MEIN KAMPF SVETISLAVA BASARE: BOSANČEROSI SU POBRKALI LONČIĆE
Pa valjda mi, Srbijanci, Pijemontezi, treba da se brinemo za njihovu dobrobit, a ne oni za našu
Pa valjda mi, Srbijanci, Pijemontezi, treba da se brinemo za njihovu dobrobit, a ne oni za našu
Istraga posrbica
Cenjenom piscu, vrlo poštovanom Pijemontezu, da mu ne propadne aksiom o prekodrincima - mala pomoć prijatelja...
Pošto već, veli, nije mislio isključivo na mene - iako i na me sumnja da ću se, u slučaju opasnosti, „bezbeli, vratiti na vjekovna ognjišta“ - već na množinu, hajde da mu pripomognem:
Može biti, mislio je na cenjenog sadašnjeg predsednika, Sarajliju po mestu rođenja, mog Semberca po majci, Nikšićanina po ocu?
Na Čedu Jovanovića koji u imovinskom kartonu prijavljuje samo nekretnine u BiH, nasledstvo po majčinoj liniji?
Na pokojnog Vožda od Lijeve Rijeke?
Na pokojne premijere: Zorana Đinđića iz Bosanskog Šamca; na Mirka Marjanovića iz Knina...? Ili je aludirao na zavičaje ostalih predsednika srpskih vlada od devedesetih godina prošlog veka - Radomana Božovića, Dragutina Zelenovića, Nikole Šainovića...?
Ili je ciljao svoju opsesiju, a moju „naglašenu simpatiju“, iz Koštunića bližim, a od hercegovačkih Damnjanovića daljih poreklom? A baš je „Čitluk Sahibija“ autor teze da se potomcima Srbijanaca „u pretkosovskom smislu“ danas ne može pohvaliti više od tridesetak hiljada Srba. Mislim, ono, u Basarinoj teoriji prirodnog zakona.
Je li mislio na hercegovačke kumove Vuka i Šešelja? Na predsednika Narodne skupštine iz 1991. Slobodana Unkovića ili njegovog prezimenjaka Milorada, bivšeg gradonačelnika Beograda?
Na Aleksandra Vučića, Bugojanca po očevini?
Na Krkobabiće ili Sonju Biserko od Krajine?
Na Žarka Obradovića od Berana grada? Na Kotoranku Borku Pavićević? Na Matiju Bećkovića i Emira Kusturicu? Na profesora Mićunovića? Na Tuzlaka, Sarajliju i Bijeljinca Rodoljuba Šabića? Na Petra Škundrića? Na Vuka Jeremića i Cazinsku krajinu? Na bivšeg semberskog zeta Velju Ilića (otuda si odakle ti žena..)?
Na Nenada Čanka, što ga, kao mene ime, „otkriva“ prezime?
Ili je Basarina teorema možda evaluacija pretrage krvnih zrnaca većine glavnih urednika u Srbiji?
Podseća me najnovija Basarina fama na „veliko spremanje Srbije“ pre 17 godina, kada je ono, negde baš u leto, doktorka sociologije i marksizma Mira Marković, odlučila da pročisti i, od srpskog nacionalizma, izleči naše zaražene duše. Taj je njen srbijanski ekskluzivizam sveden na zaključak da joj Srbi (koje su Njeni na vlasti ostavili u drugim državama bivše Jugoslavije) liče pomalo na Turke. Zapisao sam tada kako mi se čini da lajt-motiv neorasizma tadašnje gospodarice naših sudbina leži u onom monologu Hamze-kapetana iz „Gorskog vijenca“:
„Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe,
bolja mi je vjera nego tvoja!
Hata jašem, britku sablju pašem,
kapetan sam od careva grada,
u njem vladam od trista godinah;
đed mi ga je na sablji dobio
đe su carstva sablje dijelile,
đe mu tragu osta za gospodstvo.“
Najglasniji u ovom ćoravom poslu krvnih laboratorijskih pretraga danas, u većini su i sami prekodrinci i ini prečani poreklom ili podrijetlom ili oni koji među svojima imaju dosta takvih. Basara bi, i sam drinac-prekodrinac, mogao da bude prototip ovakvog javnog mišljenja da nije, ođedanput, poželeo da postane ideolog. Koji će, ako se zbilja dokaže valjanost njegovih sociološko-etnoloških istraživanja kojima, u političkoj psihopatologiji prekodrinaca, in vivo, „prepoznaje klice fašizma i naslućuje njihove neizbežne posledice“ - biti moj kandidat za sledećeg Nobela u oblasti humanističkih nauka.
