уторак, 23. октобар 2012.

Сама међу хиљаду Албанаца

понедељак - 22. октобар 2012(Политика)

Наташа Марковић, једина Српкиња у Брежанику, селу на путу између Пећи и Гораждевца, после смрти сестре, живи своје метохијске дане
Брежаник, Пећ – На четвртом километру магистралног пута Пећ–Гораждевац, у селу Брежаник, међу хиљаду Албанаца, сама, заборављена од свих, своје метохијске дане живи Наташа Марковић, храбра и неустрашива српска душа.
У мају ове године, када јој је умрла сестра, с којом је последњих 13 година преживљавала свакодневну страхоту, насртаје дојучерашњих комшија, ова Српкиња која је превалила шесту деценију живи у кући свог комшије, Србина, јер је њена у лето 1999. године, као и 23 остале српске куће, до темеља порушена.
Нападали су их Албанци из села Лођа, ОВК је палила све пред собом, а Наташа и Слободанка, која је „умрла због небриге, јер није било ни хране ни инсулина за њу”, месец дана су проборавиле у шуми, са својих десетак коза и неколико кучића, хранећи се копривама, зељем ако га је где имало, и лишћем, истим оним које су козе брстеле.
Најтеже Наташи пада што је држава Србија заборавила. Већ неколико година без икакве помоћи, без иједног динара, живи у албанском окружењу, у гротлу, надомак Пећи, где јој свакодневно харају имање, секу воћке, а у мрклу ноћ, када се све утиша, око куће шетају…
– Од маја месеца, када ми је сестра умрла, сама сам, али и с Богом. Оде ми сестра, јер није било инсулина ни хране. Некако смо заједно преживљавале ову нашу голготу, а најтеже нам је падао мук српске државе. Тражиле смо помоћ свуда, одлазиле у нашу полицију, у КПС у Гораждевац, али ништа – говори Наташа, промишљено, онако како и приличи метохијској жени, док успут наводи да је некад била студент Београдског универзитета.
Научила је за ових 13 година неколико страних језика. Говори румунски, немачки, енглески, а учила је онако успут, све у зависности од тога како је која инострана војска или полиција долазила. Прича док јој тешке сузе падају на отврдле руке. Неколико коза и паса данас су јој једини пријатељи.
– Све се променило те 1999. године, када је за ноћ отишло више од 20 српских кућа. Горело је метохијско небо, а нас две, не желећи никуд, отисле смо се у шуму. И то прође, али после наиђе тегоба. Ево, већ пету годину ни динара из Србије не добијам. Оболела сам, као и моја сестра после рата, а нити имам личну карту нити здравствену књижицу–казује нам ова храбра и горда жена, док седимо на некаквим пањевима, а метохијско сунце се просуло по утрини.
А Наташа има пет хектара и 26 ари плодне земље, али то сада раде неки Албанци, преоравају јој ливаде и њиве, посекли 50 стабала ораха, на десетине стабала воћки.
Потребно је Наташи све, од обуће, одеће до покућства.
– Немам шта од црнине да обучем. А, иде зима, а требала би ми нека дебља јакна, црна, да бар тамо у зиму на задушнице сестри изађем – слушамо њену причу, док људи с којима смо дошли, из покрајинског Црвеног крста, износе нешто намирница које су донели. Додадосмо и ми оно мало што смо успели да понесемо.
– Купила сам ручну тестеру. Полако ћу овако сваки дан док се сунце не угаси, до пред ноћ, да тестеришем колико могу. Тек однедавно почела сам да излазим из овог мог зачараног круга. Одем пешке до Пећи, онако сва у страху, утрнула, али с вером у Бога да ми се ништа неће догодити. Знам да ме чува Бог, ово моје једно једино метохијско небо, ови ветрови с Проклетија – казује Наташа.
Потребна јој је помоћ, ако ништа друго, а оно да јој се бар дотури црна јакна, једна шерпа, а и да неко помогне да ова храбра, метохијска Српкиња, чије је вековно огњиште овде у Брежанику, добије бар здравствену књижицу, да може да се лечи. Да, како каже, не оде као њена сестра јер је затајила лекарска помоћ, а „могла је и поред свих невоља још дуго поживети”.


понедељак, 15. октобар 2012.

