета, сводова и дио јужног зида. Након десет година почело се са обновом. Обновом је задржан првобитни изглед храма, а нови иконостас у дуборезу од ораховине дело је охридских мајстора. Обновљену светињу је освештао Патријарх српски Господин Герман на Малу Госпојину 1959. год.

Чајничке цркве имају богату ризницу коју чине старе књиге, иконе, прилози верника из разних периода и други значајни музејски експонати. Посебно су значајни: Чајничко Јеванђеље (рукописна књига из 14. века), Црнојевићев Октоих из 1494. год., Први писани спомен чајничке цркве из 1492.год., Псалтир Ђурађа Црнојевића из 16. века, Рукописно Јеванђеље попа Оливера из 1513. год., Октоих Божидара Вуковића из 1537. год., икона са приказом житија Св. Георгија из 1574. год. итд. У порти се налази и конак за поклонике и ходочаснике.

Чудотворна икона Пресвете Богородице чајничке

Чајниче је данас најпознатије по чудотворној икони Пресвете Богородице чајничке, познате и под именом Чајничка Красница. Ова икона се чува у новом храму на посебном престолу, на сјевероисточној страни, и испред ње непрестано светле кандила. Та кандила се, по казивању очевидаца, нису угасила чак ни у вријеме експлозије у Другом светском рату када је црква претрпела велико разарање.

Према народном и предању Цркве ову икону је начинио Св. Апостол и Јеванђелиста Лука. На једној страни налази се лик Пресвете Богородице са Христом, а на другој Св. Јована Крститеља. Она је давно донесена у Србију и била је у дому Немањића још од времена краља Милутина, а цар Урош ју је даривао манастиру Бања код Прибоја на Лиму у знак захвалности Богу за своје срећно излечење у том манастиру после дуже болести. Након што су 1594. год. мошти Св. Саве однете из манастира Милешева, Турци су запалили и опљачкали манастир Бању и тада је један сељак спасао Свету Икону из ватре и пренео преко Лима у чајничку цркву (данашњи стари храм) где се налазила 370 година, па је премештена у нову цркву. Због старости и страдања у пожарима ликови на икони су били потамнели, нарочито лик Св. Јована Крститеља, док су лица на икони Пресвете Богородице са Христом сачувана. Године 1868. један кујунџија је урадио оков од злата и сребра за обе стране иконе тако да су остала видљива само лица Светих. Лице Св. Јована Крститеља заштићено је кожом. Круна Пресвете Богородице била је украшена једним већим и са неколико мањих дијаманата. Због великих чуда која су се дешавала пред овом иконом по Милости Божијој, а молитвама Пресвете Богородице, када се почело причати да ће се 1868. год. обновити манастир Бања и тамо вратити икона, побунили су се сви мештани, не само православни него и муслимани, католици и Јевреји и хтели су то спречити чак и оружјем, па је тако икона остала у Чајничу. За вријеме Другог светског рата, после експлозије, непријатељске трупе су пљачкајући цркву извадиле дијаманте из круне Пресвете Богородице. Икону и друге црквене драгоцености Срби су пренели у једну српску кућу и тако сачували од осталих непријатељских дивизија. По одласку тих дивизија икона је пренета у цркву у селу Стречање у Санџаку. Било је предлога да се пренесе у Београд и сачува до краја рата, али се томе народ успротивио. Одатле је пренета у једну пећину, где је чувана под стражом, затим у цркву у селу Слатина код Фоче, а потом у село Трпиње где остаје до краја рата у малој пећини. Враћена је у Чајниче по обнови старе цркве, а у нову је пренета по њеној обнови. Данас овој светињи притичу многи верници из разних крајева. Чуда се и даље пројављују. Тако је и лик Св. Јована Крститеља почео да се сам обнавља.










Географија
Налази се у горњем Подрињу на двадесетом километру пута Горажде-Пљевља, на надморској висини од 816 метара. Лежи између планине Цицељ (1433 m) и Чивчи Брда (1326 m), на реци Јањини десној притоци Дрине.

Википедија



Трново





Општина Трново је општина Града Источно Сарајево у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Општина Трново се састоји из два дијела која нису територијално повезана: сјеверни дио, са Кијевом као већим насељем, и јужни дио где се налази насеље Трново и сједиште општине.











