среда, 14. март 2012.

РЕГИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ-БАЊАЛУЧКА РЕГИЈА


БАЊАЛУЧКА РЕГИЈА



Босанска Крајина је област која се простире од Уне на западу до Врбаса на истоку, и од Саве на северу до Ливањског и Дувањског поља у Херцеговини на југу. Данас две епархије Српске православне цркве покривају ову територију, а то су Епархија бањалучка и Епархија бихаћко-петровачка.Босанска Крајина је подијељена између два ентитета: Републие Српске и Федерације Босне и Хецговине.


Највећи град је Бања Лука а остали градови су Бихаћ, Приједор, Дубица, Градишка‚ Нови Град, Сански Мост, Мркоњић град, Петровац, Дрвар, Грахово, Гламоц, Кључ...

Миграције и поријекло становниства

Бројна су свједочанства о боравку човјека у овим крајевима још од најстаријих времена.Насеља у пећини Хрустовачи код Врпоља (Сански Мост) постојало је у времену прелаза на употребу метала.
Једно од већих предисторијских насеља су сојенице у Доњој Долини на бос. обали Саве, 13 км ниже од Градишке.

Исто тако у околини Козарске Дубице и Лакташа пронађени су бројни предмети из праисторијског доба,као градине (узвишени брежуљци приподно или вјештачки урађени) у околини Приједора и у Кнешпољу.

У времену доласка Римљана главни типови насеља на територији БиХ биле су градине и сојенице.
Значајно римско насеље откривено је у Суваји,неких 6 км западније од Коз.Дубице,на обали Уне,затим у Подградцима,Лакташима,Трну (сјевероисточно од Б.Луке). На мјесту данашње Б.Луке налазило се у римско доба знатније насеље са логором (Цастра) који се уздизао над лијевом обалом Врбаса,тачно на оном мјесту гдје је сада стара војничка тврђава.

У поречју Сане бројно су заступљене утврде код мјеста гдје су сачувани трагови рудника и топионица.

Поречје Сане и Јапре спада у ред врло богатих рударских рејона.

Словенска насеља датирају од VI вијека. Типичне словенске некрополе пронађене су у Маховљанима,Бакинцима,Лакташима,Балтиним Барама,Орашју и Виноградима.

*
Миграционе струје српског становништва кретале су се из тадашњег Старог Влаха и Рашке,Зете и Хума,односно старе Србије,Црне Горе и Херцеговине у сјеверну Далмацију,око Цетине,преко Крке до Зрмање и насељавале су Лику.О тим миграционим струјама постоје историјски подаци. Најстарије познато насљавање из наведених центара,правцем наведене миграционе струје пада у вријеме Цара Душана (1337 – 1351),који је неке становнике из тадасњег Хума, а данашње Херцеговине,преселио у крајеве око Клиса и Скрадина.
Турци су заузели 1522. Книн и Скрадин,а 1524.Сињ

Миграциона струја из сјеверне Далмаије и Лике за сјеверозападну Босну кретала се правцем старих римких путева,који су тад коришћени,насељавали су слободнамјеста и ту остајали или постепено кретали даље.Један риски пут био је од Сплита преко Клиса-Ливањског поља-Гламочког поља-Кључа.Други крак је ишао долином Сане преко Јајца.Један крак био је долином Врбаса све до Градишке и Саве.Прије ливањског поља један правац пута се одвајао преко Дувањског поља,Купрешког поља за Ускопље и наставио долином Врбаса.Други правац некадашњег римскогпута водио је из сјеверне Далмације и Лике преко Книна-Стрмице –Грахова на Уначко Врточе за Петровац.

Одмах како су Турци заузели Босну 1463. Насељавали су православно становништво близу границе.
Насељавање сјевероистоцне Босне могло је почети одмах послије 1512.крајева око средњег и доњег тока Врбаса послије 1528.
Турци су ово насељавањеправославним становништвом вршили из економских и одбрамбених разлога,с обзиром да су ови горштаци-сточари били и добри ратници,па су испочетка имали и привилегије.Послије извјесног времена долази до укидања привилегија овим досељеницима па су услиједила све чешћа бјежања у Аустрију.
Савременик Бенедикт Купрешић,који је 1530.прошао Босном скроз од Кладуше преко Кључа и Сарајева, вели да су Турци довели Србе из смедеревског санџака и населили их по Босни.
У даљем освајању према сјеверозападу и западу Турци насељавају освојену територију српским живљем из Херцеговине и црногорских брда.На тај начин слив ријеке Врбаса,Сане,Уне са Унцем постају крајеви насељени српским становништвом.Турско подручје западно од ријеке Босне око средине XVI вијека представља територију са претежно српским становништвом.

Вјероватно је да је пред крај XVI стољећа Хасан-паша Предојевић довео из Херцеговине од Билећа, своје сународнике и настанио их у крајевима око ријеке Уне.Без сумње је велика сеоба пред крај XVII вијека донијела досељенике и овоме крају.У народу сјеверозападне Босне сачувао се спомен на поријекло из Херцеговине и старе Србије.

Ово често помијерање становништа у овом граничном појасу,који се често називао ничија земља,земља између двије војске на граници,између двије царевине,а понекад и између три царевине – отуд има и назив Крајина.

Поријекло народа Крајине изучавали су Скарић,Милан Карановић,Б.Милојевић,Петар Рађеновић,Г.Р.Грујић.Митрополит Саво Косановић скупио је податке за Митрополију Дабро-босанску о породицама и славама и то штампао 1883.
Из Књиге "Козара,природа,цовјек,историја" - Др.Љубо Михић

Змијање и Змијањци2


САЖЕТАК:
Област Змијање (централни део Босанске крајине) заузима још од половине 16. века сав простор измећу крајишких река Врбаса на истоку и Сане на западу, планине Козаре на северу и Мркоњић-града и Кључа на југу.

На овом простору у средњем веку постојала је жупа Земљаник у саставу Доњих Крајева, доцније Крајине. Падом под турску власт 1528. на терену Земљаника настаје нахија Змијање са незнатно различитим границама. Њено име први пут се спомиње у турским пописним дефтерима 1541. Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вере. Исламизација у овом крају никада није успела, нити имала присталица за све време отоманске управе. Становништво се од вајкада бавило сточарством, првенствено овчарством. Под Турцима Змијањци су уживали одређену аутономију на основу мартолошке службе и имали су статус филуриџија. Периферијом Змијања је прошао познати путописац Бенедикт Курипешић и записао да овде „станује много мартолоса и овчара“. Унутар нахије Змијање управљали су домаћи кнезови. Први је кнез Ратко из половине 16. века са седиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково добило своје име, највеће српско село у целој Босанској крајини. Из његове породице потичу сви Змијањски кнезови током турске владавине. Крај има богату епску традицију и свога јунака од Змијања Рајка који је опеван у народној песми овога краја.
1. УВОДНА РЕЧ
Поимање Змијања је неодвојиво од Кочићеве појаве у нашој књижевности. Овакво схватање условљено је и одређено сазнањем да је писац с планине и испод планине мотиве и градњу за своја дела црпео утлавном из ужег и ширег завичаја, уводећи га тако први у нашу литературу и културу. Његовим подстицајем започело је интересовање за једну веома занимљиву и етнографски свежу област, која у последње време заокупља пажњу све ширих научних истраживања уобличених у виду докторских дисертација и магистараских теза. Подстакнут од Цвијића, Кочић је у лето 1909. обавио почетна антропогеографска истраживања Змијања, која су са пуно воље наставили Милан Карановић, Владислав Скарић и други, али га он није „открио" у смислу распрострањеног веровања код нас и на страни, него је само скренуо пажњу наше шире културне јавности на ову дотле мало познату област наше земље. Порекло имена и настанка овог краја сеже у далеку прошлост покривену сенкама тмине и неминовног људског заборава. Отуда сазнање о потреби њеног осветљавања и успостављања историјског континуитета на развојној линији овог дела Босанске крајине, подгрева научну радозналост и упућује на одговарајући истраживачки посао.
2. ОТКУДА И ОТКАДА ЗМИЈАЊЕ?
Поуздано се зна да је Змијање у средњем веку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287, са селима у свом саставу (Павловци, Сутрашњица, Доња и Горња Кола, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Подрашница, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Ораховљани, Стражице, Мочиоци [Горње Ратково], Гомионица са Кмећанима, Павићи, Хазићи, Вилуси, Стражице, Ораховљани, Бронзани Мајдан, Борковићи и Бистрица), а последњи 1434. године у једном документу војводе Јурја, старешине области Доњи краји. Ова жупа је око 1287. представљала најсеверозападнији део средњовоковне босанске државе и заузимала је простор од Врбаса, с једне, те Мајдана, Кмећана, Вилуса, Хазића, Павића, Соколова на домак Сане, Стражица, Ораховљана и Поникви (Понора), са друте стране. Падом под турску владавину ових крајева (1528) већи део жупе Земљаник улази у састав новоосноване нахије Змијање, а мањи у суседне са њом граничне. Према неким историчарима, ова средњовековна жупска област се једноставно асимиловала у тек основану нахију. Веома је занимљиво подсетити да су се границе Земљаника проширивале и преко Врбаса и захватале села уз његову десну обалу од Милана Кнежине све до Рекавица (Баљвине, Бочац са околином, Апино село, Крмине и насеља Звечај). Змијање никад није излазило из мећувода Сане и Врбаса па су границе средњовековне жупе којој је до њеног постајања прикључено, биле нешто шире. Извесне делове старог Змијања захватале су: Плива, Бањица и Сана, али је са највећим простором територије било укључено у Земљаник. Вредно је подсетити да су почетком XИВ века у састав области Доњи краји, уз Земљаник, улазиле и жупе: врбањска, с десне стране Врбање и око њеног доњег тока, бањичка, уз горњи ток Сане до Кључа, пливска, с леве стране Врбаса и горњег тока Пливе са Јајцем, санска, средњи ток Сане према Козари, дубичка, с доње стране доњег тока Уне до Кнежице, врбаска, уз леву страну Врбаса према ушћу у Саву, са Бањом Луком, кобашка, десно од ушћа у Саву, глашка, са ослонцем на Врбашку низ Врбас од Мотика према Козари, мренска, долином Сане од Кључа према Мрену. Већина од њих постојале су у XИИИ веку, неке су настале доцније, а дубичка је само привремено припадала Доњим крајима. Моћна породица Хрватинића „утврдила је своју власт над жупама и градовима Доњих крајева још под Шубићима и бан Стјепан је својим повељама само санкционисао постојеће стање и односе“.
Сви досадашњи испитивачи Змијања, историчари, етнолози и антрополози, спорили су се и спотицали око неколико недовољно осветљених иитања везаних за настанак и развој ове области, посебно њене распрострањености, старости, статуса становништва и мотива остварене аутономије у време турске владавине. Ослањања на путописна сазнања Курипешића и Хаџи Калфе показала су се сасвим непотпуна и мањкава, поготово при утврђивању времена насељавања, етничких промена, популације и осталих демографских особености краја и људи. Више јасноће у тумачењу поменутих спорних појава унели су резултати најновијих испитивања неких наших историчара овога периода, нарочито превођењем изворних пописних дефтера из XВИ века и касније који се односе на Босанску крајину. За жаљење је што су неке од ових тврдњи остале без потпуније и свестраније разраде, или у виду претпоставки и отворених питања. Сасвим је извесно да ће савремена историографија, на основу доступних турских извора, дати одговоре на њих и тиме извршити своју научну и националну дужност и обавезу.
Змијање се први пут помиње у турским пописним дефтерима 1541. године као нахија са две варошице (Бочац и Крупа на Врбасу), двадесет и једним селом, са шест насељених мезри и једним читлуком. Ранија навођења имена подразумевају просторе области под другим административним обележјима. Савремени историчари овога периода указују на знатну стабилност насеља области, као и сачуване етничке и верске особености које су респектоване од освајача за све време турске владавине. Значајно је подсетити да исламизација није продрла у села нахије Змијање насељене у целости српским становништвом. У највећем јеку њеног провођења у осталим деловима Босне и Херцеговине, у Гомионици се подиже православни манастир првобитно обележен локалитетом Заслужје, а у Бањици црква уз пуну сагласност домаће и централне османске управе. Осим права да остану у својој вери и подижу своје институције у којима ће је неговати и чувати, Змијањци су уживали и друге олакшице, о којима ћемо казати нешто више у оквиру аутономије области.
Ранији истраживачи Змијања оставили су веома различите податке о појави његовог имена и старости становништва. Милан Карановић и Владислав Окарић, после извесних полемичких објашњења, сагласни су да се Змијање први пут јавља у делу турског путописца из половине XВИИ века Хаџи Калфе (Ћатиб Челебије) Румелија и Босна, у коме пише да се Осмијан налази дан хода од Бање Луке према југу. Шест година доцније Карановић је исправио обојицу да се назив истоимене нахије јавља раније (1587) у Вакуфнами бањалучке ферхадије у чијој даровној повељи је наведена као читлук. Ћиро Трухелка пише да је Змијање нашао на више места у турским списима под називом Змијан, указујући посебно на јајачки сиџил из 1693. годшне. Занимљиво је да босански везир Мехмед-паша 28. новембра 1692. наређује свим кадилуцима да припреме товаре коња са муницијом од „Травника до чардака Ситнице“. Један аустријски војни шпијун је пропутовао целом области почетком XВИИИ века и у свом извештају записао да у њој живе само хришћани, осим у утврћењу Ситница, којим заповеда бег Чолаковић. Према неким историчарима, нахија Змијање је била у саставу кадилука Кобаш, као и Врховине, све док се није осамосталила 1540, док је по другима једно време припадала Омашком, или је бар овде било заједничко административно седиште, што се види из тужбе Змијањаца коју су половином септембра 1633. упутили кадији у Костајници против омашког нахијског кнеза Буре због завођења незаконитог данка. Спор је окончан код бањалучког ћехаје, који је о њему добио и писмени извештај од костајничког кадије. За нас је овде посебно занимљива чињеница да Змијањци бране своја аутономна права и од свог сународника који је доспео и до угледног старешине у систему османске управе у овим нашим крајевима.
Порекло имена области Змијање такође заслужује пуну пажњу. Раније смо навели да се као нахија помиње први пут у турским пописним дефтерима 1514. године, а потом у Хаџи Калфином делу Румелија и Босна на више места обележена са Осмијан. Касније се јавља у многим изворима са додатном одредницом Кол-Змијање, чије значање одрећује Кочић у свом познатом саборском говору о аграрном питању априла 1911. Није сувишно указати на семантичко и филолошко значење ових појмова. Помињани истраживачи Окарић, Карановић, Трухелка и други су у многим документима османског периода нашли речи зилш и зимија турског и арапског порекла са значењем хришћанин-поданик царевине. Турска реч зимет значи немуслимани из ње је изведено зими. Шире поимање може се тумачити у смислу пристајања уз некога и преузимања обавезе за безбедност онога који се приклања моћнијем. Тако се дошло до реда повлашћених хришћана у Турској Империји са одређеним војним обавезам. Како је Подрашница била зборно место везирских аскера који су се кретали царским друмом према Бањој Луци, били су потребни и домаћи иаоружани одреди који су чували пролазе кроз планине. Њих су сачињавали матролоси, о чијој служби је остало трајно сведочанство, место и село Стражице у подножју Кука на Бањици. У песми бега Капетановића - Љубушки Бој под Бањом Луком 1737. налазимо стихове:

Ко год може пушку подигнути
Нек све иде на цареву војску,
На зелено поље Подрашницу,
Онђе ћемо тертиб учинити,
Како ћемо на Влахе удрити...

Настанак имена Змијање уткано је у ткиво многих легенди које су тамо настале и сачувале се у усменој традицији краја и људи. Подстакнут од Кочића, М. Карановић је 1921. забележио казивање старца Стевана Благојевића из Горњег Раткова: „Кад су Турци освојили ове крајеве, тада је побегао краљ са грчке границе... Том приликом су му уграбили кћер и силовали. Чуо отац њено јаукање . . . запита шта јој би? Она рече: „Уједе ме змија.“ Одатле се, веле, прозвало Змијање.“ Подсетимо само на још једну, коју је забележио свештеник лисићке парохије Јово Лазичић са Мањаче: Последња грчка краљица прозвала је Кол-Змијање Змијањем овим речима: „Ала, Јелена, Јелена, ала ме је јутрос змија ујела!“
3. ПОЛОЖАЈ И ГРАНИЦЕ ЗМИЈАЊА
Из досадашњег излагања се лако запажа да је Змијање настало као нахија на простору средњевековне жупе Земљаник, најпре у саставу костајниичког, а потом бањалучког кадилука и санџака Босна. Хаџи Калфа, у већ поменутом делу, пише о удаљености ове области од кадијског административнот седишта у Бањој Луци. Од половине XВИ века па надаље Змијање је заузимао сав простор између Врбаса на истоку, Сане на западу, Козаре на северу и приближно Кључа и Мркоњића на југу. Позивајући се на турске списе В. Скарића тврди се да су села у подножјима планина Осмаче, Тисовца и Чемернице, Крмине, Агино Село и Бочац, припадала нахији Змијање, као и у предосманском периоду жупи Земљалшк. Није тешко приметити да су у питању насељени терени на десној страни реке Врбас који не припадају данашњем Змијању. Прворазредни извори, турски пописни дефтери из 1541, на чијим доказима историчар Милан Васић заснива своје тврдње, неоспорно потврђују да нахији Змијање, уз 21 село, шест насељених мезри и једног читлука, припадају и две вароши Бочац и Крупа на Врбасу.
Територија Змијања, која се до појаве Турака у основним оквирима подударала са простором средњовековне босанске жупе Земљаник, а касније, након коначног успостављања османске власти у овим крајевима са границама новоосноване истоимене нахије, нешто је ужа од Кочићеве коју је обележио према живој народној традицији од старца из Горњег Раткова Милића Вујиновића. У његовој визији цело географско подручје смештено између најзначајнијих крајишких планина: Димитора, Лисине и Млиништа на југу, Козаре на северу, Осмаче, Тисовца и Чемернице на истоку и горњим током Сане на западу, од извора до споја са притоком Гомионицом, па и по поимању сваког другог планинца, јесте старо Змијање, од Косова, а и после њега. Исти јунак ће, одмах затим, обележити и уже границе области, називајући је, у своје и Кочићево име, најближом одредницом: „Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице, Змијање, срце Змијања старинско.“ Милић Вујиновић одређује уже поимање области, за разлику од раније испољеног ширег које је у основи подударно са босанском старом жупом и постосманском нахијом. Одмах се запажа да је из потоњег ограничења искључена Подрашница, која је и у турско време припадала касније основаној нахији Тријебово. Исто тако је уочљиво да ни Кочић у време рада на антропогеографском испитивању Змијања по Цвијићевој методи у лето 1909. иије био сасвим сигуран у границе области према иародној традицији, што се речито види из писма познатом историчару Ферди Шишићу 7. маја 1909, у коме му између осталог поставља цео низ питања: „Да ли се Ратково тако и у своје вријеме звало? Да ли Вам је шта о Раткову познато из турског времена? Да ли има о њему нешто забиљежено у старим споменицима? Да то није стара жупа Баница?“ Надаље му саопштава и своја сазнања: ,,То је данас једно велико село са двије православне парохије: Доње и Горње Ратково. Под Турцима, ово је село имало неку своју засебну управу, као Шаренци у Херцеговини, село Тимар у приједорском котару. Имало је своју земљу коју је са силним жртвама у крви од Турака очувало до дана данашњег, а Тимар је изгубио....“
Као што видимо, шире и уже поимање Змијања одржало се од најстаријих времена до наших дана, у историјским изворима, литератури и народном усменом предању готово пођеднако. Отуда је неосновано занемаривати ову реалност, а још мање је допустиво сводити овај териториј на неколико планинских села „са локалним центрима у Стричићима и Ситници". У неким нашим енциклопедијама може се погрешно прочитати упропашћена паушална одредница према којој је „данашње Змијање ограничено на неколико села у подручју планине Мањаче.“ Нужно је подсетити да је више савремених теренских испитивања потврдило стварно стање према коме становници села: Раткова Горњег и Доњег, Дујаковаца, Стричића, Луића, Локвара, Стублова, Дубице, Стражица, Ситнице, Горњег и Доњег Соколова, Павића, Горњег и Доњег Хазића, Вилуса, Радманића и Мелине са Гомионицом, сматрају да су Змијањци и осећају се тако при изражавању својих завичајних расположења. Ваља напоменути да житељи пограничних села области обележавају и нешто удаљеније суседе изван наведених илсхшл именом. Тако људи у долини Сане називају Змијањцима и Љубинце, иако се они тако не осећају. Данашње Змијање је административно подељено измећу четири општине: Бање Луке, Санског Моста, Мркоњића и Кључа, и обухвата села и насеља: Ратково Горње и Доње, Дујаковце, Локваре, Лусиће, Стричиће, Соколово Горње и Доње, Ситницу, Стражице, Дубицу, Стублове, Чађевицу, Павиће, Радманиће, Шљивно, Хазиће, Вилусе, Добрњу, Кадину Воду и представљају централни део области.
Својом рељефном конфигурацијом Змијање представља овећу доловиту и брежуљасту висораван, настањену по разбацаним селима, са благим нагињањем и постепеним спуштањем од југоистока према северозападу. Њена релативна надморска висина је између 700 и 800 метара, изузимајући највише планинске врхунце Луњевца, Мањаче, Батаруше, Грчке градине и Водичког врха, који су далеко виши. У смислу Цвијићевих одређења, географском положају и етнографско-антрополошким особеностима, област припада динарској зони. У њој се осећао знатан пораст становииштва све до почетка другог светског рата, када је нагло смањен и надаље успорен. По свршетку рата настало је опадање које је последњих деценија нагло убрзано процесом исељавања у друге крајеве земље. Сведоци смо једне појаве која мора да забрињава, не толико због смањивања броја становништва колико због потпуног исељавања Добрње, Радманића, Шљивна и Вилуса.
„Болно је свако премештање из завичајног у други крај. Као ишчупана и пресађена биљка, и човек мора одболовати прилагођавање другој средини. Непосредни одлазак у далеке области праћен је чежњом. Чак су такву кућу сматрали и изгубљеном. Исељавање је било праћено жалбом као да је исељеник умро. Оваквом испраћају који је личио на погребни призор, присуствовао сам као дете.“
4. ЗМИЈАЊЕ У СВЕТЛУ ТРАДИЦИЈЕ И ИСТОРИЈЕ
Ратково је највеће село Змијања и мезре Обровац, како то пише у турским пописним дефтерима из 1541. године. Тек нешто касније цетрално село Змијања добиће име по своме заслужном кнезу који ће за своју постојбину изабрати Среденик, питому увалу коју затварају стрме косе околних висова, вековима натапану кристално бистром речицом Бањицом. Ово скровито место је тако постало и остало седиште и пребивалиште свих змијањских кнезова из наследне породице Кнежевића. Прааво је задовољство посматрати тихи зелени пропланак у летње сунчане дане и ослушкивати заносни шум Среденика, који „стотинама година вратоломно скаче и натапа овај јединствени кутак природне лепате.“ После Ратка кнезовао је његов син Вук, који се помиње у поменутим дефтерима исте годионе, затим цела плејада наследних кнезова из те лозе: Обрад, Грујица, Вукобрад, Марко, Васиљ, Раде, Стојан, Васо, Раде и Благоје. Као што се види, кнез Ратко је истријска личност из половине XВИ века који има и одређене заслуге у успостављању аутономије области.
У народном предању овога краја живи веома поучна леганда о постанку села Раткова на простору Бањице, у којој је 1541. турским пописом забележен кнез Вук. Његов отац Ратко је имао у најму неког Хусу, који му је чувао говеда око Среденика и уживао сву пажњу свог господара. Бојећи се казне због држања најамника царске вере, Ратко Хусу опреми и пошаље у свет за бољим хлебом. Послужи га срећа и временом постане везир, наиђе са војском у Подрашницу, смести се у чардак Ситницу и позове кнеза Ратка да му испуни сваку жељу. Овај затражи дозволу да сагради цркву и бурунтију за успостављање граница села и кнежине на простору који облети коњем од изласка до заласка сунца. Хусеин-паша му дозволи и он крене сутрадан у свитање са ситнице преко Допропоља, Бунарева, низ данашње Ратковачко поље, заобиће Грчку градину, спусти се низ Корита, захвати Соколово, дојаше до планине Мулежа, заобиђе Љубине надомак Кључа, пређе Бањицу и близу Ситнице угине му коњ од умора пре него је затворио кружни пут. Ратко се досети, скочи на ноге, зграби камен и тај преостали део пута пребаци говорећи: „И ово је моје!“ Тако је настало највеће змијањско и крајишко село које носи ме свога кнеза који му је одредио границе. Ратково се простире по дужини двадесетак километара, од Грчке градине до Љубина, а у ширину око десетак, од подножја Превије до Светигоре и Воганца. Уз кнежину Ратко је добио мезру Обровац да ракију пече, Тимар да кобиле ждреби и право да у Лијевче-пољу овце јањи. Од тада је започела једна дуга и велика чобанска традиција на Змијању која траје све до наших дана. Пишући о јањилима и пландиштима Константин Хиречек у овојој Историји Срба каже: „Право пролаза за стада код измене летњих и зимских пашњака било је, исто онако као у читавој Европи, регулисано старим обичајима; оно се старосрпски звало прогон.“
Кочић је у лето 1909. забележио народно казивање у виду легенде која се вековима одржала у овом крају: „На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш?" — зачуди се Милић. — „То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијанце и на Косово." Исти притповедач даље казује како се војвода Рајко одазвао познатом кнежевом позиву из народне песме, сакупио 12.000 Змијањаца, повео их, срео се на путу са Троглав Арапином, заметнуо кавгу и закаснио на кнежеву вечеру. Стари Милић Вујиновић је навео и стихове из народне песме која је опевала овај сусрет Змијањаца са Турцима:

Кад дођоше на воду Марицу,
Ал' повика Троглав Арапине:
„Курвин сине, од Змијања Рајко,
Зар ћеш проћи, провест Змијањце,
Брез јуначке посјечене главе
И брез српске проливене крвце?“

Одмах ваља подсетити да је војвода од Змијања Рајко изразито легендарна личност какве су имали и други српски крајеви који су сачували богату епску традицију. Отуда се и његово управљање облашћу везује за предкосовско и косовско време. Стари Милић и каже своме сабеседнику да су границе о којима говори предкосовског Змијања. Ретки су наши крајеви у којима је косовска традиција тако јака у легендама и епским десетерачким гусларским песмама. У њој нема ни помена о постојању средњовековне босанске државе која је у свести Крајишника остала само као један географски појам на нашим просторима. И ово сазнање говори о старости краја и људи.
Епска народна песма овога краја казује да је кнез Лазар за вечером упитао присутне војводе:

„Мили боже, на свему ти хвала,
Што нам нема од Змијања Рајка?“

Одговор даје Милош Обилић, помало у шаљивом тону:

„Родила је змијањска ракија,
Рајко пије змијањску ракију.“

Наведене стихове „само мало друкчије“, налазимо у Вуковом Српском речнику:

„А нема нам са Змијања Рајка
пуно му је змијањске ракије...“

Према причању осамдесетогодишњег Благоја Кнежевића из Бањице, Рајко је нашао кнеза Лазара у султановом шатору и тражио од њега да га ослободи клетве због закашњења у бој:
„Хајде, Рајко, ни на теби не остала клетва!“

Потомак кнежевске породице навео је стихове:

Нити свану, нити сунце грану,
Ал' повика од Змијања Рајко:
Добро јутро, славни цар Лазаре!

Као што се види, војвода од Змијања Рајко живи пођеднако у народним легендама и песмама овога краја. Кочић је 1909. забележио две епске песме од Миле Попадића из горњег Раткова Рајко од Змијања и Краљевић Марко и Од Змијања Рајко и Вулић Барјактар и објавио их у Босанској вили исте године. Чинило му се да код Вука нема песама у којима су опевани подвизи јунака наше косовске епске традиције на Змијању. У две песме које су забележили Вук Врчевић и Ђ. Срда, Котарци и Турци и Женидба Марка Краљевића, опоетизовани су мегдани које води са Турцима Рајко од Змијања у друштву побратима Милоша Обилића, Марка Краљевића, Реље од Пазара, Стојана и Илије Јанковића. Колико је овај легендарни јунак присутан у духовном наслеђу Змијања види се и из жеље међуратних песника да оживе његов лик и у уметничком стваралаштву. Исаије Митровић га са пијететом евоцира и осавремењује:

Ја какав је Рајко од Змијања,
Пламно око не опева песма,
Брци су му два жута повесма,
На глави му мрко јагње сања.
На њему је хрка-стамболија,
Под њом прслук од жежена злата,
Алем копча испод бела врата,
И о бедри сабља кривошија.
Мушка снага пуца од једрине,
Тврђе су му груди од наџака,
Њему пише паша од Санџака:
„Да ми дадеш кључе од Крајине!“
Одговара Рајко од Змијања:
„Не дају се кључи од Крајине,
Док не скрве три сабље пашине,
И црн курјак не завије с пања!“
Тако, кнеже, и оче и мајко,
Кличу сложно љути Крајишници,
Планином се разлегоше крици:
„Та један је од Змијања Рајко“

Оставимо нашег легендарног витеза, који је као и многи други из косовске епопеје остао без свог историјског идентитета, и вратимо се виђењу старца Милића Вујиновића положаја Змијањаца по повратку са Косова и надаље:
„Виђеше Турци да не могу изађи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се, опет, уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да помало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је његова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружје... Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога, дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева. Лијевче да овце јањи и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједа. Он се слушао у свачем.“
Није тешко приметити да усмено предање Милића Вујиновића садржи доста елемената историјске истине. Ту је Ратко који се са сином Вуком помиње у турским дефтерима 1541. године, последњи као кнез села Бањице и мезре Обровац. Из истих извора сазнајемо да је терен данашњег Тимара, заједно са Мелином и Залужјем, припадао нахији Змијање. Бројне легенде овога краја тумаче и постанак неких насеља и села ужег и ширег Змијања. Тако је за име Ситнице на главном друму који из Бања Луке води преко планине за Мркоњић и Кључ, Милан Карановић 1927. забележио занимљиво казивање: „Неки паша пролазећи с војском заноћи на овој главици. Када му донесоше добре воде, допаде му се место и вода и запита кавазе: ,,Који од вас жели да га овде наместим да могу, кад ме пут нанесе, коња ођахати и коначити на овом лепом месту?“ Каваз Чолак са косовске Ситнице као да једва дочека, јави се и ту оста. Због тога што је из Ситнице са Косова, прозову врело и насеље Ситница.“ Традиција каже да су суданију на Змијању, после војевања кнеза Вукобрада са Стојаном Јанковићем, који је са својим четама походио Змијање, преко Сане упадао и у Соколово, сусретао се и са Радман-агом ситничким, преузеле аге-Ситнице које су у народном предању остале и по добру запамћане. Домаћи феудалци су често проводили насиље и преко њих. Стари Милић Вујииовић прича Кочићу: „Некад су аге-Ситнице судиле, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Дујмишић. Али опет је сваки везир вјеровао ријечи ага-Ситница. Зато су се њи' Дујмишићи и прибојавали колико-толико.“ Сасвим је извесно да историјско и легендарно у прошлости Змијања није лако получити и јасно разграничити, поред осталог, и због знатне подударности ових токова.
5. ОКО АУТОНОМИЈЕ ЗМИЈАЊА
Одмах после дефинитивног успостављања турске власти у овим крајевима, након пада градова и утврђења у долини Врбаса 1528. године, основана је нахија Змијање на терену раније жупе Земљаник. Само две године касније Курипешић је запазио у Соколову и околини много мартолоса и овчара, свакако од домаћег становништва. Турским пописом 1541. установљено је да овој нахији припадају села и насеља: Бањица, Вучај са Гомионицом, Шљивик, Омашка са мезром Кочић, Козара Селиште код Омашке, Добрња, Понор, Мало Змијање, Омашко Селиште, Љиљановац, мезра Обровац, тврђава Крупа на Врбасу, мезра Залужје (касније манастир Гомионица са два калуђера Андријом и Гаврилом Радојем), мезра Добрац, Горње Тријебово, Клоке, Мочиоци, Језерача, Горњи Понор звани Пониква, Горња и Доња Планица, Доње Тријебово, мезра Старо Село, Средње Тријебово, варош и тврђава Бочац, Горња Шљиварица, Доња Клока, Горње и Доње Ратково са другим именом Стражице, Горња Клока. Двадесетак година касније Змијању су додељена и нова села и насеља: Селиште, Доброгошта, Соколово, Козица, Бистрица, Ораховљани, варош Звечај, мезре Градачац, Вусочић, Љешак, Љубачево, Рекавице, Црљени код Саколова Гнезда, који су у старом дефтеру уписани у нахији Бањица, која је у предосманском периоду била такође гранична жупа Земљаника, у почетку се водила као нахија и припојен 3мијању. За становнике Раткова пише да су Власи, као и у долини Сане што значи Срби, јер их и Курипешић потпуно изједначава. Становници целе области имају статус филуриџија чија је филурија 1541. и 1563. износила око 150 акчи. Из свих извора сазнајемо да су нахије ближе граници плаћале 120 акчи, што је такође један вид повластица о којима ћемо још нешто написати касније. Веће привилегије сведоче и о више унутрашње нахијске самоуправе и чвршће друштвене структуре. Повољнији положај граничара долазио је и од бојазни да не пребегну и не потраже уточиште код суседних аустријских или млетачких господара.
Змијањском нахијом су управљали домаћи људи, кнезови и примићури. Аутономија се надаље огледала у непостојању тимарског система, слободи људи коју није имала раја у другам деловима освојене земље, праву на своју веру и домаће свештенство које су освајачи и награђивали за његову службу народу. Утицај цркве на чување националног индивидуалитета је веома значајан и неоспоран. Крајем XВИ века јавља се на месту некадашњег манастира Залужје у селу Кмећанима Гомионица, према истоименој речици, уз чије подизање традиција веже кнеза Обрада. Становништво области је било искључено из постојећег пореског система. Аутономија је истрајно брањена и због тога што исламизација није уепела; тамо где јесте, нестало је личне слободе и основних етничких права. Извори указују на слогу и чврсту повезаност свих домаћих снага на које је турска управа морала рачунати и са њима налазити заједнички језик у решавању ових виталних питања освојене области. Историчари посебно истичу изузетну стабилност села и насеља какву није имала ниједна друга нахија Босанске крајине у XVI веку. Пораст броја домаћинстава од 350 ка 415 у току више од двадесет година резултат је природног прираштаја становништва, а не досељавања са стране. Тако је Змијање, пород Старог Влаха и Неготинске крајине, једино на овим просторима одржало филуриџијске повластице и после њиховог укидања у другим областима освојеним од Турака.
Ваља имати у виду и повластице које су проистицале из мартолошке службе Змијањаца и знатно доприносиле свеукупној аутономији нахије. Овај вид односа између освајача и освојених потврдиле су пођеднако наша историографија и богата традиција краја и људи. Као ретко који покорени крајеви, добили су и право на своје баштине, али су били дужни помало и ратовати када су то захтевали општи интереси завојевача. Стојан Новаковић је зналачки оценио ову појаву: „Од старине је био обичај да је баштина дужна војевати. Када су Турци, у почетку, изузетно од овог општег поступања, хтели на извесним местима и из нарочитих разлога да потврде баштину, они су то учинили у намери да за своју употребу задрже за баштину везане раније услуге где им се то свидело.“ Полазећи од наведене Новаковићаве тврдње, Кочић је у Босанском сабору с правом истицао да су се змијањски мартолоси, које освајачи нису могли лако покорити, погодили са новим господарима да чувају друмове куд пролази војска и помало војују." У наведеном делу Стојана Новаковића Турско Царство пред српски устанак налазимо многе аутономне области, посебно Неготинску крајину, која је припадала султановим кћерима и тако била заштићена од освајачке самовоље. Овом кнежином владали су наследни кнезови Карапанџићи, као Змијањем Кнежевићи. Сачувала је свој слободни статус све до Карађорђевог устанка и њен последњи кнез Миша из наведене породице био је и војвода поречки.
Традиција казује да су Змијањци, у духу поменуте погодбе са Турцима, учествовали у освајању Бихаћа 1592. године. Од 70 мартолоса које је предводио кнез Обрад погинуло је 12 и сви су сахрањени код села Рипча, где им се још распознају надгробни крстови. У Бишће је први упао четовођа Ситвук Бабић, заповедник кнежеве страже над Бањицом на месту које по томе и данас носи име Стражице. У турским пописним дефтерима из 1541. ово име је синоним за Доње и Горње Ратково, које је углавном и давало мартолосе. Једанаест година раније Куипешић пише да их је ту у долини Сане и око Соколова видео много заједно са овчарима. Кад се тврди да се на основу наведених података „не може доказати ништа што се тиче порекла становништва у овом делу Босне, због тога што су мартолоси као војни ред установљен пуних стотину година раније“ губи се из вида веома одмерено мишљење наведеног историчара према коме се на овом простору још у време „Јајачке бановине спомињу мартолоси, по свему судећи из редова домаћег становништва, у огарској служби.“ Одакле би иначе били ови људи са својим сталним занимањем о којима пише Курипешић и говори М. Васић на оснаву изворних историјских докумената?!
6. О СТАРОСЕДЕЛАШТВУ ЗМИЈАЊАЦА
Без обзира што постоје докази о насељености ових крајева дамаћим становништвом и у предосманско време, наше је мишљење да су његову основну масу освајачи тамо затекли. У том смислу подразумевамо и староседелачки статус Змијањаца. Чињеница да Раткова нема под данашњим именом у Пријездиној повељи из 1287. године нимало не оспорава назначену тврдњу и због тога што се подручје овог села појављује у овом документу под именом Мочиоца и Стражица. Подсетимо да је суседна Бањица представљала средиште будућег највећег села области, средњовековну жупу којој је припадао Кључ, а у првим годинама османске управе нахију која је прикључена Змијању. Као што се види, била је, заједно са Доњим Ратковом, изван Земљаника и није поменута у Пријездиној повељи. Али, у њој су Мочиоци, који су изједначавани са Горњим Ратковом и заједно са селима ове области: Доња и Горња Кола, Сутрашњица, Рекавице, Крупа на Врбасу, Крмине, Агино Село, Бочац, Баљвине, Шеховци, Дубичка Гора, Понор, Дубица, Стражице, Соколово, Павићи, Хазићи, Вучај, Гомионица (као име речице), Бистрица и Чокори наведени у овој познатој повељи. М. Карановић верује у Талоцијеву претпоставку према којој су обе жупе на северозападу средњовековне босанске државе у саставу области Доњи краји, Земљаник и Баница, биле крунска, породична добра војводе Пријезде. И као што лична имена и презимена из турских пописних дефтера потврђују верски и национални састав Змијања, исто тако називи села и насеља из Пријездине повеље и наведених османских докумената говоре и о њиховој старини, јер су се до данас сачували у неизмењеном облику. Сагледани у овом светлу, подаци Хаџи Калфе и Бенедикта Курипешића су такође веома драгоцени и као такви апсолутно неоспорни. Сви истраживачи ове области су запазили снажно присуство косовске традиције и нестајање било каквих трагова о постојању старе средњевековне босанске државе која је била сва изнутра трула; ниједна балканска земља није пала брже и срамније под турску власт. Крешевљаковићева истраживања су потврдила предајна казивања да на древном друму који је повезивао Мркоњић и Кључ са Бањом Луком није било турских ханова; држали су их домаћи Срби, о чему сведоче њихови данашњи потомци по којима се и зову: Кочићев, Давидов, Костићев, Кнежевићев и Петровићев хан. Насеље Ситница на истој комуникацији, измећу Чађавице и Мочиоца, представљало је једно утврђење у непосредној близини мартолоса у Стражицама.
Заповедник кнежеве страже, по казивању достојанственог и ненаметљивог Ратковчанина Милића Вујиновића, који много зна о прошлости својих далеких предака и све то прича смирено и неразметљиво, Ситвук Бабић је доиста изузетна мушка појава која би, да је опевана у нашој епској десетерачкој песми, заузела место уз Милоша, Страхињу и Марка. Ево како га читаоцу дочарава поменути тумач народних предања: „Кад се помоли Ситвук од Крагујевице — јадна мајко — сав се крши у срми и под пусатом .., а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади!“ Био је наочит и храбар „врлетан човјек — једна газија“. Држао је седам жена од седам закона. Предводио је змијањске мартолосе на Бишћу које Турци нису могли заузети без њихове помоћи. О томе сведочи и народна песма чије стихове је забележио Кочић 1909. у Раткову:

Да зна царе, као што не знаде,
Он би лако освојио Бишће.

Борилачка породична традиција је настављена: далеки потомак крајшики војвода Голуб Бабић је учествовао најпре у дољанској буни 1858. и свим другим против Турака и Мађара све до израстања у једног од најбољих устаничких команданата у Црним потоцима 1875—76. године. Отуда су многе повластице Змијањцима долазиле и од мартолосије њихових предака, о чему има доста доказа у најновијим истраживањима наших историчара.
Као што смо раније помињали, Курипашић је овде уз реку Сану, у Соколову и околини, запазио и мноштво овчара још 1530. Традиција са разлогом казује да је султан змијањским кнезовима својим царским ферманом додељивао Тимаре и Лијевче поље за јањило оваца. Ови планински баштиници живели су од млека, сира, кајмака и вуне, уз нешто мршаве ратарске производње, силазећи сваког пролећа на испашу оваца и јагањаца у доње крајеве до Саве и Посавине. Мартолошки и чобански стил живота знатно је утицао на развијање и формирање осећања личне слободе код ових људи који са поносом истичу да се „Змијање никад није турчило, као ни Црна Гора". Сасвим је извесно да ове крајеве због неплодности и врлетности султан иије делио на спахилуке, него их је задржао као царске хасове. Имајући у виду све сличне покорене области, Константин Јиречак у својој Историји Срба пише да су њихови насељеници „сви без изузетка, првобитно били, по свој прилици, непосредни поданици владара.“ Кочићева тврдња у Босанском сабору 1911. да је „сва освојена земља постала неограничена својина султанова“, којом је располагао по својој жељи, и да је то „основно начело муслиманског права“, веома је блиска Јиречековом тумачењу.
Целокупно сточарство становништво, за разлику од жупских тежака, још и пре Турака називано је Власима па их тако именују сви помињани путописци и извори, подразумевајући под тим именом искључиво Србе. Они су насељавали нахије: Змијање, Тријебово и врховину и имали су статус сточара баштиника који плаћају само порез на испашу за овце. За Змијањце је 1633. износио 480 акчи и повећаван је у односу на раније стање начином прикупљања у коме је испољавано нешто од познатог оријенталног јавашлука. Вијалетски тефдердар није имао посебне и сталне службенике за овај посао него је то поверавао домаћим кнезовима, или најимућнијим људима у нахијама уз одређену накнаду, а ови су слали своје повериоце који су на сваку баштину наметали још по двадесет акчи на име кулџилука, поклона, сарафије и ресидије, због чега су Змијањци водили парницу са омашким кнезом Буром. Централна османска управа имала је својих разлога да штити сточаре од појава самовоље, а још више оправдања за ослобађање мартолоса од многих државних данака због чије се војне службе нахије ових области редовно изузимају од давања поменутих пореза у царским и везирским одредбама. И за разлику од равничарских жупаких ратара, планински сточари су били уистину слободни људи и овде и у другим крајевима. К. Јиречек сасвим оправдано наглашава да су „пастири свагда више очували личну слободу и слободу кретања, док су тежаци све више везивани били за земљу“.
Положају и статусу змијањског становништва потребно је посветити још пажње и простора због тога што је ово питање у најоштријој форми постављено на дневни ред Босанског сабора 1911. владином законском основом о добровољном или факултативном откупу кметова. Кочић се снажно супротставио решавању феудалних односа у Босни (посебно у Крајини, у којој су кметско-агински односи довели и до масовних побуна годину дана раније) на основу тезе заједничког министра барона Стевана Буријана коју је заступао у бечким делегацијама о змијањском становништву као досељеничком које има права на своје земље узурпиране од бегова. Подржан од неколико режимских историчара, он је решавање егзистенцијалног питања најпотлаченијег и истовремено, најбројнијег народа у Босни и Херцеговини условио досељеничким или староседелачким статусом, нарочито у Босанској крајини, у којој су српски кметови били најугроженији. Револтиран таквим званичним гледиштем и огорчен држањем представника беговата и вирилних посланика, Кочић је у одбору изложио историјски преглед свеукупних друштвених и аграрних односа на Змијању и закључио категоричким тврђењем:
„То нису досељеници са каравлашких брда него прави старосједиоци. У рјешавању аграрних питања не сије и не може у паметних људи да игра улогу овај досељенички или старосједилачки моменат. Али ако и ово узмемо у обзир, свакако има више права онај који се селио из околине Призрена, Скопља, Новог Пазара, Херцеговине старе Србије, него онај који је дошао из Багдада, Дијарберкида, Анада или Шама.“
Кочић је испољио дух толеранције, допустио могућност насељавања једног дела области у време најезде ратоборних Османлија, са неједнаким правима оних који су дошли да узурпирају туђе из средње Азије и других који су се с болом у души повлачили испред насиља из старе Србије и Херцеговине. Своје тврдње је засновао у солидно извученој историјској и правној литератури, као и резултатима двомесечног истраживачког рада на Змијању по методу Јована Цвијића. Готово у исто време Јевто Дедијер објављује своју расправу о пореклу босанско-херцеговачког становништва у којој осветљава спорно питање: „Под старинцима разумијемо становништво које се сматра најстарије у једној области, и за које не памти нико одакле су се доселили ... сви су православне вјере.“ Међу старинце Дедијер сврстава апсолутну већину Змијањаца, док се мањи део доселио из Херцеговине, Старе Србије, Црне Горе и Лике.
„Православну вјеру задржаше становници планинских и непроходник области које су биле далеко од вароши и великих земаљских путева... Православни имају искључиво карактер планинског рода. То су расе које се множе у много већој мјери него суседни народи. Планина даје мало хране, много ђеце и доста здравља.“
И појава чобанских миграција у Херцеговини, коју је десет година марљиво изучавао по познатој Цвијићевој методологији, једног региона и изван њега, у пуном је складу са вековним номадским животом змијањских овчара.
Својим историјским и етнографским испитивањима овога краја и упоређивањем усмених предања са документарним изворима који су му били доступни, Скарић је учинио видан напредак у односу на дотле забележену традицију. Признајући да је раније „био скептич према народним сјећањима о Змијању“ као и свим сличним према њима која сежу у далеку прошлост, али се разуверио кад је сазнао за документоване историјске податке па их сравнио са народним сећањима у Кочићевом Змијању и нашао да се подударају са историјским чињеницама. Ова околност га је и подстакла на писање текста Жупа Земљани и стара нахија Змијање. Скарић тврди да су Ратковчани неоспорно староседеоци са извесним бројем досељеника са Косова из пред турског периода у овој области који су отуда донели имена за неколико насеља и места. „Није немогуће да су пореклом са Косоха од планине Голеша“ две породице из Тимара које имају тамо своје презимењаке у селу Пискању код Ибра. Истим упоредним поступком могу се објаснити косовска имена на Змијању: Чађавица, Ситница, Бањица, Голеш, Звечај, Вучај и друга — готово сва позната још од половине XВИ века.
За осветљавање односа турске управе према Змијању веома је карактеристична једна наредба босанског везира Мехмед-паше издата половином 1693. године кадилуцима у Јајцу и Језеру о намерама задарског генерала да од Книна „упадне у Босну и узбуни нахију Змијање“ истовремено са аустријском војном акцијом на Бању Луку са севера са циљем да угрози ову област. Оволику везирову бригу за нахију, која се простирала на север од Кључа до Бање Луке, нису условљавали само стратешки интереси Отоманског Царства. У свеукупном збиру освајачких мотива ваља имати у виду улогу домаћих мартолоса, сеоских и нахијских кнезова, нарочито у пограничиим деловима према Млецима. И код једних и код других још су свеже успомене на продор вође котарских ускока Стојана Јанковића са својим четама на Змијање и једногодишње војевање кнеза Вукобрада са њим због чега је и изгубио положај и власт над кнежином. Одмерени Ратковчанин Милић Вујиновић о овом догађају казује народно памћење:
„Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је четовао годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њега: „Не мореш бити и судибаша и четобаша!“ — и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир даде књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво без суданије...“
Ускочки походи на Змијање иастављени су и после смрти Стојана Јанковића на Дунаву 1687, у бици са Турцима. О њиховим упадима у ову област сведочи похвалница коју је генерални провидур у Задру Алвиз Моћениг издао новиградском главару Луки Оштрићу 10. априла 1702, за поход на Змијање, освајање Вакуфа (Мркоњића) и пустошење Гламоча: „Ин диверси циментие парртите цонтро Турци ингуелла специалменте ди Змиагне, нелла преса ди Вацуп е нелла дестррионе до Гламоз, диеде ди се стессо ли моггиоре прове.“ Има података који говоре о чешћем допирању Стојана Јанковића преко границе Змијања. Тако је једном преко Сане упао у Соколово, о чему је сачувано предање код најстаријих људи овога села, сусретао се и готово спријатељио са Радман-агом, који је после кнеза Вукобрада преузео суданију. Неспоразуме змијањских кнезова са везиром и централном влашћу због сарадње са ускоцима почели су да користе домаћи феудалци с циљем да Змијању укину аутономна права и претворе га у своја кметишта. На помолу је било једно од иајмрачнијих поглавља у историји овога краја.
7. СЕЧА КНЕЗОВА НА ЗМИЈАЊУ
После кнеза Вукобрада на Змијању су суданију преузеле аге Ситнице са којима је постигнута домаћа самоуправна власт. Као и у другим деловима Босне и овде је почело доба силног успона и одметања моћног беговата од везирске и централне власти. Осиљени феудалци су царске поседе претворили у наследна добра и започели самовољно укмећивати слободне тежаке православне вере. Временом су се толико одметнули да нису много држали ни до султанових наредби. Епска десетерачка песма веома сликовито дочарава врхунац њиховог самовлашћа:

„Бојичићу, бојиш ли се кога?“
„Бога мало, а цара нимало,
За везира ни абера немам,
А за пушку ко за дору мога.“

У освајачки поход на Змијање кренули су бањалучки бегови Џинићи и аге Бумишићи да га укмете, село Ратково првенствено због улоге у аутономији области и испољеног слободарског духа. У појединим насељима чардаци су почели да ничу готово преко ноћи (Соколову, Павићима, Стричићима). Многи од њих подигнути су вештом обманом сељака, док најзад није дошао ред и на Ратково. Његови домаћини окупили су се у Светигори ноћу и одлучили да га запале и субашу убију. Тако се покушај бегова Џинића да Ратковчане претворе у кметове завршио крвавом драмом на Мразову у јесан 1839. сечом змијањских првака у знак освете за паљење чардака. „Девет дана гореле су стаје, пламен лизао високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија“. Крвава буктиња на Мразову у мрачној змијањској ноћи симболично је означавала крај вековне борбе између силе и права. Предање каже да су зулумћари упитали сакупљене људе: „Ко је рек'о да нема трећине?“ — „Рекла нам ова света земља“ — одговорио је у име ових ратковачки кнез Микаило Бабић и на месту био посечен. Међу погубљеним кнезовима и свештеницима, био је и млади поп Симо Кочић. Кад га је џелат, неки Моралија из Граба, посјекао, високо су шикнули млазеви вреле крви из вратније' жила и попрскали Ђумишића чардак, а труп му 'је стајао усправ све док га није један Турчин гурнуо ногом.“ На Змијању је настало време које најверније илуструју стихови народне песме овога краја:

С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје.

Трагичан обрачун на Мразову усека'о се неизбрисиво у сећање Ратковчана, а стоичка смрт Симе Кочића временом је преображена у етичку меру према којој су прави Змијањци само они који могу још дуго пркосно и усправно стајати после одсечених глава. Сагледана током векова „њихова је борба једна крвава епопеја и један снажан доказ колико је силна љубав и приврженост нашег народа према родној груди“. Многе депутације су због својих баштина одлазиле у Цариград, али су место правде у Стамболу налазиле сургун у Анадулу, или су их појеле рибе у Босфору. Некад мирни чобани и ратари постали су страшни осветници и ратници. Народ се закрајинио и сваких двадесет-тридесет година дизао на буне и устанке. Сачувано је сећање о јуначкој погибији 300 Змијањаца у Клашничком кланцу, у коме су сачекали турску војску која је из Бање Луке кренула да сломи Карађорђев устанак у Србији 1806. Водио их је поп Никодије у помоћ устаницима и сви су изгинули у неравном обрачуну. Низали су се јуначки подвизи и главама постављене међе узбурканој кнежини. Проливена је одважна крв очева и синова, а лепота витешких мегдана преточена у песму и легенду преносила се на нова поколења. Када се мало боље упозна борилачка прошлост краја и људи, са жртвама које су дали у одбрани своје земље, имена и националног духа, онда је тешко прихватљива тврдња према којој „исламизација у Змијање није могла продрети због тога што овај рељеф муслиманском елементу није одговарао јер је био кршевит, са мало обрадивих површина, и што је нарочито важно, безводан.“
8. НЕКЕ ОСОБЕНОСТИ ЗМИЈАЊАЦА
Борилачка прошлост Змијањаца снажила је њихову ослободилачку идеју, а сазнање о чувању своје аутонмије у одбрани верске и националне индивидуалности током векова под туђинском владавином учинило их је нешто другачијим у односу на суседне крајеве и људе. Од давнина горди планинац је гледао на равничаре као некада донски козак на мужика: први је био слободан ратник, а друга кмет везан за спахијско имање. Због родне земље и слободарске традиције жарко родољубље преображавало се у витештво, јунаштво у подвиг, а страсна тежња за самосталношћу плаћана је високом ценом у крви и злату. На овом немирном тлу вековима су смерне мајке рађале и подизале синове до мушке снаге да би завршавали на коцу и конопцу или трунули далеко од завичаја по сургунима Чаталџе и зидинама Стамбола. Над родном земљом натопљеном крвљу и сузама, надносила се страшна претња и наговештавала да ће, као јалова жена, остати пуста деценијама. На овој шумовитој и доловитој змијанској висоравни човеку, домаћој и дивљој животињи, трави и птици пођеднако је стало до ове врлети на којој се раћају, расту и умиру. Подмукла сеча на Мразову моћно је подстицала и позивала на обрачуне и буне. Некадашњи мартолоси, уместо да чувају друмове, почели су да на њима дочекују турске зулумћаре. Са усана осветника ођекнула је песма:

Ој субашу, на опрезу буди,
На Змијању косовица суди!

Тако су ,,четовање и хајдучија постали занат, јунаштво највећа врлина, самовоља и позната крајишка упорност главна особина.“ Кад видеше Змијањци да домаћи феудалци неометано проводе своја насиља, ноћу на скупу у Светигори изаберу делегацију и пошаљу је кнезу Михаилу у Београд. После дугог и мучног пута стигли су и били примљени код кнеза, уз пуну помоћ и подршку Гавре Вучковића Крајишника, писца „Робства у слободи или огледа правде у Босни“. „Много жалим Босну и о Босни и у сну мислим! Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград него се морете слободно поврнути у Босну у нашу драгу Босну“, рекао им је кнез Михаило, који је, по свему судећи посредовао код султана у Стамболу. Ускоро је на Змијање стигао Топал-паша из Сарајева са „два табора турског аскера да потврди ратковачку правду и да изда нове царске тапије“. Змијањци су им на врх Кадине воде, где су поставили логоре, спремили једну незапамћену гозбу. „Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десеторо трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и кукурузова крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тепсија пита, двадесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чим-бура и три стотине цицвара - драга су ово јела Турцима“ — додаје стари Милић, па наставља: „Изнијето је на Кадину воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније' сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструка младог скорупа и тридесет зђела варенике под скорупом“. Тако су Змијањци дочекали и угостили босанског везира, који им је повратио узурпирана права и потврдио царски ферман на њихове баштине. Кочић је, уз аге-Ситнице, истицао велике његове заслуге у заштити нашег народа од зулума домаћих феудалаца. Истицао је да је „најсјајније доба босанске историје под Турцима без сумње вријеме везировања старог Топал-паше и јавног ђеловања Гавре Вучковића Крајишника.“
Сасвим је извесно да је везирова посета Змијању уследила после заузимања српског кнеза код високе Порте, јер је било познато да кнежеве везе допиру до Змијања са ширењем „братских порука“. Кочић је 1910. објавио и део своје познате хронике под насловом „Књаз Микаило спасава Ратково“. И оно што се није могло постићи дугим војевањем и дипломатским депутацијама, остварило се керменским трпезама и жутим дукатима који су били најречитији. У овом смислу је и завршна исповест старца Милића Вујиновића:
„Тако су наши стари, ђецо, задобили и очували своју земљу и правду... У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и' били сколили Турци да и' кмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли кнез Микаило - свијетла му душа и пред Богом и пред људима - пали би у црно сужањство... Док је она врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана много је мајки и сестара уцвијељено, много је суза и крви проливено много је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата у њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, ђецо, ни сувим крухом не мере да `рани!“
У почетку нашег излагања написали смо да Кочић није открио Змијање него показао свету да постоји. Он је, мећутим, учинио нешто неупоредиво значајније: вештином трагача за наслагама најдрагоценијег блага дубоко је зарио у недра родног тла и на светло дана изнео врлетну и вечито узнемирену ћуд земље која је одређивала судбину свему што се на њој рађа, расте и умире, човеку свога поднебља првенствено. „То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема, нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.“ Његови јунаци доследно испољавају и антрополошка сазнања о природи земље у којој „све потајно и подмукло режи“, њену чудесну ћуд, фатално трагичну за судбину човека. Рељу Кнежевића и Слатку Душу је немилосрдно уништила снагом своје необуздане стихије, мрачајског проту помућеног духа гру6о откинула од живота и света, Мргуда послала на вешала, Симеона осудила на вечито манастирско ђаковање и донкихотско живљење, Марушку да лута и нестане у густој познојесенској магли, Чочорику и Вука да гину за њу мајку и маћеху, проклету и уклету, али њихову. И за све то што је у животу сналазило гомионичког делију котлар Мићан има своје, можда најуверљивије, објашњење: „Ћуд је њему његова крива, ћуд.“
По свом основном духовном одређењу, у дубини своје затворене душе и најинтимнијег бића, Змијањац је изразито горштачка и плаховита природа, неукротива и врлетна, као и планина у чијем крилу се рађа, расте и живи. Отуда је вечито у неком узнесеном духовном трагању, маштању, немиру и покрету.
Његова фантазија постаје религија која ове савлаћује. Да стигне до царства иде звездом. И у најзабаченијим гудурама и на неприступачним висовима, где могу само орлушине да се јате, наилази на црквину, краљев врт војводин гроб - као да су ту скоро били царски и вилински двори. А тамо ватру нико никад није наложио... Далеко од европске културе он је сам задао, духовно, свој државни, национални и друштвеии култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповерљив и нада све својеглав није хтео да прими ништа страно што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осећања и неког инстиктивног замаха, да не би изгубио јасноћу и чистоћу своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријахалне обичаје, своју ношњу и орнамент-симболике и укуса.
Писац наведених редова, и сам стваралац по својој интимној вокацији, дубоко је завирио у скриване пределе душе човека змијањског поднебља.
Код Јевте Дедијера налазимо ништа мање занимљива запажања о људима Кочићевог завичаја. Овај врсни наш антрополог Цвијићеве географске школе истиче да је „ово један од најнационалнијих крајева наше отаџбине у коме су поједине примарне особине српског народа доживеле освежавања“. Мислећи на све Крајишнике, Дедијер указује на значајне карактеролошке црте ових граничара: „То је скуп незадовољника и ускока из свију западних српских области..., љути су, предузимљиви, са енергијом од момента, преке ћуди, једноставних погледа и једноставне памети.“ Ослањајући се на претходника, М. Карановић запажа да су Змијањци „задржали патријархалну честитост, скромност, мекоту и питомост. Неподмитљиви су, потпуне алтруисте, а прожети су схватањима и погледима модерне и просвећене демократије“. Јован Цвијић је у многим крајевима динарске планинске зоне зналачки открио појаве „врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулсивни, који одмах и често без дужег размишљања раде; зе6у од много мишљења, и који кажу: „Ко разгађа, у нас не погађа“; и погоде истину и најбољи пут“. Из ових карактеристичних особина проистиче њихова неизбежна судбина. Њих су у пуној мери испољавали: у епској песми и легенди од Змијања Рајко, у историјској и културној прошлости кнезови Ратко и Вукобрад, њихов поглавица Ситвук Бабић, његов потомак војвода Голуб Бабић, Гавро Вучковић Крајишник; Кочић, Принципа, браћа Чубриловићи.
Сви су они у мањој или већој мери војевали за слободу и национални опстанак. У Црним Потоцима и на Борковачи, уз Голуба, Перу Крецу и Петра Мркоњића, војевали су: Остоја Вулин Шарац, Миле Вулин Високи, Рендо Ђурђевић, Вид Жеравица, Триво Амилица, Петко Петрашин Врањеш, Остоја Сукара и други у песми опевани:

Свака стаза жали по јунака...
Бања Лука Мијата ајдука,
Љиљановац Високога Миле,
Рајичевац Шаренога Осте,
Поповача Јована чобана,
Плаканица Љутога Саванца,
Подрашница Остоје Сукаре,
А Ратково од Змијања Рајка...

Миле Вулин Високи био је врлетан човек, прави газија. Први се населио на Џинићево Чардачиште и јавно је претио Ратковчанима што дају своје кћери у Стричиће, који нису као и они спалили беговски чардак и отерали свог субашу. После војевања са Голубом Бабићем у Црним Потоцима и Петром Мркоњићем на Ћорковачи, многи су доласком Аустрије доспели у казамате Арада и Пожуна. Стварајући Чочорику, Кочић је имао пред очима Милу Високог и Саламића, који је носио исти надимак. И Симеун Бак је настао као синтеза Рајка од 3мијања, Ситвуака Бабића и Гавре Вучковића; свако од нас у овом манастирском делији и пустахији препознаје њих тројицу. У сликовитој завичајној песми, коју смо чули уз гусле јаворове, опоетизован је ранији устаник Петрашин Врањеш збаг свог држања према новом окупатору:

Процвилио Врањеш Петрашине,
Из велике кладинске општине,
У Пожуну, мађарскоме граду,
Што му жени потпору не даду
Љуто цвили до неба се чује:
,,Ој кнезови, изгубили праву,
Што сте од нас окренули главу,“
И одобри да вас Бог помори,
Свака млада потпору добила,
Осим снаша Врањеша Петраша,
И божјака Лазара Дивљака.. .

Када је и састављач ове десетерачке песме доспео у швапску регименту, девојке испод Превије су убрзо прижељкивале и меланхолично призивале:

Жао нам је Високога Марка,
Што не може доћи из Лебрика.

Веома су занимљива запажања страних путника о овим људима и крајевима која су оставили, од Курипешића па до промене суданије, у Крајини после Берлинског конгреса. Путујући пешке и на коњу по планинама западне Босне устаничке седамдесет и пете године у пратњи једног од најпопуларнијих вођа побуњених Крајишника, чувени археолог Артур Џон Еванс обилази логоре и у тешко проходним планинама доживљава романтичарске визије о вилама које „одрећују људску судбину и са материнском нежношћу пазе народне јунаке који спавају на њиховим грудима и у некој планинској пећини сањају о бољим данима, све док вила заштитница не разбуди из сна сваког ратника да раскине заувек ланце тлачитеља. Чини ми се да су оне сад будне". Еванс је видео и слушао још нешто што заслужује да се наведе. „Народни гуслари још певају свакога дана гомилама сељачких слушалаца епске песме о кобном косовском дану. Њихово је рецитовање подешено према тужним тоновима гусала које оџвањају великом националном тугом". Што је више слушао, и сам се опијао заносом присутних: „Ја не могу описати патос, са којим се ове песме понекад певају. Ја сам посматрао гомиле око слепог старца певача и сваки образ био је орошен сузама; речи су њих узбуђивале, а не музика.“
Полазећи од Цвијићевих антрополошких изучавања карактерологије виолентног типа наших планинаца, чије позитивне и негативне особине потичу из истих психолошких извора, Дедијер указује на њихове склоности за несебичност и великодушносг, посебно наглашавајући чврсту решеност за личну жртву. У годинама буна и устанака „национална идеја постајала је њихова дубока вера и страст.“ Назначене духовно-душевне особености не одрећују судбину само Гавре Вучковића, Кочића и младобосанаца, него и оног неписменог тежака из Кадине Воде, старца Пантелије, код којег је преноћио крајем марта 1878. босански фраљевац Грга Мартић пролазећи овуда у саставу делегације која је журила да бечком цару честита окупацију Босне и Херцеговине. Разговор са овим заосталим Змијањцем фра Грга је дословно забележио у својим Запамћењима:
„Како то би, ви сте паметни људи, фратрови, да каурин Босну узима?“ - упитао је гостопримљиви домаћин. „А би ли волио Турчину?“ — одговорио је питањем Мартић. „А, бога ми, свеједно је. Зулумћар ово, зулумћар оно, а ово је српска земља!“ — То старац од деведесет година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем.
Аутор: Миодраг М. Вулин

Култура,традиција и друштвени живот3
Српски сватови у Босанској Крајини

Момак и ђевојка удају се од петнаесте до двадесете године. Мало које дочека двадесету годину, а да се не уда или не ожени. Ако пређу двадесету годину, каже им се „стари момак" или „стара ђевојка."Чим је сину петнаеста година, родитељи му гледају ђевојку, алл он сам, Боже сачувај. Момак је са свим невин и стидан пред старијима,' а о својој женидби неће проговорити, па макар се никад и не оженио. Ако му кућани наспомену што о женидби, сав поцрвени од стида, и хоће у земљу да пропадне. Ако су му ту родитељи, побјећи ће на поље. И ђевојка је иста така. Ако је момак самац радије ће отићи, коншији или коме од рода, да му гледа ђевојку; него ли он сам. Кад родитељи за сина гледају ђевојку, највише пазе на род — племе — сој. Код родитеља ђевојачких траже и испитују највише пак ова својства: Доји ли добро ђевојачка мајка своју ђецу ? — Да ли јој дијете прије године прохода ? — Јесу ли јој ђеца мрла ? — Јесу ли у ђетињству поболијевала ?