БИЋЕ ОПЕТ: КАЗУЈ СТРИНА, ГДЕ ЈЕ ДРИНА

Петар Милатовић
  Кад су У Првом светском рату, после изгубљене Церске битке, аустроугарски солдати, бежећи и убијајући испред себе изнемогле, рањене, старце, жене и децу, у безнадежности урлали: Казуј стрина, где је Дрина!; док су за њима српски пукови певали: Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш!
Међутим, највећи део њих нису биле Швабе него Срби из ондашње империјалне Аустрогарске са српских територија.
Историја, за коју кажу да је учитељица живота, понавља се ако се не савладају све њене лекције.
С обзиром да Срби нису савладали лекције из историје, она се понавља у неоимперијалном Бечу, с том разликом што је у Првом светском рату Беч користио српско топовско месо из западних српских покрајина, а сада намерава да користи српско топовско месо баш из Србије и с још једном разликом: будући бечки окупатори српског порекла из Србије неће урлати: Казуј стрина, где је Дрина!, него ће до неба завапити: Задеси нас зло ново, главе нам дође Косово!
Нејасно је само да ли ће овај вапај до неба нових бечких содата српског порекла из Србије добро разумети њихови саборци пореклом из Анадолије и осталих турских покрајина!
Они који претекну после планираног новог косовског полома мораће, по законима физике и логике, опет да завапе: Казуј стрина, где је Дрина!
Да овај увод није плод ауторове маште (камо лепе среће да јесте?) потврђују нам чињенице из Беча. Наиме, „аустријска Академија за националну одбрану, на свом Институту за јужнословенске језике, организује курсеве српског језика за аустријске официре и аустријске полицајце, а на тим курсевима, поред српског језика, аустријски официри, подофицири и полицајци изучавају српске обичаје и културу“.
Управо тако је дословно, од речи до речи, рекао аустријски официр Звонко Орешковић приликом посете аустријских официра и полицајаца некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, касније по ДОС-манлијском наређењу са Дедиња преименованој 2005. године у „Заједницу српских клубова“ у уторак 7. септембра 2010. године.
Том приликом аустријски официр Звонко Орешковић, који је предводио групу аустријских официра и полицајаца у посети некадашњој комунистичкој „Заједници југословенских клубова“, посебно је нагласио да они траже контакте са постојећим српским заједницама у Аустрији, а оно што нормалном човеку боде очи до бола, јесте јавна изјава аустријског официра Орешковића да они „имају већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“!
То што аустријска Академија за националну безбедност сарађује са некадашњом „Заједницом југословенских клубова“ која је, сада под новим именом (Заједица српских клубова) обећала „да пружи подршку и помоћ“ аустријским официрима, подофицирам и полицајцима, и није никакво изненађење за боље познаваоце прилика, али јавно признање аустријског официра Орешковића да аустријска Академија за националну безбедност има „већ добро развијену сарадњу са Српском православном црквом у Бечу“, мора дубоко да забрине све мислеће људе.
СПЦ у Бечу треба, пре свега, да има развијену сарадњу са српским верницима, а не са аустријском Академијом за националну безбедност! Немам намеру да подучавам никога, али имам намеру да јавно упозорим: Не копајте гробове властитој деци! Ту врсту зле работе неће опростити Бог, а народ још мање!

субота, 13. октобар 2012.

ДЕЧАНСКИ ПОДВИГ-АНХРИМАНДРИТА ЈУСТИНА ТАСИЋА




 Тасић Милисав-Анхримандрит Јустин Дечански и Савински 


  Можда некоме изгледа и чудно тражити повезаност између Републике Српске и Косова, али свако од нас носи свијесно или несвјесно Косово у срцу. 

