субота, 31. март 2012.

Bosansko Grahovo


Opština Bosansko Grahovo se nalazi na jugozapadnom dijelu BiH i obuhvata površinu od 780 kvadratnih kilometara ,graniči sa opštinama Drvar, Glamoč,Livno,Kulen Vakuf u Bosni i Hercegovini i opštinama Srb,Knin i Kijevo u Republici Hrvatskoj, a od obale Jadranskog mora udaljena je 80km ( Šibenik ).

Planine Dinara,Uilica,Jadovnik,Šator i Staretina sa padinama i poljima između njih čine grahovsku teritoriju sa nadmorskom visinom između 400m ( selo Mračaj ) i 1851( Veliki bat na Dinari ).

Grahovska polja ( Resenovačko,Pašića,Crnoluško i Ždralovac ) na nadmorskoj visini od 708 – 873 m čine kotlinu koja se proteže od sjeverozapada ka jugoistoku u dužini od 45 km i širini od 10km. Na jugu je Ždralovac i Livanjsko polje do Livna ,a na sjeveru iz resenovačkog polja pruža se prevoj prema Drvaru ( Ploče 985 m nadmorske visine ) i uvala ka Srbu. Prevoj preko Stožišta između Dinare i Uilice ( Derala 965 m nadmorske visine ) je prolaz na zapad prema Kninu , a Tičevska visoravan ( 1098 m nadmorske visine ) je prolaz na istok ka Glamoču.

Prva velika cesta kroz grahovski kraj gradi se 47. i 48. godine nove ere , a na podlozi ove ceste Austrougarske vlasti 1892.godine grade makadamsku cestu Strmica - Bosansko Grahovo – Drvar ,koja se 1975.godine preuređenjem pretvara u magistralni put . Magistralni putevi povezuju Bosansko Grahovo sa Kninom ( 35 km ) , Drvarom ( 35 km ) i Livnom ( 76 km ) .

Područjem opštine Bosansko Grahovo prolazi željeznička pruga ( Donji Tiškovac ) Bosanski Novi – Knin u dužini od 1700 m sa željezničkom stanicom u Bosanskom Drenovcu.

Grahovska naselja ( 32 naseljena mjesta ) nalaze se na obodima polja povezana su asfaltnim putevima sa sjedištem opštine , a postavljena su tako da na najbolji način koriste prirodne pogodnosti. Naselja su na sunčanim i od vjetra i nepogoda zaštićenim planinskim padinama i uvalama , na granici plodnog zemljišta sa pašnjacima i šumom ,odakle se na najbolji način eksploatišu prirodna bogatstva .

Po svom geografskom položaju opština Bosansko Grahovo iako blizu Jadranskog mora ima kontinentalnu klimu sa dugim i jakim zimama i kratkim i toplim ljetima sa velikim brojem sunčanih dana u godini.

Na planini Šator na visini od 1448 m smješteno je Šatorsko jezero – biser planine Šator i njegov najvrjedniji « eksponat «, dugačko 337 m i široko 127 m sa dubinom od 8 m i vodom tamnozelene boje što potiče od vodene biljke Potamageton koja raste na dnu jezera . Voda je providna do dubine 4 m ,te je tako vidljiv najveći dio jezerskog dna. Na ovoj planini raste endemska i zaštićena biljka « Runolist «.

Pored ovog jezera postoje još dva prirodna jezera i to Pečenačko u Grahovskom polju i jezero u Nuglašici u Livanjskom polju , te dva vještačka jezera u Borovači i selu Preodac.

O граду

На самој тромеђи Босне, Далмације и Лике, омеђено планинским масивима Динаре и Шатора, свега 50-ак километара удаљено од мора, налази се Босанско Грахово. По површини, ово је једна од највећих општина у Босни и Херцеговини, али по насељености заузима последње мјесто. На огромним пространствима, на којима се смјењују богате шуме и плодна поља, прије рата је живјело око 9.000 становника /свега 11 становника на 1 км2/, од чега су 99 % били Срби, а свега 1 % Хрвати.
У историјским изворима Босанско Грахово се помиње још у вријеме Римског царства, као Салвиа, мјесто на путу. Историја се много пута поиграла са овим градићем, само зато што се налази на вјетрометини на којој се ломе границе култура, вјера и цивилизација. У вријеме Турака, храбри горштаци су се одметали у хајдуке, држећи се шуме, воде и лијепих жена. У другом свјетском рату овдје су се водиле жестоке борбе између партизана, четника и усташа. Побједника није било, јер је страдао недужни народ, који се послије рата клањао великом споменику на узвишењу Градина – величанственој појави пролетера, каквих је било много у овом мјесту.
За други свјетски рат, али и у времену много послије, везана је сјајна анегдота, која на најбољи начин одсликава добродушност овдашњих људи. Приликом пројекције филма „Битка на Неретви“, у тренутку када су у кадру били четници, ношени расним коњима, једном средовјечном чичи се отело – Лажу, брате, нисмо имали овакве коње ! У том тренутку на ноге су скочили партизани и у дому културе поново је ''започео'' Други свјетски рат. Пројекција је прекинута на пола сата, а ''рат'' је настављен у оближњем ресторану „Звијезда“.

Извор:ѕrcekrajine

четвртак, 22. март 2012.

ЗНАМЕНИТИ ПРЕКОДРИНЦИ

                Свети Момчило Челебићки
Отац Момчило рођен је 28. марта 1906. у Фочи у побожној и честитој породици од оца Луке и мајке Ане (рођене Миловановић)Гргуревић.

Из родитељског дома примио је у свом срцу Христа и Светог Саву и љубав за свој народ. Завршио је нижу гимназију и сарајевску Богословију школске 1926-27. године. Послије рукоположења за ђакона и презвитера 24. и 31. марта 1929. које је извршио епископ захумско-херцеговачки др Јован Илић, бива постављен за пароха у Кифином Селу код Невесиња, гдје остаје до пријема у свезу клира епархије дабро-босанске и премјештаја у тетимску парохију 1935. године.

Свештеничку дужност обављао је у Челебићима све до трагичне смрти 29. новембра 1945.

Из Домовника ријечке цркве сазнајемо да је прота Момчило ожењен Босиљком Радовић, роћеном 1910. године са којом има два сина Војислава (1932) и Василија (1934). Попадија Боса умрла је млада (1939), а дјеца су прешла да живе код његових смјерних и скромних родитеља у Фочу. Родитељи су му у тим тешким тренуцима били велика испомоћ.

Од првих дана свештенослужења, Момчила су красили безрезервна служба Христу, светосавској цркви и свом народу. Иако млад, стекао је велики углед у народу. Нарочито се истицао у градњи цркве Успенија Пресвете Богородице у Челебићима, истог именовања као и она у Крушевљанима, гдје је прије био на служби. Градња другог челебићког храма почела је на Велику Госпојину, 28. августа 1937. године. Ова црква посвећена је успомени на невино страдале, стријељане и интерниране Завршане од стране аустроугарске војске током Првог свјетског рата. Свештеник Момчило је, са члановима црквеног одбора, неуморно радио на материјалној и финансијској припреми изградње. Црква је завршена непосредно пред почетак Другог свјетског рата. На жалост, отац Момчило није дочекао да се овај лијепи храм Божији до краја заврши, али је за свој самопрегоран рад, од стране митрополита дабробосанског Петра (Зимоњића) те 1939. године одликован правом ношења црвеног појаса.

Као угледан Србин, свештеник и домаћин, отац Момчило био је први на удару усташких зликоваца, који су 1941. покушали да га ухапсе и отпреме у логор Јасеновац. У недостатку професионалних официра, крајем 1941. и почетком 1942. иако то није желио, пало му је у дио да предводи одред самоорганизованих устаника.

Према неким сјећањима он је прије рата био припадник четничке организације, а на одијелу носио је значку, као препознатљив знак чланства. Са омладином је обављао неку врсту предвојничке обуке. Током рата, као свештеник и поштен човјек, бранио је од насиља не само српски народ, него и друге невине људе, без обзира на националност и вјерску припадност, о чему су остали многи докази у народном предању. Четничком покрету вјеран је до краја рата, а побједом партизана, остаје у планинама дијелећи судбину својих малобројних сабораца.

Отац Момчило је заслужан што су сачуване матичне књиге његове парохије, које су сачињавали домовници и књиге рођених, вјенчаних и умрлих. Знајући за све ратне страхоте и шта оне могу да проузрокују, према свједочењу мјештана, он је овај одговоран задатак повјерио Милосаву Каровићу, угледном домаћину и вјернику из Колојања, који се прихватио указаног повјерења. Не зна се гдје је и како Милосав сакрио и сачувао вриједне књиге, али послије смрти оца Момчила, он их је предао новоформираном Мјесном одбору у Челебићима. Захваљујући двојици одговорних и присебних људи и на основу очуваних књига, сачињена је нова матична евиденција, највјеродостојнија од свих евиденција матичних уреда Општине Фоча. И из овог малог детаља може се видјети како је отац Момчило био одговоран свештеник.

Различита су свједочења о послиједњим овоземаљским сатима свештеника Момчила. О њима, ни породица, не зна много. Једни причају да је убијен пиштољским хицем у главу, прије него је заклан. Кнојевац (комуниста) који је прије доласка у партизане, био у усташама и стигао до Стаљинграда као Хитлеров војник, киван и незадовољан што га није ухватио живог и заклао, припремљеним ножем одсјекао му је главу, да би је као трофеј однио пред општину у Челебићие.Други су тврдили да је, рањен, али жив, преклан тестером.

Овај нецивилизацијски и нечовјечни поступак, људском уму несхватљив и незапамћен злочин, тешко је одјекнуо у народу. С обзиром на вријеме када се ово злодјело догодило (непосредно послије Другог свјетског рата) и политичких околности, група његових парохијана, вјероватно и по цијену сопствених живота, донијели су обезглављено тијело и саставили са главом.

Актуелне, атеистичке власти, нијесу дозволиле да се сахрани у порти цркве, нити су породици допустиле и одобриле да његово тијело почива у породичној гробници, уз своју вјерну протиницу. Наредили су да се, без хришћанског церемонијала, закопа ван црквене ограде, на ледини код заједничке гробнице групе својих парохијана невино стријељаних крајем 1944. Исти однос власти био је и наредних пола вијека.

Све касније молбе породице да се посмртни остаци пренесу, ако не код цркве коју је он градио, оно у породичну гробницу у Фочи,
одбијене су, а гробно мјесто скрнављено и поред настојања добрих људи да се колико толико заштити и обезбиједи. Први од свештеника који се усудио да покојника јавно, на гробу, опоје, био је о.Боривоје Косорић. Колико год су власти својим крутим ставом и (не) дјелима покушавале да унизе и минимизирају значај оца Момчила, то је било контрапродуктивно.

У очима народа он је добијао на значају, тако да се почело говорити и о свјетлости која се понекад појављивала на његовом гробу.

И из хумке на ледини поп Момчило је носио свјетлости Христове, која је освјетљавала околину са висоравни челебићке Заврши.

Почетком 1990. године Момчилов млађи син Василије пренио је очеве земне остатке и сахранио их поред цркве Успенија Пресвете Богородице, коју је, отац Момчило, заједно са својим парохијанима зидао прије рата. Сахрањен је поред цркве и због тога што је породица вјеровала да му је мјесто да почива у миру тамо гдје је и страдао и да вјечно буде са својим погинулим парохијанима. Постоји свједочење очевидаца преноса посмртних остатака да глава није била састављена са тијелом, већ се налазила поред остатака трупа, што је послиједица брзе и контролисане сахране од стране ондашњих власти.

Народ Челебића одужио му се на достојанствен начин.

Пола вијека послије завршетка градње, митрополит дабробосански Владислав (Митровић) освјештао је 7. августа 1988. обновљени храм Успенија Пресвете Богородице и гробно мјесто свештеника Момчила.

На редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, под предсједништвом Његове Светости патријарха српског господина Павла (Стојчевића) и уз учешће свих архијереја, које је одржано у Београду, од 13-24. маја 2003. године, Сабор је Момчила Гргуревића прогласио за Свештеномученика Момчила Челебићког. Комисију Светог архијерејског сабора за припрему предлога за проглашење нових Светих помјесне Српске православне цркве, односно, православне цркве уопште, сачињавали су: епископ банатски Хризостом, предсједник, епископ - администратор епархије жичке Атанасије, браничевски Игњатије и надлежни епархијски архијереј за подручије на којем је свети просејао, у овом случају Његово Високопреосвештенство, митрополит дабробосански Николај. На овом засједању Сабор је прибројао лику Светих епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) , а благословио мјесно прослављање свештеника Босанске Крајине, пострадалих од усташа у Другом свјетском рату: Сима и Милана Гламочког, двојице Милана из Дрвара, Вукосава и Родољуба Куленвакуфског, Милана Рмљанског, Дамјана Граховског и Отрока Мученика Гламочког.

Канонима (правилима) Српске православне цркве прецизно је одређено шта мора да буде испуњено да би неко био проглашен за светог, а то је "да је пострадао за вјеру и отачаство, да је за живота заиста био прави вјерник, подвижник и чудотворац и да се након његове смрти на његовом гробу дешавају чуда".
Када Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донесе одлуку о додавању новог имена азбучнику светих, светитељ добија тропар и кондак, службу и икону, а повеља о његовом проглашењу објављује се на посебној архијерејској литургији коју служе сви чланови Сабора.

Приједлог текста тропара и кондака за свештеномученика Момчила Челебићког написао је његов братанац свештеник Недељко Гргуревић, дугогодишњи професор богословије у Београду, који живи у САД. Текст тропара и кондака усваја Свети архијерејски синод.

Икону свештеномученика Момчила Челебићког урадио је атеље Мата Минића из Београда.

Мошти су 05. октобра 2007. године, пред велико освећење храма у кругу Богословије, пренете из храма у Челебићима и похрањене у припрати
.

(За животопис је кориштен материјал са интернет презентације СОЗ епархије бањалучке)


    








Тропар. глас 4.
"Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
првомученика Христовог: “Господе, не узми им ово за грех."

Кондак. глас 4.
"Прослављен си за љубав према своме Христу
и одано свештенослужење у Цркви Његовој.
Прослављен си јер си увијек слиједио Спаситеља
који нас све позива да га слиједимо и у светости живимо.
Прослављен си јер си страдао као рани мученици Цркве Његове.
И кад су ти безбожници одвајали главу од тијела,
молио си се распетом Христу на Крсту и у молитвеној радости
слушао ријечи "анђела из Гроба": "Он је васкрсао."
Стога ти се молимо, свештеномучениче Момчило,
моли Христа Бога за нас грешне слуге Његове."







Патријарх Павле - поруке, живот, анегдоте ...


Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке. "

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре речи докучили нисмо за његова живота, није касно да их се подсетимо, да их памтимо и преносимо.

ПОРУКЕ

- Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

- Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.

- Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

- Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

- Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, аи свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

-Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.

- Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом.

- Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да "зло добра донијети неће", да је "крв људска храна наопака", ствари би ишле сретније.

Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира под каквом капом, униформом и значком чињени, без обзира коме народу и којој вери припадали.

НАВИКЕ


Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео ..."

Противио се

- Скупим аутомобилима
- Пушењу
- Тарифама и ценовнику које су свештеници успоставили за венчања, сахране, крштења ...
- Куповању венаца и сваком показивању богатства

У свом Распису народу и верницима поручивао је да - када неко умре, породици умрлог треба помоћи у сваком погледу, и материјално у складу са могућностима, а не куповати скупе венце јер тиме само другима показујемо колико новца имамо, а не колика је наша туга.

НОВАЦ

Иако је за собом гасио светла, није користио грејалицу, ишао пешице куд год је могао, за патријарха Павла могло се рећи да је штедљив, али никако и шкрт.

Као новинарка која је, по природи посла често долазила у Патријаршију, једном приликом сам у кабинету секретара Његове светости затекла старијег мушкарца, прилично неугледно обученог, како седи на канабету.

Чекајући неко саопштење СПЦ, и сама сам већ дуго седела поред тог човека и упитала га: "А кога Ви чекате?" Рекао је: "Патријарха чекам. Он ће ми помоћи, пријатељи смо из детињства. Ја сам из Босне, сви моји су већ избегли у Немачку, ја бих код сина али немам могућности да платим пут."

Морам признати, аи данас ме стид кад се тога сетим, помислила сам "ево још једног пацијента" јер је било много оних који су се тих ратних година лажно представљали. Чудила ме једино смиреност и потпуна увереност тог човека да ће патријарх сигурно доћи. А тако је и било.