— Да ли је боли глава често ? — Да ли трпи од зубобоље ? — Јесу ли јој зуби здрави и бијели? Има ли јој ко у роду падавицу? (горску болест.) — Има ли јој мати или род какову приљепчиву болест ? (Вранцу — сифилистичку болест) Има ли јој ко у роду сушицу ? Јесу ли јој баба и шукунбаба биле здраве? — Да ли јој мати мучно рађа ђецу ? — У опште, има ли та породица дуг вијек? — Је ли јој мати врачара и паљкалица? — Да ли умије своје кућне послове ? — Умије ли у својој кући дочекати: кума, попа, пријатеља, намјерника ? — Зна ли своје женске послове : ткати, прести, шити, гребенати, вести? .... Јесу ли јој отац, браћа, рођаци: лупежи, крадљивци, лашци, иначије, псовачи, катили и т. д. Када се дозна кроз девета уста за све и одговори на горе наведена питања: „јест, нема, није, нијесу и т. д." онда се приступа „загледању." Прво виђење момка са ђевојком буде на збору или пиру. Увати се момак у коло до оне ђевојке, коју су већ изпипали и коју су намјерни узети.Када се пусте из кола момак одведе ђевојку, те је са њезином родбином почасти са ракијом, коју у плоски у свом преметачу носи; или им узме какова воћа као милошту. За тим обично у јесен — иде се на заглед т. ј. да се виде и по други пут; да види ђевојачка Фамилија момка а он њих. Загледање иде овако: спреми се момак и тац му и обуку се што љепше. Ако немају у себе халлша позајме у коншилуку. У вече, када се сутон ухвати; појашу коње а понесу са собом плоску ракије, и иду управо у кућу ђевојачку. У кући их дочекају, спреме им вечеру и то обично цицвару. Када се постави трпеза (софра, столица) загледачи изваде ракију и часте ђевојачког оца и матер па и другу кућну чељад. Код трпезе држи ђевојка луч — свијетлн им. Момак је сасвим смјеран, стидљив и ништа не проговори цијелу вече. Све му је то : ако кад који слатки поглед испод обрва баци на ђевојку — иначе је анђелак. Често пута буде, да је и не види сиромах. По вечери посједе загледачи мало, а за тим појашу коње и оду кући. Послије неколико дана дође отац момков опет кући ђевојачкој и понесе са собом плоску ракије. Ови га дочекају, спреме му ручак или вечеру, а он извади ракију и понуди родитељима ђевојачкијем. Ако ови почну пити ? то је знак да ће дати ђевојку и знак је да је ђевојка каил поћи. — Ако ли не ? него врати ракију; изговором, да им ђевојка није на удају; онда нити је даду, нити ђевојка има вољу за истог. Када је сретно и попије се ракија, као што рекох: отац момков се весео враћа кући и спрема се на „прошњу." На коња му привеже ђевојка један пешкир, као знак да је добро загледање прошло. — А он њу дарује.За прошњу испече се добра јалова овца, просачки крув, колачи, пите, сирац и повећа мјешина ракије. За ђевојку пакобашка спреми се јело. На протњу пођу по двоје од мушкиња и једно женско. Мушко иде уз спремљена јела и пића, да добро подворе ђевојачку родбину, а женско иде да превиди рухо ђевојачко. — Када се просци код куће ђевојачке прочасте враћају се кући. При поласку испитају новога пријатеља колико ће сватова повести и колико „мира" — откупнине — свадбарине понијети и у који ће дан доћи по ђевојку. Кад пођу просци, сваком просачком коњу привеже ђевојка по један пешкир за узду. Мир —свад• барина, то је у народу укоријењен а јако рђав обичај. Кад дотични дођу по ђевојку, мора се донијети ђевојачком оцу десет дуката или већ за колико су се погодили да плати ђевојку, иначе му је неће дати. — За уречено вријеме водње спремају се обје странке. Који жени сина купи сватове. Старјешина ИЛИ чауш, који ће бити у сватовима; узима плоску ракије и иде од куће до куће, из које је намјеран звати у сватове, те нуди ракијом и каже за што. Овај ако попије ракију, знак је да ће у сватове ићи. Ако ли не попије, то одбија позив. Кад сватови у урочено вријеме долазе скупљају се пред кућу онога што се жени; долазак свој јави сваки са пуцањем из пушке. Кад су сви сватови на окупу: ноћу појашу коње и иду кући ђевојачкој. Чим дођу, ођашу коње и уђу у кућу. Сватови поставе трпезу а на њу метну јабуку и у њу убоду жути дукат и прстен. Сад дође отац ђевојачки и каже прњатељу: „вади откуп — мир, јер ђевојку нећете добити, док је не откупите." Ту настане велика погодба, ма и ако су погодили рецимо десет дуката; јер отац момков извади пет дуката, па пружи пријатељу новом, а овај неће ни да их ногледа — одбаци их. — Онај даје седам дуката, а овај опет неће. На пошљетку извади девет дуката и једва га сад приморају да узме. Кад прими новце за ђевојку, пријатељи се сад помире и пољубе. Сад изведе брат ђевојачки ђевојку и доведе је трпези; назвавши сватовима Бога. Они сви устану на ноге и отприме Бога. Онда ће брат ђевојачки гласно учинити: „Ко се прима сестре моје, до воље и до невоље." Отац момков приђе му и рече: „Примам ја и Бог, до воље и до невоље." Онда брат ђевојачки рече: „Ево ти мила моја сестра, а ти мени дај дар." Момков отац прими ђевојку за руку и дарује јој брата. — Сад јој покаже прстен на трпези и проговори јој: „Ако је добра воља и нијеси се другом обећала, узми онај прстен и јабуку." Сад ђевојка приђе оцу и пољуби га у руку а тако и будућем своме „ћаћи," куму, старом свату, матери и другима старијим. Затим приклони скуте, сагне се и узме јабуку и метне у њедра, а сватови викну: „живила!" Жри извођењу ђевојке на прстен, ако нема брата то га може замијенити: стричевић, млад стриц, сестрин и т. д. Иза тога приђе ђевер ђевојци, огрнут црвеном кабаницом и прими ђевојку, па ју огрно са кабаницом и ступи међу сватове. Сватови сад поваде јело и пиће, што су донијели са собом, и поставе сами, па почну пити и јести. То се зове: сватовска вечера. Сад сватови гледају да опњу кога од кућне чељади или од позватих. Пије се и једе, пјева, пуца из пушака све до зоре. Пред зору дигну сватови своју трпезу (софру) а ђевојачки отац сад постави другу и посједа сватове, па навали сад са својим различитијем јелима и пићем. — Сад гледају на сваки начин да опију сватове. Навале на њих меденом ракијом, али се они дакако чувају. Нијесам казао: кад се води ђевојка, и ђувегија пође у сватове. У сватовима је кум све, што он заповједи мора се слушати. Његов највећи слуга јест „сватовски чауш." Тај се увијек бира као најдосјетљивији, као најбољи шаљивчина. Он је увијек на пољу, чува коње, да им ко репове не почупа или не одсијече. Особито одијело има на себи, а у руци буздован, с којим се брани и лупа по крововима зграда и кућа као громом. Кад кум чаушу шапне да је вријеме путовати; он почне лупати и викати: „азурала, кићени сватови, спремте коње, притежте колане, да водимо лијепу ђевојку; да ранимо да не одоцнимо, кратки данци а врлетни кланци, а нами су далеки конаци."

Скочи све на ноге. Сватови траже што да понесу; као кокош, жлицу (кашику) лонац или К0ЈУ ДРУГУ ствар. То објесе коњу о уникашу, ђевојке, другарице испрошене, вежу сватовнма на капе вјешала од кукуруза, радише, шљивове, љешњикове, орахове и т. д. Коњима вежу пешкире за узде а сватови их дарују. Када је све готово, када је рухо1) ђевојачко натоварено и комора предата чаушу ; изведе ђевер ђевојку на велика врата из куће, кућна јој чељад говоре: „Сретно, сретно!" Сад стану пред кућу код коња, на коме ће јахати ђевојка; а тога часа дође јој отац, па прекиони кољено у десно ноге, ђевојка приђе му и пољуби га у руку и иште благослов. Он је благословн и опрости јој све, ако га је у чему увриједила. Стане му на кољено и баци се на коња, а огрну је црвеном кабаницом, па запуцају пушке и појуре коње. Мало их отац ђевојачки испрати са својијем пријатељима и врате се. Сватови ођуре преко поља играјући коње, пјовајући пјесму на сав глас и пуцајући. У путу, ако сватови кога сретну, напоје га. Из по пута одлети један кући и јави да иду сватови. Тај се зове муштулгџија. Муштулугџија добије кошуљу од матере младожењине — ређе пешкир. Када се сватови прикуче кући на једно 50—100 корачаји; неколицина њих који ИМају добре коње, потеку. Који утече добије кошуљу. Кад сватови дођу пред кућу, барјактар запријечи врата с барјаком, и не да ником у кућу, док му се не да дар. Док барјактар држи врата запрта; ђевојци донесу пуно решето жита и на коњу још сједећи, почне редити, а кад је неколико пута окренула жито у решету, баци га преко главе и удари чауша, којин се већ касније поставио тамо, само да изведе већи смијех. Онда јој донесу машу (ожег) и ђевојка замане њом и вридаљи је преко куће. Сад јој донесу мушко дијете од три до четири године и метну га у крило ђевојци на коња. Она га загрли и пољуби, на га дарује обично са малијем чарапицама пуним ораха, љешника и јабука. У том се врата отворе и ђевојка сјаше са коња, приђу прагу са ђевојком: она се прекрсти и поклони, на корачи десном ногом у кућу. У кући обиће око огњишта три пута пред сунце и више ватре у прочељу, метне три метеније и пољуби огњиште. Ако које јело код ватре има, дође му и промијеша га, па узме мало и окуси. За тим дође ђеверу, па изиђу на мапа врата и оду у зграду (клијет). Тамо је около домаћа чељад, и сад се с њима упознаје. Пријс но што сватови дођу, скупи се цијело село на пир, а и из других села такођер дођу. Ухвате народно коло, те играју,пјевају, пуцају, вриште, скачу бацају се камена с рамена и т. д. Ђевер изведе ђевојку прекриту са првеном кабаницом, па ју вода по пиру. Кога год срсте покиони му се до црне земље, па ако је младо женско ; пољубе се у образ, а затим се опет поклони и иду даље. Ако јес старије пољуби га у руку, и то иде тако цијели дан. Ђевојка је више обучена као жена: зими има црну хаљину, зубун врио умјетно извезен; тканицу и прегачу. На глави има бијесну мараму (бошчу) а по њој капу и по том се познаје да је још ђевојка т. ј. да је невјенчата. Сватови обично ходају тамо амо, и поје свијст са ракијом из својих ипосака, што су их донијели од новога пријатеља. Сватови замећу шалу, играју, пјевају, пуцају и т.. д. Када су се мало одморили, изнесу трку за пјешаке. На трку се меће обично кошуља или добар пешкир. Момци, који могу полећети, свуку све до гаћа и зађу за једну двије уврати и потеку; који дотрчи први до биљеге, добије већ што је метнуто. Не" само да је момак, што је утекао весео, него се и мјесто из кога је, весели и дичи. Тако се трка поставља и за женскиње. Обично се за њих меће на трку прегача, тканица или што друго. То је лијепо гледати, а и смјешно је. Иза тога постави се на један мањи пушкомет на даску, печено бравље плеће са месом — разумије се. Сад који су добре нишанџије пуцају на плеће. Први пукне ћувегија (младожења) — а за тим стари. Када су од владе пушке покупљене, онда нишане са каменицама. Ко уциља плеће, његово је. Иза тога поставља се сватовски сто. У зачеље столу, сједне поп; до попа с десне стране кум, а с лијеве стари сват; до кума младожења, а до старога свата барјактар, на за тим редом сви сватови по старини. За сватовски сто мало ко други сједне осим сватова. Сватови тако посједају и нареде се за празним столом. Сад зађе ђевер са ђевојком испред сватова: ђевојка носи пехар (букару, жбањ) пун воде и жпицу (кашику); а ђевер леђен и пољевак (пешкир којим се утире), па дођу првом попу те му попију воде на руке да се умије, по том мора даривнти; бацити дар у леђен. За тим иду куму, ћувегији, старом свату, барјактару и другим сватовима редом. Сваки мора у леђен нешто бацити у новцу. Обично кум и ђувегија дају по жут дукат. То се зове „пољевач и на." Иза пољевачнне раздаје се сватовима и кућној чељади дар ђевојачки. Оде ђевојка са ђевером и на маши (ожегу) донесу велику рну дарова, па стану више кума. Чауш сад уђе у круг стопу сватовском и пружа најприје: дар младожењин, а чауш га преметне неколико пута и са врло смијешним говором окити и баци ћувегији око врата говорећи му: „Плати, ако не'ш, а ти врати!" Тако се приказују дарови и свима другијем, које ће их добити. Сад дође ђевер са ђевојком међу сватове са издубљенпм хљебом на среднни и купе откуп од сватова за дарове. Новци се бацају на хљеб, да свак види колико је ко дао. Чауш благосиља и хвали поједине, а попоједине поштено и изружи, да ни пси с мислом не би полокали, — али му то одбију на шапу. Иза овога поставља се сватовско јело на сто, али домаћиново ништа. Ту се само постављају сватовске „буклије," и то на ови начин : Уђе чауш међу сватове и стане код стопа, па му даду најприје кумову буклију1). Он ју окити што љепше говором и прикаже сватовима и народу, што окопо стоји, са најљепшијем изразима, на цијелу наварду метне пред попа. Особито су лијепи прикази и сватовске здравице; али би ме далеко одвело када би их свију описао1). За тим додаду му буслију старог свата, барјактарову, па онда редом свију других сватова. Уза сваку, као што споменух, чауш рече по коју. Када су све буклије приказате поп устане и благослови сто, а сад почну јести и пити и уза сваку чашу и здравицу говоре. Ђевојка се увијек ноклони када се која здравица рече, ма била за кога. Пије се, једе, здрави и пјева све до ноћи. Коло игра увијек а пушка пуца. Пред ноћ узме куми ђевер момка ђевојку и зовну попа па иду у зграду и вјенчају их. Снаша по кумовој заповиједи изује младожењу, а он њу; тако исто и распашу једно друго. Снаша пољуби младожењу у руку, а он њу у чело и то све у присуству кума и ђевера. За тим их сведу у ложницу. Кум их покрије а ђевер пукне из пушке преко њих — и сад затворе зграду (клијет). Сватови се у кући цијелу ноћ веселе и замећу различите народне шале.Сјутра дан, када дође младожења из ложнице, увате га и свежу са ђевером, а то чине за то, што су им снашу украли. Они се откупе меденом ракијом, и пуште их. Сватови тога дана ручају, а за тим разилазе се кућама. Кад који пође опали из пушке а снаша га испрати, пољуби га, а он је дарује и свјетује је, да буде добра и послушна. — Ово је оригинална свадба, но буде кадкад по који изузетак, али ријетко бива: кријући одвући ђевојку, 'отети ју, украсти и т. д. Снаша прве године честито служи : устаје најраније а лијеже најкаснње. У вече изује старије, њихову обућу уреди и осуши, опанке навеже, чарапе, ако су гђе подерате, окрпи. Трпезу поставља, диже, свијетли, пере суде, намирује стоку, направља ложнице, запретава ватру . . . У јутру наложи ватру, почисти, успреми, донесе воде, опере суде и т. д. Снаша је скромна и послушна, кадгод изиђе и уђе у кућу, поклони се. Кад који старији пође из куће на рад снаша га испрати и пољуби у руку, а кад долази т. ј. враћа се кући, изиђе пред њих и дочека их. На путу, па врелу, код цркве, с ким се год срете, поклони се и пољуби га у руку. Младожењу млада не зове именом него: „он њега, онај — —" А тако исто и он замјењује њезино име са: „она,ње, њу — —" Оца младожењина — свекра — зове: „ћаћом, ћајом," а свекрву: „мајом,мајком." Младожењина брата зове, ако је мањи „брацика," ако је већи „брале," ако је при годинама: „брајан, брајенко, брајо, брајко —." Заову зове: „сејом, секом, сестром." Свекровог брата : „стрицом, стриком" а жену му: „стрином, стриком." — Њу сва кућна чељад зову: „снашом, снајком, снашицом." У дубокој старости почну она и човјек јој звати се именом. Кад пошље годину дана зачујо се код снаше писка и кмека сина или шћери, та врева младу скучи — и умањи се у кући она лијепа услуга. Од тога часа она постане „редуша" у кући. Ту почне тонути име „снаша," јер почну је сад неки прозивати „мајком" а неки „стриком." Па и ја од те дреке пометох се, и морадох престати.


Аутор(и): ПЕТАР МИРКОВИЋ

Ношње Босанске Крајине4


Припадају типу динарских ношњи које се простиру од западне Босне до области Имљана, Бањалучке врховине и Травника на истоку, од падина Грмеча, преко Поткозарја до Прњавора на северу, односно до Грахова, Гламоча, Купреса и Бугојна на југу. Ипак поједине ношње ове групе се сврставају у групу средњобосанских и посавских ношњи.У овако распрострањеној области појављује се велики број варијанти српских ношњи са битним разликама у кроју одевних предмета, у орнаментици или пак у начину ношења појединих делова.

Главне одлике динарског типа у женској ношњи су: дуга ланена кошуља, вунена прегача и појас, затим различити зубуни тј. Краћи и дужи хаљеци, у шта спада и вунена хаљина често називана модрина или раша, вунене чарапе, опанци опутњаци и црвена капа са белом марамом називана бошча.
Мушку динарску ношњу карактерише краћа ланена кошуља, гаће са уским ногавицама или чакшире, затим сукнени зубун, чохана јечерма, тканица, чарапе, опанци опутњаци и црвена капа са или без реса.
С обзиром да је ланена кошуља основни одевни предмет динарске мушке и женске ношње, потребно је о њој нешто више проговорити. По правилу, кошуља се облачила на само тело и лети и зими. Преко ње се везује или опасује појас - тканица, а зими се на њу облачи зубун и хаљина, односно јечерма код мушкараца.
Углавном се ради о равном комаду платна који је савијен по дужини те нема шавова на раменима али има отвор за главу. Рукави су равни, те да би се добила потребна ширина за кретање, између стана и рукава се ушива мања коцка.
Женска кошуља је са обе стране проширена једним клином и дугачка је до пола листова. Мушка кошуља је краћа, дужине до кукова, обично се упасује у гаће или чакшире и нема клинове са стране.
За обе кошуље је карактеристичан везени украс на отворо за главу, обично везен вуном у 4 боје, мада постоји и вез белим концем нарочито код мушких кошуља. Понегде се поједини делови веза израђују посебно, па се потом пришивају на кошуљу, а у народу су познати под називом ошве.
Црвена капа је такође заједнички елеменат женске и мушке ношње. Девојачке и невестинске капе су обавезно украшене новчићима, док удате жене преко капе пребацују белу мараму бошчу везену разнобојном вуном.
Мушкарци понекад преко капе носе омотан црвени вунени шал, док они који не носе шал имају капу украшену црним везом.
За остале делове динарске ношње се користи овчија вуна властите производње коју су жене прале, гребале, чешљале, преле па од таквих нити ткале сукно које се оставља сирово или боји у модру, црну или црвену боју.
Опанци су израђивани од сирове, непрерађене коже.

Динарска ношња у Босанској крајини није потпуна без накита који је веома богат, а усредсређује се на главу, косу и прса.
Накит је од сребра или сребрбих легура, док је ретко кад од других метала.
Код мушкараца се истичу токе које се причвршћују на прслук или јечерму и део су свечане ношње.
Женски накит је богатији и чине га игле, уплетњаци, наушнице, наруквице, прстење и пафте.Посебну улогу у женском накиту има огрлица са кованим новцем која се зове ђердан. Међутим он је изгубивши првобитну улогу и функцију уоквиравања лица, постао дугачко платно, са низом пришивених сребрњака које девојка спремна за удају добија у мираз од својих родитеља.

Подгрмеч

Подгрмеч

Jањ - Шипово

Jањ - Шипово

Женска ношња из Потозарја

Мушка ношња из Потозарја

ГРАДОВИ5


Бања Лука, Приједор, Нови Град, Костајница, Козарска Дубица, Кнежево, Котор Варош, Лакташи, Прњавор, Челинац, Градишка, Србац, Мркоњић Град, Петровац, Рибник, Источни Дрвар, Купрес

 Бања Лука
Општи подаци

У политичко-територијалној организацији простора Републике Српске, која се састоји од општина и градова, град Бања Лука (раније општина) је највећа политичко-територијална јединица са површином од 1.239 квадратних километара.Универзитетски, привредни, финансијски, политички и административни је центар Републике Српске (једног од два ентитета у Босни и Херцеговини) и са око 250.000 становника, други по величини град у БиХ.Бања Лука је смјештена у котлини, на надморској висини од 164 метра и на прелазу између Динарских планина на југу и Панонског базена на сјеверу. Град припада средњоевропској временској зони (ГМТ+1) и има умјерено-континенталну климу, са преовладавајућим утицајима панонског простора. Средња годишња температура је 10,7 степени Целзијуса, средња јануарска 0,8, док је средња јулска температура 21,3 степена Целзијуса.Због великог броја зелених површина (паркова и алеја), Бања Лука носи епитет „град зеленила“. Називају је и „градом младих, спорта и културе“. Бања Лука је некада била снажан привредни центар са развијеном индустријском структуром, а посебно машинском, електро, текстилном, прехрамбеном и целулозном. Протекла ратна збивања (1992.-1995. г.) и послијератна друштвена транзиција условили су пропадање већине индустријских капацитета и тржишта.У послијератном периоду Бања Лука се све више отвара према земљама тржишне економије, а своју шансу види у развоју трговине, туризма, пољопривреде и прехрамбене индустрије.Дан града обиљежава се 22. априла, када је Бања Лука у Другом свјетском рату ослобођена од фашизма. Слава града је Спасовдан.

Историја

Под називом Бања Лука град се први пут спомиње у Повељи угарског краља Владислава ИИ Јагеловића, 06. фебруара 1494. године.Послије расправа које су водили филолози и историчари, утврђено је да име града потиче од старог приђева "бањ" – банов, који је давно ишчезао из нашег језика, а задржао се само у називу града, па је том приђеву додата именица "лука", што значи равница, односно цијели назив града потиче од сложенице "Банова равница".СТАРИ ВИЈЕК - Одувијек уз Врбас, на обје његове стране развијале су се још од палеолитског периода насеља различитих племена, која су се у овој благонаклоној долини задржавала, живјела и развијала. Поуздано се зна да је у предримском и римском периоду ово подручје насељавало илирско племе Мезеја, који су заједно са овим просторима укључени у римску покрајину Илирик. више...Послије пропасти Римског царства словенска племена насељавају ово подручје током ВИ и ВИИ вијека нове ере. У средњовјековном периоду дуж обале Врбаса ниче већи број утврђења. Поуздани подаци о тадашњој насеобини и животу становника унутар и изван зидина су, нажалост, још увијек сакривени по ходницима историје, позивајући етнографе и историчаре да их открију.СРЕДЊИ ВИЈЕК - Прво насеље оријенталног типа, послије доласка Османлија 1582. године, развија се око Цареве махале у Горњем Шехеру. Бања Лука постаје сједиште пространог Босанског пашалука, што доводи до убрзаног развоја града. Ферхад-паша гради млинове и мостове преко Врбаса. више...У Бањој Луци су крајем XИX вијека основане прве српске школе, први телеграф је добила 1866. године, а пруга Бања Лука–Добрљин је свечано пуштена у саобраћај 1873, двије године пред босанскохерцеговачки устанак, због којег је морала да буде затворена.

МОДЕРНО ДОБА

- Одлуком Берлинског конгреса, у Бању Луку 1878. године улазе аустроугарске трупе, које је локално становништво дочекало мирно и без отпора. Под протекторатом Аустроугарске, Бања Лука постаје занатски и индустријски центар. више...Иако је аустроугарска власт била мање деспотска од османлијске и "прокламовала" начела слободе и једнакости, у народу су се током година развијали отпор према туђину и радничка свијест. Почели су штрајкови, све гласније побуне и позиви на ослобођење од окупатора.XX ВИЈЕК - Први свјетски рат доноси овим крајевима дах слободе, након неколико вијекова туђинске тираније. више...Бања Лука у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца доживљава свој прави процват. Постаје сједиште Врбаског округа (Врбаске бановине), а у новоформираној држави припада јој значајан геостратешки положај.Нагли напредак дугује свом првом бану, енергичном визионару Светиславу Милосављевићу...Најтежи ударац у послијератном периоду Бањој Луци задаје катастрофалан земљотрес у октобру 1969. године, након којег град добија данашњи изглед.Пред распад бивше Југославије, Бања Лука је била други по величини град у СР Босни и Херцеговини, а десети у Југославији. Према попису из 1991. године, имала је 150.000 становника.Током грађанског рата, који је четири и по године буктио на подручју бивше Југославије, Бања Лука није била под ударом директних ратних дејстава, али је у рату знатно измијењена њена демографска структура.


Бања Лука некад



и сад








Приједор



Приједор је са својим селима, због свог стратешког положаја и близини државне границе био често подручје буна, устанака и одбране о чему свједоче дешавања упрвом и другом свјетском рату, те задња ратна дешавања на подручју бивше Југославије.

Први пут у историјским документима Приједор се помиње као земљана утврда у ратним извјештајима грофа Адама Бацанија за вријеме Бечког рата од 1683. до 1699 године. Међутим, археолошка грађа указује да постојање насеља датира још из времена праисторије и доласка Римљана у ове крајеве првенствено због нових освајачких подухвата. Али, и због експолатације гвоздене руде која је, претапана у великим топионицама Салоне, Сисције и Сирмијума. Веома брзо Приједор постаје значајан - трговачко занатски центар захваљујући римским путевима и пловности ријеке Сане, али понајвише првој жељезничкој прузи у бившој БиХ изграђеној 1873. године у вријеме барона Хирса. Један вијек послије, тачније 1882, готово цијели град изгорио је у великом пожару па су аустроугарске власти 1901. године донијеле први урбанистички план по коме је Приједор изграђен као савремено насеље без махала и уских сокака.