No se nešto ne sećam da je Basara, dok sam ja „prekodrinski srbovao“ po rahmetli „Borbi“ i pokojnoj „Našoj borbi“, bio nešto glasno zalegao protiv tadašnje istrage nesrba po ovdašnjoj javnoj sferi, iako je bio politički veoma živahan u jednoj, njemu tada omiljenoj, stranci.
Koliko su mu strogi kriterijumi, vidim da će, na koncu, štovani Basara, u ekskluzivne Srbijance ubuduće hirotonisati samo svoje internet fanove.
Rekoh i spasih dušu svoju, kad već neće cenjeni urednici „Danasa“ da se izjasne da li i u Basarinom „Oj Moravo, ladna Drino“ ima elemenata govora mržnje protiv koga smo se, zajedno, u najmračnija vremena devedesetih, hrabro - ponosim se time - borili.
Oj Moravo, ladna Drino
Moram da skrenem pažnju uvaženom kolegi i novinskom komšiji Cvijetinu Milivojeviću da se samo delimično prepoznao. Ja sam, ako se ne varam, u kolumni upotrebio množinu – „posebno oni uvezeni s one strane Drine“ – i na množinu sam i mislio.
Ne vidim kakvi bi me obziri sprečili da ne upotrebim „provaljivo“ ime da sam ciljao samo na Milivojevića, kome se geografsko poreklo da naslutiti i na osnovu mnogih drugih parametara. Ima tu iha-ha prekodrinskih đuvegija. Ne smeta mi, štaviše, ni njihova naglašena briga za sudbinu srpskih teritorija. Druga stvar me muči. Da nam se, naime, počem ne omakne da, onako kako su se ti superiorni Srbi brinuli za sudbinu svojih zavičaja, kojekakvih Zavidovića i Bujakovića Rijeka, ne zbude i ovde. U Srbiji. Pijemontu srpstva. I kako se dogodilo da kod tolikih „srpskih zemalja“ cvet srpskog bosanstva listom zaglavi u Beogradu. Gde je zaglavio i cvet srpskog kosovstva. Pa posle đavo bio kriv. A kestenje iz vatre sad vadi hajduk Borko.
Budući da sam i sam napola Bosanac – zar i moje prezime nije „provaljivo“ - iz poštovanja prema počivšem ocu daleko sam od ideologije onih Srbijanaca koji neprestano mantraju „jeblo ih veslo koje ih prevezlo“ i koji misle da bi nam bolje išlo da su superiorni Bosančerosi ostali na vjekovnim ognjištima. A, ne, bato. Isto bi nam bilo. Nama se ne može ni pomoći ni odmoći. Ali ima jedna stvar koja mi smeta kod „prekodrinskih“. Izgleda da su preozbiljno shvatili moronsku, rasističku i imbecilnu izjavu Vojislava Koštunice da su oni, Prekodrinci, neuporedivo svesniji i zdraviji od nas Srbijanaca (za koju će izjavu Čitluk Sahibija biti utužen prvo našem, pa strazburskom sudu, čim završim roman i budem imao vremena da se bakćem po kadilucima), pa su si Prekodrinci dali za pravo da sole pamet i levo i desno.
Takođe mi ne smetaju ni Cvijetinove naglašene simpatije za Sahibiju. To je stvar ukusa. A o ukusima... znate već. Nego, nekako mi se čini da su Bosančerosi pobrkali lončiće. Pa valjda mi, Srbijanci, Pijemontezi, treba da se brinemo za njihovu dobrobit, a ne oni za našu. Njihova, međutim, prekodrinska dobrobit nije ugrožena. Imaju tamo i dalje stanove, imanja, poslove i sve što uz to ide, a srbujući su sve nabrojano stekli i u Beogradu, pa ko vele – da se oduže darodavcima, zdušno podržavajući njihovu političku psihopatologiju. Ja, pak, u toj psihopatologiji prepoznajem klice fašizma i naslućujem njihove neizbežne posledice. Koje već polako stupaju na scenu. Cvijetin i ekipa će se, u slučaju opasnosti, bezbeli vratiti na vjekovna ognjišta. A kud ćemo mi, Pijemontezi, sirci tužni bez iđe ikoga.