Након што су му јавили да га у секретаријату чека човек који каже да га познаје, патријарх је сишао, отворио врата канцеларије, препознао пријатеља кога дуго није видео, загрлио га чврсто називајући именом, нисам упамтила којим, али по коме сам закључила да је из муслиманске породице. Патријарх га је питао како може да му помогне, а онда отрчао до своје собе, донео коверат са новцем и наложио секретару да се купи карта за воз за Немачку. Задржао се с пријатељем још неко време разговарајући о породици, деци ... а затим га испратио и поручио да се јави, ако још нешто затреба.

АНЕГДОТЕ, ЦИТАТИ, ПОРУКЕ, ПОУКЕ

Један наш колега новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио: "Дао ми мој друг Паја." После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: "Који ти је то друг?" Дечак је ко из топа одговорио: "Па наш патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја."

Једном другом приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је изузетно хладан и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сокић. Сва деца осим једног дечака појурила су за патријархом, само се један задржао на степеништу испред врата. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао: "Ја не могу, нисам крштен."
Патријарх му је на то одговорио: "Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно. "

Кад су га лекари ВМА питали како се осећа, у даху је изустио: "То ме питајте када остарим, још сам ја млад."

Кад се са ортопедском ходалицом појавио у Патријаршији, прво се нашалио на свој рачун: "Ето, ја сам само мало пао, па сад морам да гурам ово чудо."

Један београдски боем истрчао је из кафане "?" кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је: "Нас двојица смо најбољи људи на свету", а патријарх му је на то одговорио: "Јесмо, ал 'кад попијемо ништа не ваљамо."

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже: "Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак."

У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са "шкорпионом" о појасу. На то је рекао: "Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде."

Пошто је био познат да иде кроз Патријаршију и гаси сијалице како се "узалуд не би трошила струја", једном је ухватио младог чиновника да после радног времена на компјутеру гледа забавне сајтове. Кад је чуо патријархов глас иза леђа, следио се, а Павле му је рекао: "А ти на то трошиш струју?"

Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси "препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију" и да није згодно, патријарх није попустио: "Знате, свако види оно што жели."

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца: "Чија су то толика луксузна кола паркирана? Наших владика. Дошли су њима на Сабор", одговорио је пратилац. "О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!" духовито је прокоментарисао господин Павле.

Кад је на једном пријему бивши амбасадор САД Ворен Зимерман питао патријарха Павла шта може да учини за СПЦ, патријарх му је одговорио: "Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи."

Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: "Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:
"Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц"?

Моји другари су 90-их радили на Академији. Кући су се враћали рано ујутру и једном су налетели на усплахирене људе из патријарховог обезбеђења који су питали: "Видесте ли Павла?" Наиме, Павле је волео да сам оде по новине или да се прошета, али шта је могао кад га је обезбеђење морало пратити.

Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе "фићу" (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: "Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу! "

Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем: "А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?"

Док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је: "Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја." На крају је пристао да се набави само један "варбург", пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина. Епископ Павле ретко је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији ... Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим "пежоом", епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из Богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, владика Павле реца: "Е , брате, Стефане, баш ти је добар овај твој "варбург"! "

Једном приликом, док је патријарх разговарао са својим сарадницима, у његов кабинет је ненадано ушао непознати човек четрдесетих година, тврдећи да му се указала Богородица. Патријарх га је пажљиво саслушао и казао: "Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро 50 година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас. "

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран за највишу црквену дужност. У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је: "Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?" На то ће новоизабрани патријарх: "Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!"

А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: "Ево га патријарх!" И крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
"А сад један по један ..." И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.

Посебно је занимљиво да је патријарх Павле остављао храну да одстоји по неколико дана пре него што би је појео, како би она била изложена бактеријама, јер је сматрао да је то благотворно за организам. Одећу је сам шио, крпио и прао. Ни за ципеле му није била потребна ничија помоћ, поправљао их је и одржавао сам. Они који су имали прилику да бораве у соби у којој је спавао кажу да је по скромности подсећала на праву монашку келију.

Пробијајући се ка гласачкој кутији кроз људе наоружане камерама, фотоапаратима и касетофонима, у покушају да прође на једну, па на другу страну, патријарх је у једном моменту казао: "Ако не могу фронтално, могу дијагонално."

Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу ... Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу "мерцедеса", познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху: - Ваша светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба ... Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх: - А, је л 'те, оче, чији је ово ауто? - Мој, Ваша светости! - Као да се похвали протојереј. - Станите! - Заповеди патријарх Павле. Изађе, прекрсти се и рече свештенику: - Нека вам је Бог на помоћи!

Словио је за човека који је представљао праву муку за људе из обезбеђења који су га пратили. Често је знао да им се изгуби на улици, улазио је у разговоре са пролазницима или нешто куповао у успутним продавницама. Бринуо је сам о себи - сам је спремао храну, која је готово увек, преко целе године, била посна, а најчешће је јео обично поврће на води. Само о празницима оброцима је додавао мало уља, ретко кад парче рибе, а месо - никада. Омиљено пиће и храна су му били сок од парадајза и коприва, а када није био пост - млечни производи.

Патријарх Павле доста је полагао на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на литургији, када се човек преда духовној музици. Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали - Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму била омиљено место. Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом: - Синко, обратите мало више пажње ..., чини ми се да то не радите баш како би требало! Овај одговори, помало увређено: - Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом. Патријарх ће на то: - Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!

РЕКЛИ СУ


Митрополит Амфилохије: Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девица. Његова пензија не верујем да је премашила 9000. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.

Матија Бећковић: Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучније веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање.

Драгомир Ацовић, члан Крунског већа: Патријарх Павле је био један од оних необичних људи, који се као божијом вољом створе ниоткуда и озаре време у коме живе.

Вук Драшковић: "Будимо људи, иако смо Срби." Многи су се изругивали овим речима старог патријарха, тобоже због двосмисленог склопа реченице, а истински због тога што је поручивао да нација не може бити кишобран за ничије нечовештво. Презирао је грабеж и грабежљивце, култ раскоши и славу коју доноси робовање иметку и сили, јер се човек са тим свиме не рађа нити ишта од тога може са собом понети у гроб.

Они који су га познавали знали су да је имао урођени дар за шалу и доскочицу. Као поглавар Српске православне цркве био је строг према себи, а благ према грађанима и народу, како би свима био приступачан.

Када је изабран, био је једини међу епископима који истински није желео да буде патријарх. "Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити", рекао је на хиротонији у Саборној цркви патријарх Павле.

Када је умро, његов народ је знао да је био - један једини, међу свима најбољи.

"Пролазе године и време, а на нама је да се трудимо, не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо. А то зависи од нас, на крају крајева", поручивао је наш патријарх . Зато, "чинимо увек - колико до нас стоји" ...

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::
Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић), преминуо је 15. новембра 2009. године на војно медицинској академији у Београду.

Покој му души и вечна слава
Аутор: Јасминка Коцијан

Стево Чутурило


Животопис овог прећуткиваног и заобилаженог педагошког писца, родом из Дабра у кршевитој Лици, растегао се кроз Богом благословену дуговекост. Стево Чутурило се родио 1846. године, имавши прилике не само да буде сведок, него и да буде учесник у многим догађајима судбоносним за србски народ.

Упокојио се 1939. године. Његов родни Дабар налази се десетак километара северно од Оточца, на обронцима планине Мале Капеле. Према шематизму Епархије горњокарловачке за 1892. годину, дабарска парохија (села: Дабар, Глибрдо, Мала Капела, Петринић Поље и Живица) је имала 1376 становника и цркву Успења Пресвете Богородице.

Стево Чутурило
Чутурило је био обдарен оном бистрином својственом управо народу који је живео на граници, научивши да никоме не верује превише, нарочито не аустријском ћесару коме је искључиво требала снага и ратничка способност Крајишника. Тако је мали Стево носио у генима добро познату подозривост према аустријској (касније Аустроугарској) држави. Онемогућаван од стране државног апарата да знањем и образовањем помогне србски православни народ у своме завичају, мораће да оде из Лике. Наиме, завршивши основну школу у месту рођења, наставио је школовање изучивши више разреде гимназије у Оточцу. Недуго потом је службовао као учитељ у Петрињи, а затим одлази у Беч, где успева да стегне високо педагошко образовање. По повратку из модерне, али још увек царствујуће Вијене, ради на месту наставника у родном Оточцу и Новој Градишци.

Као свестан и активан Србин није био по вољи меродавним школским и строгим државним властима. Колико год да је изражавао лојалност увек би се његов јавни рад оцењивао кроз стереотипни и злонамерни аршин "Да бу Влах вкрал и пети чавал", што иде под руку са познатијим: "Ни у тикви суда нит у Влаху друга". Нарочито у Лици, где се увелико ширила тешка тама клерикалне старчевићевске антисрбкске идеологије. Међутим, Чутурилов одлазак није била тиха емиграција, то је био бунтовнички залет у редове херцеговачких устаника 1875, то је било придруживање под барјак Невесињске пушке. Његов немирни дух се скрасио у планинској Црној Гори. Стево Чутурило тамо одлази на позив књаза Николе, где је, као стручњак, добио задатак да организује систем основног школства. У црногорској епохи своје каријере био је и уредник "Гласа Црногорца".

Од 1882. године добија наставничко место у Србији која је исте године обновила своје краљевско достојанство. У више места у Србији ради као гимназијски професор у Великом Градишту, а био је директор гимназије у Ћуприји. Његов буквар и систем описмењавања био је најмодернији уџбеник у Србији. Као педагог-практичар, узимао је учешћа у изради и неких других уџбеника. Остао је упамћен и као уредник новина "Српска независност" и "Српска застава".

Идејни творац Друштва Свети Сава

Скрасивши се у Крагујевцу, од 3. августа 1883, наставља са плодотворном делатношћу. Ту се бави политичким радом. Као истакнути члан Либералне странке, издаје лист "Шумадинац", штампајући га у штампарији која се водила на његову супругу. Био је члан Стрељачке дружине и Певачког друштва. Надахнуте беседе и програмске чланке је објављивао у "Веснику крагујевачке општине". У поменутим новинама је 28. маја 1886. године изашао са идејом о оснивању србског националног удружења које би било пандан немачком "Шулферајну" или "бугарском" Св. Кирила и Методија ". Ватрени и практични Личанин је клицао: "Органузујмо дакле такву културну војску и изађимо да се бранимо, а не да нападамо... Ставимо ово друштво под заштиту нашег светитеља и просветитеља Саве и крстимо га његовим светим именом, и његов ће нас свети геније, геније св. куће Немањића извести победоносне и ловорима овенчан из јуначке борбе ".

То су били темељи добро познатом "Друштву Светог Саве" које је крајем XIX века било активно, вршећи културну мисију, у крајевима од Турака још увек окупираним. У аутобиографским забелешкама С. Чутурило описује своју улогу око идејног обликовања националног друштва, па каже:

"На длаку је иста историја и постанка и развитка Друштва Светог Саве. Било ком мило не било, ја с поносом тврдим, да се идеја о потреби оснивања садањег Друштва Светог Саве родила најпре у мојој глави. И први чланци у новинама и прве беседе на скуповима с реда су моје. Ја сам му био и први секретар. Оно је постало у Крагујевцу. У Крагујевцу је оно постојало и онда кад у Београду о њему није нико ни сањао. Поводом прекора крагујевачких новина, тек после више месеци, кад је крагујевачко друштво имало 72 почасна члана, са знатним прилозима, Београђани (су) основали привремени одбор, у ком су доиста били угледни људи и највиши представници наука између професора Универзитета.

Чим се образовао тај одбор, он је свом секретару, Срети Стојковићу наредио да се заузме, да Крагујевчани београдски одбор признају за главни, нашто су Крагујевчани на моје најживље заузимање, тражено признање и дали.

Београдски одбор из признања заслуга крагујевачких и да би тиме легализовао свој положај сазвао је земаљску скупштину друштва, не у Београду већ у Крагујевцу, где је изабран нови Главни одбор. Заузимао сам се, да тај избор буде једногласан, што је и постигнуто на опште задовољство.

Увече је била седница за доношење друштвених статута. Ту је дошло до размимоилажења између мене и новог председника. У Стате (пројекат) крагујевачким тражено је да се оснује пропаганда, којој би био задатак, да противстане пропаганди мађарској, немачкој, италијанској, арбанашкој, турској, бугарској и влашкој, од којих неке успевају да нам за коју годину однароде читава села (наведох чак и примере). Али председник Светомир Николајевић не хтеде о томе ништа ни да чује, тврдећи да би то довело до жучности са суседима, а нови дух демократије, да то избегава, на што је мало живље реагује, са изјавом, да ја са таквом демократијом која околним непријатељима оставља слободу, да на нашим периферијама разједају народно тело као пси стрвину немам никаква посла, рекох и удаљих се из Друштва, коме сам несумњиво био први међу оснивачима. Ово нису речи хвалисања, већ речи историјске истине, која је забележена тачно црно на бело, у тадашњим новинама. И београдски Главни одбор Светосавског друштва пре годину дана је прославио педесетогодишњицу оснивања светосавског друштва, ниједним словом не поменувши племените идеалисте крагујевачке, (у) право иницијаторе и творце оснивања овог корисног друштва.

Понављам: Моја побуда за оснивање друштва под именом Светитеља Саве који је завађену браћу мирио, - беше моје тачно сазнање, да је партијски раздор србски народ у Шумадији дотле растровао и међусобно омразио те да је потребно светосавски га мирити ". (Записи Стеве Чутурило, рукопис, стр. 87-90)

Јован Хаџи Васиљевић о Друштву Светог Саве

Историчар друштва Св. Саве и добар познавалац прилика на србском југу крајем XIX века, Јован Хаџи Васиљевић, не говори ништа о заслугама и улози Стеве Чутурило у оснивању Друштва Светог Саве. Према његовом писању најпре су се априла 1886. око оснивања договарали Светомир Николајевић (1844-1922), Срета Ј. Стојковић и Ђока Миловановић, по Ј. Хаџи Васиљевићу, "сва тројица изразити наши слободни зидари". (Иначе, Светомир Николајевић је 1890. Основао ложу "Побратим") Тој тројици поборника за оснивање удружења пришли су Стеван Владислав Каћански, Димитрије С. Јовановић, Ђура Козарац, Љуба Ковачевић, Пера П. Ђорђевић, Милован Р. Маринковић и протосинђел Фирмилијан. Идеју су подржали и у раду друштва се нашли још и следећи угледници: Стојан Бошковић, Андра Николић, Милан Ђ. Милићевић, Панта С. Срећковић, Пера Татић, Мита Живковић, Андра Николић и још неки. Према Ј. Хаџи Васиљевићу правила Друштва је написао Стеван Вл. Каћански, а усвојена су на седници од 31. јуна 1886. године. Супротно сведочењу Стеве Чутурило, Светомир Николајевић се залагао за рад са изразитијим националним обележјем:

"Што ми не прегнемо да подгрејемо и подигнемо србски понос онамо где је он, под утицајем туђинштине, почео слабити. Шта ми сами ништа не радимо да се просвета и осећање на лепе србске радње шири и утврђује у оним крајевима, где се туђинштина мародерски окомила да нам краде име, језик и веру. Што се не угледамо на Бугаре, (Грке) и Хрвате, на кога хоћете другог. Сви они имају друштва да отимају од нас; зашто се ми не здружимо, да се бранимо ". Гесло под којим је друштво дејствовало 50 година гласило је: "Брат је мио које вере био", а којим је требало да се умире политичке страсти и страначке распре.

Из библиографије Стеве Чутурила

Савременици су високо вредновали национални рад Стеве Чутурило. У једној пригодној публикацији о њему је изречен следећи суд: "Редак је наш Личанин, који би, по просветном и националном раду, могао стати уз свога земљака Стеву Чутурило. Где год је био, и ма на каквом културном и националном послу, С. Чутурило је био цењен као спреман, вредан и одан просветни и национални радник; као добар саветник и искрен сарадник ".

Остаће препознаван по делима: Основи етике или науке о доброј нарави као увод у науку о васпитању (Београд 1892), Упутство за наставни поступак са букваром (Београд 1922), Историја методике почетног писања и читања - додатак упутству за буквар, Моји погледи на свет (Београд 1931), Педагогика - или наука о васпитању за школу и дом (Београд 1937), Свети Сава као филозоф-педагог (Нови Сад 1938). Надамо се да ће историчари србске педагогије у најскорије време вредновати његов рад, односно да ће Стево Чутурило у историји србског образовања добити часно и заслужено место. Дотле, овим текстом заступамо мишљење да је несумњиво стао у ред наших храбрих, поштених и на национални подухват и подвиг увек спремних Ликота.

Радован Пилиповић








Јован ДУЧИЋ



О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул.

Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“)[тражи се извор од 10. 2010.] и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.

Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.

Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.....на Благовести 25.03.(07.04.).1943. године у Гери, Индијана, САД....у својој 72 години живота упокојио се велики Српски песник, писац и дипломата Јован ДУЧИЋ....


Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду. Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

....... Јован ДУЧИЋ о женама .......

- Човек влада женом само кад влада собом; а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо.
- Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.
- Много пута жена не воли мушкарца ни чијој се лепоти највише диви, јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.
- Жена ће опростити мушкарцу и најтеже пороке, али жена не прашта другој жени ни њене највеће врлине.
- Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него мушкарац, јер зна да је не контролише само једно лице, него цело друштво, и породица, и све остало што су људи подигли против жене.
- Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.
- Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети мушкарцу неизмерно пуно радости.
- Једино што мушкарци не опраштају другом мушкарцу, то је кад има лепшу жену него што је њихова.




Животопис о. Георгија Витковића



У Русику завршио живот свој палећи кандило св. Сави.
Монах Георгије (Витковић), рођен је у Херцеговини у селу Мируши, срез билећки 24. септембра 1920. године. Крстио га је у манастиру Добрићеву, јеромонах Тимотеј. На крштењу добио је име Бранко. Рано је остао без родитеља, па је о њему бригу и старатељство узео на себе његов сродник из фамилије Митар Витковић.
Основну школу, Бранко је завршио у Билећи са одличним успехом 1932. године. После неколико година 1939. уписује се у инжињерску подофицирску школу, коју је завршио такође са одличним успехом 1941. године.
Почетком рата 1941. буде заробљен као војни обавезник и спроведен у Италију. После две године пребегне у Француску, а 1946. пређе у Немачку, где је у Баварској у Ландекуту завршио осми разред гимназије и матуру. Затим 21. јула 1947. добија и диплому зрелости. Ускоро потом, уписује се на машински и електротехнички факлутет. После завршених испита 23. новембра 1952. г. са врло добрим успехом, прекида ове студије и одлази у октобру исте године на Православни теолошки институт Светог Сергија у Париз.
У међувремену, дошло је до његовог познанства са оцем Митрофаном Хиландарцем, који се тада, као цивил Милан такође налазио у Минхену. Отац Митрофан даље вели, да је у Богенхаузену, „Дедињу" баварског града Минхена, била наша Православна Црква, где је служио познати по духовности и мисионарским проповедима прота Алекса Тодоровић, Драгачевац, родом из Неглишара. Сваке недеље и празника у тој цркви могло се видети на богослужењу десетине а понекад и стотине Срба верника. Већином су се ту састајали Срби, ратни емигранти, који су се међусобно познавали, а особито припадници Љотићевског Збора.
Понекад би код њих, у ту цркву, повремено долазио и један млађи, непознат наш земљак Србин. Он је својом појавом привлачио на себе пажњу оца Митрофана (Милана) као и осталих. Но, својим држањем, он је одбијао од себе, јер се понашао некако изоловано и неутрално, па су мислили да је то неки особењак, иако је био студент електротехнике.
Међутим, свештеник, који је тада у Минхену служио био је отац Алекса Тодоровић. Он је на тог младог и многима непознатог и ћутљивог студента, снажно, као духовник утицао, да га је ускоро упознао са многим Србима и њиховим проблемима, који су се око тог храма окупљали на службу Божију, а и на међусобне разговоре и савете са оцем Алексом. Тај студент, сазнали су, да је родом из Херцеговине са Поповог Поља и да се зове Бранко.

После једног вечерњег богослужења, Бранко Витковић упознао се поближе са Миланом (касније монахом Митрофаном) и још неколицином који су ту око цркве живели. У разговору с њима почео им је објашњавати како он, као електротехничар доживљава Православну веру, и како гледа на Небески домострој. Његове црне очи прелетале су често преко ликова својих саговорника и плениле их. Сви су видели да тај млади човек доживљава велики духовни преокрет. Можда је баш тај сусрет Бранка и Милана био одсудан за њихов будући живот. Од тада, Милан њега посећује у његовом студентском скромном стану, где дуго разговарају о Светим Оцима монаштва. Не дуго после оваквих разговора, Бранко одлази у Париз на Теолошки институт Светог Сергија. Међутим, његова душа се не задовољава ни на том месту студентским и градским животом. Монашки, већ опредељен, он хоће и тражи ближи и стални молитвени контакт с Богом. Град није за то погодан. Зато он тражи друго место, манастир, молитвену пустињу попут светог Саве. Да ли ће то бити Света Гора или које друго место?...
Тако Бранко одлази из Париза месеца августа 1954. у Палестину да се прво поклони Гробу Господњем и осталим светим местима, а затим одлази у посету манастиру Светог Саве Освећеног, недалеко од Јерусалима. Тамо жели да остане као искушеник у манастиру. Игуман и братство те свете обитељи примају га, и дају му послушаније да буде водич за странце. Пошто је познавао неколико европских језика, он је ту дужност добро обављао, премда је очекивао да ће у манастиру имати већи мир, без странаца. Као искушеник, добио је одмах благослов игумана да носи мантију то јест подрасник, па се брзо пронела вест да се Бранко тамо замонашио. Међутим, по промислу Божијем, што је било и на његову срећу, али и на мали подвиг, он је ускоро морао напустити тај, познати у Православљу, грчки манастир. Као странац постао је сумњив јорданским властима, и без икаквих оправданих разлога, они га избаце преко границе у Сирију. Како у Сирији има и Православних хришћана, он потражи Православну Цркву да се помоли Богу за помоћ шта даље да ради.
Био је без новца. Вече се приближавало. Стао је у угао цркве, коју је све више испуњавала вечерња тама и молио се. Неко му је пришао са неколико упућених речи, које он није могао добро да разуме. Пружио му је руку ради поздрава, и у стиснутој шаци нешто оставио. Када је изашао напоље видео је да има у руци 10 фунти стерлинга. То му је било све од новца што је тад имао захваљујући дародавцу којег му је Бог послао.
У размишљању после молитве у цркви куда ће, прва мисао у том тренутку била му је Света Гора. Тако је и учинио. Успут сврати у Цариград ради дозволе. Са тако мало новца није могао рачунати да ће му бити довољно до Свете Горе. Зато се он одлучи те пође у Цариград пешке. Путовао је више дана. Када је дошао у Цариград пред Васељенску Патријаршију, није се осећао толико уморним од пута, колико му је било тешко кад је чуо да не може брзо добити дозволу, за коју ће бити потребно вишедневна процедура. Овај светогорски путник и њен будући житељ и подвижник, прихватио је то мирно, као Божији испит његове вере и смирења. Зато он, исто тако мирно одговара да ће све то време, сачекавши, провести на степенншту Патријаршије. Такав његов став и упорност изазвали су код Патријаршијског службеног особља негодовање. Но, он је остао при своме. Стајао је и седео на степеништу Патријаршије, молио се Богу и чекао исход. Његово такво упорно држање изазвало је код пролазника љубопитљивост и радозналост, а због сталне молитве и поштовање. На тај начин, он је са многим питањима и примедбама провео и први и други и трећи дан. Потом, уместо дозволе он добија писмену препоруку за Атину, да би отуда „редовним путем" прибавио хартије и документа за Свету Гору.

Тако се наставља пешачење, а и фунте су се морале мењати ради пута и хране. Атина је постајала све ближе. Када је најзад ступио у тај велики престони град Грчке, упутио се у Министарство спољних послова, у оделење за црквена питања у које спада и Света Гора. Тамо му је речено, да се пријави у избеглички логор „Ловрион", одакле ће моћи да прибави потребне папире за Свету Гору. Но, он се, као и у Цариграду није сложио са одлагањем. Зато је седео на степеништу поменутог министарства и, ћутећи у себи молио се Богу. На такав његов став и полиција је реаговала. Но, он је трпељиво остао при свом. Ту је имао срећу што се у Грчкој поштује раса коју је он носио на себи, па је сва његова процедура убрзана. Тако је овај нови Светогорац Србин из Херцеговине, без дугог чекања, примивши потребне исправе, из Атине кренуо преко Тесалије и Халкидике за Свету Гору Атонску, где је допутовао 1955. године.
У Хиландару је Бранко примљен од Стараца из управе братства са радошћу као добродошао нови искушеник, први међу тројицом четворицом младих искушеника, који су очекивани да дођу или су тек дошли, те да се новим снагама подмлади Хиландарско братство. Сви су у манастиру у искушенику Бранку приметили способног, образованог и веома побожног младог човека спремног за свако послушаније у тој светој обитељи. Осим присуства на свакодневном богослужењу, он је строго обављао и своје келејно правило са много метанија. Његов пријатељ, поменути отац Митрофан у свом описивању живота тог ревносног искушеника вели: да је стогодишњи монах отац Сисоје, чија се келија налазила на спрату испод Бранкове, знао за његове подвиге и био забринут за његово здравље и даљи исход и духовни развој. Његова беспоштедна ревност, није трпела застој и границе. Хтео је, спремајући се за монашки ангелски образ, да попут светих светогорских монаха подвижника уздигне се целим својим бићем у ангелске висине. Зато и није хтео да брине да угађа свом телу и телесним потребама, већ се у крајње исцрпљујућим подвизима трудио како да угоди само Господу. У таквој духовној ревности провео је у Хиландару пуних осам месеци.
У то време, по казивању игумана оца Тадеја, дошао је у Хиландар са тројицом искушеника из Србије јеромонах Наум Миљковић, сада као великосхимник Стефан. У Хиландару су тада монаси живели у идиоритмији. Такав начин живота био је установљен у Светој Гори од пре много година, и мањи је број манастира остао у општежићу. Подсећао је на пустињачки или скитски начин живота. Сви су монаси били обавезни да учествују на богослужењу у главном храму, са послушанијем, које им управа манастира додели, али нису учествовали у заједничкој трпези. Свак се хранио према свом нахођењу и духовном узрасту од оног што му је дохијар у дохији давао.
Такав начин живота често се није свиђао новопридошлим монасима и искушеницима, па су изражавали жељу или за општежићем, или за пустиножитељним животом, како живе усамљени многи монаси по разасутим келијама Свете Горе. У Хиландару, у том правцу, у то доба најусмеренији су били Бранко и Наум. Не могући остварити такву своју жељу у манастиру, Бранко се једног јутра појави у Управи пред Старцима Хиландара. Учини пред иконом Пресвете Богородице и пред њима по један поклон, и смирено али одлучно изјави, да га пустиња неодољиво вуче, те замоли за опроштај и благослов за путиножитељни начин живота. Потребе су биле велике да Бранко остане у Хиландару, али знајући га из неколико протеклих месеци у каквим је подвизима водио свој живот и слушајући ове његове речи пуне одлучности и поуздања, хиландарски Старци тешка срца дају му благослов да пође из манастира тим путем, који је много опасан без опитног духовног вође.
Бранко Витковић је као искушеник, још у Палестини имао благослов да носи монашки подрасник. Док је био у Хиландару, он би повремено, поготово о празницима одлазио изнад манастира од „Спасове воде" уз један планински поток, стазом око два километра, до познате Хиландарске келије Света Тројица. Сав овај простор око келије, све до манастира, као и по другим местима Свете Горе, покривен је ситном шумом и познатим светогорским мирисним жбуњем и рузмарином. Ову келију подигао је свети Сава. Доментијан је у њој живео и писао, а такође и многи други хиландарски подвижници, монаси, све до оца Илариона, који је у тој келији подвизавао се негде до почетка 20-ог века, где му се сада тешко и гроб назире. Иако је ова келија са црквицом веома значајна као светиња, сада је она толико оронула од времена, да је без обнове готово неупотребљива. Ипак, Бранко се одлучио да му то свето место буде макар привремено, почетно подвижничко пребивалиште.
Отац Тадеј Штрбуловић, који је у то време дошао из Србије у Свету Гору, у Хиландар каже, да су тада и Бранко и јеромонах Наум Миљковић повукли се из Хиландара у неку од Келија на исихастички, подвижнички живот. Наум оде у манастир Свети Пантелејмон, где га Руси замонаше у велику схиму и даду му ново монашко име Стефан. Отац Стефан не остаје дуго у Светом Пантелејмону, већ се повлачи у пустиножитељни, зилотски део Свете Горе, Каруљу. Бранко се настанио изнад Хиландара у келији Свете Тројице. Замонашио га је отац Стефан у малу схиму и дао му монашко име Георгије. Доцније ће отац Георгије примити од Руса велику схиму у манастиру Пантелејмону.