Као први већи индустријски капацитет помиње се пилана изграђена 1883. године изнад Козарца, а већ 1891. године основано је прво пољопривредно друштво и перадарска фарма, једини у то вријеме у аустро-угарској Босни и Херцеговини. Почетак XX вијека донио је нове индустријске објекте и предузећа као што су "Прва крајишка творница цигле и цријепа" коју је 1926. године основало једно српско акционарско друштво. У исто вријеме један српски трговац оснива и прво извозно предузеће. Ријеч је о извозу живежних намирница и живине у Европу. Вриједно је поменути да је у том времену основана и чувена столарска радионица "Антонијевић", као и прво кондиторско предузеће које је послије II свјетског рата прерасло у Фабрику кекса и вафла "Мира". На почетку XX вијека Приједор има сва обиљежја урбане градске средине. Приједорски Срби још више развијају трговину и банкарство, а да би сачували свој национални идентитет и традицију, имућне газде и трговци улажу свој капитал и име у културни и национални препород и подижу културне установе и институције. Још 1834. године Приједор је имао српску основну школу која је заједно с тзв. комуналном (основаном 1891. године) прерасла у државну школу 1919. године. Пододбор "Просвете" основан је 1902. године, а негдје у исто вријеме основана је прва штампарија и "Прва српска штедионица д. д.", па затим још три основне школе и забавиште, односно женска занатска школа, док је Гимназија основана 1924. године. Само пет година касније, 1907. године основано је друштво за тјелесно васпитање које је наредне, 1908. године, добило име "Српски Соко". Године 1885. основано је и пјевачко друштво "Вила" за које је химну написао Алекса Шантић, а музику је компоновао тада најпознатији живи српски композитор Јосиф Маринковић. Приликом преноса костију Стевана Мокрањца 1923. године "Вила" је на такмичењу југословенских хорова у Београду освојило другу награду. У току II свјетског рата приједорски крај је претрпио огромна разарања. Пред офанзивама хрватских и муслиманских снага усташа као и Немаца, голоруки српски народ је бјежао у збјегове на планину Козару. Ратна фотографија Жоржа Скиригина Мајка са Козаре остала је потресно свједочанство на страдање српског народа Поткозарја. Усташе су са Козаре одвеле у смрт око 60.000 невиних српских цивила. Међу њима је било око 11.900 дјеце од којих су многа одведена у логоре за дјецу(до тада историја није забиљежила логоре тог типа). Након рата на платоу Мраковица подигнут је величанствен споменик жртвама фашистичког терора. Дио планине Козаре проглашен је за национални парк.

Национални парк Козара, ријека Сана и прекрасни крајолици туристички су адути приједорског краја и цијелог Поткозарја.

Дакле, без обзира на археолошке ископине из римских и предримских времена и времена Мезеја, без обзира на некрополе из млађег и старијег бронзаног доба, античке и позноантичке некрополе, као и неке трагове средњовјековних грађевина Приједор је варошица из новијег доба, заправо град XIX и XX вијека.

Приједор некад




 и сад




Козарска Дубица
ИСТОРИЈА ГРАДА

Дањашњи град Козарска Дубица налази се међу локалитетима на којима је раније бивао кроз историју. Дубица се угнијездила на десној обали ријеке Уне, на 105 метара надморске висине, 14 километара од ушћа Уне у Саву.
У полукружју су расути гроздови њених 61 села. Они заједно чине пејзажну и административну цјелину - општину Козарска Дубица, смјештену на сјеверозападним падинама Просаре и Козаре, на површини од 499 м2.
Равничарско земљиште заузима 60% укупне површине, док је остали дио брежуљкаст са благим падинама. У суштини овај крај се налази у доњем току ријеке Уне и средњем току ријеке Саве. Историја је кроз ове пређеле тутњала
ратовима, цивилизације поништавале једна другу, па је остало мало трагова од прошлости овог краја.
Локалитети и нешто података говоре да је овај простор од памтивјека био насељен. Године 1975. откривено је у Читлуку праисторијско насеље старијег периода жељезног доба. Ископавањем су пронађене настамбе с калотастом пећи и отвореним огњиштем, керамика, предмети од бронзе, чешљеви од костију и ножеви. Заштитни бедем под земљом окружује цијели плато Градине. Код Градине на Гробљицу пронађена је и праисторијска метропола.
Шест километара узводно од Козарске Дубице, на обали ријеке Уне, откривено је пространо насеље из римског доба на површини 5 хектара. Истраживања су вршена 1973. године. Откопани су темељи грађевина величине 45/30 м. Старија фаза градње је из другог вијека, а млађа из ИИИ или ИВ вијека нове ере.
Послије пропасти Римског царства, простор између ријеке Уне и Врбаса насељавају словенска племена. Од 930.године ово подручје доживљава велики успон. Тада је и настао велики град Дубица који је заузимао подручје села Драксенић, Међеђа, Демировац, са центром у данашњем селу Доња Градина. Овај град је цвјетао све до 1242. године, када су га разорили Монголи под вођством Бату-кана.
Грађевина над грађевином, свјетлост над свјетлшћу је манастир Моштаница који је надживио сав историјски тутањ. Он заузима посебно мјесто међу манастирима Српске православне цркве.
Манастир се налази на 202 м надморске висине, у долини ријеке Моштанице, у падини Мале Градине, под Козаром. Удаљен је 12 км од Козарске Дубице, чуван свјетлошћу и мирисом стољетних липа , моштима, монасима и ликом великомученика и свеца ђакона Авакума који се замонашио у овом манастиру.
По неким изворима и полабској теорији о поријеклу Срба, овај манастир је могао настати у ВИИИ вијеку, када и манастир СВ. Ђорђа у Маринима (тромеђа општина Приједор , Нови Град , Козарска Дубица) и манастир у Стригови. Легенда каже да је манастир Моштаница настао у XИ вијеку.
У манастиру Моштаница се и данас чува копија кључа манастирских двери с бројем 1111. У њему су се учила писмена, преписивала јеванђеља и друго. Дуго времена при њему је радила манатирска школа. Манастир је и данас духовно средиште цијелог Поткозарја. Поред манастира Моштаница сахрањен је Петар Поповић Пеција, вођа српског устанка на подручју Кнешпоља. У раном средњем вијеку овђе се распростирала дубичка жупанија. Ово подручје пада под турску власт 1538.године. Од тог периода па до окупације БиХ од стране Аустро-Угарске, 1878.године ово подручје са краћим периодима било је под турском влашћу.
Године 1878. оно пада под аустро-угарску власт и остаје у њемон саставу све до завршетка Првог свјетског рата , када је створена прва заједничка
држава југословенских народа - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Град Дубица је добио име од православне ријечи дуб (храст) и ријечи дубница (чамац ископан у храстовом деблу). Дуб-Дубница-Дубица

Данашњи град Козарска Дубица, а нарочито његов центар су изградили Срби , трговци и занатлије.
Његово формирање је почело 1852.године. Прве српске куће су изграђене у Јежевици.
Од 1901.године, када је инсталирана пилана "Уна", српска варош се нагло почела развијати и за 40 година Срби су изградили пословни центар града, главну улицу (Краља Александра , данас Светосавска) и најљепшу зграду у њој. Ова улица је у суштини и данас сачувана у својој аутентичности. ПЕЦИЈА Када би смо ствари слагали односом величине, могло би се рећи да се Козарска Дубица налази код Доње Градине, не само зато што је ту био велики град Дубица већ због чињеница и догађаја из Другог свјетског рата.
У вријеме НДХ (1941-1945) и усташког концентрационог логора Јасеновац, Доња Градина је била његов саставни дио. У овом логору хрватски нацисти-усташе су на стравичним мукама ликвидирали 700 000 невиних људи, жена и ђеце, главном Срба, те велики број Рома, Јевреја и других националности - антифашиста.
Од овог броја у Доњој Градини усташе су ликвидирале 360.000 људи. Доња Градина је мегалополис мртвих , површине 116 хектара. У Градини је до сада откривено 105 масовних гробница великих размјера.
И сама Дубица је у Другом свјетском рату била у буквалном смислу изложена усташком злочину геноцида. Пред Други свјетски рат општина Дубица имала је 33.129 становника, а већину становништва су чинили Срби. У том рату Дубица је изгубила 18495 становника и угашено је 513 домаћинстава. Од тог броја 17 691 лице изгубило је живот као жртва усташког злочина геноцида .
Број становника који је Дубица имала пред Други свјетски рат није достигла до данашњег дана...
У рату 1991-1995. године подручје општине Козарска Дубица било је неколико пута мета напада регуларних снага војске Републике Хрватске. Најжешћи напад био је 18.и 19. септембра 1995. године.
У операцији "Дрина" хрватска војска је кренула у освајање Козарске Дубице жестоко гранатирајући, разарајући и убијајући становништво. Дио хрватске формације био је пребачен у сам град. Војска Републике Српске (11. дубичка бигада) и народ наше општине је одбранио Козарску Дубицу, нашу општину, а самим тим дао огроман допринос у одбрани и стварању Републике Српске.
На површини густих слојева историје овог краја стоје 18. и 19. септембар 1995.године, а Дубица на свом мјесту у Републици Српској.
Званична презентација општине Козарска Дубица


Некад


и сад









Нови Град


Нови Град је био највећа раскрсница друмског и жељезничког саобраћаја у Поуњу и у Бившој Југославији, који је свој чворишни значај задржао и до данас када предстваља највећу раскрсницу између Републике Српске, Републике Хрватске и Федерацје БиХ. Овђе су се стално укрштали и укрштају се интереси великих сила, па је град био увијек у граничном простору, од настанка 1280. године до данас. Прво је био на граници средњовјековне Босне и Угарске, касније турског и аустроугарског царства, до данашњих граница послије цијепања друге Југославије.тврђава Површина урбаног подручја града износи 26, 5 км, а укупна површина катастарске општине 469,4 км. На сјеверозападу граничи током ријеке Уне са Републиком Хрватском, а на југу и југозападу са сеоским насељима Рудице, Чађавица и Црна Ријека. На источној страни са селима Масловаре и Благај, Јапра и Благај Ријека, а са сјевера са селима Пољавнице и Мазић.Нови Град је само по имену ново насеље, јер се у сачуваним и проученим документима спомиње први пут 1217. године, мада се историчати више слажу у мишљењу да је град основан 1280. године. Шире подручје града било је насељено још у античко доба о чему свједоче археолошка налазишта у селу Доњи Ракани и у долини рјечице Јапре. Прво насеље није могло настати на данашњем градском подручју јер је било изложено плављењу ријека Уне и Сане.Град је најприје настао из два подграда /субурбија/ - Поднови и Устисана, под Кулинским брдом на којем је стајао тврди каштел акрополског типа кнезова Бабоњића за наџор ријечног и цестовног саобраћаја долинама Уне и Сане које се управо састају испод Кулинског брда, гђе су први зачеци Новог Града.Средњовјековне географске мапе и стари документи врло често спомињу ову утврду у разним варијантама његовог имена као Нови Град, Ново Кастро, Новиградец, Каструм, Ујвар итд. Био је то невелик, али у то доба хладног оружја тешко приступачан град, с једном донжон - кулом са четири спрата, обором, капикулама и два камена зидана објекта за смјештај посаде. Његово подграде Поднови било је смјештено на сјеверним падинама Кулског брда (данас Туњица и Лонџа), а подграде Устисана на дањашној локацији жељезничке станице Нови Град. То је данас градска четврт Прекосање гђе је вјероватно било ријечно пристаниште за унско - санске лађаре.Пад средњовјековне Босне под турску власт приморало је кнезове Бабоњиће, који су се због утврђења Благај Града прозивали благајски, да створе савез са кнезовима Зринским како би се ујединили и сузбили турску инвазију. Захваљујући тој привременој слози, ови великаши успјели су 1483. године нанијети тежак пораз турској провалној војсци.
Међутим, слога домаћих феудалаца била је кратког вијека и само је привремено одгађала пад Новог Града под турску власт. Године 1519. посљедњи пут на Кулском брду се спомиње подграде Устисана. Још раније је био угрожен Благај Град смјештен у долини Сане, источно од Новог Града на удаљености од 7 км. Турци су 1537. године дефинитивно заузели Благај Град, из њега протјерали посаду и поставили своје мустафхизе. Негђе у то вријеме пао је и Нови на Кулском брду, али су Зрински још крајем петнаестог вијека изградили Нови Нови на лијевој обали Уне да би се даље штитили од турских продора. То је успорило турско надирање на запад, али није спријечило страховита пустошења њихових провалничких војски, које су економски упропастиле читаву област. Аустријске посаде су одољевале нападима све до 1556. године, када је послије пада тврђаве Костајница турски војвода Малкоч - бег освојио град Нови Нови 1557. године.Освајањем Новог Града Турци су ово утврђење претворили у важну војну базу за даљи продор ка Бечу. Изграђен је мост преко ријеке Уне, а град је врло брзо насељен муслиманским становништвом. Овај Нови Град је остао под турском влашћу све до 1687. године, када га је ослободила банска војска Петра Ердедија. Муслиманско становништво пребјегло је преко Уне у Босну и на простору аде Јеленице, данас градски кварт Стари Град, изградило тврђаву од балвана и насипа на простору од хотела "Уна" до градског музеја. Године 1726. почело је зидање новог утврђења од тесаног, квалитетног камена тако да је по његовом завршетку био готово неосвојив за ондашња нападна дејства и оружја . Према постојећим скицама турска тврђава Турски Нови имала је зидове високе 7 м, јарак широк 6 м, а дубок 3 м, била је дугачка 200 м, широка 150 м, те имала 5 бастиона /табија/ и двије капикуле /улазне куле/.У Тврђаву се улазило преко два моста - ланчаника, а јарком око тврђаве текла је вода из Уне. Освојена је само једанпут 1788. године, послије многих јуриша и дуге опсаде двадесетоструко јаче војске аустријског фелдмаршала Ернеста Гидеона Лаудона, захваљујући великој премоћи у људству и артиљеријским оруђима. Послије тога граница се ипак стабилизовала на Уни тако да су Турци остали у Новом Граду све до 1878. године.Године 1878. по одлуци Берлинског конгреса Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину и тако заузела, без отпора, Нови Град. Окупационе власти су 1894. године до темеља порушиле импозантну новску тврђаву, а њен материјал уграђен је у разне јавне и приватне објекте. Слиједеће године, из политичких разлога, административно му је промјењено име у Босански Нови, које је носио све до 1992. године када је одлуком Скупштине општине добио своје право име Нови Град." Званична презентација општине Нови Град
некад
                                                              1925 година
и сад






Костајница
По неким пронађеним остацима и документима сачуваним у археолошким музејима и бившем костајничком самостану, познато је да се у овим пређелима одвијао жив трговачки саобраћај још од доба Римљана. Имена насеља из тога доба званично нису позната, али једно је сигурно да је дуж саобраћајница-цеста и путева тих насеља било доста.

Српска Костајница
У Костајници су пронађени трагови римског водовода и неких стамбених и других објеката. На подручју града и данас се наилази на трагове троске и угљена, што несумњиво доказује да су се у тим временима ту налазили рудници и топионица жељеза. У потоку који тече са Баља нађени су остаци суђа и предмета из римског доба што је необорив доказ о постојању насеља на овом подручју које датира још из римског доба.Досељена славенска племена временом су се стапала са затеченим старосједиоцима, те од њих примали многе културне тековине, а старосједиоцима су наметнули свој језик и име. Из средњег вијека је остало врло мало сачуваног материјала о Костајници. Име Костајница се помиње први пут 1258. године, а настало је од ријечи – кестен, јер је предио с обје стране ријеке Уне богат кестеном. Од тог времена Костајница мијења многе господаре. Гроф Апланди је први посједник Костајнице, с затим гроф Цељски. Посље смрти Мартина Франкопана Костајница је уступљена крупском војводи Ивану Ревењуду. Осујећеним завјерама угарских великаша и бискупа, који су хтјели да на угарски пријесто доведу пољског принца Казимира, краљ Матија је посебном даровницом даровао много села и градове српском деспоту Вуку, а међу њима се спомиње и Костајница. Послије Вукове смрти Костајница је у дошла у посјед деспота Ђурђа Бранковића. Тако је Костајница за кратко вријеме промјенила много господара.Побједом Турака код Дубице 1513. године, Костајница пада у посјед бана Петра Бериславића. Већ у првој половици 16. вијека град и утврда су влашниство Зринских даровницом краља Фердинада. За вријеме Зринских, тврђава је била посебно утврђена и надграђена. По тим господарима стара костајничка тврђава, која је на десној обали Уне, зове се Зрињски град.Босански бег Малкоч је 1556. године опсједао Костајницу, коју је освојио захваљујуци издаји капетана Лусттхалера, па је од тог времена Костајница остала под управом Турака. Чувени турски путописац Елвија Целебија је 1660. дошао у Костајницу и између осталог записао "Овај град је подигао Зрињски уз помоћ Угарског краља Фердинанда. Његова нахија има 40 села…Градско становништво чине борци који дан и ноћ воде борбе са Хрватима губећи узајамно главе… Костајница је велики град, саграђен од тврдог материјала. Облик му је петоугаоани, а лежи на обали ријеке Уне, на територији Бање Луке." Пожаревачким миром 1718. године Аустрија, као млетачка савезница у рату са Турцима, добија Банију и подручја на десној обали Уне, по дубини до планине Козаре. Године 1739. миром у Београду, враћени су сви крајеви Турцима, а ријека Уна је граница између Аустрије и Турске. Као саставни дио краљевине Илирије, 1809. ово подручје долази под власт Наполеона и остаје до 1814. године. За вријеме француске владавине саграђен је дрвени мост између двију Костајница. Овај мост, на којем је и данас сачуван обелиск са Наполеоновим иницијалима – НИ, био је и остао од велике важности за обје Костајнице, јер је олакшан проток роба и људи између ова два подручја. И не само то. Једини тада мост на Уни служи за превоз робе која иде са Средњег Истока за Европу и обратно. У Костајници се отвара царина за ове робе. Међутим послије краткотрајне француске управе Костајница поново пада под Турску власт 1814. године.У Пастиреву је хајдуковао Петар Петровић Пеција и хајдучки харамбаша Петар Гарача из Стригове који су 1858 г. подигли буну против Турака познату под именом Пецијина буна. Организовали су око 3000 устаника. Оптерећени великим бројем избјеглица (жена и ђеце) преко 4000 и бројним стоком, коју су избјеглице са собом гониле, те под притиском бројније и наоружаније турске војске, 21. јула у селу Тавија је разбијен Гарачин одред. Сутрадан код села Куљана разбијен је и Пецијин одред. Већина устаника је пресла на аустријску територију, на лијеву обалу Уне, а око 300 устаника се повукло у Пастирево заједно са Петром Пецијом и Петром Гарачом.Године 1862. у Босанску Костајницу мигрирају муслимани из околине Ваљева и Сабца, а посебно их је много досло од Узица. Ту формирају насеље које и данас носи име Узица по њиховом старом завицају. За вријеме великог босанско-херцеговацког устанка 1874 – 1875, овај крај је прузао сназан отпор, а у Костајницу је висе пута долазио Петар Мркоњиц ција је организаторска улога у борби насег народа против турске власти имала огроман знацај.
Сељаци Цитлука, Петриње, Бацвана, Побрђана, Тавије и других околних села 15. Августа 1875. су напали турске посаде у селу Двористе. Занесени поцетним успјесима устанка устаници су под командом Марка Бајалице и Марка Ђенадије напали 19. августа Босанску Костајницу, али су се посље поцетног успјеха морали повуци. У тим борбама с Турцима погинуо је Петар Гараца цији се гроб налази у Горњој Слабињи у засеоку Алагинци, па се по њему само мјесто зове – Гарацин гроб. Да би избјегли тотално унистење, устаници су се 25. аугуста пођелили у мање групе. Команду над устаницима преузео је Петар Пеција од дотадасњег команданта Остоје Корманоса. Међутим, босански устанак предвођен Васом Пелагицем просирио се и на просторе Грмеца гђе су устаници створили слободну територију, са центром у Црним Потоцима на тромеђи, Босне, Лике и Далмације, који су одрзали током цијеле 1875. године. У периоду вођења устанка Васо Пелагиц је 40 дана био предсједник Опстине Босанска Костајница.1878. године Костајница поново подпада под аустријску власт и остаје све до заврсетка Првог свјетског рата. У поцетку Аустрија уводи војни резим, а касније га замјењује цивилном власцу. За вријеме Аустрије Костајница је прво била котар, а касније котарска испостава, босанско-новског котара, а за вријеме Краљевине Југославије среска испостава босанско-новског среза.У Краљевини Југославији Костајница је развијен трговацко занатски центар.Најбогатије и најугледније трговацке породице из тог времена су: Марини, Зецеви, Павловици, Јандрици, Савици и Лукици. Услузне ђелатности су развијене и у потпуности задовољавају потребе становниства. Такав тренд се наставља и у посљератном периоду. Развијено је трговацко предузеце Вис са укупно 4 продавнице мјесовите робе и 2 продавнице обуце. Од услузних ђелатности заступљени су занати: бријацки, кројацки, месарски, столарски, обуцарски и сл.У Другом свјетском рату становниство овог краја масовно је уцествовало у борби против фасизма. Легендарна Баљска цета је била састављена од бораца, углавном регрутованих с подруцја Босанске Костајнице. У борби против фасизма ово подруцје је дало преко 1000 бораца од цега је 460 погинуло, не доцекавши крај рата. Поред палих бораца, као зртве фасистицког терора зивот је изгубило 1848 зитеља опстине. Јасеновац, Земун, Бајица јаме и Зецево брдо су њихова стратиста. Поред људских зртава, подруцје опстине је претрпјело огромна материјална разања, а 108 домацинстава је потпуно унистено. Посље рата су подигнута два партизанска гробља у Костајници и Петрињи. Уређене су двије спомен костурнице на Зецеву брду гђе су домаце устасе побиле преко 2600 недузних цивила, углавном зена и ђеце српске националности са овог и других подруцја. Ово подруцје је дало легендарне партизанске борце, командире и команданте, од којих су прогласени народним херојима: Петар Боројевиц, Лазо Стековиц, Петар Мецава, Бранко Тубиц. Посље Другог свјетског рата Б. Костајница егзистира као опстина у саставу босанско-новског среза, а касније приједорског среза.ИЗ ПЕРА МЕХМЕДА КАЗАТОВИЋА:Кнез Михаило Обреновић је 1862. године протјерао, према неким подацима, више десетака хиљада муслимана из Западне Србије, који су се доселили махом у Босну, а доста их се упутило у Санџак. Већина њих се задржала у мјестима на лијевој обали Дрине, а дио се населио уз ријеку Саву (Орашје) а више од стотину породица одлучило је да путује што даље на запад. То су биле махом породице из Ужица и околине. У том потуцању "од немила до недрага" по Босни, које је трајало више неђеља, придружиле су им се и породице из других мјеста и градова Србије, па су по њима добивали презимена: Ваљевац (из Ваљева), Шабиц (из Сапца), Биоградлија (из Београда), итд. Коначно су дошли до ријеке Уне и даље више није могло, јер је с друге стране било друго царство (аустријско). Одлучили су да се ту и настане. Сјекли су храстову шуму и градили куће на један спрат, на горњем су се смјестили људи, а у приземљу стока и живад, ко ју је имао. Како је већина житеља дошла из града Ужица и околине, то су горњи дио овог мјеста назвали Ужице, да би сачували макар успомену на стари крај. Тадашњи султан Азиз дао је новац да се изгради џамија, која је, по простору, била једна од највећих у Босни, а градили су је мајстори из Далмације. По дароватељу, та се џамија прозвала "Азизијом".У прегледу историје Костајнице наведена су имена трговаца између два рата, а ја бих додао и још нека: Мехо Тихић био је најбогатији трговац, трговао је на велико и мало, путовао је по земљама Западне Европе тада, имао кућу и трговину на углу код пијаце, а иза, на мјесту данашњег кина, имао је велико складиште. У то вријеме у нашем мјесту били су још трговци: Бобија Ћамил, Мустафа Харамбашић, Зајко Омеровић и Мехмедалија Казазовић.Године 1932. богати трговци нашег мјеста основали су Добровољно ватрогасно друштво, а са циљем да највише заштите своју имовину од могућег пожара. То су били: Мехо Тихић (први предсједник), Божо Зец, Илија Зец звани Стриговац, те управитељ тадашње испоставе Стакић. У Друштву су добровољно радили људи свих националности, да их набројимо: Оћко Драган, Казазовић Мехмедалија, Сарачевић Шабан, Сехо и Алија, Омериновић Мехмед, Ђенадија Душан, Антонић Лојзо, Боснић Мухарем и Изет, Сафтић Ловро, Шумановић Асим, Биоградлија Азиз, Питина Целестин, Фазлић Сабдулах, Пузавац Перо, Сарачевић Салко, Кукрика Никола, Ћуприлић Мустафа и Чаушевић Мехмед.Највеће привредно предузеће у нашем граду била је Творница пољопривредних справа (данасња Фамок), а која је основана као ковачка радња 1908. године, а основали су је, и били њени власници дуго година, браћа Мехо и Расим Ферхатовић, који су били изврсни мајстори-металци. Сами су правили нацрте својих производа, као што су били на далеко чувени запрезни плугови, дрљаче, сијачице и друге пољопривредне алатке, а за које су добили преко тридесет медаља на разним пољопривредним сајмовима у земљи и иностранству. Творница је између два рата запошљавала стотињак радника. Имали су и топионицу жељеза у горњој улици. Усташе су браћу Ферхатовић убили крајем рата у Јасеновцу, а по неким изворима у Суњи.Највеће и најбоље уређено пољопривредно имање између два рата имали су браћа Аугуст (Густи) и Хајнрих Вандишпил у селу Тавија, послије је то насљедила Земљорадничка задруга. Имање је било беспријекорно уређено са воћњацима, вртовима и њивама, тако да су многи ратари и из удаљенијих мјеста долазили да их виде и да понешто примијене на својим посједима. Браћа су била поријеклом из Швицарске, а имали су и швицарска држављанства. Посљедњи од њих, Хаинрих, умро је 1976. године у великом сиромаштву.