У међупланинском простору Босне и Херцеговине, јужно од Сарајева, на 25. километру магистралног пута Сарајево-Требиње-Подгорица, смјештена је општина Трново, чија површина износи око 138 km², гдје према последњим проценама живи око 3.800 становника. Густина насељености је 14,5 становника по km².

На западном дијелу општине налази се планина Бјелашница (2067 m), на јужном Трескавица (2088 m) и сјевероисточном Јахорина (1913 m). На подручју општине и околине извиру ријеке које дају живот овим крајевима: Жељезница, Бијела ријека, Црна ријека, Миљацка, Бистрица и друге.

Само урбано подручје Трнова карактерише издужен облик, положен у правцу сјевер-југ, смјештено је у алувијалном проширењу ријеке Жељезнице, а протеже се од насеља Тошића и Широкара на југу до улаза у кањонски дио којим је Трново на сјеверу одвојено од Федерације Босне и Херцеговине. Дужина урбаног подручја износи око 4,3 km, а његова просјечна ширина је око 1,3 km, односно укупна површина урбаног подручја износи 567 ha. У ово подручје укључен је долински, равничарски дио ријеке Жељезнице просјечне ширине око 500 m, те источне и западне падине њеног обода у појасу 400-600 m са просјечном надморском висином од 823 m. Тиме је у урбано подручје укључен и доњи дио слива десних притока Жељезнице, Љуште и Широкарнице.






Поред географског и саобраћајни положај има вриједност за општину Трново, обзиром да се Трново налази на магистралном правцу који повезује Јадранско море са континенталним залеђем. Трново има и доста велику надморску висину и одлике умјерено-континенталне климе, па услијед тога саобраћај током зиме се отежано одвија преко планинског превоја Рогој (1161 m), који води према Фочи, односно према мору. С друге стране долином ријеке Жељезнице иде комуникација која ово мјесто повезује са Сарајевом и другим градовима у унутрашњости.





Калиновик




Калиновик је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ.

Налази се двадесетак километара јужно од Источног Сарајева, а граничи са општинама Фоча, Фоча-Устиколина, Коњиц, Невесиње, Гацко и Трново.

Општина Калиновик има површину од 685 км² и око 4.500 становника, односно око 6,5 по квадратном километру. Такође је позната по томе што се велики број њених становника у вријеме Југославије иселио, најчешће у Сарајево.

У Калиновику се налази српска православна црква Светих апостола Петра и Павла саграђена крајем 19. века.



Фоча (Србиње)



Кроз вијекове на раскршћу путева од сјевера ка југу, са истока према западу, неизбјежна пролазницима, трговцима, путницима, а данас све више изазов туристима и добронамјерницима, Фоча је од средњовјековне вароши постала лијеп град.

У љетопису попа Дукљанина подручје Дрине у горњем току помиње се први пут средином XИИ вијека, међутим, сачувани предмети материјалне културе говоре да је Горње подриње било насељено и у праисторијско доба. Први писани трагови о имену града на ушћу Ћехотине у Дрину датирају из 1368. године у Дубровачком архиву.Смјештена на караванском путу Дубровник-Цариград у средњем вијеку Фоча је била значајан трговачко- занатски центар. Препознатљива по трговини и занатима Фоча има и своју туристичку традицију. Први туристи странци спуштали су се сплавовима низ Дрину још давне 1923, кајак-спорт организован је 1931, а 70-тих година Тјентиште (НПС) посјећивало је од 100 до 200 000 посјетилаца.

„За туристе је Фоча згодна полазна тачка у крајеве дивље романтике на горњој Дрини: у Сутјеску, Зеленгору, на планине Волујак, Маглић и Љубишњу“ написао је Драгутин Ј. Дероко у монографији „ Дрина“.






Име општине

О имену нашег града податке можемо наћи у многим средњовјековним изворима. Први пут се помиње под називом "ВИА-ДРИНА" - "ВИА ЦХОЦЕ" у дубровачким архивским изворима (о чему говоре многи историчари - истраживачи).