Самоћа и пустиножитељни живот за младог монаха новопочетника, веома су опасни/ Зато им је неопходан опитни старац, који има веће и дуже духовно искуство у подвижништву. То је одмах, још првих дана и месеци осетио отац Георгије у Келији свете Тројице. Зато се он одлучује да данима иде и прокрстари светом Гором тражећи себи духовног Старца и учитеља у том, молитвеном пустињачком ходу, с бројаницама у левој и штапом у десној руци, с нешто мало сувог хлеба (сухарки) и две три књиге у торби, посетио је он многе светогорске манастире, келије и познате искусне монахе и духовне Старце подвижничког живота. Кад би га савладао умор, задржао би се крај неког планинског извора, да се мало у хладу одмори, утоли жеђ планинском водом и глад сухаркама, а прочитаном којом светоотачком или јеванђелском поуком да се духовно освежи. Више би пута тако крстарио Светом Гором, док у „Новом Скиту" (Неа скиту) није себи нашао духовног оца у Старцу Јосифу.
Овај старац светог живота, познат је целој Светој Гори по свом духовном искуству. Код њега отац Георгије остаје око шест месеци. Старац Јосиф дао му је једну келију, која је припадала његовом маленом духовном братству. У тој келији, удаљеној стотину метара, коју чини једно, доста запуштено оделење, подвизавао се тада отац Георгије. Под руководством старца Јосифа, он се ревносно учио исихастичким подвизима, који су неопходни за монаха, који се одлучио да живи пустиножитељним животом. Када је дугим и упорним вежбањем савладао „непрестану молитву", која се зове још и духовна, срдачна или Исусова молитва, он је савладао суштинску молитву исихастичког живота Светогорске мистике. То је најкраћи пут небу и Богу, али и најтежи и најопаснији. Апостол Павле, испуњен Исусом и Исусовом молитвом уздигао се до трећег неба (II Кор. 12, 1-10), свети Антоније Велики, свети Макарије, Исак Сирин и још неки од светих отаца имали су дар такве духовне снаге и молитве, да су постали велика светила Цркве Христове, али их је веома мало. Таквим примерима хтео је да следи и отац Георгије Витковић.
После неколико месеци овај увежбани подвижник, с благословом свог духовног старца Јосифа, удаљавао се из њиховог скита, али не за стално. Једно време, боравио је у Кареји у Посници Светог Саве. Затим одлази у Русик, где је наш свети Сава замонашен. За дужи боравак у Русику добио је одобрење од управе руског манастира Светог Пантелејмона. Желио је да се настани у напуштеном конаку тог старог руског манастира крај пирга на коме је свети Сава примио монашки постриг, када је из Србије са руским калуђерима дошао у Свету Гору. Ту, у скромној својој келији, крај самог пирга, подвизавао се отац Георгије и у капели пирга палио кандило светом Сави. Сматрао је да је његова свакодневна света дужност а и част, да се ту подвизавајући, пали кандило нашем најомиљенијем светитељу и просветитељу, који је на том месту од руских духовника примио монашки постриг и отпочео прве монашке подвиге. Одатле је, са пирга, и своје пострижене власи послао своме оцу и мајци у Србију.
Угледајући се на светог Саву, отац Георгије прима такође од руских духовника, ту, у њиховом манастиру монашки постриг велике схиме, и многоструко повећава своје молитвене монашке подвиге. Његова храна за један дневни обед био је осушен и, мало водом наквашени хлеб. Суботом је кувао и за недељу неко дивље зеље и траву са зејтином за два оброка дневно, и то је рачунао бољом, празничном храном. Свету тајну причешћа примао је сваке друге или треће недеље.
Молио се непрестано на бројанице са 300 чворова провлачећи их између палца и кажипрста. По 20 таквих бројаница, требало је да окрене у току дана уз изговарање
Исусове молитве. Та молитва била је усклађена са ритмом дисања и откуцајима срца. Повезана са умом и дисањем, молитва се сводила у срце, где се ум сабирао и ослобађао подвижника од расејаних мисли и искушења, која му чине дух одсутним. Осим тога, будни стражар светосавског кандила да се не угаси, чинио би дневно и пет стотина метанија.
Нема ни једног занимања на свету које изазива толики замор и исцрпљеност, као овај пустиножитељни, нити подвига као овај што је. То је неко правило као норма за пустињака, која се не сме подбацити. Међутим, оцу Георгију чинило је радост оно што је преко тога. Тиме је он желео да посведочи своју љубав према Господу, и да таквом врстом мучеништва постане сличан свом заштитнику светом Георгију.
Таквом врстом подвижништва, отац Георгије постао је чувен међу монасима Свете Горе, а и ван граница светогорских. Код њега су често долазили млађи монаси да размене искуство и да се посаветују, па су са дивљењем и радошћу одлазили од њега обогаћени новим искуством, и о њему често причали као примеру монашког подвижништва.
Свог духовног оца, старца Јосифа кад год би могао посећивао би, исповедао му своје духовно стање и праксу, и богатио се новим старчевим искуством. Посећивао би Хиландар и братију, а тако и друге светогорске манастире, као и поједине познате духовнике по скитовима и келијама Свете Горе. Посећивао је обично манастире, скитове и келије за које је знао да се радују његовој посети. И то је све чинио некако изненада.
Отац Митрофан, говорећи о оцу Георгију и његовим подвизима каже: „Тако је наш пустињак живео више од две године пре нашег сусрета у Кареји. Зато је мени у првом тренутку било тешко да га препознам. Уместо некадашњег кршног Херцеговца, преда мном је стајала једна прилика средњовековних аскета какве се могу видети на фрескама". Такође, отац Арсеније (Агатон), као и о. Митрофан и други хиландарски монаси било да су у Кареји или у манастиру, о оцу Георгију причају чудесне ствари. Тако, отац Митрофан, као његов познаник још из Немачке, позивао би га често, док је био у Кареји, на духовне разговоре и да му буде гост. Отац Георгије није одбијао такву братску љубав, али је долазио изненада, кад би га пут нанео, као случајно. За њега су гостопримство били духовни разговори, не јело и коначиште. На то, он није обраћао пажњу.
„Од свега што је оца Георгија карактерисало, отац Митрофан каже, на мене је највећи утисак чинила његоварадост. И оне две прве моје године проведене у Кареји, као и свих година до пре пар месеци, кад сам га последњи пут видео, из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек: и кад је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, то су стања која пустињачки живот неизменично прате".
Једном приликом, отац Георгије отказао је оцу Митрофану гостопримство са преноћиштем у конаку на Кареји, и то на њему својствен пустињачки начин, иако је било толико празних соба. Он је отишао у крај дворишта, у једну шупу, где је увек, кад би навраћао, остајао на коначишту.
Увече после дужег разговора отишли су у конак на отпочинак. Међутим, у освит зоре, када је о. Митрофан изашао из конака у двориште, које је као и конак на најлепшем месту у Кареји, одакле је и најлепши поглед на Атон и највећи део Свете Горе са манастирима и осталим монашким келиотским насељима, он је угледао пред собом оца Георгија, како га раширених и подигнутих руку, са светлим лицем и крепким гласом поздравља: „Христос воскресе, оче мој Митрофане!" Пун унутрашње радости, прича отац Митрофан, која се изливала преко заосталог осмеха на његовом озареном лицу, приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпоздравим кад данас није ни Ускрс ни недеља? „Ми смо деца Васкрсења, узвикну он. Нама монасима без ускршње радости није могуће ни живети ни спасти се, зато кажи слободно: Ваистину воскресе!" и ја стидљиво за њим понових те речи. Никад ми пуноћа људског живота није била тако очигледна, као у том тренутку, а наш велелепни троспратни конак није тог часа стизао ни до прага оне убоге зградице, у којој је отац Георгије пробдио часове протекле ноћи.
О њему је слично говорио и отац Арсеније (Агатон), кад га је отац Георгије посећивао у Кареји као антипросопа.
Једном приликом, кад смо били у посети Светој Гори и Хиландару, нас неколико посетилаца заноћили смо у том конаку у Кареји. Однекуд, то вече дође и отац Георгије. Док смо ми вечерали у кухињи за трпезом, он се није дохватао до хлеба и јела, већ нам је свима причао о богоугодним стварима и делима. Кад је дошло време да пођемо на починак, отац Арсеније пошао је са нама, носећи лампу да нас распореди на спрату по собама. Пошао је и отац Георгије. Видео је своју собу, и док смо ми мислили да ће се и он припремити за починак као и сви остали, њега је нестало.
Ујутру рано, када смо устали ради богослужења у цркви, отац Арсеније нам је уз послужење, слично оцу Митрофану причао, да је отац Георгије целу ту ноћ пробдио у дворишту на молитви или иза конака, у једној старој шупи претрпаној дрвима и другим предметима. Видео га је на сред дворишта, између црквице и конака како се, сав озарен, под звезданим небом, моли. Чим је приметио оца Арсенија, у једном изузетном молитвеном усхићењу, окренуо се и раширених руку позвао га на јутарњу молитву да се заједно моле Господу. Волео је природу, и ноћи је проводио у молитвеном бдењу, напољу, у тој Божијој прекрасној творевини, макар било и веома хладно. Дан је обично проводио у молчанију у својој келији, или у душеполезном разговору са светогорским поклоницима и посетиоцима, који би били упорни да га пронађу и посете.
Таквима би се он прво показао као јуродив; натрпао би себи око врата и на главу неких прљавих крпа од поцепаног одела и веша, ноге би искривио, као да је хром и дефектан и у ногама и у лицу, а са великим крстом на грудима. Тако маскиран, појавио би се пред своје госте, који га у Русику, пред конаком на клупи, уз три стабла из једног корена, чекају да се појави. Та три стабла, са дивном, увек зеленом круном, имала су за њега значајну симболичну вредност. Кад би оценио у својим посетиоцима да то нису обични, радознали туристи, већ побожни поклоници светогорским светињама, који га с поштовањем траже за савет, он би спустио своје чудновато јуродиво бреме, исправио се, сео међу њих, или стојећи говорио би им о Богу, о вери, о побожности и о свему хришћанском што их интересује, док се не уморе. Тад се могло осетити да из њега избија вулкански интензивно, духовно „пражњење".
Док разговара, очи су му обично затворене, а лице озарено. Ако посетилац није дорастао за разговор са њим, онда би одлазио смућен, са главом пуном кошмара и зујања, па би тражио нову прилику да дође к њему и боље се објасни. А, ако је разговор и пријем с њим био добар и јасан, онда су најчешће код посетиоца у животу настајали судбински преокрети, па би радост њихова била обострано велика. Најлепше, што се у контакту са монасима на Светој Гори може доживети, по мишљењу оца Митрофана, био је, сусрет са оцем Георгијем на светогорским стазама, почев од Русика.
На том месту пред конаком старог Русика, на молбу оца Митрофана почео је отац Георгије с њим дужи разговор, који му је остао у сталном сећању. Прво му је показао на неколико метара од те клупе са трокраким зимзеленим дрветом, једну уздигнуту мермерну плочу, која им је то вече светлуцала на месечини, ограђена гвозденом оградом. Затим му објаснио, да је то био олтар на којем су Турци одсекли главе тројици монаха овог манастира и бацили их овде у бунар из којег је, после тога, израсло ово дрво са три стабла из истог корена.
Црква је затим, убрзо срушена, само је остало то ограђено место где је био олтар. После краће паузе, као одговор на ово што су видели, отац Георгије почео је говорити о Светој Тројици и нашем односу према Њој, кроз мучеништво. Даље, отац Митрофан вели, да, ма како покуша да то објасни неће бити оно што је тада чуо од оца Георгија. Али, основна је мисао била та, да се Светој Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз мучеништво, у борби против греха.
Кад сам пошао у Грчку на постдипломске студије 1971. прво сам отишао у Свету Гору, да се, ето, први пут поклоним тамошњим светињама. Тада сам са оцима Атанасијем Јевтићем, Артемијем Радосављевићем, Иринејем Буловићом (садашњим архијерејима) и још неким нашим студентима, посетио готово све манастире и скитове у Светој Гори за три недеље дана.
У то време, отац Артемије и Иринеј позову ме да посетимо у Старом Русику и оца Георгија. Нисмо га нашли у манастиру, иако смо га позивали више пута и чекали на клупи код већ поменутог трокраког дуба. Онда смо продужили кроз шуму, поред велике цркве путем низбрдо према Светом Пантелејмону. Негде на половини пута, сретнемо ми једног монаха где иде узбрдо према нама, са торбицом од кострети на рамену и штапом у руци како журно иде према Русику. Поменути оци први му се јавише и поздравише га на грчком, јер га нисмо познавали, и он тако исто на грчкомотпоздрави нам. Али, убрзо сазнадосмо да је то отац Георгије, јер је видео да долазимо од Русика, па се сви са њим поздрависмо апостолским и монашким целивом и почесмо српски разговарати.
Тада нам отац Георгије рече, да је већ сазнао за наш долазак код њега и да је сишао у Дафни да купи нешто чиме би нас почастио. Али, ето, вели, Пресвета је Богородица хтела да се нађемо овде.
Затим смо с њим почели духовне разговоре. Говорио је доста брзо, енергично и врло надахнуто. У говору је каткад са српским језиком мешао по неку реч грчког, француског или неког другог од језика које је знао. Од тадашње његове, веома корисне поуке и говора, сада се сећам оног детаља кад је говорио о хришћанском животу и упоређивао га са монаштвом. То нам је говорио веома живо и сликовито помоћу свога штапа, кад је упоређивао монаха и војника с пушком. Док сваки хришћанин, вели, пред Богом се односи и понаша као слуга пред господарем или као војник пред својим владарем; кад га позову, он војничким кораком прилази, поздравља их, прима наредбу и војнички одлази на извршење заповести. Тако слично чини и сваки хришћанин. Међутим, монах који је ради Бога и спасења свога оставио и родитеље, и породицу, очеву имовину и сва друга земаљска добра, он се односи и понаша према Богу са великом љубављу и слободом, као мезимче према своме оцу. И Бог њега прима као своје најмлађе „миљенче", са највећом очинском љубављу, и нуди му праву очевину са Његовим Сином Јединородним Царство Небеско."
Из оваквог, отприлике, схватања монашког живота оца Георгија, било нам је много јасније, зашто је он дошавши у Свету Гору постао добровољни сиромах и пустиножитељни боготражитељ; да путујући по Светој Гори често се потуца од манастира до манастира, од келије до келије, од скита до скита; у великој беди и сиротињи, без пристојног и макар једнодневног најскромнијег оброка, на даскама и асури без пристојне постеље за одмор, са тако похабаном и увоштањеном одећом, коју нико не би пожелио да има и да је носи.
Јасније нам је да тај јуродиви монах тиховатељ (исихаста) кроз такве, верујући Богу најугодније подвиге, као миљенче и мезимче тражи свога Оца; тражи га у пустињи далеко од света, јер у свету га не може лако наћи од вреве и светског метежа, а пустињска тишина Свете Горе за монаха тиховатеља је благодатно место да упозна Бога, као свог вечног Оца, Творца и Спаситеља.
Повремени боравци оца Георгија по запуштеним и напуштеним светогорским келијама, говорили су му да, иако је рођен на земљи није сталан становник земље, већ неба. Зато се он најдуже и задржао у Старом Русику (Светом Пантелејмону), где је крај самог пирга обитавао, а на пиргу, у црквици молио се и стално држао запаљено кандило светом Сави, у коме се он и о. Георгије замонашио у велику схиму у маленој црквици, осећајући ту, у највећој мери, благодат и дух нашег великог светитеља. Остало време проводио је у сталној молитви и молитвеном расположењу по разним обитељима и пустињским местима Свете Горе. Схватио је цело ово Свето полуострво Атонско, као један велељепни Храм Божији и као његову молитвену келију, које је окружено морским водама а покривено плаветним и звезданим небом Божијим. Зато је и природно да се подвижник, као што је отац Георгије, најрадије и као најслађе молио под кровом тог звезданог храма што се зове Света Гора. Својим примером, он и све друге монахе зове на ту заједничку молитву, као што је звао оца Митрофана, о. Арсенија и многе дурге монахе и житеље Свете Горе. Његов молитвени ехо допире и до нас монаха данас, ма где се ми налазили, да му се молитвено придружимо, ради добра и спасења нас и нашег народа.
Иако се предао овако тешком, усамљеничком и подвижничком животу, отац Георгије није био задовољан својим духовним достигнућима. Зато је често говорио и оцу Митрофану и другима, да је киновијско житије много благополучније од пустиножитељнога, коме нема краја. Јер, у манастиру човек може своје врлине и слабости да контролише на браћи својој, и да од прилике зна где се налази. У пустињи је то немогуће. Зато подвижник, живећи сам у пустињи, мора се држати сталне умне молитве као „дављеник сламке".
Тако, стална молитва у срцу удружена са постом, били су оцу Георгију главни помагачи и јемци, да ће благодат Божија све друго допунити и уредити. Он молитву није посматрао као нашу моралну обавезу, већ као наше најузвишеније право, да сваког часа разговарамо са небом нашом вечном отаџбином, са Оцем нашим небеским, од кога нам зависи сваки дах у овом животу.
Тако гледано кроз оца Георгија, као молитвеника јасно је колико смо сви ми мање више, немарни да схватимо вредност молитве; колико ми људи не знамо и не умемо да се молимо, што чини и доприноси да свакодневно губимо свој природни духовни мир и радост, као највеће богатство у нашем животу на земљи.
Као образован монах са знањем шест језика, отац Георгије много је читао и много знао. Кроз своје молитвене подвиге стекао је велико духовно искуство и поседовао чисту мудрост опитних стараца Свете Горе. Поред монашког исихастичког подвижништва, које је за њега било „Свјатаја Свјатих", он је познавао и све друге области нашег црквеног учења. За чистоту вере био је безкомпромисан и готов да поднесе сваку жртву, али није био фанатичан. Једино, кад би видео своју Православну браћу и сабраћу да се баве „овејаним" екуменизмом, који нема православну светоотачку димензију, зилотски би подигао свој глас и приказао то као јерес.
Отац Георгије, све личне проблеме лако је решавао својим духовним искуством, па је помагао и другима. Тешко му је падало то, што је тада лакше могао разговарати о религиозним и сличним темама са Грцима, Русима и другим народима него са својом браћом Србима, и то највише, због њихове у то време, комунизма површности, немарности и индиферентности, како за верске и националне ствари, тако и за многе друге, које су од горућег значаја за биолошки и духовни опстанак нашег народа. Због тога се отац Георгије у многим светогорским ноћима, под звезданим небом свесрдно молио, као и пред кандилом светога Саве, да Господ и свети Сава подаре Немањићком соју Србима, скори почетак духовне и националне обнове. Можда бисмо то сада могли схватити да је његова таква молитва већ услишена.
Кад сам пред Малу Госпојину 1972. године, дошао из Атине у Свету Гору са грчким монасима, да посетим келију Старца Јосифа у Новом Скиту (Неа Скити) и да, по препоруци нашег оца Амфилохија и Артемија останем код њих неколико дана, користио сам се њиховим богатим духовним искуством, а посебно искуством старца Јосифа. Тада још нисам знао, да је код њих био отац Георгије и да га је овај честити старац светог живота духовно руководио. Код њих сам провео неколико дана по њиховом типику, у духовним саветима и разговорима, у молчанију и читању књига духовне монашке сарджине.
Уочи Мале Госпојине, сабрали су се сви монаси из Новог Скита, Свете Ане, суседних келија и манастира на агрипнију (свеноћно бденије), ради храмовне славе главног саборног храма, који се налази на средини овог скита. Црквене песме певане су грчки, свечаном и лепом византијском мелодијом. Монаси појци, смењивали су се сваких десетак минута. И то је трајало, негде, увече од 7 сати па до ујутру у 5 сати. Црква је била пуна монаха и побожних посетилаца, а олтар пун седих стараца и нас млађих свештенослужитеља монаха.
По завршетку Свете Литургије, на којој су били началствујушчи Старци Јосиф и Спиридон, а затим и други игумани и јеромонаси у саслужењу нас десетак; обавили смо трпезу љубави по светогорском обичају. Све је било изузетно свечано и у духовном благољепију, како се може само у Светој Гори видети и доживети. Није случајно отац Георгије изабрао баш тај свети кутак Неа Скити, да се уз светог старца, познатог целој Светој Гори оца Јосифа духовно стабилизује.
Пошто је требало следећег дана да путујем према Кареји, где сам мислио да ћу видети и оца Георгија, старац Јосиф ми је предложио да претходно посетим келију оца Георгија, коју му је он дао за боравак. Та келија удаљена је за две до три стотине метара од њиховог скита. Добио сам кључ и једном стазом упутио се према келији. Кад сам дошао, пред вратима келије стајала је висока клупица, направљена од обичне даске уместо сточића. На клупици се налазио покривен бокал с водом и у некој поклопљеној чаши мало шећера у коцкама, да се посетилац може сам послужити кад нема домаћина, поготово то добро дође кад је посетилац жедан и уморан. То је стари обичај код свих келиота у Светој Гори.
Послужио сам се ради благослова, откључао врата и у келији уместо поздрава отпевао тропар светом Георгију. Келија је имала само једно, одавно неокречено одељење. Унутра се налазио један мали сто и на њему Свето Писмо. Лево од врата уза зид, налазила се још једна шира клупа дужине кревета, прекривена једним старим ћилимом, који је уместо јастука покривао половину трупчића. На тој клупи се налазила и једна веома дуго ношена кошуља. На источном зиду стајала је икона пресвете Богородице. То је био сав инвентар ове келије, у којој се пола године подвизавао отац Георгије. Мене обузе нека туга, ваљда због те усамљености и што нисам нашао ту оца Георгија. Разгледам келију и око келије, целивам икону Мајке Божије и кажем: „Збогом оче Георгије!" Закључам врата на келији и вратим се у скит, у келију Старца Јосифа, која је имала више просторија и црквицу читав манастир са три четири сабрата.
Сутрадан, после јутарњег богослужења, са благословом старца кренем малим светогорским бродом до пристаништа Дафни, које је имало неколико различитих продавница и других зграда, где су углавном монаси. У тим њиховим продавницама може се купити икона разних, крстића и других црквених ствари. Затим хлеба и основних намирница, као и материјала за монашке одеће и друго.
Тек што сам изашао са брода, угледам, међу многим другим путницима и монасима старог игумана Серафима из Руског маиастира Светог Пантелејмона. Само што ириђох да се с њим поздравим, а он ми рече:
- Аћец Иоани, ви знаеће што аћец Георгије умерл?
Ја, занет другим утисцима а изненађен овом неоче-
киваном вешћу збуњено и зачуђено упитах:
- Кад је умро и од чега?
- Ми јево вечером похороњили = ми смо га јуче сахранили.
- Он отравилсја грибами он се отровао печуркама.
На његово питање, изразио сам жељу да посетим
гроб оца Георгија, и отац Серафим рече, да ће за сат два, јеромонах Висарион поћи горе у Русик камионом по дрва. Тако одемо заједно бродом до Светог Пантелејмона, а онда убрзо пођем камионом са оцем Висарионом и младим монахом Серафимом, тек пристиглим из Русије, те заједно кренусмо у Русик, где је отац Георгије провео пуних 12 година.
Кад смо стигли у манастир, оци сапутници показаше ми одмах с јужне стране цркве према олтару свежу хумку гроб обузет високом травом, с крстом на коме пише: монах Георгије.
Са тугом у срцу поклоних се пред његовим гробом, целивах надгробни крст и учиних мали помен. Затим, отац Висарион показа ми цркву велику и обновљену, а потом стари конак, где је при улазу у ходник чесма, под којом је, хладећи се, умро. Шумски радници, рече, видели су га на два дана раније повијеног и наслоњеног на дотрајалу, иза конака ограду.
Сутрадан, дошли су у манастир неки посетиоци, странци. Не дочекавши да се о. Георгије појави из отвореног конака, сами су ушли унутра. Страшан призор. Са запрепашћењем, видели су пред собом, испод чесме, исквашеног, склупчаног и свега поцепаног и упокојеног оца Георгија. Свакако да су дошли с намером да га посете и да са њим разговарају о својим проблемима, а ево, како су га нашли. Одмах су сишли у манастир Пантелејмон и о томе обавестили игумана и братију. Истог дана изашло је неколико монаха и јеромонаха с лекаром и установили да је отац Георгије јео отровне печурке гљиве, и њима се отровао. Опремили су га, опевали и сахранили по светогорском обреду и обичају.
Отац Висарион показао ми је и келију и пирг са црквицом, где се отац Георгије молио и кандило светом Сави палио. У келији и ходнику видело се да је крв повраћао и да се много мучио. Чак и раса на њему била је сва подерана, кад су га нашли под чесмом, где се хладио. У келији било је неколико старих богослужбених, светоотачких и других вредних књига, као и неких ту преосталих ствари све је било доста разбацано, постеља веома скромна. На прозору неке старе, похабане, наслеђене завесе. У дугом ходнику видело се да манастир има доста келија, али на жалост све запуштене, обрушене и неупотребљиве за становање. У келији покојника мученика, отац Висарион ми је показао и остатак свежих печурака бело-сиве боје, којима се, из незнања, отац Георгије отровао.