Извор:kostajnica.com



некад

и сад


 Градишка

Историја саме Градишке се издваја као посебна и значајна.Археолошким истраживањима утврђено је да је најстарије језгро Градишке, као насељеног мјеста, простор данашњег парка и болничког круга. Ту су била сва језгра насеља у свим добима. Приликом копања темеља за зграду болице утврђени су археолошки слојеви: праисторијски, антички-римски, рано-средњовјековни, те касно-средњовјековни и турски. Међутим, археолошки налази откривани су и на ширем простору града, нпр. остаци римске архитектуре. Римљани су ово мјесто изабрали за једно од својих значајних насеља и веома значајно раскршће двају магистралних римских цеста те као средиште савске римске флоте. То насеље, по свој прилици кастел, спомиње се од 2. - 7. вијека након Христа и то:
У Птолемејевој Географији из II. вијека спомиње се и на карти је уписано мјесто Serbinon или Serbinum.
У дјелу Itinerarium Antonini из II - III вијека стоји Servitium.
На карти званој Tabula Peutingeriana из IV. вијека стоји назив Seruitio.
У дјелу Notitia dignitatum из око 400. г. пише Servitti.
У дијелу Anonymi Ravennatis Cosmographia из VII - VIII вијека уписано је Serbitium.


Сви наведени облици: Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium односе се на једно мјесто, а то је по научницима, "без двоумљења", данашња Градишка.Иначе на подручју општине Градишка у далекој историјској прошлости најпознатије је Сојеничко праисторијско насеље у мјесту Доња Долина.

По службеној науци заснованој на подацима византијског цара Константина Порфиротенита Срби су овамо стигли у 7. вијеку и то из Полабља. У времену од 7. - 12. вијека Срби су поред раштрканих насеља правили и округла земљана градишца. На кружном средишњем платоу налазило се насеље, углавном дрвене архитектуре, најчешће с кућама у кружном низу. Око тога платоа налазио се дубљи јарак, а око свега земљани округли прстен - насип. У Поткозарју досада је откривено преко 30 таквих градишца. Градишка се први пут посредно спомиње 1295. године (прије 700 година) као "Градишки Брод", дакле као мјесто гдје се броди = прелази Сава.
Осим тога облика спомиње се и само Градишце (Gradische), а 1330. године спомиње се и слободна варош Градишка: libera villa de Gradisca у старосрпској жупи Врбасу. Градишка је, дакле, у средњем вијеку била значајна као пријелаз преко Саве, па се у том смислу најчешће и спомиње, нарочито у 15 - 16. вијеку у вријеме Јајачке бановине и борби с Турцима, кад су Градишка, Дубица и Костајница биле под влашћу српскога деспота Вука Гргуровића.

Градишка је пала под Турке негдје између 1535. и 1537. године и остала под Турцима све до 1878. године изузевши три краћа периода кад је била под Аустијом (1688.-1693., 1716.-1741. и 1789.-1797.). Била је то прва капетанија у Босни и Херцеговини. Утврда у Градишци је више пута грађена и рушена. Евлија Целебија око 1660. спомиње у Градишци паланку, дакле дрвену тврђаву, док је тек 1767.године саграђен у Градишци, на старом мјесту Сербинона, камени град, којга су Турци назвали Бербир, а који је био рушеван већ 1875. године , како пише Шарл Иријарт. Те тврђаве нестало је посве након 1918.године.

Бербир је био на граници између Турске и Аустро-Угарске. Ту су се водиле тешке борбе све до 1878. године, када је Аустро-Угарска поразила Турску и преузела власт.

Године 1878. Аустро – Угарска је смјенила турску владавину на простору БиХ. Та смјена није имала за посљедицу само смјену власти. Добро организована Аустро – Угарска управа омогућила је да овај простор постане дио Европе.


У намјери да трајно задржи овај простор Аустро – Угарска власт је вршила колонизацију свог становништва. Тако да је 1879. године досељено првих 14 породица из сјеверозападне Њемачке. Те породице су основале ново насеље Vindthorst. Већином су то били

Чеси, Пољаци, Италијани и Холанђани. Они су куповали земљу од крајишких ага и бегова по веома ниским цјенама. Од 1879. до 1898. године досељеници су на простору Лијевча поља, које је припадало градишком срезу, формирали шест нових насеља: Нова Топола, Врбашка, Дубраве, Челиновац, Трошељи и Миљевачка Козара. Та насеља била су најразвијенија, пошто су досељеници са собом донијели до тада непозната оруђа и машине (гвоздене плугове, дрљаче, коњске косачице), као и нове културе (јагоде, ситно поврће, винову лозу, дјетелину, уљану репицу), и најпродуктивније пасмине стоке.

На развој овог простора утицале су многе промјене. Најспорије промјене дешавале су се у аграру. Споро се укидао спахијски систем. Феудални систем и обавезе кметова укинуте су тек 1911. године. Крај XIX и почетак XX вијека окарактерисало је и постепено исељавање муслиманског становништва у Турску и досељавање хришћанског становништва. Тиме је знатно измјењена етничка структура овог простора.

У цјелини гледано Аустро – Угарска је извршила први детаљни попис становништва, премјеравање и мелиоризацију земљишта, модернизовала и интензивирала пољопривредну производњу, трговину, занатство, саобраћајну повезаност, посебно правац Бања Лука – Градишка, којим се преко Саве БиХ везала са Аустро – Угарском. На културном плану вршене су промјене отварањем нових школа.

Послије Првог свјетског рата и стварања краљевине Југославије 1918. године општина Градишка је наставила постепен развој слиједећи започете промјене из времена Аустро – Угарске. Овај простор и даље остаје првенствено аграрни крај. Примитивну пољопривреду постепено замјењује модернија која није базирана само на задовољавању власитих потреба, већ и на преради производа и њиховој продаји. Градишка је била централно насеље које је становништву пружало административне , трговачке, занатске, основне просветне и здравствене услуге.

Други свјетски рат (1941 – 1945. год.) довео је до великог демографског и материјалног пустошења, посебно у поткозарском крају општине. У том периоду страдало је више од 11 500 људи у логорима Јасеновац, Стара Градишка и Млака.

Послије Другог свјетског рата, у вријеме обнове земље и социјалистичке изградње, простор општине Градишка доживио је потпуну економску и друштевну трансформацију. Организоване су и три задруге: столарска, кројачка и обућарска. Временом ове задруге прерастају у велике фабрике и предузећа. Долази до изградње нових улица и насеља, те се развија низ објеката стамбеног, просветног, трговачког, саобраћајног и сличног карактера.

Градишка данас израста у средње развијен град, а посљедње двије-три године карактеришу процеси планског приступа изградњи и развоју модерне урбане и отворене градске средине и општинског подручја у цјелини.

Свакако је потребно истаћи да је у току реализација пројекта који се односи на израду монографије општине Градишка. Монографија као документ од великог значаја за нашу општину обухватиће период до 1985 године.

Званична презентација општине Градишка


Некад




и сад





Лакташи


Лакташи

Подаци о насељености овог подручја датирају још из старијег каменог доба, чији почеци сежу од око 150.000 година п.н.е. Археолошка налазишта из тог времена су смјештена по ниским брежуљцима поред ријека. Такво једно насеље је Брдашце смјештено на данашњен Бањском брду у центру Лакташа. Пронађени су археолошки остаци и из млађег каменог доба, бакарног, бронзаног и жељезног доба, којег одликује организовање већих етно-културних племенских заједница.

Римљани су ове крајеве ставили под своју власт 9. године наше ере. Данашња област Лакташа налазила се на самој граници двије провинције: Далмације и Паноније. Домаће илирско становништво живјело је у утврђеним градинама (“Градина” у Шушњарима). По заузимању ових крајева Римљани подижу војне логоре и граде објекте од привредног значаја.

У доба средњег вијека лакташки крај проживљава тада тешку и неизвјесну судбину. Смјењује се владавина Источних Гота, Авара и Словена, а почетком 12. вијека овај простор постаје дио краљевине Угарске.

Почетком 16. вијека овај простор освајају Турци и њиме владају 350 година, што је довело до великих помјерања становништва. За Турску је ово подручје веома значајно као гранични дио према Аустрији, па због тога Турци врше насилно пресељавање српског становништва из планинских дијелова источне Херцеговине, Црне Горе и Лике на простор Лијевче поља и Поткозарја.

Од 1878. године Босна и Херцеговина улази у састав Аустро-Угарске монархије. Да би разбили хомогени српски простор послије 1883. године на простор Лијевче поља и Поткозарја насељавају се Италијани, Нијемци, Украјинци и Пољаци. Њемачко и италијанско становништво примјеном савремених агротехничких мјера врло брзо подиже привредну развијеност на виши ниво тако да овај простор постаје најразвијенији дио Босне и Хецеговине. Један од тада најјачих трговачко-занатских центара је био данашњи Александровац, који је 1889. године добио пошту, а ту је био лоциран и погон за производњу чувеног сира из самостана Траписти.

Распадом Аустро-Угарске монархије 1918. године и уласком у састав Краљевине СХС, односно касније Краљевине Југославије, током и послије другог свјетског рата подручје општине је било у изузетно тешком положају. Имајући у виду ниво привредног развоја на просторима бивше СФРЈ ова општина је спадалу у ред неразвијених и заузимала на ранг листи развијености 87. мјесто између 109 општина у БиХ. Друга половина осамдесетих година је почетак стварања такозваног “Лакташког привредног чуда”. Ова општина скреће на себе пажњу великим инвестиционим улагањима чиме широм отварају врата приватном предузетништву. Тај тренд је задржан и до данас.

Бања Лакташи

Са својим љековитим врелом, Лакташи су још од далеке праисторије привлачили наше неуке претке. То потврђују археолошка истраживања на локалитету Брдашце, непосредно поред бање, гдје су пронађени остаци живота још из старијег каменог доба.

На Брдашцу су обитавали првобитни ловци, о чему нам казују налази примитивних камених оруђа. Међутим, термални извор је и у каснијим епохама привлачио човјека, о чему говоре остаци из бронзаног и жељезног доба пронађени на истом локалитету.

Ако се за раније становнике то донекле може и спорити, Римљани су несумњиво веома добро познавали љековитост лакташке термалне воде и користили је вијековима. То потврђују артефакти из другог, трећег и четвртог вијека као што су новчићи ковани за царева Гордијана III (238-244), Филипа I (244-249), Галијена (253-268), пронађени у близини врела. Ти нумизматички налази указују на жив обичај "даривања" воде новцем, који се узгред речено - задржао све до новог доба.

Осим тога, ископавања спроведена 1889. године на локалитету "Зидине" у Јелића гају открила су остатке римског јавног купатила (терме), које је подигнуто поред извора љековите воде.

Тада су откривени и темељи зграда са специјалним системом загријаванја, те римске цигле, грнчарија и стакло. Истраживања из 2000. године потврдила су постојање римских терми, о чему нам говоре подне опеке и цигле, те комади грнчарије, стакла и новца. У околини Лакташа пронађени су и трагови неколико вила рустика, односно имања римских латифундиста, па се сасвим основано може тврдити да су терме, осим војника, користили и ти земљопосједници са својим породицама.

Након власти Рима, услиједио је тзв. "мрачни средњи вијек", о коме, када је у питању бања Лакташи, нема много сачуваних историјских свједочанстава, па не можемо говорити ни о евентуалном организованом коришћењу лакташке термоминералне воде. Ни турска освајања почетком 16. вијека нису ништа битно промјенила. Такво стање потрајало је све до 19. вијека, када почиње озбиљније интересовање за бању. Путописци из тог времена казују о благотворности извора али и о слабој уређености и посјећености бање. Један од њих биљежи како купачи улазе у само врело обложено једноставним каменом и то у одјећи, а онда трче око брежуљка да би се брже осушили.

Тек са доласком Аустро-Угарске почиње озбиљно, научно интересовање за љековите изворе у Босни и Херцеговини, па и у Лакташима, за шта је понајприје заслужан професор Ернст Лудвиг. Овај бечки геолог био је, наиме, први научник који је од 1886. до 1888. године испитивао састав и љековитост извора у Лакташима. Ипак, највеће заслуге за изучавање и познавање бања у Босни и Херцеговини има чувени академик Фридрих Кацер, који је као стручњак сарајевског Земаљског музеја испитивао преко 90 термоминералних извора.

Било како било, са хабзбуршком влашћу отпочело је доба европеизације и свеколиког прогреса,

што се одразило и на судбину лакташке бање. Њу сада све чешће посјећују околни сељаци а појављују се и први туристи из далеких крајева. Позитиван тренд настављен је у новој, југословенској држави, па је око 1920. године трговац Владо Поповић отворио прву кафану, уз коју ће понудити и првих 5 соба са 10-ак лежаја, храном и забавом. Поменути газда упамћен је и по томе што је својим гостима обезбиједио први грамофон, први радио, па и оркестар. Ускоро је кафану отворила и чувена породица Кесић, која је, такође, нудила и смјештај за госте бање.

Међу првим гостима који су се дуже задржавали били су чланови бањолучких јеврејских породица Сарафић, Нахмисас и други. У то вријеме, у бању су често навраћали бањолучки љекари Славко Пишетљић и Бранко Чубриловић, а из Београда је редовно долазио Влада Симеуновић.

Стварањем Врбаске бановине 1929. године и доласком Светислава Тисе Милосављевића на њено чело, почиње ново доба цијеле Крајине, па и бање Лакташи. Већ при једном од првих обилазака бановине, Милосављевић је уочио да се у Лакташима налази термално љековито врело, али је потпуно неизграђено, па се ''свет купа под ведрим небом'', у простом, каменом базену до кога нема ни колског пута. Због тога је предузимљиви бан одмах наредио да се изгради одговарајући прилаз, а изнад самог извора да се подигне ''једна скромна грађевина, под којом ће бити купатило''. Радови су отпочели већ јуна 1930. године, па је до сљедеће године изграђена округла, куполаста зградица, унутар које се налазио базен пречника 5 метара. Тако је сачињено народно купатило ''једноставног уређаја'', које и данас симболизује лакташку бању. До 1937. године довршена је изградња још једног базена наткривеног сличним куполастим здањем, каптирана су врела, те изграђено 6 када. Међутим, још увијек у понуди није било одговарајућег смјештаја гостију.

Послије Другог свјетског рата граде се и први капацитети у друштвеном власништву – бањски павиљони (1947) и бараке, а онда и аутокамп (1962), те отворени велики, олимпијски и дјечји базен са бањском водом (1973). Нова прекретница у развоју бање Лакташи и њеног туризма биће изградња хотела ''Сан'' 1982. године. Ријеч је о објекту ''Б'' категорије, са око 150 лежаја, базеном са термалном водом, кадама за масажу и лијечење, сауном, електротерапијом и другим садржајима. Истовремено, и Лакташи израстају у лијепу, уређену варош која поново постаје надалеко позната, прије свега по својој љековитој бањи.

КОЧИЋ О ЛАКТАШКОЈ ИЛИЏИ

Почетком 20. вијека судбином лакташке бање позабавио се и знаменити српски писац, народни трибун и посланик у босанском сабору, Петар Кочић. Наиме, приликом једног обраћања Сабору 1911. године, он казује како у његовом срезу ''осим Слатине која је колико-толико уређена'' постоји ''ниже Бање Луке и такозвана Лакташка илиџа'', која је без сумње ''творевина старих Римљана и њихових војника''. Током љетних врућина, а нарочито за црквених празника, додаје крајишки трибун, у бању Лакташе сливао се свијет из околних села, од Бање Луке до Градишке. А само врело – то је, тврди Кочић, ''читава ријека која шиба и салијева се у Врбас. Вода је јако љековита и на гласу је да лијечи костобољу, грозницу, шугу, красте и убоје.'' На жалост, бања је веома запуштена и неуређена: све се своди на једну ''округлу озидану јаму, ... пречника 3 метра а дубине од 1 метар''. Због тога би, закључује Кочић, ову илиџу ''по сваку цијену требало уредити''.

ДЈЕВОЈКА И БАЊА

У народу је од давнина присутно вјеровање да лакташка термална вода лијечи очи, живце, стомачне проблеме, зглобове, кожне болести, реуму, срце и вене и да ''неда остарити ни мушку ни женску''. Тако једно предање казује о дјевојци којој је нагло, из дана у дан, слабио вид. Уплашивши се да потпуно не обневиди, дјевојка се по нечијем наговору почела умивати бањском водом и то по три пута свако јутро, почевши од Ђурђевдана (6. мај), па до светог Илије (2. август). Већ на Видовдан (28. јун) дјевојачке муке су престале – вид јој се потпуно вратио. Штавише, ни касније није имала никаквих тегоба, већ је, како каже легенда, и у дубокој старости, коју је доживјела, могла удјенути конац и у најмању иглу.

ЧЕСМА

Упоредо са изградњом бањских објеката, 1930-1931. године, у Лакташима je поред главног друма подигнута и скромна спомен чесма на којој је у духу оног времена писало:

Ту, капу скини

Богу се помоли

Сети се дана тешких

И борба витешких

Где су ти браћа пала

Док су ти слободу дала.
Званична презентација општине Лакташи
некад
и сад  


Србац
О историјској прошлости србачког краја сачувано је врло мало података и писаних докумената. Такође нису вршена ни геолошка истраживања чији би резултати указивали на прошлост овог подручја. Нешто више података о историјату народа овог краја може се пронаћи у публикацији ''Србац, насеља и становништво'', аутора Данила Кошутића. О прошлости подручја које данас захвата општина Србац, у овој књизи, између осталог, се наводи: ''... У прошлости ово подручје било је у саставу разних царевина, кадилука, бановина и срезова. Од настанка првих држава старих Словена до средине 16. вијека знатно већа отвореност осјећала се према Дунавској низини па је отуда продор политичких и културних утицаја био непосреднији него од брдовите и у неку руку од природе затворене праве Босне.Према једној карти Европе, у X и XИ вијеку ови крајеви били су у саставу Хрватске.До турских освајања жупа Врбас помиње се углавном у саставу Краљевине Славоније и Угарског краљевства.Пред крај XIV вијека ову жупу припојио је војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић својим Доњим Крајима.На основу карте територија самосталних великаша у првој половини XВ вијека земље десно од Врбаса до саве и Дрине биле су под непосредном угарском влашћу, а лијево од Врбаса ка Дубици, у привременом посједу Хрвоја Вукчића Хрватинића.Године 1463/1464. ово подручје ушло је у састав новостворене Босанске (Јајачке) бановине коју је тада основао угарски краљ Матија Корвин. Такво стање остало је до пада под османлијску власт сјеверних дијелова ове бановине године 1535/36, када је Хусреф бег заузео градове Кобаш и Левач и прешао с војском у Славонију.Тада ово подручје улази у састав кобашког кадилука, бањалучког ејалата и Санџак Босне.Касније је сједиште кадилука из Кобаша премјештено у Бању Луку, а Кобаш је био сједиште нижих управних јединица (капетаније, жупе, нахије).Град Левач налазио се у жупи Лифче (Лијевче), а како се касније не спомиње, вјерује се да је у вријеме турских освајања порушен и није више обнављан.Послије пораза и повлачења турске војске у Босну, успоставља се по први пут државна граница Савом, године 1699. Али у ратовима 1716-1718. Турска губи дио јужно од Саве па су мјеста: Трстенци, Кобаш, Каоци, Босански Свињар, подручје данашњих Бајинаца, Долина... припали Аустрији, а Лепеница, Брезовљани, Ножичко, Лилић... Турској.Послије турско-аустријског рата (1736-1739) граница је поново враћена на Саву. У XИX вијеку на овим просторима јача отпор народа против турског режима, као и свијест о потреби уједињења са Србијом, што се посебно манифестовало у току устанка у Босни (1875-1878). У периоду 1878-1918. године ово подручје је у саставу Босне и њене Окружне области Бања Лука, с ти м што је подручје Лијевча припало босанско-градишком, а Жупе прњаворском котару.И у периоду између два рата (1918-1941) овај дио Босне и даље је у саставу окружне области Бања Лука и њених срезова Босанска Градишка и Прњавор, а оснивањем бановина (1931) улази у сатав Врбаске бановине. Међутим, у августу л939. године по тзв. Споразуму Цветковић-Мачек, срез Дервента, а уз то и Кобаш са околином, додијељен је новооснованој Бановини Хрватској.Капитулацијом старе Југославије, подручје Босне и Херцеговине припојено је тзв. Независној држави Хрватској. Већи дио србачког подручја припао је тада Великој Жупи Ливац и Запоље са сједиштем у Новој Градишци, а опћина Босански Кобаш припојена је Великој Жупи Славонски Брод и котару Босански Брод.Послије Другог свјетског рата по први пут ово подручје уједињује се у једну административно-територијалну цјелину, осим у времену од л955. до л958. године када је срез србачки укинут, а територија подијерљена на срезове Дервента и Бања Лука, тако што је дервентском срезу припао жупски дио (без села Шешковци и Кришковци), а бањалучком лијевчански дио чија су села била у саставу општина Нова Топола и Босанска Градишка.Територија општине успостављена л958. године, има површину од 453 км2. Већи дио налази се у Жупи, односно сјеверном дијелу Средње Босне, а десет насељених мјеста су у Лијевчу пољу, па је Србац истовремено средњобосанска и крајишка општина''.Данас је општина Србац саставни дио Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Н А С Е Љ А

На подручју општине Србац данас има 39 насељених мјеста: Србац, Србац село, Каоци, Влакница, Брусник, Кобаш, Нова Вес, Корови, Сеферовци, Доња Лепеница, Горња Лепеница, Ситнеши, Доњи Срђевићи, Горњи Срђевићи, Ресавац, Инђол, Повелич, Црнаја, Пријебљези, Ножичко, Брезовљани, Селиште, Ћукали, Жупски Разбој,Илићани, Нови Мартинац, Стари Мартинац, Кукуље, Лилић, Разбој Лијевче, Мали Разбој, Доњи Кладари, Горњи Кладари, Гламочани, Дуго Поље, Бардача, Бајинци и Гај.Општински центар је Србац смјештен у непосредној близини ушћа Врбаса у Саву. У вријеме постојања насеља Градина (Доња Долина), прије нове ере, на овом локалитету помиње се Цаган-град (један дио равнице на овом подручју и данас носи назив Цагани). До распада Западног Римског Царства, у близини ушћа Врбаса спомиње се релејна станица Врбате (Урбас). Касније, на овом простору спомиње се насеље Свињар (назив добило по узгајивачима свиња). У писаним документима спомиње се под тим именом л596. године, а мјесто Свињар уписано је на једној карти Германије л621. године. Насеље Свињар промијенило је назив у Србац рјешењем министра Краљевине Југославије од 2. новембра л933. године и овај датум се од 2006. године обиљежава као Дан општине.Остала насеља носе називе по најближим географским појмовима, по занимању или занатима становништва, по другим познатим појмовима и догађајима (Д. Кошутић: ˝Србац, насеља и становништво˝, СПКД ˝Просвјета˝ л995).