Први дио можете прочитати ОВДЈЕ
Промисао је хтијела да је игуман Макарије, који га је дочекао у Дечанима био везан и за први Милисавов Манастир Бању код Прибоја у којем је боравио пошто су припаднлци ОЗНЕ, затворили тадашњег игумана Пахомија, а послије повратка игумана Пахомија, игуман Макарије враћа се у Манастир Свету Тројицу код Пљеваља, али и он је безаконито ухапшен и држан три године без суђења у затвору у Богдановом крају на Цетињу.У пролеће 1956.године игуман Макарије, после пуштања из затвора одлази у фрушкогорски Манастир Беочин, одакле на позив новопостављеног епископа рашко- призренског Павла, долази у Дечане где је завршио пре рата завршио монашку школу и провео неко време иу току рата.Игуман Макарије дошао је у готово опустио Манастир у коме су послије упокојења дотадашњег ахримандрита Теодосија били стари јеромонах Калиник и млади, али тешко болесни монах Јаков .
 Отац Макарије постављен је за Игумана дечанског 15.новенбра 1957.године, где у то смутно време обнавља дух монашке ревности у богослужењу, а поред редовних богослужења уводи и молебан са Акатистом Светом Краљу.Осим тога успео је да обнови манастир заједно са конацима и да уведе ред у обраду манастирског имања и винограда у Великој Хочи. Ипак најважније дијело оца Макарија у тим тешким временима била је обнова монашког братства у Дечанима, а међу њима је био и Милисав Тасић као искушеник, чији ће каснији постриг обележити ту обнову, а касније дати и печат манастирском животу.Искушеник Милисав, кога анхримандрит Јован Радосављевић описује као ведрог и готово увек насмејаног, примио је монашки постриг из руке тадашњег епископа рашкопризренског Павла, 6.марта 1963.године и дато му је име Јустин, исто оно које је носио духовни отац анхримандрита Макарија, који је без трага нестао на Косову у току ИИ светског рата.На Томину недељу 1964.године монах Јустин биће рукоположен за јеромонаха.Дечани су тада били духовно гнездо за многе монахе чија имена до данас блистају у нашој помијесној Цркви.Прије оца Јустина 1961.године у Дечанима замонашен је Милан Столић из Руме-данашњи епископ жички Хризостом, а потом у Манастир долази и Милорад Микић који 1962 године постаје расофорни монах са именом Николај.Станко Рашковић из Пећи замонашио се 17.августа 1963.године, добивши име Гаврило, а касније ће бити анхримандрит манастира Светог Марка у Америци.Убрзо у Дечане из Пећке патријаршије прелази и млади монах Гаврило Вучковић, родом из Источне Србије, који после неколико година одлази у Хиландар, где остаје више од 2година, сада је анхримандрит и старјешина Манастира Лепавина у Загребачкој митрополији.Привремени искушеници и богослови били су Милош Милошевић, садашњи анхримандрит студенички Сава и Владимир Гроздановић-отац Варнава, анхримандрит и игуман манастира Савина у Херцег Новом.Тада су у Дечанима боравили и Ристо Радовић -садашњи митрополит Амфилохије, као и будући свештеници Живко Тодоровић, Драгомир Рвовић, Радослав Филиповић и Звонко Тодоровић, двојица задњих касније су били свештеници у Америци. Од монаха у Дечанима су се дуже или краће време подвизавали јеромонах Калиник, монах Јаков, јеромонаси Доротеј, Јован, Георгије, Пантелејмон, Мирон, Андреј и монаси Урош и Данило.Седамдесетих година прошлог вијека у Дечане долазе и два свршена теолога, као искушеници Томислав Гачић из села Чечаве у Републици Српској, сада епископ врањански Пахомије, и Миломир Богићевић из Пећи, сада анхримандрит Алекреј у манастиру Св. Л уке у Бошњану.Дечанским духом напајао се и владика Иринеј Буловић.Скоро сви искушеници оца Макарија успијешно су окончали богословске школе. Тако је отац Јустин 1971 године завршио призренску богословију где су му професори били садашњи патријарх Иринеј, блаженопочивши анхримандрит Никодим Ђураков, протојереј Милутин Тимотијевић ...1977.године због болести оца Макарија за игумана мангстира Дечани постављен је отац Јустин, који ће наредних година водити бригу о старом и слепом Игуману Макарију, за кога му није било тешко ни да нешто прочита, одведе га до цркве, окупа га пресвуче, јер њему ништа није било тешко да уради за свога Машу како су сви звали свог мудрог старца и духовног оца.Све до своје смрти 1981.године, отац Макарије биће му увек ослонац и савјетндавац око материјалног пословања, администрације, рацуноводства.Из тог времена потичу и многа пријатељства оца Јустина и многих истакнутих научника и интелектуалаца који су били укључени у радове на обнови Манастира.Приповједајући о оцу Јустину, академик Владета Јеротић каже: "посећујући православне манастире током низа година, нисам срео" природнијег "монаха од игумана дечанског (30 година игуман манастира који је најмање од свих манастира био угрожаван од Шиптара), а онда и анхримандрита савинског Јустина.Од младих дана калуђер, стекао је знање и умеће хришћанског живљења поред надалеко чувеног пре оца Јустина Дечанског, игумана Макарија.Причајући о свом духовном оцу, игуману Макарију, увек са вољом и задовољством, отац Јустин га наводи као редак пример калуђера у српском православном свету, који је склјио, носио и живео православну хришћанску духовност са природношћу живљења простог српског човека, али и са мипломатским умећем, тако ретким даром у православљу уопште, у православној црквеној политици поготово (такав редак дар по мишљењу оца Јустина имао је и српски патријарх Герман). Говорећи са уважавањем и синпатијама о оваквим особинама дугогодишњег игумана дечанског Макарија, отац Јустиа као да непрестано говори о себи.Идентификација сина са оцем, ученика са учитељем, у случају оца Јустина и игумана Макарија, остваривала се током година њиховог заједничког живота у Дечанима природно и лако , јер су неке битне урођене карактерне црте, као и тенперамент једног и другог дечанског игумана биле скоро истоветне.Није ту било потребно ни наметање, ни претерано угледање; једноставно син је волео оца, а отац сина. "Због живота у више националној средини, прво у Босни где се родио, затим више деценија на Косову, у манастиру Дечани у коме је духовно узрастао уз оца Макарија, Војвођанин, отац Јустин показује задивљујућу толеранцију према свим народима бивше Југославије, али и свим религијама на том простору. Отац Јустин није био оптерећен човијек.Своје српско и монашко опредељење чувао је за себе и није га истицао у први план зато је био много поштован од локалног шиптарског становништва, па су га много уважавали, за савијете питали, на измирења, сахране и свадбе звали . Када би се повело питање о вијери са припадницима других вијероисповијести отац Јустин никада није улазио у било каква полемисања већ је увек цитирао тумачење једног локалног старца, монаха Дамјана, родом из села Оптеруша, код Манастира Зочиште у Метохији, који би на такво питање одговарао : "Ми ги имамо наше, ви ги имате ваше, а они тамо имају ги њино."Отац Јустин има иза себе читаву историју односа са локалним Шиптарима и успео је да изгради међусобно поштовање, дешавало се да шиптарски сватови понекад изненада дођу у Манастир, тако су једном приликом Игуману Јустину показали младу, што је изузетна части, пошто младу испод вела неможе видети нико па чак ни младожења, отац Јустин се није дао збунити већ је младу, кад му је целивала руку, даривао петоликом (златним дукатом), што се код Шиптара посебно цени, и тако им је показао да познаје њихове обичаје.Поред тога међу локалним становништвом уживао је такво поверење и поштовање да је понекад морао ићи код њих и да изјављује саучешће, а онда би га домаћини постављали поред хоџа и најближе родбине па је и сам често примао саучешћа, а онда и разне догодовштине од обичаја бацања цигара, преко испијања безбројних чајева, до питања које се по хиљаду пута понавља: ​​"Како ти је фамиљија, како су ти деца, жена ..."Имао је потпуно разумевање и за људе друге вијере који су долазили у Манастир и молили се Богу на свој начин, објашњавајући да никог не треба ометати у молитви.У свакој вери има моралних и честитих људи, а Божија помоћ сваком је потребна, па је отац Јустин често знао да пред моштима светог Краља, чита молитве и сиптарка, које су га често ради својих разних невоља молиле за то.Дирнуле су га једном речи 01:00 сиптарка која му је после очитане молитве рекла: "Ме пљунт гоја" (уста ти се позлатила).