Први писани извори говоре о сличности (данашњег) назива града - ХОТЦА - ХОТЦХА (дубровачки архив 1368 - 1369) што можемо поткријепити извором о трговцу Николи Продановићу, кога Дубровчани називају Хочанином "са Дрине" (ранији назив). Тај назив се протеже у изворима чак и до 1542 године што доказује писмо Хасанбалије Назора које он упућује Дубровчанима. Ријеч Хотча-Хоча је словенског поријекла што се види из многих извора, а ту имамо и примјер у дјелу аутора Алије Бејтића-Повијест и умјетност Фоче на Дрини, гдје објашњава етимологију ријечи, када каже, да је Хоча старији облик писања и изговор Хотча настало од властитог имена Хотко (коријен од глагола хотјети), односно од женског рода присвојног придјева, чији је један облик гласио Хоткија (вас, лука, њива, насеље и сл.), па је по гласовним законима (КЈ) дало (Ч), а и отпала сама именица. Такво поријекло имена јасно подупиру и имена других наших насеља - по сличности. Питање како је "Х" прешло у "Ф" - један је од извора које ћемо оставити лингвистима.

У каснијим изворима, не зна се историјски тачно од када град носи назив (име) Фоча. Овај назив остао је у употреби кроз доба турске, аустро-угарске владавине, Краљевине Југославије и СФРЈ, све до 1993 године.

Културно-историјско наслијеђе
- Сат кула је симбол града на ушћу Ћехотине у Дрину. Саграђена је 1758.год од камена у облику четвртасте призме и висока је око 20 метара. Задужбина је Мехмед-паше Кукавице. У њу је уграђен најстарији спомен-сат из 1493. године као поклон града Дубровника трговачком центру Фочи.

- Храм Светог Николе саграђен је 1857.године. Значајни радови на реконструкцији су извршени од 1973. до 1975.године, након чега је чин освештавања обавио митрополит Владислав 23.октобра 1978. године.

- Храм Успења Пресвете Богородице на Лућу саграђен је 1834. године надомак Тјентишта. Легенда каже да је ову цркву на дар саградио Мехмед-паша Кукавица да би испунио жељу својој мајци. Поред саме цркве и данас постоје остаци темеља некадашњег конака. Црква је једнобродна, покривена је шиндром, а под је камени.

- Црква Светог Николе у Ријеци Челебићког саграђена је 1834. године и покривена шиндром,а зидови су јој камени. Занимљиво је то што је црква укопана у земљу око пола метра. У цркви постоји икона Светог Георгија који је 1641. урадио Георгије Митрофановић. Та икона је била на изложби у Паризу и Сарајеву.

- Црква Светог пророка Илије у Миљевини саграђена је 1939.године, а звоник подигнут 1980. Храм је покривен бакром и урађена је спољна фасада 1990. Под у храму урађен је мермерним плочама.

- У мјесту Околишта недалеко од Фоче 1938. године саграђена је црква посвећена Светом цару Константину и царици Јелени. Нови звоник за цркву подигнут је 1982.године.

- На мјесту Ћелије у Устиколини на старим темељима цркве саграђена је 1936.године црква посвећена Светој Тројици,а темељи цркве су освећени 1. јуна исте године. Посебно је занимљиво истаћи да је звоно изливено у Јагодини за ту цркву поклонио Никола Губерина, отац познатог адвоката Вељка Губерине. У току ИИ свјетског рата црква је била порушена а 1956. је обновљена.

- Градња Цркве у Јабуци (Модро Поље) почета је 1936.године, а укровљена је у јесен наредне године. Завршена је и освећена 2. јуна 1938.године. Храм је значајно обновљен и 1990.,да би након рушења у протеклом рату био обновљен (саграђен нови) 2005.године.

- Атик Али-пашина џамија названа и Муслук џамија (1546 год) која се налази у насељу Доње поље обновљена је 2006. године.






Музеј у Фочи датира од 1956. године и има четири поставке: из НОБ-а, Спомен-собу, Фоча у прошлости и етнографску поставку.

Фочанска библиотека је једна од осам матичних библиотека у РС. Располаже са фондом од 62000 наслова.

Званични сајт општине Фоча