СТАНОВНИШТВО

Повољни геостратегијски, саобраћајни и климатски услови, плодно земљиште, богатство шума, обиље воде и пашњака омогућили су насељавање овог простора у далекој прошлости. Најстарији становници, како наводи проф. др Здравко Марјанац (''Живот у мочвари'', Урбанистички завод РС 2004) били су племена Осеријата, Мезеја, Јапода, Бреуца и Келта. Римљани су овим простором владали четири вијека о чему, поред осталог, свједоче римске гробнице откривене у селу Кладари 2003. године. Пређели око Мотајице и доњег тока Врбаса били су изложени честим миграцијама па су стална и већа насеља формирана релативно касно, од XВИ до XИИИ вијека. Ово се може објаснити чињеницом да су се на овом подручју често укрштали путови различитих освајача и пљачкаша. Миграције су биле нарочито честе за вријеме турске владавине овим подручјем (1535-1875). Период аустро-угарске владавине (1878-1918) карактерише повратак исељеног хришћанског становништва и организовано досељавање из других крајева БиХ и других земаља. Досељени су Пољаци, Украјинци и Чеси који су од 1894. до 1905. године формирали насеља Кобашки луг (Нова Вес), Нови Мартинац, Раковац, Гумјера, Кунова, Грабашница и Ресавац.По програму тзв. унутрашње колонизације, на ово подручје досељавани су муслимани који су 1890. године формирали насеља Инађол, Брњавицу, Селиште и Ситнеш.У периоду између два свјетска рата (1922. године) доселило се на подручје Ситнеша 18 домаћинстава Хрвата. Доминантно становништво и послије свих досељавања (више од 85%) били су Срби.Први званични попис становништва према европским критеријима обављен је 1979. године.Према попису из 1885. број становника износио је 8.363, да би на сљедећем попису 1910. године био удвостручен и износио је 16.740. Од тада број становника био је у благом порасту или је стагнирао. Године 1993, приликом ванредног пописа становништва у Р. Српској, на подручју општине Србац пописано је 6.091 домаћинство са 22.145 становника.У новије вријеме приртодни прираштај становништва је негативан. Од 1996. године број новорођене ђеце се смањује. Те године број новорођенчади износио је 213, а 2002. године 176. Старосна структура је негативна. У период од 1961. до 1991. године маса младих се смањила са 44,6 на 25,6%. Просјечан број укућана такође је осјетно смањен. Године 1885. износио је 6,18, а 1991. пао је на 3,46. Смртност одојчади не прелази 2 промила и мања је него у Европској унији. Полна структура је повољна: 49,2% мушких према 49,8% женских.
Како је Босански Свињар постао Србац

Име места у коме се помињу „Босна и свиња” мало коме се допадало, па су уочи Митровдана 1933. мештани послали делегацију код краља у Београд да им преименује варош.
Нови назив је Србац је добио по планинском венцу Срп Србац – Добацивања и увреде, због имена насеобине, становници Босанског Свињара више нису могли трпети. Име места у коме се помињу „Босна и свиња” мало коме се и допадало. Због тога су, уочи Митровдана тридесет и треће, мештани у Београд послали делегацију која је тада „приволела краља и његову владу да Босански Свињар убудуће понесе име Србац”.– Радости Вида Каталине, начелника општине, Јове Бајића његовог заменика, те Милана Радукића, свештеника, и Николе Васиљевића, управника основне школе, није било краја када им је министар унутрашњих послова Живојин А. Лазић, уручио „декрет о преименовању Босанског Свињара у Србац”, прича Обрад Никичевић.Нови назив је варош добила по планинском венцу Срп понад Српца, али и због чињенице да су у овом крају готово сви били Срби. Српчани данас Босански Свињар помињу само о прославама и светковинама када се сете декрета краљеве владе. Некако радије причају о Бардачи „мочварном подручју од међународног значаја и филтеру животне средине” како пише у сертификату добијеном прошле године од Рамсарског секретаријата из Швајцарске, институције која се бави заштитом природних богатстава Старог континента. А у тој Бардачи данас је више од двеста врста птица те двеста осамдесет биљних и тридесет и две врсте риба.Пре пет-шест година у Бардачи се кувао рибљи паприкаш у котлићу од росфраја. Скувано је око три и по хиљаде литара чорбе. У котлић је стављено триста шездесет килограма рибе и 42 килограма икре. Уз 40 килограма ајвара и исто толико лимуна те мало мање других потрепштина, све је то кувано и у стотинак литара уља. Туристички радници и више хиљада њихових гостију имали су намеру да тих, више од три хиљаде литара припремљеног рибљег паприкаша буде уписано у Гинисову књигу рекорда.– Дошла је и комисија која је ресгистровала рекорд који никада није уврштен у Гинисову књигу. Требало је, изгледа, то мало „подмазати”, а ми за то нисмо имали новца. Или можда боље рећи слуха. А да смо то тада урадили ко зна докле би се далеко пронео глас и Српца и Бардаче, каже Жарко Шарић.Шездесетих година прошлог века, када су се копали канали и подизали насипи за одбрану од поплава у србачком крају, уз обале Саве пронађено је двадесет и седам праисторијских, четири античка и четрнаест средњовековних грађевина и објеката. Посебно значајно је сојеничко насеље, које је, како кажу археолози „подигнуто уз обале реке седамсто година пре Христа”.Имају Српчани обичај рећи да је се у њиховом крају данас посече највише глава у БиХ и бившој нам Југи, пошто се, у крају са две стотине перадарских фарми и десетак клаоница подигнутих уз њих, сваке године закоље више од десет милиона товних пилића.У Српцу се и данас, уз безброј других прича из прошлости, сете се и Салиха Бахтијаревића, последњег србачког бега који је скончао 1937. године. Бег је газдоаво са шездесетак посто србачких поседа. И уз такво богатство остао је сам и умро међу Србима. Жена му и кћер замолиле су сељаке да бега довезу и сахране у Бањалуку. Они су и пристали на то. Умотали су га у некакав ћилим и ставили на коњска кола. И кренули.– На путу према Бањалуци, негде око Кришковаца, кочијаш се окренуо и видео на бега нема. Испао је негде успут... Вратили су се, нашли га и наставили свој пут. Када су били надомак Бањалуке сетили су се да немају никакве папире којима би са мртвим бегом прошли кроз град. Али кочијаш и пратња, бега су усправили и умотали у онај ћилим у намери да полицији, ако их пресретне кажу како је човек болестан и како хитно мора доктору. На крају се све некако завршило. Последњи србачки бег који успут испао сахрањен је на породичном мезарју у Бањалуци, прича Стојан Звонар.Причају данас у Српцу и о кукурузу који је у србачком крају све до педесет и пете године сада већ прошлог века, био основна храна... И о првом аероплану који је, 1919. године, надлетајући Посавину, растерао косце који су се, због „страха од сотоне одозго са небеса” разбежали на све старне. Само да спасу главу.Причају Српчани и о двадесетак Титових бораца који су учествовали у борбама за ослобођење Београда... И о свом великом глумцу Угљеши Којадиновићу који је сахрањен у Српцу, тамо где су му корени... И о академику Јови Вранићу... И о оперској диви Верици Вранић која је на пут по светским метрополама кренула из свог родног, србачког краја.

Славиша Сабљић



Челинац
Повољни природни услови за живот људи учинили су да у Челинцу и његовој околини живот буја још од давнина, што потврђују и бројни археолошки налази.

Подручје општине Челинац има десетак илирских градина, а једна од најпознатијих налази се на десетом километру од Бање Луке, непосредно изнад ријеке Врбање у близини жељезничког моста. Данас се виде остаци зидина овог разрушеног града који се звао Змајевац и који је био веома јако утврђење те, као такав, централни војни објекат у овом региону.

У Бранешцима према Вршанима и Шаринцима постоји позната градина уз коју је вјероватно, постојала римска топионица рудаче из Чечаве. Такође, у Бабићима постоји градина која се и данас назива Сач. Непосредно уз ову градину има извор поред кога су, највјероватније, биле настамбе. У близини ријеке Шњеготине која се улијева у Укрину налази се градина. Претпоставља се да је ту могао бити лоциран средњовјековни град Глаж.

Постоје и друге бројне градине на челиначком региону. На подручју Липовца, Поповца и Меховаца био је и нестао град Тетунио.

У средњем вијеку из манастира Ступље и Липље ширио се јак религијски, културни и образовни утицај. Управо из тог периода постоје и први писани трагови о постојању Челинца, који се тада звао Пчелинац, вјероватно због питоме долине у којој су се људи бавили пчеларством.

Челинац се као насеље развио у доба турске владавине крајем 16. вијека и то управо онда када је Бања Лука постала сједиште пашалука. Прво насеље турског типа било је на благој узвисини изнад данашње жељезничке станице. Веће хришћанско насеље у то доба било је на локацији данашње фабрике Чајавец па даље према Јунгама. Касније се развило још једно насеље у Радовцима гђе су турци направили барутану и ковачницу оружја. Барут се тада правио само у Челинцу и Фојници.

Данашње насеље се почело интензивније насељавати доласком Аустро-Угарске.Челиначка индустрија вуче коријене управо од барутане која је, како свједоче стари записи, у 18. и 19. вијеку производила најгласовитији барут у Босни. Барут се у Челинцу производио скоро 200 година, све до 1810. године када је Омер-паша Латас затворио барутану о чему у свом извештају свједочи аустријски конзул у Травнику. Доласком Аустро-Угарске власти основна грана индустрије постала је прерада дрвета. Ово раздобље упамћено је и по безобзирној сјечи шуме, а за ту сврху изграђено је доста путева, жељезничка пруга као и пилане на неколико локалитета. Значај прераде дрвета, као гране индустрије, у општини Челинац задржао се и до данас.Након пада Аустро-Угарске и нова власт је задржала прераду дрвета као основну грану индустрије.

Аустро-Угарска је 1900. основала и прву школу у Јошавци. Године 1923. отворена је пошта. У Челинцу су отворени и општина, жандармеријска станица, соколски дом и православна црква, а за то вријеме везани су и почеци организованог културног живота.

Други свјетски рат донио је и Челинцу страдања као и другим крајевима гђе је живио српски живаљ. Послије ослобођења, настао је мукотрпни период обнове. Изградња пруге Бања Лука-Добој 1953. године била је од непроцјењивог значаја. Тада почиње индустријализација и формирање урбаног насеља.

Скупштина СР Босне и Херцеговине прогласила је Челинац за градско насеље 10. Априла 1973. године. У грађанском рату (1991-1995) је погинуо 212 борац а 9 их се води као нестали.Послијератни период обиљежен је честим смјенама власти и тешкоћама у транзицији државног капитала у приватни.

Коришћени подаци из књиге "Челинац кроз вијекове" академика Рајка Кузмановића.

МАНАСТИР СТУПЉЕ

Манастир Ступље налази се у Горњим Вијачанима и саграђен је у средњем вијеку отприлике у исто вријеме кад и манастир Липље код Теслића. У Аустријско-турском рату у 17. вијеку ово духовно светилиште порушено је и спаљено је темеља. 1994. године почела је обнова и изградња манастира Ступље, а исте године манастир је регистрован као споменик културе друге категорије. У непосредној близини манастира протиче ријека Манастирица. Манастир је посвећен Светом арханђелу Михаилу. У средњем вијеку из манастира СТУПЉА и ЛИПЉА ширио се јак религијски, културни и образовни утицај. Управо из тог периода потичу и први писани трагови о постојању Челинца, који се тада звао Пчелинац, вјероватно због питоме долине у којој су се људи бавили пчеларством.ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У БРАНЕШЦИМАЦрква Пресвете Богородице налази се на самој граници са прњаворском општином у близини Шаринаца и Мравице. Према траговима писаних докумената Српске православне цркве саграђена је од дрвета 1903. године и освештао ју је митрополит бањалучко-бихаћки Евгеније 1904. године. Данас ова црква није од дрвета, санирана је, а пошто нема сачуваних фотографија не зна се да ли има првобитни изглед. Ипак, имајући у виду да се по градњи разликује од градње цркви новијег датума може се претпоставити да су руке неимара сачувале стари оригинални изглед овог српског храма.СТАРИ ГРАД ЗМАЈЕВАЦПодручје општине Челинац има десетак илирских градина, а једна од најпознатијих – стари град Змајевац - налази се на десетом километру од Бање Луке, непосредно изнад ријеке Врбање у близини жељезничког моста. Данас се виде остаци зидина овог разрушеног града који је био веома јако утврђење и централни војни објекат у овом региону.

ШУМСКИ КОМПЛЕКС ГОЗНА

Шумски комплекс Гозна је оаза мира, тишине и свјежине. Шума у овом комлпексу пружа прави амбијент за излетнике, рекреативце и спортисте. Шумско газдинство је у сарадњи са Шумарским факултетом из Бања Луке утврдило елаборат с намјером да се дио шумског комплекса у Гозни издвоји у парк и прогласи шумама са посебном намјером.

Оаза мира и тишине - ИСРЦ Млинска Ријека, НАЈВЕЋЕ РЕГИОНАЛНО ИЗЛЕТИШТЕ

Извиђачко - спортско рекреативни Центар Млинска Ријека налази се на 14. километру регионалног пута Челинац - Прњавор а удаљен је од Бања Луке 28 километара. Поред одличне путне везе предност овог Центра пружа се и комуникација жељезничке пруге која повезује Бањалуку и Добој са пристаништем у ИСРЦ Млинска Ријека. Поврсина Центра је 35 хектара (са могућношцу проширења). Кроз овај комплекс протичу рјечица Млинска Ријека, Кобатов и Борин поток. Комплекс је станиште дрвећа лишћара и четинара а у највећој мјери и црногоричне шуме (бијели и црни бор, смрча, дуглазија). Посебан природни дар су изворишта чисте изворске воде , звонког цвркута птица као и великог пространства створеног за одмор и рекреацију. Посебна вриједност овог комплекса је културно историјски споменик посвећен др Младену Стојановићу. Млинска Ријека је 1998. године званично проглашена међународним скаутским Центром и до сада су одржана 4. међународна табора Извиђача. У Млинској Ријеци током цијеле године, а посебно у љетном периоду, одвијају се разна спортска такмичења тако да ИСРЦ Млинска Ријека постаје и највећи центар младих не само у регији већ и на цијелом простору БиХ. У 2010. години ИСРЦ Млинска Ријека ће бити уцртана на европској карти камперских стајалишта за шта ће се посебно залагати француско-њемачко друштво кампера. Претходних година такође ово друштво је била у сарадњи са агенцијом Арда и ГТЗ друштвом за технички развој из Њемачке. Ова нетакнута оаза мира представља велику привлачност за стране туристе. Посебну атракцију представљају станишта рака у рјечицама што говори да је ријеч о незагађеном комплеску.

ИСРЦ Млинска Ријека посједује:
мале и велике надстрешнице,
терене за рукомет, фудбал и кошарку (асфалтно бетонски) и травнати фудбалски и одбојкашки терен,
млинове поточаре,
квалитетно ријешено снабдијевање струјом,
трим стазе.

Спортске манифестације у ИСРЦ Млинска Ријека:
Четири међународна табора извиђача 1998. 2000. 2002. и 2004. године,
Мале школске олимпијаде - општинско и регионално такмичење,
Општинска лига малог фудбала,
Џипијада - ОФФ РОАД РАЛЛY - првенство БиХ 2006.година.

Један од најзначајнијих пројеката је да кандидатура ИСРЦ Млинска Ријека у пројекту ИНТЕРРЕГ-а III као партнера са општином Ћиети (Италија) у области добросусједске и прекојадранске сарадње са циљем очувања и зашите природних благодати кроз цјеловит систем социјалног планирања, зашите урбаног подручја као и допринос квалитету живота, естетских вриједности и општег благостања друштва.

ИНДУСТРИЈСКЕ ПЛАНТАЖЕ У СТАРОЈ ДУБРАВИ

Индустријске плантаже у Старој Дубрави простиру се на око 3.500 хектара површине и представља највећи комплекс црногоричне шуме у Републици Српској. Саме Плантаже обухватају око 2.500 хектара и то углавном брзорастућег четинара (амерички ариш и дуглазија). Поред плантажа овђе постоји и расадник четинарског дрвећа који је садним материјалом снабдијевао цијелу бившу Југославију. Расадник се простире на површини од 17 хектара. Плантаже у Старој Дубрави имају добру путну везу са Челинцом. На самим Плантажама постоји ресторан и објекат са десетак лежајева затвореног типа.ЛОВИШТА И ЛОВЦИНа подручју општине Челинац постоје два ловишта: ловиште "Челинац" површине 32.568 хектара, којим газдује ловачко удружење “Фазан” и ловиште "Рупска Ријека", површине 3.612 хектара, којим газдује Шумско газдинство. Надморска висина ловишта креће се од 185 до 759 метара, тако да оба ловишта спадају у тзв. брдски тип. У ловиштима су заступљени срнећа дивљач, зец, медвјед, дивље свиње, фазани, јаребице. Ловишта располажу са више ловачких кућа, полузатвореним “чекама” и хранилиштима.

РИЈЕКЕ И РИБОЛОВЦИ

Територија општине испресијецана је токовима ријеке Врбање, Јошавке, Укрине, Турјанице, Швракаве и више планинских потока. Најзначајније су сигурно Врбања и Укрина, које чине драгуље челиначког краја, уз чије су обале никла бројна купалишта и излетишта. Од ријечног рибљег фонда заступљени су шкобаљ, мрена, поточна пастрмка, клен и плотица. Риболовци на челиначкој општини су организовани у Удружењу спортских риболоваца "ЧЕЛИНАЦ" које је основано 1971. године. Поводом крсне славе општине (Сабора светог архангела Гаврила) риболовци организују "Отворени куп Челинца у риболову".

СТАРА ЛИПА У ПОПОВЦУ

Ова рана велелисна липа јединствена је по величини и старости. Сматра се да је стара око 500 година. Налази се у засеоку Крпићи у Поповцу, петнаестак километара од Челинца. Пречник дебла ове липе је 2,6 метара, висина 15,5 метара, а ширина крошње 12 пута 12 метара. По тим параметрима стара липа у Поповцу је друго дрво по дебљини у Републици Српској. Стручњаци тврде да је ово најдуговјечнија врста липе која може живјети и до хиљаду година.

ХОТЕЛ ТУРИСТ

Хотел “Турист” смјештен је у Челинцу. Хотел је Б категорије и располаже са смјештајним капацитетима од 35 лежаја распоређених у 3 једнокреветне собе, 7 двокреветних соба, 4 трокреветне собе и једним апартманом са 6 лежаја. Осим смјештаја располаже и са рестораном капацитета 400 мјеста и салом за одржавање семинара и симпозијума. Поред хотела налази се комплекс спортских терена који чине фудбалски и тениски терен као и терен за рукомет и кошарку. Осим хотела, Челинац располаже и са неколико ресторана, Ловачким домом и другим угоститељским објектима.

Званична презентација општине Челинац


некад

и сад




Кнежево
Подручје општине Кнежево било је насељено у давним временима, највјероватније још у неолиту. Извјесно је да су ово подручје насељавали становници илирског поријекла, који су се касније мијешали са Келтима и другим досељеницима, укључујући и славенска племена. Више свијетла у те промијене, када је асимилација племена настављена и послије славенских освајања, унијеће будућа откопавања постојећих градина и других доказа материјалне и духовне културе. Међу римским налазима су остаци базилике старохришћанских цркава у селима Јаворани и Имљани, који указују на значајан степен насељености и културне развијености. Испод друмског пута, који је водио из Бања Луке према Кнежеву и даље, у селима Костићи и Рађићи, откривена је римска опека, што указује да се ради о стражаницама уз римске цесте. У селу Баштина, надомак града остали су и до данашњег дана сачувани стећци, усправне камене плоче украшене рељефима и сликама.

Званична презентација општине Кнежево

Црква која лута

Подручје Кнежева у бањалучкој области Републике Српске било је насељено још у каменом добу, а касније су овде стигла илирска и келтска племена, за њима и Римљани.

Кнежево

Остаци њихових базилика, цркава из раног средњег века када су примили хришћанство, налазе се у селима Јаворани и Имљани, и указују да је становника овде некада било доста, и да су могли да се похвале завидним степеном културе.

Срећна река

Како Искендер или Скендер на турском језику значи "Александар", а вакуф "место", које се подизало као задужбина знаменитих људи, тако је превод имена Александрово место. Река која тече у близини Кнежевца зове се Угар, од турске речи угур, што значи "добра срећа".

Путник горњи

Испод друма који је водио из Бањалуке према Кнежеву и даље, откривена је римска опека, остаци римских стражарница, а надомак самог града до данас су сачувани стећци, усправне камене плоче украшене рељефима и сликама.

У кнежевском крају је било доста цркава, од којих су данас остале само црква Светог Николе у Јаворанима и црква пророка Илије у Имљанима. У њој се чува реликвија, дрвени штап за кога предање каже да је припадао свецу коме је црква посвећена или Светом Јовану из 17. века.