По ма









Гроф Сава Владиславић
Србин који је разграничио Кину и Русију


Сава Владиславић Рагузински
Лутамо данас као јапански ронини, по сенкама и рушевинама Државе, тражећи смисао по каменитом пејзажу, на лицима људи окупљених на тргу. Сунчаног септембарског дана, на Малу Госпојину, док је хор узносио небу србску и руску химну, у Гацку, испред цркве,откривен је споменик грофу Сави Владиславићу, ликом га вративши тамо где је и почео његов узорити и богати живот, пре више од 340 година.

Стасита фигура дуге косе у стилу свога времена, продорног и јасног погледа, тела као у неком окрету са свитком у руци, одаје одлучног човека, коме и акција и контемплација нису страни. Ту му је данас и место да нас подсети на врлине у временима пораза и пропасти државе.

Човек иницијативе, Сава Владиславић је редак Србин који је, изашавши из мрака турске окупације, засијао на двору Петра Великог, носећи идеју србске државе, до краја. Ако је србска држава и потонула у таму, није потонула и жеља људи да је поново створе. Држава живи кроз своје најбоље људе.

Мало ко се и данас може поредити по опсегу и значају свог деловања са грофом Савом Владиславићем, једним од најзнаменитијих Срба краја XVII и почетка XVIII века.
Колико год волимо да се поносимо знаменитим прецима, не чинимо много да се успомена на њих сачува и пренесе. Мало је нас чуло за грофа Саву Владиславића Рагузинског (1668-1738), Херцеговца из Јасеника код Гацка, који је крајем 17. и почетком 18. века био један од најзначајних Срба тог времена. За његовим животописом плаче Холивуд.
Гроф Сава Владиславић Рагузински (1668-1738): Портрет из прве половине 18. века

Јер, гроф Владиславић је кројио спољну политику моћне руске царевине и основао њену обавештајну службу, разграничавао Кину и Русију, био човек од највећег поверења цара Петра Великог и његове жене Катарине Велике и све то време покушавао да помогне браћи поробљеној од стране османлија.

Сазнања о њему највише се ослањају на монографску студију о Сави Владиславићу коју је својевремено написао песник Јован Дучић, у потрази за доказима да је потомак овог необичног човека. Сада је сећање на Саву освежено и занимљивим преводом његовог најзначајнијег дела "Тајна информација о снази и стању кинеске државе" (Библиотека РТС-а). До текста је, након мукотрпне потраге, у Архиву древних аката Русије допро Владимир Давидовић који га је превео и приредио.

Тројицкосавск (сада Кјахта) с почетка 20. века, који је основао овај Србин
ИСТОРИЈА СРБСКЕ ВЛАСТЕЛЕ У ПОКОСОВСКОМ ПЕРИОДУ


Сава је рођен у угледној српској породици, а после турске похаре имања, са оцем се склонио у Дубровник, због чега ће касније италијански назив овог града (Рагуза) ставити као грофовску титулу - Рагузински. Ту је стекао високо образовање, а школовао се иу Шпанији и Француској. Почео је да тргује још у Дубровнику и Венецији, а онда иу Цариграду, где је, преко јерусалимског патријарха Доситеја, успоставио тесне везе са руским посланством које су му отвориле пут до царског двора.

Након што је руским дипломатама прибавио међународне уговоре Турске са Французима, Млецима, Енглезима и Аустријанцима које ови нису имали, он новембра 1702. године бродом стиже у луку Азов на Црном мору, а већ у јулу идуће године ће се упознати са руским царем Петром Великим, који ће га због бројних заслуга почаствовати врло ексклузивним правом на монополску трговину на копну и на мору, што му је омогућило да се веома обогати.

Цар ће му поклонити и дворац на речици Покровка у Москви, дворац у Санкт Петербургу, као и многа имања на територији данашње Украјине.
Следећих неколико година, као трговац, али и као човек од највећег поверења руских власти, живи на релацији Турска-Русија, да би се коначно 1708. године преселио у Москву.
Гроф Владиславић: Један од споменика у Русији
Потомак средњовековне србске властеле, која се после косовског пораза повукла у Херцеговину, овај аутентични србски аристократа оличава врлине своје расе у смутном времену пораза. Историја породице Владиславић, историја је србске властеле у покосовском периоду.


Јован Дучић

Мало и недовољно осветљен, овај за нас важни човек, живи и лебди само на страницама биографије коју је написао његов даљи рођак и земљак, песник бесмртних сонета, Јован Дучић. Дуго ју је носио у себи, прикупљајући грађу на својим дипломатским службовањима и не случајно, уобличио и објавио у егзилу, у Америци, 1942. године, док је Европа посртала и умирала у грађанском рату, скрхан нашим страдањем и политичком наивношћу.

Тражио је у Сави Владиславићу свој алтер его, утеху у судбини која се понавља. Дучић, наш Пушкин, нашао је у Владиславићу свог претка.

Као да је читава епоха сажета у животопису грофа Саве Владиславића, а његов је живот као последњи уздах средњовековне Србије, здробљене турским зулумом и цинизмом Млетачке републике и Аустро-Угарске, Србије која тражи спас код Русије.

Србско-руски односи у свим епохама говоре о необичној и судбинској повезаности два народа истога порекла и вере. Од монаха са Хиландара, преко родбинске везе средњовековних Балшића и Јакшића са царем Иваном Васиљевичем (Грозним), до сеобе Срба у доба Марије Терезије ка Русији (Шевићи, Хорвати, Пишчевићи, Текелије, Прерадовићи...), до ослободилачких ратова са Турцима уз помоћ грофа Черњајева, до жртве и уласка у рат цара Николаја II Романова, од доласка руске беле емиграције у Србију, па до ослобођења Србије у Другом светском рату уз помоћ руске армије, све до данашњих дана траје та непрекинута веза, како на личном тако и на државном плану. Име Саве Владиславића је свакако једно од најзначајнијих у том низу. Његов животни пут укрстио се на необичан начин са великом фигуром руске и европске историје, Петром Великим. Прекретнички и просветитељски дух његове владавине, променио је заувек лице Русије. Од Московске кнежевине направио је Империју. Отварањем према Европи и низом реформи у свим областима живота, унео је нову динамику у односе тадашњих европских сила. У тој динамици односа одлучивала се и судбина наше земље под Турцима.

Никада угасло сећање Срба на сјај своје средњовековне државе, давало је снагу за ослободилачке ратове и устанке против отоманске империје.

За свест код Руса о србском нерешеном питању, заслужан је нарочито гроф Сава Владиславић. Изданак значајне србске властелинске породице која се снажно опирала растућој исламизацији, чувајући веру и градећи цркве, око којих се кристализовао национални дух, Сава Владиславић је једна од кључних фигура србске идеје свога доба. Велом предања и легенде обавијен је стварни догађај који се десио, одлазак Владиславића из Јасеника крај Гацка, где су имали своје поседе. Потурчени Ченгићи крвљу су угасили огњиште Владиславића, како епска песма каже.


Дубровник
Жива је била и задивљујућа духовна активност херцеговачких Срба. Савин отац Лука био је близак пријатељ са владиком захумским Василијем Острошким. Одржаване су везе са калуђерима из свих србских крајева (јеромонах Глигорије из манастира Раковица крај Београда). Манастири Тврдош и Житомислићи били су духовни центри. Борбена вера преплитала се са политиком. Ковале су се завере и планови за устанке. Сава се школовао у Дубровнику и Италији, дружећи се са патрицијским синовима. Био је образован и течно је говорио и писао латински, талијански, турски, грчки и руски језик. Писма која извиру из архива, њега и његове породице, одају људе више културе.

Притиснута вакуфатима с једне и дубровачким и млетачким цинизмом с друге стране, цветала је једна особена србска култура под велом анонимности.

ПРИЈАТЕЉ И САВЕТНИК ПЕТРА ВЕЛИКОГ

Сава се као младић обрео у Цариграду, у доба када су се племићи бавили и трговином. Добро познавајући прилике у Турској, у сарадњи са дубровачким емисаром и јерусалимским патријархом Доситејем, долази у везу са руским изасланицима у Цариг
раду, најпре са грофом Украјинцевим а потом Голицином и Толстојем.
Цариградска лука

Преко њихових извештаја цару, долази и до сусрета 1703.године у тек основаном Санкт Петербургу, њега и Петра I. Сава је већ имао ауру важне и незаобилазне личности, која је доминирала у извештајима руских емисара. Сусрет двојице младих људи био је пресудан и пун узајамне наклоности. Сава је у Петру I видео сјајну и ратоборну фигуру словенске империје, кадру да промени ситуацију на Балкану. Владиславић је био отмен и образован човек, који је импоновао шармом и речитошћу, тако типично херцеговачком цртом. Одлично обавештен о приликама у Венецији и Цариграду, брзо се уклопио у амбициозне планове Петра Великог. Сава је имао шта да прича са царем. Учио га је како се тргује и давао савете о бродоградњи. Са пута из Турске доноси цару „Тајни извештај о Црном мору“, о стратешким приликама на простору од виталног значаја за Русију. Од тог доба почињу и Савине трговачке привилегије.

Сва је прилика да је био и један од оснивача цареве тајне обавештајне службе. За то је обилато користио своју трговачку мрежу широм Европе. Саветовао је цара у битци код Полтаве, 1709. године, где је коначно поражен ратоборни шведски краљ Карло XII. Интендант руске војске био је Владиславић. Постаје и званично Петров амбасадор.
Као оснивач модерне руске обавештајне службе, свој положај дефинитивно ће утврдити пресудном улогом у победи руског цара над шведским краљем Карлом Дванаести, у чувеној бици код Полтаве 1709. године после које је Шведска изгубила статус велике европске силе. Био је на челу интендантске службе руске војске и тај посао је одлично обавио, након чега је постао дворски саветник за питања православног истока
НАЈБОГАТИЈИ СРБИН У РУСИЈИ

Био је један од најбогатијих људи онога доба у Русији. За велике заслуге у ратовима и дипломатији, цар га је обилато награђивао поседима и дворцима у Москви на Покровки а касније и у Петрограду.


Александар Сергејевич Пушкин

Оставио је занимљив траг и у руској књижевности. Са једног од својих путовања, довео је цару на поклон два црнца дечака, купљена на тргу робова у Цариграду. Једном од њих, љубимцу двора, цар је кумовао и пружио пажњу и образовање. Овај је направио завидну војну каријеру. То је био прадеда великог Пушкина.

Никада не заборављајући србско питање, све време одржава активне везе са устаницима и нашим свештенством. У Руском походу против Турске на реци Прут, Сава синхронизује активност устаника у Херцеговини и Црној Гори. Ствара се код нас култ Петра Великог. Неуспех свеправославног похода против Турске, одложио је ослобођење за читав век. Сава је извршио дипломатску припрему похода на Прут, али у пресудним данима битке, одлучило је издајство влашког кнеза Бранкована, који се није прикључио кампањи против Турске.

У мировним преговорима са султаном, по налогу цара, главну реч води Сава Владиславић.

Саветује цара и у економским питањима Русије и тим реформама пуни државну касу.

Путеви га даље воде у Италију, где са папом Климентом XI води преговоре о конкордату и помирењу Русије са Римом. Смрт Папина и компликације са прозелитизмом католика у Русији, онемогућили су закључивање контроверзног споразума.

У центру свих руских важних накана према Европи налазио се и Владиславић. Има широка овлашћења у вођењу трговине са Европом. Снабдева
вешто царску породицу многим уметничким делима.

Санкт Петербург
У Венецији се жени 30 година млађом девојком из познате патрицијске куће, Виргилијом Тревизан, са којом добија три ћерке које им рано умиру.

Агонија србских земаља се наставља и после Пожаревачког мира, Аустро-Угарске и Турске, Млетачка република је морала да врати Турској освојено србско залеђе на приморју. Србско питање још једном се одлаже.

И на приватном плану Сава је имао горко искуство са Дубровником, чији сенат је одбио жељу, подржану од цара, да на свом имању у граду светога Влаха направи цркву задужбину. Хладним поносом напушта овај град заувек.

Водио је бригу о руским племићима-кадетима на школовању по европским земљама.

ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈ О КИНИ

Петар Велики умире 1725. године. На престо Русије долази Катарина I.