Cenjenom piscu, vrlo poštovanom Pijemontezu, da mu ne propadne aksiom o prekodrincima - mala pomoć prijatelja...
Pošto već, veli, nije mislio isključivo na mene - iako i na me sumnja da ću se, u slučaju opasnosti, „bezbeli, vratiti na vjekovna ognjišta“ - već na množinu, hajde da mu pripomognem:
Može biti, mislio je na cenjenog sadašnjeg predsednika, Sarajliju po mestu rođenja, mog Semberca po majci, Nikšićanina po ocu?
Na Čedu Jovanovića koji u imovinskom kartonu prijavljuje samo nekretnine u BiH, nasledstvo po majčinoj liniji?
Na pokojnog Vožda od Lijeve Rijeke?
Na pokojne premijere: Zorana Đinđića iz Bosanskog Šamca; na Mirka Marjanovića iz Knina...? Ili je aludirao na zavičaje ostalih predsednika srpskih vlada od devedesetih godina prošlog veka - Radomana Božovića, Dragutina Zelenovića, Nikole Šainovića...?
Ili je ciljao svoju opsesiju, a moju „naglašenu simpatiju“, iz Koštunića bližim, a od hercegovačkih Damnjanovića daljih poreklom? A baš je „Čitluk Sahibija“ autor teze da se potomcima Srbijanaca „u pretkosovskom smislu“ danas ne može pohvaliti više od tridesetak hiljada Srba. Mislim, ono, u Basarinoj teoriji prirodnog zakona.
Je li mislio na hercegovačke kumove Vuka i Šešelja? Na predsednika Narodne skupštine iz 1991. Slobodana Unkovića ili njegovog prezimenjaka Milorada, bivšeg gradonačelnika Beograda?
Na Aleksandra Vučića, Bugojanca po očevini?
Na Krkobabiće ili Sonju Biserko od Krajine?
Na Žarka Obradovića od Berana grada? Na Kotoranku Borku Pavićević? Na Matiju Bećkovića i Emira Kusturicu? Na profesora Mićunovića? Na Tuzlaka, Sarajliju i Bijeljinca Rodoljuba Šabića? Na Petra Škundrića? Na Vuka Jeremića i Cazinsku krajinu? Na bivšeg semberskog zeta Velju Ilića (otuda si odakle ti žena..)?
Na Nenada Čanka, što ga, kao mene ime, „otkriva“ prezime?
Ili je Basarina teorema možda evaluacija pretrage krvnih zrnaca većine glavnih urednika u Srbiji?
Podseća me najnovija Basarina fama na „veliko spremanje Srbije“ pre 17 godina, kada je ono, negde baš u leto, doktorka sociologije i marksizma Mira Marković, odlučila da pročisti i, od srpskog nacionalizma, izleči naše zaražene duše. Taj je njen srbijanski ekskluzivizam sveden na zaključak da joj Srbi (koje su Njeni na vlasti ostavili u drugim državama bivše Jugoslavije) liče pomalo na Turke. Zapisao sam tada kako mi se čini da lajt-motiv neorasizma tadašnje gospodarice naših sudbina leži u onom monologu Hamze-kapetana iz „Gorskog vijenca“:
„Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe,
bolja mi je vjera nego tvoja!
Hata jašem, britku sablju pašem,
kapetan sam od careva grada,
u njem vladam od trista godinah;
đed mi ga je na sablji dobio
đe su carstva sablje dijelile,
đe mu tragu osta za gospodstvo.“
Najglasniji u ovom ćoravom poslu krvnih laboratorijskih pretraga danas, u većini su i sami prekodrinci i ini prečani poreklom ili podrijetlom ili oni koji među svojima imaju dosta takvih. Basara bi, i sam drinac-prekodrinac, mogao da bude prototip ovakvog javnog mišljenja da nije, ođedanput, poželeo da postane ideolog. Koji će, ako se zbilja dokaže valjanost njegovih sociološko-etnoloških istraživanja kojima, u političkoj psihopatologiji prekodrinaca, in vivo, „prepoznaje klice fašizma i naslućuje njihove neizbežne posledice“ - biti moj kandidat za sledećeg Nobela u oblasti humanističkih nauka.