Разумије се да је у оно време и на оном мијесту отац Јустин морао доживљавати и разне непријатности, а за њега су права напаст биле шиптарске школске ескурзије, пошто је знао да њих уопште не интересују ни свети Краљ, ни лоза Немањића, ни вера православна, већ само да што пре уђу и изађу. Колонама шиптарских основаца сметала је светиња и мирис тамјана у њој, па би сви запушили носеве, протрчали кроз Цркву и кренули према излазу како би напољу удахнули "свежег ваздуха", а по својственом му хумору и довитљивости-уствари проницљивости без које међу њима неби могао опстати-старац би им се у том њиховом трчању придруживао, тако да нити су они њега нешто питали нити им је он ишта објашњавао.Исто тако Шиптари би имали у току лета обичај да дођу на Бистрицу и ту остајали по неколико дана пуштајући гласну музику чак иу току ноћи, а келија оца Јустина била је баш окренута на ту страну.Када оца Јустина питали како подноси да слуша песме на шиптарском , он им одговори питањем да ли они знају грчки, посто су окупљени рекли да незнају, а грчки, они такође рекоше да незнају, онда им отац Јустин одговори, да ни он незна ни шиптарски ни грчки, па једноставно само замисли да је грчки умијесто шиптарског и све то лакше поднесем.Поред свих тих ситних искушења која су невјерујући правили многи шиптари ценили оца Јустина, па су га често питали за савет, помоћ или да се пред Светим Краљем помоли за њих, а многима се захваљујући њиховој вијери у помоћ Светог Краља тражено и испунило.Заиста отац Јустин би као какав искусан душезналац са сваким човеком дуго и детаљно протресао његову "анамнезу", занимао се за сваки значајни детаљ живота, па је његова молитва била праћена и психотерапеутске саветом болесноме.Отац Јустин био је упамћен по врлинама које су обасјавале сваког ко би се сусретао с њим.