Круна његове службе на руском двору је одлазак на трогодишње тешке преговоре о граници са Кином по налогу царице. Успева да осигура 6000 километара дугу границу која је безмало трајала сто педесет година. У тешким преговорима користи све своје дипломатско умеће. Картира област Сибира и гради погранична утврђења. У једном од новооснованих градова, Троицославску, подиже манастир посвећен светом Сави Немањићком.

У свом „Тајном извештају о Кини“, Владиславић доказује себе као државника. Сугерише двору какву политику да заузме уз дубоко разумевање државног разлога и стратегије. Само виши облик духа може да кристалише такве увиде.

Точак судбине се за њега све више убрзава. Вративши се у Русију убрзо му умире и трећа ћерка, а недуго потом и син Лука из првог брака. Скрхан тугом, Сава Владиславић умире 1738. године. Колико је био цењен на двору говори и чињеница да је био сахрањен уз царску породицу у Благовештенској цркви Александра Невског Лавре у Петрограду.

Преко Саве Владиславића, србско-руски односи добијају фундаментални значај и за Србију и за Русију.

Размишљајући о Сави Владиславићу, намеће се и питање о данашњој србској и руској аристократији. Ако аристократу схватамо као човека који носи идеју поретка и Државе у себи, онда он има обавезу да гради нове структуре и уобличава дух новог времена, не следећи и не хрлећи ка ономе што Државу не јача.

Сава Владиславић је за нас узор човека Државе. Државе као најважније творевине, светиње, оквира свеукупног живота, ван које не постојимо а са којом смо све. Сава Владиславић је био човек без Државе, а носио је Државу у себи.

Када је о Русији реч, рацио се повлачи пред заносом, скепса се претвара у веру, а садашњост постаје носталгија будућности, јер у себи слутимо да је Србија Мала Русија, а Русија Велика Србија.

Споменик у четири града
Током 2009. у оквиру ширег пројекта руске владе у спомен на Петра Великог, идентични бронзани споменици грофа Владиславића симболички су повезали три града: Гацко, Санкт Петербург и Сремске Карловце, а још треба да се подигне иу Кјахти. У првом је рођен, у другом сахрањен, у Сремске Карловце је слао књиге и учитеље утемељујући прву српску школу, а Кјахту је основао.

Био је и један од најзаслужнијих људи за склапање Прутског мира 1711. године којим је завршен руско-турски рат. Колики је утицај имао, говори и податак да на мировном уговору уз царске, стоји и његов потпис!

Тај рат Владиславић је видео и као шансу за ослобођење своје браће са Балкана, па ће преко својих емисара навести црногорског књаза Данила да подигне устанак, који ће се након турско-руског мира неславно завршити осветничким походом Нуман-паше Ћуприлића. Може се рећи да је то била једна од ретких лоших процена овог авантуристе.

Често је боравио у Венецији, одакле се и оженио, а тамо је за потребе царског двора куповао уметнине и украсе.

Десетак година касније, као изасланик Петра Великог отпутоваће у Рим, где је преговарао о склапању конкордата између Русије и папске власти чије потписивање је спречила изненадна смрт папе Клемента једанестог.

Гранични прелаз између руског и кинеског царства Мајмачин - Кјахта, крај 19. века

Али једно од његових највећих достигнућа био је Савин одлазак у Кину 1725. године где се обрео као опуномоћени министар царице Катарине Прве, након смрти Петра Великог. Трогодишњу мисију завршава потписивањем руско-кинеског уговора на реци Кјахти и коначним утврђивањем границе између ова два царства, у дужини од око 6.000 километара.Та граница великим делом важи и данас.

На граници Русије и Монголије подигао је град Троицкосавск (данашња Кјахта) који је био прво руско насеље на Путу чаја. Ту је Владиславић подигао и цркву посвећену Светом Сави Српском која је изгорела у 19. веку. На њеним темељима је поново саграђена црква која ће, опет, страдати у 20. веку.
Лавра Александра Невског у Санкт Петербургу у којој је Сава сахрањен

 Гроф Сава Владиславић је умро 1738. године, ао значају који је имао говори и место где је сахрањен - почива у Пантеону Русије, у Благовештанској цркви Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу, где су сахрањивани и најближи царски рођаци, између осталих и рођени брат Петра Првог. Век касније, поред нашег Саве Владиславића сахрањен је и чувени руски војсковођа Александар Суворов непобедиви!

Аутори: Драган Ћирјанић
          Р. Пивљанин






NIKOLA KAŠIKOVIĆ
(Visoko, 04.12.1861 — Sarajevo, 22.05.1927)

Nikola T. Kašiković je bio srpski publicista, urednik i vlasnik srpskog književnog lista Bosanska vila, i sakupljač srpskih narodnih umotvorina.[1]

BIOGRAFIJA

Rođen je u Visokom kod Sarajeva 1861. godine u tadašnjem Osmanskom carstvu. U Sarajevu je završio Srpsku nižu gimnaziju, a nakon toga Srpsku učiteljsku školu u Somboru 1884. godine. Nakon završene Srpske učiteljske škole, radi kao učitelj Srpske škole u Sarajevu. Sarađivao je u dječijem listu "Golub", koji je objavljivao pjesme i srpske narodne umotvorine. Bio je i saradnik srpskog književnog lista "Javor", koga je osnovao Jovan Jovanović Zmaj. Kao član Učitenjskog zbora Srpske škole u Sarajevu, zajedno sa Nikolom Šumonjom, Božidarom Nikašinovićem i Stevom Kaluđerčićem 19. oktobra 1885. godine je bio osnivač srpskog književnog lista Bosanska vila. Krajem 1891. godine "po savjetu srpskih književnika" napušta učiteljsku službu i potpuno se posvećuje vođenju i uređivanju časopisa Bosanska vila. Kašiković je bio treći urednik Bosanske vile, a na toj poziciji je bio od aprila 1887. godine do 15. juna 1914. godine. Nikola Kašiković je 1906. godine postao član Srpskog novinarskog udruženja sa sjedištem u Beogradu. Bio je jedan od osnivača i predsednik Srpskog pjevačkog društva Sloga, utemeljivač i član Srpskog kulturnog i prosvetnog društva Prosvjeta. Pored uredništva, pisao je radove o književnom i kulturnom životu, a kao najveći uspjeh mu se pripisuje prikupljanje srpskih narodnih umotvorina, predanja, vjerovanja i srpske narodne poezije. Nikola Kašiković je bio vlasnik Bosanske vile od 1889, pa do prestanka rada Vile 1914. godine, kada su je austrougarske vlasti zabranile.[2]

PRVI SVJETSKI RAT

Austrougarske vlasti su u toku Prvog svjetskog rata zatvorile Kašikovića i njegovu porodicu. Austrougarska politika je bila takva da su gotovo svi ugledni Srbi zatvarani i osuđivani u periodu 1914—1917. Nakon što je Austro-Ugarska okupirala Kraljevinu Srbiju, početkom 1916. godine su u Beogradu u stanu profesora Milorada Pavlovića Krpe pronađena pisma Nikole Kašikovića. Prema austrougarskim izvještajima, Kašikovićeva pisma su bila kompromitujuća i vojne sadržine o kretanju austrougarske vojske. Austrougarske vlasti su na osnovu ovih pisama 9. marta 1917. godine osudile Nikolu Kašikovića na deset godina robije, a nakon toga i njegovu ženu i sina. Njegova žena Stoja i sin Predrag su osuđeni na smrt 12. januara 1918. godine, tako što će majka da gleda kako joj sina vješaju. Kasnije su pomilovani na deset godina robije.[2]

KRALJEVINA SHS

Nakon završetka Prvog svjetskog rata, Kašiković nije uspio da obnovi list. Zbog svojih prilika se zaposlio kao učitelj u jednoj osnovnoj školi u Sarajevu. Radio je kao učitelj do 1924. godine kada je penzionisan. Spremao je zbirku srpskih narodnih umotvorina, a objavio je jednu knjigu pod naslovim "Narodno blago". Preminuo je 22. maja 1927. godine u Sarajevu.[2]

NAGRADE

Nikola Kašiković je bio odlikovan:

Orden svetog Save III stepena i Belog Orla V stepena dobijeni od kralja Petra Prvog Karađorđevića
Orden kneza Danila III stepena
Orden Sv. Ane III stepena od ruskog cara Nikolaja
Krst Milosrđa

NIKOLA T. KAŠIKOVIĆ — SARAJLIJA ILI ČASOPIS KAO SUDBINA

Apstrakt: Rad predstavlja prisećanje na Nikolu T. Kašikovića (1861—1927), publicistu, književnika, nacionalnog borca, sakupljača narodnog blaga. Povodom obeležavanja 80 godina od smrti, u radu se daje pregled njegovog života i rada.
Ključne reči: Nikola T. Kašiković, "Bosanska vila", narodneumotvo-rine, književnost, nacionalni rad

Ove godine navršava se 80 godina od rođenja i 146 godina od smrti Nikole T. Kašikovića, ličnosti koja je svojim životom i radom zaslužila da uđe u pomenik znamenitih Srba.

Dugogodišnji urednik i vlasnik sarajevskog časopisa ''Bosanska vila'' (1885—1914), publicista, književnik i nacionalni borac, Kašiković ulazi u red onih rodoljubivih i umnih ljudi koji su, delom i perom, u najtežim danima austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, nepokolebljivo stajali na braniku Srpstva. Njegovo ime nezasluženo je izmaklo oku istoričara srpske kulture i književnosti. Ovaj kratak životopis deo je mojih istraživanja za monografiju, u celini posvećenu Nikoli T. Kašikoviću.

Nikola T. Kašiković rođen je 4. decembra 1861. godine u Visokom kod Sarajeva. Odrastao je u siromašnoj zanatlijskoj porodici; otac Todor bio je pekar, a majka Ana domaćica. Roditelji su ga učili da čita na Vukovim epskim narodnim pesmama i odmalena u njemu razvijali slobodarski duh. Osnovnu školu i nižu gimnaziju Kašiković je završio u Sarajevu, sa odlikom. Predavači su mu bili poznati rodoljubi Filip Špadijer i arhimandrit Sava Kosanović, docnije mitropolit dabro-bosanski. Kao blagodejanac sarajevske Srpske crkveno-školske opštine završio je u Somboru Učiteljsku školu, 1884. godine. Vrativši se u Sarajevo, najpre je radio kao učitelj u Srpskoj muškoj osnovnoj školi, a posle položenog ispita za nastavnike građanskih škola 1885. godine, na preporuku Save Kosanovića, dve godine je bio honorarni predavač u Zavodu Mis Adeline Pauline Irbi. Tamo je upoznao Stoju Zdjelarević, pitomicu Zavoda, sa kojom je zasnovao porodicu 1886. godine. Stoja je rođena 1865. godine u Bosanskoj Čađevici i posle očeve pogibije u bosansko-hercegovačkom ustanku i rane majčine smrti, odškolovala se, poput mnoge siročadi, u Zavodu Plemenite Irbijeve.

U dugom i harmoničnom braku rođeno je četvoro dece: Predrag (1887), Relja (1890), Sreten (1892) i Tankosava (1893). Porodica Kašiković nastanila se u Dudarevoj ulici br. 2 u Sarajevu. Porodična slava bio im je Sv. Velikomučenik Georgije (Đurđevdan), koji se po srpskom pravoslavnom kalendaru obeležava 6. maja. Do 1891. godine Nikola Kašiković je bio u učiteljskoj službi, kada pod pritiskom austrou-garskih vlasti napušta rad u školi i sav se predaje publicističkom poslu.

Sa sarajevskim učiteljima Stevom Kaluđerčićem, Božidarom Nikašinovićem i Nikolom Šumonjom, Kašiković je 1885. godine pokrenuo ''Bosansku vilu'', prvi srpski beletristički časopis u Bosni i Hercegovini. ''List za zabavu, pouku i književnost'', kako je stajalo u podnaslovu "Bosanske vile", izlazio je petnaestodnevno u velikom kvart formatu, ćiriličnim pismom. Prvi broj izišao je 16. decembra 1885. godine, a poslednji 15. juna 1914. Prvih deset brojeva urednički je potpisao Božidar Nikašinović, narednih sedamnaest brojeva uredio je Nikola Šumonja, a od 1. aprila 1887. godine Nikola T. Kašiković postaje urednik i izdavač ''Bosanske vile''. Vlasništvo nad časopisom preuzeo je 1892. godine. Dvadeset sedam godina ime Nikole Kašikovića stajalo je u zaglavlju ''Bosanske vile'' i bilo njen zaštitni znak.

U prvim decenijama XX veka, zajedno sa Nikolom Kašikovićem urednički posao su obavljali: Vladimir Ćorović (1910, 1913—1914) i Petar Kočić (1911—1912). Od 1910. do 1914. godine u redakcionom odboru ''Bosanske vile'' bili su: Aleksa Šantić, Milan Prelog, Jovan Dučić, Dimitrije Mitrinović, Veljko Petrović, Marko Car, Milorad Pavlović-Krpa, Pera S. Taletov, Simo Eraković, Sima Pandurović, Svetislav Stefanović, Jovan Maksimović i Augustin-Tin Ujević. Časopis se izdržavao isključivo od pretplate, a broj prenumeranata je varirao u pojedinim godinama i u proseku se kretao oko 2000. Najveći broj pretplatnika ''Vila'' je imala u Kraljevini Srbiji, a najviše u Beogradu. Tako dolazimo do iznenađujućeg podatka da je Kašikovićev časopis imao višestruko veći broj čitalaca na strani, nego domaćih.

Nastala po ugledu na ondašnje vojvođanske i srbijanske listove, ''Bosanska vila'' je imala prepoznatljivu grafiku i ustaljene rubrike, a glavni ukras lista bila je naslovna slika. Prve godine ''Vilu'' je krasio crtež talentovanog umetnika Steve Kaluđerčića, pokretača, redaktora i dugogodišnjeg saradnika lista. Tokom godina i slika u zaglavlju lista se menjala. Tako je prvi broj ''Bosanske vile'' iz 1895. godine imao crtež slikara Đorđa Jovanovića, a na Ratnu spomenicu, "Vilino" uzdarje srpskim herojima, pobednicima u Balkanskim ratovima, svoj umetnički pečat utisnuo je glasoviti Ivan Meštrović.

Pokrenuta u složenim političkim prilikama, ''Bosanska vila'' se neprekidno suočavala sa materijalnom oskudicom, oštrom cenzurom, nesavesnim štamparima i neurednim pretplatnicima. Uprkos svim teškoćama, oko časopisa se okupila nacionalno-književna omladina iz svih krajeva razjedinjene zemlje. Čitave tri generacije književnika i pisaca prošli su kroz ''Vilinu'' redakciju, kao kroz školu rodoljublja. Saradnici časopisa bili su različitog literarnog opredeljenja, književni stvaraoci (pesnici, pripovedači, dramski pisci), književni kritičari, pisci književnih i istorijskih ogleda, stručnih članaka, prevodioci i brojni sakupljači narodnog blaga. Zahvaljujući dugom neprekidnom izlaženju, u "Bosanskoj vili'' objavljivali su gotovo svi pisci koji se javljaju u srpskoj periodici 80-ih godina XIX veka.

Žanrovski, ''Bosanska vila'' je pokrivala širok tematski raspon, od nacionalno-istorijskih i folklorističkih priloga u prvoj deceniji izlaženja, do esejističkih i programskih tekstova u kojima se proklamuje nova estetska forma — u poslednjem desetleću života časopisa. Spisak saradnika, objavljivan na početku svakog godišta, najbolji je pokazatelj evolucije lista. Kada bi se uradio popis svih saradnika ''Bosanske vile'', dobili bismo leksikon najpoznatijih srpskih književnika, pripadnika različitih generacija i različitih književnih pokreta. Za njihovo okupljanje u ''Vili'' najveća zasluga pripada Nikoli T. Kašikoviću. Zahvaljujući njegovom uredničkom angažovanju, privučeni su najugledniji pisci sa strane, a oni su svojim kvalitetnim prilozima doprinosili književnom razvijanju domaćih stvaralaca i kulturnom uzdizanju sredine. To je najočitije na primeru književne kritike. Prve prikaze pisali su sami urednici, Nikola Šumonja, Božidar Nikašinović i Kašiković. U početnim godinama ''Bosanske vile'' javlja se i Antonije Stražičić; u poznijim: Svetozar Ćorović, Stevan Bešević, Dragomir Brzak, Vladimir Ćorović, Marko Car, Jovan Dučić, Dimitrije Mitrinović, Pavle Lagarić, Pera S. Taletov i dr., a u poslednjim godinama izlaženja: Sima Pandurović, Pero Slijepčević, Veljko Petrović, Isidora Sekulić, Milan Grol, Vladimir Čerina, Tin Ujević, Svetislav Stefanović, Pavle Popović, Milan Rešetar i dr. Zasluga za otvaranje ''Vile'' i prihvatanje mlađe književne generacije nesumnjivo pripada Nikoli Kašikoviću. Razgranatom mrežom saradnika, ličnim zalaganjem i znatnim uredničkim autoritetom, on je blizu tri decenije uspevao da održi časopis izvan najjačeg centra srpskog kulturnog života.