No se nešto ne sećam da je Basara, dok sam ja „prekodrinski srbovao“ po rahmetli „Borbi“ i pokojnoj „Našoj borbi“, bio nešto glasno zalegao protiv tadašnje istrage nesrba po ovdašnjoj javnoj sferi, iako je bio politički veoma živahan u jednoj, njemu tada omiljenoj, stranci.
Koliko su mu strogi kriterijumi, vidim da će, na koncu, štovani Basara, u ekskluzivne Srbijance ubuduće hirotonisati samo svoje internet fanove.
Rekoh i spasih dušu svoju, kad već neće cenjeni urednici „Danasa“ da se izjasne da li i u Basarinom „Oj Moravo, ladna Drino“ ima elemenata govora mržnje protiv koga smo se, zajedno, u najmračnija vremena devedesetih, hrabro - ponosim se time - borili.
Oj Moravo, ladna Drino
Moram da skrenem pažnju uvaženom kolegi i novinskom komšiji Cvijetinu Milivojeviću da se samo delimično prepoznao. Ja sam, ako se ne varam, u kolumni upotrebio množinu – „posebno oni uvezeni s one strane Drine“ – i na množinu sam i mislio.
Ne vidim kakvi bi me obziri sprečili da ne upotrebim „provaljivo“ ime da sam ciljao samo na Milivojevića, kome se geografsko poreklo da naslutiti i na osnovu mnogih drugih parametara. Ima tu iha-ha prekodrinskih đuvegija. Ne smeta mi, štaviše, ni njihova naglašena briga za sudbinu srpskih teritorija. Druga stvar me muči. Da nam se, naime, počem ne omakne da, onako kako su se ti superiorni Srbi brinuli za sudbinu svojih zavičaja, kojekakvih Zavidovića i Bujakovića Rijeka, ne zbude i ovde. U Srbiji. Pijemontu srpstva. I kako se dogodilo da kod tolikih „srpskih zemalja“ cvet srpskog bosanstva listom zaglavi u Beogradu. Gde je zaglavio i cvet srpskog kosovstva. Pa posle đavo bio kriv. A kestenje iz vatre sad vadi hajduk Borko.
Budući da sam i sam napola Bosanac – zar i moje prezime nije „provaljivo“ - iz poštovanja prema počivšem ocu daleko sam od ideologije onih Srbijanaca koji neprestano mantraju „jeblo ih veslo koje ih prevezlo“ i koji misle da bi nam bolje išlo da su superiorni Bosančerosi ostali na vjekovnim ognjištima. A, ne, bato. Isto bi nam bilo. Nama se ne može ni pomoći ni odmoći. Ali ima jedna stvar koja mi smeta kod „prekodrinskih“. Izgleda da su preozbiljno shvatili moronsku, rasističku i imbecilnu izjavu Vojislava Koštunice da su oni, Prekodrinci, neuporedivo svesniji i zdraviji od nas Srbijanaca (za koju će izjavu Čitluk Sahibija biti utužen prvo našem, pa strazburskom sudu, čim završim roman i budem imao vremena da se bakćem po kadilucima), pa su si Prekodrinci dali za pravo da sole pamet i levo i desno.
Takođe mi ne smetaju ni Cvijetinove naglašene simpatije za Sahibiju. To je stvar ukusa. A o ukusima... znate već. Nego, nekako mi se čini da su Bosančerosi pobrkali lončiće. Pa valjda mi, Srbijanci, Pijemontezi, treba da se brinemo za njihovu dobrobit, a ne oni za našu. Njihova, međutim, prekodrinska dobrobit nije ugrožena. Imaju tamo i dalje stanove, imanja, poslove i sve što uz to ide, a srbujući su sve nabrojano stekli i u Beogradu, pa ko vele – da se oduže darodavcima, zdušno podržavajući njihovu političku psihopatologiju. Ja, pak, u toj psihopatologiji prepoznajem klice fašizma i naslućujem njihove neizbežne posledice. Koje već polako stupaju na scenu. Cvijetin i ekipa će se, u slučaju opasnosti, bezbeli vratiti na vjekovna ognjišta. A kud ćemo mi, Pijemontezi, sirci tužni bez iđe ikoga.
Нема коментара:
Постави коментар