Са радошћу и Аврамовски гостољубља дочекивао је све добронамјерне људе без разлике, и Србе и Албанце: у личности духовника и монаха он је сијединио лик традиционалног србског домаћина, који плени љубазношћу, благодарношћу и достојанством.Садашњи епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић присећа се карактеристичне сцене која би се откривала посјетиоцу манастира: отац Јустин, љети ис јесени, седи на пространој манастирској тераси, прима госте и намернике, насмијан и спокојан, спреман да утеши и нађе благу реч, која лечи сваку тугу и бол.


Отац Јустин често је говорио да Дечани нису обичан манастир: то је царска Лавра, чији је домаћин свети Краљ.Попут свих правих Дечананаца, он је био и остао дубоко духовно везан за Светитеља дечанског, прибегавајући му у тузи и невољи, црпећи од њега утијеху .О односу државе и Цркве, отац Јустин говорио је са својственом му уравнотеженошћу: "Било каква да је власт, немогуће је поделити односе на 'ми' и 'они'. Треба бити више сарадње, неке сагласности, тежње ка хармонији.Црква увек треба да налази начине да се људи измире, ваљали и неваљали, и поштари и књижевници, и попови и лопови ... Сви су људи сви Божији поданици ... "Иако увек обасјан радошћу, отац Јустин је непрестано туговао што у манастиру није било више монаха, па се увек трудио да тај недостатак надокнади сопственим трудом и жртвом: на првом мијесту било му је богослужење, молитва и гостопримство, богољубље и човекољубље.Живећи за манастир и за све што му је као игуману било поверено, отац Јустин свиједочио је велику одговорност и савјесност.Непрестано се опомињући речи Светог Краља из Дечанске повеље-да од повереног ништа не изгуби нити занемари-настављао је велики подухват свог предходника анхимандрита Мандарија . Њима је допао наручит подвиг-да ову древну светињу чувају у време безбожних власти и албанских зулума. "Ко жели да служи Светом Краљу овде у Дечанима, тај мора себе и своје биће да преда на службу овој светињи.Другачије се овде неможе опстати" говорио је отац Јустин: и како је учио тако је годинама служио Богу, преносећи на сваког духовно расположење и љубав према Богу и Његовом угоднику светом Краљу Дечанском.Љубав оца Јустина према Дечанима никад није била себична, увек је тежио да Манастир буде испуњен великим бројем монаха, зато је његова радост била неизмерна када је марта 1992. године, по благослову тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, братство из Манастира Црна Река прешло у Дечане.Према свједочењу сабратника оца Јустина, осећало се да се у оцу Јустину борила његова лична везаност за Дечане и Светога Краља са свешћу да је потребно манастир духовно обновити и подмладити.Као и увек он је потребе манастира предпоставио својим личним, те је иу овом тренутку препознао Божију Промисао и вољу Светога Краља Стефана, који је манастир спремао за једно време пуно нових искушења, а њега позивао да духовни дар Дечана, као и своје богато искуство пренесе бројним душама којима је била потребна духовна помоћ и утијеха.

Новопридошле монахе отац Јустин дочекао је поред кивотом светитеља речима: "Срећан сам што сада у манастиру видим, младе и образоване монахе.Бог и свети Краљ ће Вас све благословити, ако будете савијесно служили овом мијесту, знајте да вас свети Краљ ни у једном тренутку неће оставити неспокојне и жалосне. "Пред сам одлазак из Дечана отац Јустин је и своју пастирску и духовну дужности на један чудан начин предао новоизабраном младом Игуману.Наиме у манастир је дошла једна стара сиптарка да се опрости како је рекла од светог Краља, јер је снаја неможе да трпи, а она не жели да буде на сметњи и разлог свађи.Отац Јустин разумијевши њену невољу поче је одвраћати од намере да учини самоубиство, посавјетова је да премоћи у манастиру и да се сутра заједно помоле Богу, те да ће онда бити све много боље.Старица се замислила, па послушала савет духовника, који потом позва младог игумана да и он чује причу.Тиме му је отац Јустин и синболично предао дужност коју је годинама обављао, оставивши му у наслеђе и пастирску бригу, да би сам свој монашки подвиг наставио на другом мијесту.