Na osnovu Kašikovićeve prepiske i uredničkih beležaka, nesumnjivo sam utvrdila da je njegov književni i urednički uticaj na sadržaj lista bio znatan, ako ne i presudan. Njegova je zasluga što ''Bosansku vilu'' možemo čitati i kao pomenik najzaslužnijih ličnosti iz srpske i slovenske istorije. Objavljujući njihove životopise na naslovnoj strani, ''Vila'' ih je ''zavodila'' u svoju spomenicu i tako sačuvala od zaborava. Slaveći njihova dela, snažila je i jačala duh porobljenog naroda, i nudila nadu i veru u bolje sutra. U ''Vilin'' kalendar crvenim slovom su ispisani jubileji i godišnjice najznačajnijih događaja iz srpske istorije. Uredništvo je podržalo i iniciralo mnoge akcije za podizanje spomenika i osnivanje zadužbina najzaslužnijim Srbima. Snažan odjek u Srpstvu imalo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja Sime Milutinovića Sarajlije, 1891. godine. ''Vilina'' akcija započeta je objavljivanjem posebne sveske posvećene ovoj znamenitoj ličnosti i osnivanjem posebnog odbora za podizanje spomenika. Ovu rodoljubivu inicijativu, zaustavile su austrougarske vlasti.

Kao postojan stožer, bdijući nad svim što je srpsko, na svim stranama, Kašikovićev časopis u svoju je večitu čitulju upisivao znamenite Srbe i Slovene, iznoseći njihova velika dela za ugled i nezaborav. Posebno su dragocene biografije koje su u čituljama objavljivane, jer sadrže podatke koje tzv. ''velika istorija'' nije zabeležila.

Za 29 godina izlaženja, kroz ''Vilinu'' rubriku Književne i kulturne bilješke prošle su desetine najava, osvrta, prikaza i komentara na nove knjige, listove i časopise. Tu se nalazi neprocenjiva građa za istoriju i bibliografiju srpske i slovenske knjige i periodike. Kao publicista od ugleda, Nikola Kašiković je 1906. godine primljen u srpsko novinarsko udruženje, čije je sedište bilo u Beogradu.

Kašikovićev urednički rad u ''Bosanskoj vili'' nije ostao neprimećen od austrougarskih vlasti. Prilozi su pažljivo čitani i strogo cenzurisani, te je zbog učestalih cenzorskih intervencija dolazilo do kašnjenja pojedinih brojeva. Redovnost u izlaženju remetili su i stalni nesporazumi sa štamparima, pa je Kašiković bio prinuđen da ih često menja. Sukob sa Prvom srpskom dioničarskom štamparijom Rista J. Savića završio je na sudu, a Kašiković je bio primoran da plati sva zaostala dugovanja.

Stalna materijalna oskudica pratila je Kašikovića i ''Bosansku vilu''. Prezadužen, bio je primoran da rasprodaje sopstvenu imovinu i hipotekom optereti porodičnu kuću na Banjskom Brijegu. U kritičnim trenucima, kada je vlast bila na domaku cilja — ukidanja časopisa, Kašikoviću su u pomoć priskakali prijatelji, imućniji Srbi. Među dobrotvorima ''Vile'' i porodice Kašiković, dugogodišnjom stalnom potporom isticao se veliki srpski rodoljub, dobrotvor i zadužbinar Ljubomir Krsmanović.

Pored borbe sa cenzurom, štamparima i neurednim pretplatnicima, Kašiković se neprekidno suočavao sa otvorenim neprijateljstvom okupatorske austrougarske vlasti. Takav stav nije proistekao samo iz činjenice da je uređivao najsrpskiji list u okupiranoj Bosni i Hercegovini, razlog je bio i njegov nacionalni rad. U austrijskoj policijskoj registraturi Kašikovićevo ime je evidentirano još u vreme Hadži-Lojine bune, a prvo privođenje i saslušanje doživeo je kao učenik srpske realke. Docnije, kao aktivni učesnik u kulturnom i društveno-političkom životu srpskog naroda u okupiranoj pokrajini, on je smatran jednim od prvaka u borbi za nacionalno oslobođenje. Preko ''Bosanske vile'' uspostavio je bliske kontakte sa naprednim nacionalnim i kulturnim radnicima u drugim slovenskim zemljama. Tako je, posredstvom Kašikovića, istina o životu srpskog življa pod austrou-garskom okupacijom uspevala da probije političke barijere i izolovanost, i prodre u svet.

Bio je jedan od pokretača, utemeljivača i pripadnika najvažnijih srpskih kulturnih institucija, prosvetnih i pevačkih društava; jedan je od osnivača i dugogodišnji predsednik i knjižničar Srpskog pjevačkog društva ''Sloga''; utemeljivač, dobrotvor i član Srpskog kulturnog i prosvjetnog društva ''Prosvjeta'', domaćin i učesnik mnogih svetosavskih i vidovdanskih proslava u Sarajevu, poštovan i rado viđen gost na selima i slavama. Kašikovićeva je zasluga što se oko uredništva ''Bosanske vile'' okupila sva napredna, slobodoumna i patriotska inteligencija, pa je redakcija lista s pravom smatrana za jedinu slobodnu srpsku teritoriju u okupiranoj zamlji. Otuda je Zemaljska vlada u Sarajevu na urednika gledala kao na najvećeg neprijatelja Monarhije, a uredništvo ''Vile'' smatrala nezvaničnim ''srpskim konzulatom''.

Zbog svog antiaustrijskog delovanja, Kašiković je stalno bio na meti režima. Vlasti su protiv njega podnosile krivične prijave, koje su završavale novčanim kažnjavanjem, a neretko i zatvorom. Samo 1899. godine, prema svedočenju samog Kašikovića, protiv njega je podneseno pet krivičnih prijava. Austrijski policijski doušnici, ali i domaći špijuni, budno su motrili na njegovo kretanje. Brojni policijski izveštaji svedoče da je urednik ''Bosanske vile'' živeo pod neprekidnim policijskim nadzorom, a njegova porodica pod stalnom prismotrom. Rizikujući vlastiti život i život porodice, Kašiković je na silu policijskog terora odgovarao upornim, gandijevskim otporom. Kada nisu mogli da ga slome pretnjama, ucenama, kaznama i zatvorom, okupatorske vlasti su pokušale da ga potkupe, ne bi li ga ućutkali. Ali patriotizam nije imao cenu.

Pritisak na Kašikovića naročito se pojačao posle dobijanja ordena Medžidije III stepena od turskog sultana, 1896. godine. Prkoseći vlastima, on je odbio da od Beča traži odobrenje za javno nošenje odličja, a na naslovnoj strani svakog godišta ''Bosanske vile'' potpisivao se kao ''Vitez ordena Medžidije''.

Najveću podršku i uporište Nikola Kašiković imao je u svojoj porodici. Supruga Stoja je hrabro i istrajno na svojim plećima nosila brojne obaveze; bila je uzorna domaćica mnogobrojnim gostima koje je njihova kuća gostoljubivo prihvatala; podizala je i vaspitavala brojno potomstvo; bila je vredan saradnik i korektor ''Bosanske vile''; član najznačajnijih ženskih dobrotvornih društava u Sarajevu, ali i ono malo poznato — Stoja Kašiković je pripadala uzanom krugu konspirativnih saradnika srpske vlade i Pašićevih obaveštajaca.

Odgojeni u srpskom patriotskom duhu, Kašikovićeva deca Predrag, Relja, Sreten i Tankosava, u životu su sledili uzore svojih roditelja. U rad oko ''Bosanske vile'' uključili su se rano, budući da im je redakcija lista bila druga kuća. Školovali su se na visokim školama i univerzitetima, uz velika materijalna odricanja roditelja i povremenu stipendiju srpske vlade. Predrag je studirao pravo u Beogradu, Beču i Pragu, a doktorsku diplomu stekao je u Zagrebu; Relja je u Beču završio medicinu; Sreten je pohađao Bogosloviju Sv. Sava u Beogradu, potom gimnaziju u Šapcu, a u Sarajevu je završio preparandiju i položio učiteljski ispit; Tankosava se, poput majke, školovala u Zavodu Mis Adeline Irbi, a zatim na Cetinju, u ruskom Institutu Carice Marije.

Mladi Kašikovići su se u okviru svoje generacije uključili i u praktično ostvarenje nacionalnih ideala. Najstariji sin Predrag bio je istaknuta ličnost u srpskom omladinskom pokretu. Drugovao je sa mladobosancima, čija mu je ideologija bila bliska i prihvatljiva. Kao specijalni poverenik Narodne odbrane u Sarajevu, obavljao je razne poverljive zadatke za tu naprednu srpsku organizaciju. Relja i Sreten bili su angažovani u radu Srpskog kulturnog i prosvjetnog društva "Prosvjeta". U vreme balkanskih ratova, Sreten je bio ratni izveštač ''Srpske riječi'', a Relja se kao dobrovoljac priključio sanitetskoj službi srpske armije.

Vidovdanski atentat u Sarajevu i izbijanje Prvog svetskog rata, tragično su promenili život porodice Kašiković. Među prvim postradalima bilo je uredništvo časopisa ''Bosanska vila'' i dom Nikole Kašikovića. Dugogodišnji nacionalni rad Nikole, Stoje i njihovih sinova, bio je dovoljan razlog da ih austrougarska policija, zajedno sa najviđenijim Srbima, među prvima uhapsi. Za rekonstrukciju sudskih procesa vođenih protiv porodice Kašiković ključna su dva izvora: Dnevnik sudskih procesa sa stenografskim beleškama sa tzv. ''veleizdajničkih procesa'' vođenih pred sarajevskim Vojnim sudom (Arhiv Bosne i Hercegovine) i Pašićeva zbirka (Arhiv Jugoslavije u Beogradu). Ova potonja zbirka je na nemačkom jeziku i sadrži pregled dokumenata otkrivenih u beogradskom stanu prof. Milorada Pavlovića-Krpe, koje je austrijska policija zaplenila po zauzeću Beograda, prenela u Beč i obradila. Obimna ''hercegovačka arhiva'', kako je u svojim memoarima naziva prof. Pavlović, predstavlja je njegovu prepisku sa nacionalnim radnicima iz srpskih i slovenskih zemalja pod Austrougarskom. Ova izvorna dokumentacija bila je krunski dokaz na ''veleizdajničkim procesima''.

Nikola T. Kašiković, posle jednogodišnje istrage, pred Okružnim sudom u Sarajevu 9. marta 1917. godine osuđen je na deset godina teške robije. Noseći kazamatski broj 2636, kaznu je izdržavao u zeničkoj tamnici. Isti sud je Stoju i Predraga Kašikovića osudio 12. januara 1918. godine na smrt vešanjem. Najstroža kazna, proistekla iz dokaznog materijala otkrivenog u Krpinoj arhivi, nesumnjivo je potvrdila da su Stoja i Predrag bili dugogodišnji tajni izveštači srpske vlade o političkom stanju u Bosni i Hercegovini. Tek na veliki pritisak međunarodnog javnog mnjenja, kazna je preinačena na deset godina zatvora. Hrabrost koju je Stoja Kašiković ispoljila pred neprijateljskim sudom, ušla je u pesmu. Književnik Isaija Mitrović neustrašivo držanje ove jedine žene na smrt osuđene, pretočio je u stihove. Sreten i Relja Kašiković takođe su dopali zatvora, ali dugogodišnje tamničenje izbegli su sticajem okolnosti. Rat su proveli u srpskoj uniformi kao dobrovoljci, boreći se rame uz rame sa svojom sabraćom. Tankosava se sama u opustelom roditeljskom domu borila sa tuberkulozom i nabavljala hranu za svoje najbliže i druge zatočenike, pomažući im da prežive. Zajedno sa ostalim političkim osuđenicima, Nikola, Stoja i Predrag Kašiković u jesen 1918. godine pušteni su iz zatvora.

Život u oslobođenoj zemlji, u novostvorenoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, nije ispunio očekivanja porodice Kašiković. U pismima prijateljima Kašikovići izražavaju veliko razočaranje stanjem u Bosni i Hercegovini. Nikolino zdravlje, narušeno tamnovanjem, popušta i primoran je da se penzioniše. Ni zahtev za penzionisanje ne prolazi glatko; tek posle višemesečne borbe sa birokratijom, samo par meseci pred smrt, dobio je rešenje o penzionisanju. Ipak, nacionalni rad Kašikovića nije sasvim zaboravljen: prilikom posete Sarajevu 1920. godine, regent Aleksandar Karađorđević odlikovao je Stoju Kašiković Obilićevom zlatnom medaljom za hrabrost.

Nikola Kašiković, razočaran neuspešnim pokušajima da obnovi svoj časopis ''Bosansku vilu'', sa sinom Sretenom otvara malu knjižaru na Marijin Dvoru. Život nastavlja u materijalnoj oskudici i sav se predaje sređivanju obimne neštampane zbirke narodnih umotvorina. Jedan deo predaje Srpskoj kraljevskoj akademiji u Beogradu, a drugi priprema za objavljivanje u ediciji koju pokreće pod nazivom Zbirka Nikole T. Kašikovića "Narodno blago". Nažalost, nije dočekao prvu štampanu svesku ove edicije, smrt je bila brža. U nedelju ujutru, 22. maja 1927. godine, samo trinaest dana posle iznenadne smrti sina Sretena, tiho, zaboravljen od svih, Nikola T. Kašiković se preselio u večnost. Sahranjen je sutradan u 16 časova na Starom pravoslavnom groblju u Sarajevu — o državnom trošku. Da je reč o zaslužnom sinu Otadžbine potvrdila su i odličja izložena uz odar: Orden Sv.Save III stepena i Belog Orla V stepena dobijeni od kralja Petra Prvog Karađorđevića, crnogorski Orden kneza Danila III stepena, orden Sv. Ane III stepena od ruskog cara Nikolaja, Krst Milosrđa i orden Medžidije III stepena od turskog sultana Abdul Hamida Hana, Gazije II.

Pohvale i priznanja za svoj rad koje je za života tako škrto dobijao, neštedimice su Kašikoviću upućene posthumno, u mnogobrojnim nekrolozima. Na vest o njegovoj smrti, oglasili su se najznačajniji listovi u zemlji, obznanjujući odlazak jednog od najupornijih, najnepomirljivijih i najopasnijih protivnika Austrougarske monarhije.

U književnoistorijskim studijama Kašikovićevo ime najčešće se povezivalo sa uređivanjem ''Bosanske vile''. Otuda je njegov sakupljački, a posebno književni rad, ostao bez ocene. Posleratna književna kritika jednodušna je u stavu da je najveću zaslugu stekao prikupljanjem narodnih umotvorina, negovanjem i podsticanjem srpske usmene narodne književnosti. Svestan značaja tradicije i jezika u očuvanju srpskog nacionalnog bića, Kašiković je preko ''Bosanske vile'' vodio široku akciju sakupljanja narodnog blaga. Vredni sabirnik srpskih narodnih umotvorina, nastao trudom Nikole Kašikovića, zaslužuje posebno predstavljanje.

Kašiković je iza sebe ostavio preko 200 000 stihova, od kojih je samo mali broj objavljen u ''Bosanskoj vili'', drugim časopisima, kalendarima i antologijama. Narodne pesme i pripovetke štampane u ''Vili'' popisao je Uroš Džonić u Bibliografiji srpskih narodnih pjesama i pripovedaka, koju je objavio sarajevski časopis ''Život'', 1954. godine. Ono malo srpskih narodnih umotvorina što je objavljeno u Kašikovićevoj ediciji ''Narodno blago'', stešnjeno je u četiri nevelike knjige, izišle 1927. godine (dve zbirke), 1928. i 1951. Samo deo njegove rukopisne ostavštine sačuvan je i nalazi se u Etnografskoj zbirci SANU pod br. 245. Čine je 12 svezaka sa 35 281 stihom i naslovljena je Srpske narodne junačke pjesme iz Bosne i Hercegovine.