Црква брвнара Светог Николе у Јаворанима саграђена је 1757. и о њој кружи легенда да сама прелази са брда на брдо, која и није далеко од истине. Црква је у време турске окупације стварно премештана - растављана, па поново склапана са брда на брдо, и то неколико пута. У околини су расуте и бројне средњовековне некрополе, са одлично очуваним стећцима, од којих је најпознатији Сљемењак у Вуковој Баштини.


Црква Св.Николе у Јаворанима

До последњег рата, Кнежево се називало су се Скендер-Вакуф, према имену Али-дедо Скендера, који га је и основао још 1463. године. Кнежево се налази на надморској висини од око 900 метара, окружено четинарским шумама, пропланцима, пашњацима, висоравнима и кањонима и зато је познато као ваздушна бања.

На Угру се сваке године одржава првенство Босне и Херцеговине у риболову на мушицу, а ова река је, будући пуна брзака, привлачна и љубитељима рафтинга. Иломска, десна притока Угра, у кањону скрива вирове и водопаде.

Од њих се по лепоти издваја Бадањ, одакле се вода обрушава са висине од око 40 м, образујући језеро.

У овим крајевима је било доста старих цркава од којих су до данас сачуване двије, црква пророка Илије у Имљанима, у којој се чува реликвија – дрвени штап, за кога предање каже да је припадао Светом Јовану, и црква Светог Николе у Јаворанима, која је недавно потпуно реконструисана и до ње је изграђен асфалтни пут. Међу културно-историјске знаменитости спадају и бројне средњовијековне некрополе, расуте по пољима око Кнежева. Многи стећци добро су очувани, а најпознатији је стећак – Сљемењак у Вуковој Баштини у селу Баштина, до којег се стиже за пола сата шетње од хотела „Омар“.


Котор Варош
Подручије општине Котор Варош је археолошки и историјски веома мало истражено. Историја бележи, да су на овим просторима постојала насеља у далекој прошлости, чак и у периоду неолита. Ово подручје су тада насељавали Илири. У IV вијеку п. н. е. на ово подручје су први пут продрли Келти, који су се у више наврата задржавали на подручју Републике Српске, БиХ. Пред крај старог вијека подручје око ријеке Врбас, Врбање и Сане насељавало је трачанско племе Мезеји. У I век у ово подручје освајају Римљани који постепено асимилирају Мезеје и ангажују их у своје легије и своју морнарицу. Из тог периода постоји више локалитета који указују на римске грађевине. У седмом вијеку ово подручје насељавају Јужни Словени. Словенизацијом овог дела Балканског полуострва ту се формирају прве државице Јужних Словена. Први писани документи о насељу на овом подручју датирају из 1323. и 1412. године. То је повеља Стефана II Котроманића (босанског бана од 1322. до 1353. године), који дарује Вукосаву Хрватинићу 1322. године жупе Даницу и Врбању са градовима Кључем и Котором као лични посед, зато што му је овај помогао приликом преузимања власти у сукобу са Бабунићима. Овај феудални посед Хрватинића је касније, 1404. године још више проширио Хрвоје Вукчић Хрватинић (Стјепанчић), који се називао господарем Доњих краја (подручје од ријеке Врбаса до преко Сане а касније је још више прошуре).

некад
и сад

Шипово




Шипово је градско насеље у општини Шипово које се налази у јужном џепу западног дијела Републике Српске, БиХ. То је првенствено брдско планинско подручје испресецано ријекама Јањ и Пливом, као и речицама Сокочницом, Лубовицом и Воларицом. У непосредној близини града налази се средњовековна тврђава знана као Сокол на Пливи.

Шипово се налази у сјеверозападном дијелу Републике Српске, око 85 километара од главног града РС Бања Луке.

Терен око ушћа ријеке Јањ у Пливу је равничаст и брдовит са надморском висином од око 440 m и он се постепено диже и прелази у планинско подручје са највишом висином на југу планина Виторог (1906 m), на сјеверу планина Лисина (1335 m), на истоку Горица (1267 m), и на западу Чардак (1452 m).

Рељеф општине Шипово сачињавају сљедеће рељефне цјелине:

Планински масиви (Виторог, Плазеница, Равна гора, Горица, Лисина и Чардак);

Површи и висоравни (натпољско-чуклићка, подобзирско-прибељачка и стројичко-подовска);

Долине ријека Пливе и Јања.

Рељеф предјела Шипова највећим дијелом је грађен од седиментних кречњачких стијена и доломита. Кречњачке површине испресијецане су бројним тектонским пукотинама на којима су створене бројне форме рељефа (вртаче, увале, јаме, пећине) међу којима је најпознатија Вагањска пећина (990 метара надморске висине) са бројним украсима сталактита и сталагнита.

Градско урбано подручје смјештено је на сјеверном дијелу општине у сливу наведених ријека у којем живи око 60% цјелокупног становништва општине Шипово. У саобраћајном смислу преко општине Шипово пролазе два важна комуникацијска правца долином ријека Плива и Јањ а то су: правац Бања Лука-Шипово-Купрес и правац Језеро-Шипово-Гламоч.

Историја овога краја сеже у античко доба. Плодна земља, значајна рудна богаства, блага клима и повољан географски положај осигурали су да околина Шипова буде настањена од најранијих времена. Иза илирских племена Сапуата и Емантина која су припадала племенском савезу Мезеја, који су владали простором између Врбаса, Саве и Босне, остали су у долинама Јања и Пливе остаци бројних утврда и насеља. Градине, како су познате у народу а има их преко 30, припадају касно-бронзаном и ранијем жељезном добу, у периоду од 1500-1000. године п. н. е. Насеље Волари је старо илирско насеље које се звало Волораи, а засеок Сарићи је носило име Сарите.

Мезеје је након слома Батоновог устанка коначно покорио римски војсковођа Германик 9. године. Римљани су након тога подијелили до тада јединствену област на провинције Панонију и Далмацију. Шипово је припало Далмацији.

Послије потписивања Дејтонског споразума, општина Шипово у цјелини, ушла је у састав Републике Српске.


Мркоњић Град
Бројне градине у општини Мркоњић Град свједоче о боравку и животу Илира на овом подручју. Те градине су настале крајем бронзаног доба, а кориштене су до почетка нове ере. Локалитети у којима се налазе градине су: Мајдан, Пецка, Трново, Магаљдол, Подбрдо, ТриСвједоци античке културе на овим просторима су многобројни споменици из тог времена, очувани до данашњих дана. У Старом Селу се налази орнаментирани камени уломак римског жртвеника, у Пецкој римска утврда, у Тријебову бронзана Медузина глава и у Мајдану касноантичка базилика. За раздобље средњег вијека се везује настанак надгробих споменика-стећака (мраморја), која имају симболично значење за вјечност животног ритма.

На овим просторима сачувано их је 500-600. Најпознатији тј. најљепше обрађени, архитектонски и ликовно су стећци у Баљвинама, Шеховцима, Густовари и Лисковици. Из тог периода датирају и двије тврђаве-осматрачнице: Призренац (Призрен) на десној страни кањона Сане-први пут се спомиње 1530.год. и Бочац над кањоном Врбаса-први пут се спомиње 1446. год.

Први значајнији трагови о постојању насеља на мјесту данашњег града, досежу до времена римске империје. Једна од најважнијих римских магистрала (Salona-Servitium), која је преко западне Босне повезивала Јадранско море са Савом и Панонијом, пролазила је овим крајем (Млиништа - Пецка - Штрбина - Подрашница - Рогољи - Бусија - Јована вода -Тријебово - Ханови - Бочац). Постојало је још неколико путева према Шипову, Котору и Језеру. Раскрсница тих путева је било насеље "LEUSABA", смјештено у подножју Грабежа, из којег ће се касније развити данашњи Мркоњић Град.

Интеграцијом становништва из Мајдана и Оћуна са древним насељем Варцаревом настаје Нови град (на турском Јенџе касаба). Од тог периода, насеље почиње да се шири и увећава све до данашњих дана. Велики препород град доживљава 1593. године када Крзларага-родом Ђукановић, подиже своју задужбину (вакуф) на Колобари (мјесто на којем се данас налази споменик Краљу Петру I Карађорђевићу), џамију, 24 дућана, водовод, пекару, библиотеку, те оснива фонд за унапређење занатства и трговине. Успостављањем вакуфске задужбине град добија име Варцарев вакуф, а затим Варцар вакуф. Овај назив остаје све до 1924. године када град добија данашњи назив Мркоњић Град. У знак захвалности за учествовање у првом босанско-херцеговачком устанку против турака 1875. године, Краљу Петру I Карађорђевићу-Мркоњићу, поред тога што град носи његово име, становништво подиже споменик, који ће бити рушен и подизан у неколико наврата.

Значајнији датум у историји града је 25. новембар 1943. године. Тог дана је одржано I засједање ЗАВНОБиХ-а, на којем је одлучено да Босна и Херцеговина постане шеста федерална јединица тадашње Југославије.

Послијератни период обиљежава развој општине у свим сегментима привредног и друштвеног живота. Град и села се електрифицирају, граде се путеви, водоводи, школе, амбуланте, библиотека, музеј, позориште, модеран хотел. Оснивају се и прве радне организације из којих ће касније настати велике фабрике; Творница вијака (400 радника), Мањача (380 радника), Лисина (260 радника) и Младост (1100 радника).

Прва средња школа је основана 1961. године под називом Гимназија.

У новијој историји град трпи велико разарање током посљедњег рата (1992-1995.г.). Повратком становништва на ово подручје почиње његово обнављање које траје још увијек.



Прњавор
Општина Прњавор се налази у сјеверозападном дијелу Републике Српске и простире између планина Мотајице на сјеверу и Љубића на југу. На плодним равницама ријека Укрине и Вијаке са просјечном надморском висином 160-220 м, простор општине Прњавор граничи са општинама Србац, Дервента, Добој, Теслић, Челинац и Лакташи. Општина Прњавор по свом географском положају припада простору Бањалучке регије. Важна карактеристика је да се општина Прњавор налази на крајњем истоку простора Бањалучке регије, те да кроз њу пролазе магистрални пут Бањалука – Прњавор - Дервента (М – 16), регионални путни правац Челинац - Прњавор – Србац (Р-474) и јужним дијелом општине жељезнички путни правац Добој – Бањалука. Простор општине Прњавор захвата површину од 631 квадратни километар на којем живи око 50.000 становника у 14.000 домаћинстава. Општина обухвата 63 насељена мјеста односно 33 мјесне заједнице и градско подручје. Већина становништва општине Прњавор живи у сеоском подручју, док на подручју града према процјенама живи око 10 000 становника.

"Већина насеља на овом подручју по времену постанка и по дужини живота старија је од Прњавора. Име Прњавор на подручју наше земље врло је распрострањено. Наиме у бившој СФРЈ постоји 12 насеља са именом Прњавор. Постоје два пута, два начина у настанку имена ових места.

Код оних места која су настала на манастирским поседима, као манастирска села, код њих не може бити дилеме о настанку имена. Манастирски поседи су одавно добили име Прњавор. Овде опет постоји неколико варијанти у тумачењу саме ријечи прњавор. Други начин настанка насеља Прњавор више је ствар игре случаја. Зашто се у настанку првог насеља помиње игра сличаја? Овај други начин, пут настанка насеља са именом Прњавор, нису настајала плански нити је њихов настанак везан за посебне географске услове. То су случајеви када путник намерник, добронамерник, скитница, протува итд., жели да помогне себи или себи и другима, па се најчешће гоњен нуждом негђе скраси. Насели се негде сам или са неком дружином. То значи унеколико отпочињање новог живота. За такво насељавање, насељавање у таквим приликама, наш народ има израз спрњаворити се. Разуме се, могло би се наћи сличних израза, али из тог разлога настаје само име Прњавор. Израз спрњаворити се или спрњаворити, узима се искључиво због тога што се верује да су они који су се негде населили без претходне припреме, сиромашни људи, људи у дроњцима и прњама или бескућници.

Сада се с правом питамо како је настао овај наш Прњавор и како је добио име? У настанку овог Прњавора уплићу се обје варијанте. Но прво да мало завиримо у књиге да видимо како је настала реч прњавор, која је везана за манастирски посед. У тражењу истине потеже се за грчким, византијским и немачким речима, из којих се сматра да је настала реч прњавор.

У речнику Вука Стефановића Караџића стоји: рауз манастериј, клостердорф, манастирско село. Реч прња објашњава се речју дроњак. У Енциклопедијском речнику страних речи и израза реч прња није објашњена. Нема етимолошког објашњења ове речи ни у "Енциклопедијском речнику ЈАЗУ" из Загреба. Према томе ова реч остаје као израз домаћег порекла. Неки научници налазе превод ове речи у немачком и грчком језику. У речнику српско-хрватско немачког језика, проф. Шерцер реч прњавор објашњава речју крикњинкел, што у преводу значи вранограчје, место где вране гракћу. Лингвиста др Стојанка Поповић, за реч прњавор налази одговарајућу реч фенсцедорф, а та реч значи село крпетина. Даљи наводи тумачења речи прњавор не би нам дали никакво ново објашњење. Али изнећемо још једно објашњење о индиректном, посредном постанку речи прњавор.

У Византији је постојао земљишни посед прониа. Овај посед је даван људима заслужним за војну службу, право на доживотно уживање а касније у трајно власништво и наслеђе. Носиоци или власници ових поседа звали су се пронијари. Пронија је била крупан земљишни посед на коме је било доста зависних сељака, који су обрађивали поед. У средњем веку феудалци нису били само поједници, световна лица, већ су феудалне поседе имале и цркве и манастири. Ово се нарочито види у књизи проф. Ст. Станојевића: "Средњовековне српске повеље". Сељаци са манастирских и црквених поседа у Србији нису вршили војну службу све до времена Деспота Стевана Лазаревића.

У то време и војни чувар на манастирском поседу називан је пронијаром. Пронијар је постојао и у турском периоду. То је био човек који је по договору чувао манастирски посед, а земљу је обрађивао.

Постоји мишљење код извесног броја људи који се баве упоредним проучавањем домаће и стране лексике да је реч пронијар временом прешла у реч прњавор. Ако ово мишљење узмемо као тачно онда значење речи пронијар ишчезава а реч прњавор означава манастирски посед, манастирско село. Пронијар, прнијар, прњавор, ову релацију признаје и српскохрватски књижевни језик, везује се уз ону из које је реч прњавор настала од речи прња, прњаворити, спрњаворити.

Напокон да покушамо да одговоримо на питање како како је Прњавор добио име. Историјска наука признаје три врсте извора на основу којих долази до веродостојних сазнања и закључака. Те врсте историјских извора су следеће: Писани извори, извори материјалне културе и традиција. Историјска наука користи традицију у крајњој нужди, кад нема никаквих других извора. На традицију се никада не можемо потпуно ослонити. Али и поред тога за настанак Прњавора позваћемо у помоћ традицију, нарочито предање које казе да се неко у близини Ганине воде спрњаворио, неко се ту са својом сиротињом скућио. У предању се даље каже да је неко, ту у близини Ганине воде подигао хан за прихватање путника који су из Тешња и Босанског Кобаша ишли за Бања Луку. Овом се предању може унеколико веровати.

Ђека Кљајић који је био учитељ у Прњавору од 1929. године писао је у листу "Политика" да је неки човек, путник намерник, вероватно трговац рекао да би код Добре воде требало подићи хан за путнике који иду туда. Прича се да је ту и постојала некаква зграда у прошлом веку.

Друга варијанта о настанку имена и места прњавор поред нешто података садржи и предање. За другу варијанту оскудни подаци могу се наћи једино у бањалучко-бихаћком шаматизму, то је књига црквеног садржаја.

У близини села Горњи Вијачани, под планином Борја налазио се манастир Липље у истоименом селу.

Предање даље каже да је тај манастир основао још српски владар Драгутин Немањић. У старим записима манастир се помиње тек у XВИ веку. У време аустро-турског рата 1683.-1699. год. становници села манастира Липље били су растерани а њихове земље приграбили су бегови Џинићи из Бања Луке. Они су истовремено приграбили и земље суседног манастира Ступље. Тако се догодило да овај некада напредни крај падне у неприлике које су га довеле до потпуне заосталости. Уз то и црквени живот на овом подручју био је замро. Зато је црквеним властима било стало да се црквени зивот на овом подручју обнови. Од виших црквених власти тај задатак је добио свештеник Максим Опачић. На том плану била је наглашена релација манастира Липља и Ступља па даље преко Палачковаца до Босанског Кобаша.

Поменути свештеник Максим Опачић је 1829. године подигао такозвану ћелију, која је служила у црквене сврхе. Та се ћелија налазила на месту где се данас налази кућа Недељка Слатинца.

У близини ћелије била је подигнута и кућа за становање свештеника у босанском стилу. Урбанистичким планом Прњавора, планом који није много марио за старине овог места, кућа која је била у близини ћелије порушена је 1978. године. Како рекосмо, црква је названа ћелијом а то није случајно учињено. Наиме, желело се да се на овај начин избегне сукоб са турским властима, које нису биле раде да се на овом подручју обнавља црквени живот. Верује се да се тај дио данашњег Прњавора, тзв. Прњаворско брдо почело звати Прњавор. Према казивању Љубомира Опачића име Прњавор пренело се и на предео Ганине воде. И тек се овде ствара права нејасноћа како по питању самог имена Прњавор тако и по питању настанка самог насеља Прњавор. Прихватљива је и недвосмислена чињеница да је у Прњавору подигнута прва црква ћелија 1829. године, али неке чињенице говоре да је на подручју истог насеља подигнута мала џамија још 1800. године. Разуме се, џамија је подигнута за потребе исламских верника, оних који су ту живели. На основу овога намеће се питање како се ово насеље звало пре подизања цркве на прњаворском брду 1829. године? Овде нам подаци нису наклоњени.

За прву половину XИX века, када је Прњавор као насеље постојао, у турским изворима немамо никаквих података ни о имену ни о постојању места. Подаци о Прњавору као црквеној парохији од 1834. године постоје у бањалучком шаматизму.

Значи дилеме нема да је насеље Прњавора постојало пре 1829. године. Нема двоумљења ни у томе да су тада у месту Прњавор живеле муслиманске и православне породице, али највероватније још груписане и одвојене једне од других по месту становања.

напоменули смо да је ово насеље постојало још почетком XИX века. Логично је, да је то насеље морало имати и своје име. Чињенице донекле говоре да је име насеља могло бити Прњавор.

Да видимо које су то чињенице које говоре у том смислу? Прво: за период до 1834 за ово насеље није везано ниједно друго име. Друго: Да црква није 1834. године регистровала име насеља Прњавор, Прњавор би сигурно још био у сенци збивања и о њему се не би знало да постоји. Даље пут из Босанског Кобаша и Тешња ишао је преко овог насеља које је било негђе на средини тог пута. Пут је био тешко проходан, а караванима је био потребан одмор. Потреба за одмор трговаца и кириџија навела је неког, нама непознатог човека да на погодном месту овог насеља подигне некакав нужан, скроман објекат за коначење ових.

Можемо претпоставити да се тај непознати ту спрњаворио, скућио се са својом сиротињом да би ту живео. Предање говори, како су записали Ђека Поповић и Љубомир Опачић да је код Добре воде постојала зграда која је као хан служила за смештај путника, који су користили прометни пут Босанског Кобаша и Тешња према Бања Луци и обратно. Прњаворско брдо пошто је нешто касније насељено од Ганине воде, прихватило је име Прњавор, које је озваничено у црквеном животу насеља. Ова околност је ишла на руку православној цркви, чији је циљ био, како смо већ нагласили, да се обнови црквени живот на овом подручју. Наиме, у имену Прњавор било је симболике значајне за обновљени црквени живот на овом подручју, које се у црквеном смислу везивало за давно расељени посед, прњавор манастира Липља и Ступља. Можемо рећи да је створени Прњавор постао значајан за црквени Прњавор коме је био живот омогућен и у верском погледу. Спрњаворени Прњавор и црквени Прњавор стуцајем околности постали су једно."

Одломак из књиге "Прњавор и његова околина" аутора Здравка Недовића

НАЦИOНАЛНЕ МАЊИНЕ

Крајем 19. вијека, простор општине Прњавор тада ријетко насељен, настањује становништво из Источне и Централне Европе. Посредством масовних миграција, а захваљујући политици Аустроугарске, општина Прњавор поприма физиономију мултиетничког простора. Према неким подацима, крајем 20. вијека на подручју општине Прњавор било је настањено око 20 различитих етничких група, те је Прњавор с правом био прозван „ Мала Европа “ или „ Европа у маломе “. Први досељавају Италијани, 1881.године и насељавају општинско село Штивор. У јесен 1894. године у Маћино брдо стижу Чеси и према неким вјеровањима доносе кромпир у Босну и Херцеговину. Подручје бившег прњаворског среза 1892. године настањују Пољаци. По завршетку Другог свјетсог рата Влада Пољске је позвала Пољаке који су мигрирали из земље да се врате. Напуштајући тада, простор општине Прњавор говорили су: "Ми смо људи са два срца, једно нам је у Пољској, а друго у распјеваној Босни ". Прве њемачке породице простор општине Прњавор населиле су 1888. године, а десет година касније ове просторе почели су насељавати Украјинци. Насељавање Мађара трајало је од 1900. до 1910. године. У мањем броју подручје општине насељено је Словацима, Бугарима, Румунима и припадницима других народа. Долазили су у коњским запрегама доносећи са собом различиту етнологију и етнографију и остављајући заувијек утиснут печат својих обичаја, навика и културе. Заједнички живот на овим просторима, почесто обиљежен и бурним догађањима, створио је амбијент уважавања и толеранције, који је већ деценијама карактеристика Прњавора. Зато с поносом и данас носимо надимак «Мала Европа».

некад
и сад


Оштра лука
Општина Оштра Лука (раније Српски Сански Мост) је општина у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Сједиште општине се налази у Оштрој Луци.

Подручје општине Оштра Лука чине насељена мјеста:

Батковци, Будимлић Јапра, Гаревица, Горња Козица, Горња Трамошња *Доња Козица, *Доња Трамошња, Дуге Њиве, *Зенковићи, Копривна, Марини, Мркаљи, Овањска, Оштра Лука, Подвидача, Сасина, Слатина, Стара Ријека, Трнова, Хадровци, Халиловци, Хазићи, Усорци и Шкрљевита.

Дијелови пријератних насељених мјеста Доња Козица, Горња Козица, Горња Трамошња, Хадровци, Копривна, Мркаљи, Подвидача, Сасина, Слатина, Стара Ријека, Шкрљевита и Трнова припадају Федерацији Босне и Херцеговине, тј. федералној општини Сански Мост.

Општина Оштра Лука је формирана од дијела пријератне општине Сански Мост који је у саставу Републике Српске.

Историја

Општина је настала од једног дијела некадашње општине Сански Мост. Раније је носила назив Српски Сански Мост, али по одлукама уставног суда БиХ од 22. септембра и 27. фебруара 2004. године назив је проглашен неуставним, те је одлуком Народне скупштине Републике Српске првиремено замијењен називом Оштра Лука.

Током рата у БиХ борбе су вођене и за Оштру Луку, која је при крају рата (током офанзиве армије БиХ) пала али је повраћена протиофанзивом војске Републике Српске.

Становништво

Оштра Лука има већинску српску популацију.


Извор:ѕrcekrajine