Ugledni književnik dr Jovan Kršić, autor predgovora za prvu Kašikovićevu zbirku ''Narodno blago'', prepoznao je u sakupljaču ne samo jednog od poznih Vukovih sledbenika nego i obrazovanog i upućenog poznavaoca srpske narodne književnosti. Sledeći vlastite principe u pristupu, sakupljanju i vrednovanju narodnih umotvorina, Kašiković je postavio obrasce i precizna uputstva sakupljačima da postupaju po naučnokritičkim načelima. Otuda u ogledalu one malobrojne književne kritike koja se uzgredno bavila ocenama njegovog rada, postoji saglasje da je u oblasti sakupljačkog rada Nikola Kašiković bio najuspešniji.

Držeći otvorene stranice ''Bosanske vile'' za blago iz narodne riznice, Kašiković je sokolio i bodrio, i na uvek toplom ognjištu naših pradedova raspirivao plamen otpora. Pred uvežbanu i moćnu mašineriju strane neprijateljske propagande, on je isturio sablju Kraljevića Marka i mirisne raspletene kose devojačke, gusala jeku zvonkiju od vojničkih truba i opasniju od svakog oružja. Svaki sakupljač koji je odgovorio na njegov poziv, i učitelj i pop, i đak i trgovac, seljak i činovnik, postali su deo pokoljenja rodoljuba na jedinstvenom frontu narodnog otpora na kome se Srpstvo branilo pesmom, bajkom, legendom, pričom i — ćirilicom.

Obdarenošću izdvojili su se neki narodni pevači. Među najtalentovanijima bila je Ana Bugarinović, od koje je Nikola Kašiković pribeležio preko 100 000 stihova.

Talasu germanizacije koji je zahvatio Bosnu i Hercegovinu i pritiscima okupatorske vlasti da srpski jezik preimenuje u ''bosanski'' i ''zemaljski'', Kašiković je suprotstavio izvorni, jedri, narodni jezik srpske usmene književnosti i tradicionalno pismo — ćirilicu. Smatrajući jezik temeljnom odrednicom svake kulturne delatnosti, on je bio najglasniji kritičar Kalajeve antisrpske propagande. Borbu za srpski jezik i pismo započeo je kao učitelj, upućujući oštre kritike na ''novokomponovane'' režimske udžbenike, pisane za srpske osnovne škole. Zajedno sa kolegom Vojislavom Borićem, Kašiković je napisao Bukvar i Prvu čitanku za srpske škole u Bosni i Hercegovini, udžbenik koji je od 1901. do 1913. godine doživeo četiri izdanja.

Pokretanjem ''Bosanske vile'' borba za očuvanje srpskog jezika je institucionalizovana. Shvatajući jezik i pismo kao osnovicu nacionalne kulture srpskog naroda i bitnu komponentu njegovog duhovnog bića, Kašikovićeva ''Vila'' je bila najglasniji zagovornik njihovog očuvanja. Zahvaljujući Kašikovićevom uredničkom i recenzentskom peru, ''Bosanska vila'' je važila za jezički uzor među časopisima onovremene srpske periodike. Uporno braneći ćirilicu, on je dopao i zatvora. Odbivši da primi zvanični dopis pisan latinicom, on je 1899. godine osuđen na novčanu kaznu, a naredne, zbog istog dela, na mesec i po zatvora. Ovo je svakako jedinstven primer tamnovanja.

Talas kulturnog ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koji je u prvoj deceniji XX veka zapljusnuo i Bosnu i Hercegovinu, ponovo je pokrenuo pitanje jezika i pisma. Tek što je ukinula izmišljeni ''bosanski jezik", Zemaljska vlada je 1907. godine proklamovala novi, ''srpsko-hrvatski''. Kašiković oštro istupa protiv ovog novog nasilja nad srpskim jezikom. Podršku dobija i od mladih književnih snaga okupljenih oko ''Bosanske vile'', koji kao preduslov za čvršću integraciju na širim jugoslovenskim prostorima ističu standardizaciju književnog jezika, uz poštovanje autentičnosti nacionalnog jezika i pisma. Kašikovićeva briga za očuvanje srpskog jezika i pisma imala je u osnovi jedno od obeležja čuvanja identiteta u vremenu kada su pred razornim uticajem moćne i organizovane tuđinske vlasti ozbiljno narušavani već uspostavljeni tokovi duhovnog kontinuiteta. Potvrdu za navedene stavove otkrila sam u njegovom kratkom ogledu O srpskom jeziku, pronađenom u Arhivu Bosne i Hercegovine među stenografskim beleškama i spisima sa suđenja. Tekst je datiran 19. aprila 1916. godine i pisan je Kašikovićevom rukom u sarajevskom istražnom zatvoru. Ovo je izvorno svedočanstvo da je pitanje jezika zaokupljalo Kašikovića i u vreme tamnovanja.

Raskošan uređivački talenat Kašiković je pokazao u štampanju najpopularnijih narodnih knjiga peru, ''Bosanska vila'' je važila za jezički uzor među časopisima onovremene srpske periodike. Uporno braneći ćirilicu, on je dopao i zatvora. Odbivši da primi zvanični dopis pisan latinicom, on je 1899. godine osuđen na novčanu kaznu, a naredne, zbog istog dela, na mesec i po zatvora. Ovo je svakako jedinstven primer tamnovanja.

Talas kulturnog ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koji je u prvoj deceniji XX veka zapljusnuo i Bosnu i Hercegovinu, ponovo je pokrenuo pitanje jezika i pisma. Tek što je ukinula izmišljeni ''bosan-ski jezik", Zemaljska vlada je 1907. godine proklamovala novi, ''srpsko-hrvatski''. Kašiković oštro istupa protiv ovog novog nasilja nad srpskim jezikom. Podršku dobija i od mladih književnih snaga okupljenih oko ''Bosanske vile'', koji kao preduslov za čvršću integraciju na širim jugoslovenskim prostorima ističu standardizaciju književnog jezika, uz poštovanje autentičnosti nacionalnog jezika i pisma. Kašikovićeva briga za očuvanje srpskog jezika i pisma imala je u osnovi jedno od obeležja čuvanja identiteta u vremenu kada su pred razornim uticajem moćne i organizovane tuđinske vlasti ozbiljno narušavani već uspostavljeni tokovi duhovnog kontinuiteta. Potvrdu za navedene stavove otkrila sam u njegovom kratkom ogledu O srpskom jeziku, pronađenom u Arhivu Bosne i Hercegovine među stenografskim beleškama i spisima sa suđenja. Tekst je datiran 19. aprila 1916. godine i pisan je Kašikovićevom rukom u sarajevskom istražnom zatvoru. Ovo je izvorno svedočanstvo da je pitanje jezika zaokupljalo Kašikovića i u vreme tamnovanja.

Raskošan uređivački talenat Kašiković je pokazao u štampanju najpopularnijih narodnih knjiga — kalendara. Njegovim trudom izišao je prvi srpski ilustrovani kalendar u Bosni i Hercegovini ''Trebević'' za 1891. godinu, zatim Kalendar ''Novi Trebević'' za 1892, a za 1893. godinu istoimeni kalendar je uredio sa kolegom Stevom Kaluđerčićem. Saradnici, sve prvi književnici srpski, prilozima visokog umetničkog dometa doneli su slavu i popularnost Kašikovićevim kalendarima. Pored srpskih narodnih umotvorina, etnografskih priloga i biografija znamenitih ličnosti, u kalendarima je prvi put štampan shematizam srpskih pravoslavnih opština, škola i učitelja u Bosni i Hercegovini — redak i dragocen prilog izučavanju crkvene i pedagoške istorije toga vremena. Kašikovićevi kalendari dobili su nekoliko književno-kritičkih prikaza iz pera savremenika. Kritika je bila jednodušna u oceni da je reč o najlepšim i najboljim narodnim čitankama u Srpstvu.

Publicista i urednik na glasu Nikola Kašiković bio je rado viđen gost na značajnim kulturnim manifestacijama održavanim u srpskim i slovenskim zemljama. Utisci koje je donosio sa dalekih putovanja, ostali su zabeleženi u ''Bosanskoj vili'' kao svojevrsna putopisna proza. Najzanimljivije putopisne reportaže, o boravku u Petrogradu i Moskvi 1899. godine na obeležavanju 200-godišnjice rođenja Aleksandra Puškina i u Zagrebu iste godine, na proslavi 50-godišnjice književnog rada najpopularnijeg srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja — čitaju se kao uzbudljivo štivo i danas, posle više od jednog veka, zrače lepotom jezika i stila.

Originalna književna ostvarenja Nikole T. Kašikovića, poetski i pripovedački radovi, nevelikog su obima, ali upotpunjuju njegov stvaralački prortret. Ovu vrstu literarnih radova predstavila sam u zasebnom poglavlju moje teze, te oni zajedno sa skromnim prevodilačkim i književno-kritičkim prilozima zaokružuju originalnu stvaralačku delatnost Nikole T. Kašikovića. Njegovim literarnim radom kritika se nikada nije bavila, niti o njemu dala svoj sud, te su do danas oni ostali rasuti po listovima, časopisima i retkim antologijama. Ovo poglavlje smatramo značajnim jer sam u njemu dala prvi kritički osvrt na Kašikovićevo originalno stvaralaštvo.

Izvanredno osećenje za jezik kojim je bio obdaren, ali i nesumnjiva literarna darovitost, zapažaju se i u Kašikovićevim prevodima sa ruskog, turskog i bugarskog jezika. Izbor književnih radova koje je prevodio, iako nevelik, bio je u skladu sa njegovim literarnim sklonostima; prevodio je pesme u prozi, a od proznih formi, tematski mu je bila najbliža pripovetka koja je za osnovu imala narodno predanje i legendu.

Književno-kritička delatnost Nikole Kašikovića odnosila se, takođe, na oblasti koje je on najbolje poznavao: sakupljački i etnografski rad. U osvrtima na zbirke narodnih umotvorina, on je naročito insistirao na odgovornosti sakupljača. Dobar sakupljač i priređivač sabirnika narodnog blaga, isticao je Kašiković, nije samo odličan poznavalac usmenog narodnog stvaralaštva, već i pismen i obrazovan čovek. Otuda je on s pravom insistirao na ozbiljnoj jezičkoj redakciji građe i poštovanju pravopisa.

Značaj rada Nikole T. Kašikovića najočitije se može sagledati u pisanim tragovima. O tome svedoči iscrpna personalna bibliografija koja je štampana u monografiji Nikola T. Kašiković: život i delo (Beograd 2006), doktorskoj disertaciji autorke ovog priloga. Bibliografija je rađena de visu i sadrži 454 anotirane bibliografske jedinice. Raspored građe, proizišao iz književnog i stvaralačkog rada Nikole T. Kašikovića, ogleda se u pet celina: Posebna izdanja, Uređivački i priređivački rad, Prilozi u periodici i knjigama, Sakupljački rad i Prevodilački rad. Drugi deo bibliografije čini literatura o Nikoli Kašikoviću.

Ovo sažeto podsećanje na život i stvaralaštvo jedne izuzetne ličnosti iz naše književne i kulturne istorije, nepravedno skrajnute i zapretene u vijugavim tokovima srpske literarne scene polovinom 19. i početkom 20. veka, izražava jasnu nameru — da se ispravi jedna istorijska nepravda. Možda je 80 godina, koliko je prošlo od smrti Nikole T. Kašikovića, dovoljna književno-istorijska distanca da se prevrednuje njegovo stvaralaštvo i donesu novi sudovi. Vreme je za vraćanje duga, a ovo je moje, u ime svih njegovih sunarodnika.

NIKOLA T. KAŠIKOVIĆ (1861—1927) — UREDNIK BOSANSKE VILE

[ODLOMAK]

Nikolina kći Tankosava Kašiković se u svom kazivanju o roditeljima, osvrnula i na ovaj događaj. "O desetogodišnjici izlaska "Bosanske vile" 1895. god. (!) bio je odlikovan "medžedijom" turskim ordenom, ali ga nije smeo nositi javno, jer nije dobio dozvolu iz Beča. Nosio ga je samo po kući".1 Povodom dobijanja visokog odličja od turskog sultana, "Bosanska vila" je u svesci 15/16 od 30. avgusta 1896. godine objavila vest o tome, ispisanu kurzivom.

"Urednik našega lista ima osobitu i rijetku sreću — te je ovijeh dana odlikovan od Njegovog Veličanstva Sultana Abdul Hamida Hana, Gazije II. velikijem carskijem ordenom Medžidije III. stepena. Mnoge čestitke stižu nam sa sviju strana".
2

Prkoseći austrougarskim vlastima i vladinom komesaru u Sarajevu, odolevajući oštroj cenzuri, Nikola Kašiković je u četiri nastavka u "Bosanskoj vili" objavljivao čestitke koje je pirmio povodom odlikovanja. Telegramske čestitke Kašiković je počeo da objavljuje u 18. broju "Bosanske vile" od 30. septembra 1896. godine, a završio u 4. broju "Bosanske vile" od 28. februara 1897. godine. Čestitke prilikom odlikovanja štampane su u osam nastavaka u oba "Vilina" godišta. Ukupno je objavljeno 107 telegrama od pojedinaca i instituciJa, iz zemlje i inostranstva.

Među prvima su Kašikoviću na ordenu čestitali prijatelji i saradnici "Bosanske vile": Aleksandar Sandić iz Novog Sada*, Vid Vuletić-Vukasović iz Brsečana u Dalmaciji, Veljko Radojević iz Herceg-Novog, Toma A. Bratić iz Fojnice, Antun Fabris iz Dubrovnika, Hadži Sava Kosanović sa Cetinja, Sava Petrović, drugi sekretar "Matice Srpske", iz Novog Sada, Aleksa J. Popović iz Beograda, Svetozar Ćorović iz Mostara, iguman Dionisije Miković iz Risna, Petar Krstonošić iz Temišvara, Stevan R. Delić iz Gacka, Mitropolit Dionisije iz Pljevalja, dr Jakov Čudina iz Splita, Nićifor Dučić i dr. Čestitkama su se pridružili i muslimani: Mehmed Ali-paša Rizvanbegović iz Erzeruma u Maloj Aziji, Ahmed-beg Kulinović sa Nikom Fufićem iz Travnika, Mehmed-beg Biščević iz Travnika i Mujaga Rešidbegović iz Bosanske Gračanice. Nikola Kašiković je primio čestitke i od poznatih srpskih prosvetnih institucija, mitropolija, manastira, prosvetnih radnika i udruženja: Matice srpske, Srpske književne zadruge, Mitropolije crnogorske iz Cetinja, igumana manastira Ravanica (Srem) Sergija Popića, čajničkog paroha Patrikija P. Komadanovića, Hadži-prote Mila A. Popadića iz Ključa, učitelja Više devojačke škole iz Sombora, Milana Manojlovića, sveštenika i učitelja iz Varcar-Vakufa i Sanskog Mosta, Vasilija Karabljeva, mladog ruskog slaviste iz Petrograda, profesora Učiteljske škole iz Aleksinca Sretena M. Adžića, Društva "Srpsko jedinstvo" iz Čikaga, Udruženja srpske omladine iz Pariza, Srpske trebinjske omladine i dr.

Kašikoviću su na odlikovanju čestitali i rođaci: Tomo M. Kašiković iz Donjeg Vakufa, braća Kašikovići "Prvi bečki obućari iz Mostara (u čestitki su naveli da su oni u isto vreme na milenijumskoj izložbi odbili medalju trećeg stepena za "zasluge na polju industrije") i Jovo Kašiković iz Donje Tuzle.

Spisak telegrafskih čestitki "Bosanska vila" je prestala da objavljuje zaključno sa 4. brojem (28. februara) 1897. godine, iako je stajalo da će se nastaviti. Po svoj prilici da je austrougarsku cenzuru uplašila navala oduševljenja kojim je pozdravljen odlikovani Kašiković, a posebno činjenica da su čestitke stizale i od muslimana i drugih nacija.

U posljednjoj svesci "Bosanske vile" za 1896. godinu, Nikola Kašiković se zahvalio svima koji su mu čestitali desetogodišnjicu lista i visoko odlikovanje. U Javnoj zahvali Kašiković je, između ostalog, rekao: "Ujedno zahvaljujem od svega srca i svima onima, koji čestitaše desetogodišnju proslavu i moje visoko odlikovanje i koji će još čestitati, jer kako čestitke za odlikovanje još stižu, ima ih toliko, da će izlaziti duže vremena i u novoj godini. Sve su mi te čestike mile i drage, ne obazirući se na izvine o zakašnjenju, jer dokle god budu izlazile u listu, nije kasno. Ponovo im svima srdačna, bratska hvala!"
3 Ispod teksta Kašiković se prvi put potpisao sa "vitez ordena Medžidija III. Stepena" i od 1897. godine se tako potpisivao na svakom godištu "Bosanske vile" do kraja izlaženja.

O dobijanju ordena od turskog sultana i političkim posledicama koje su proistekle saznajemo iz pisma dr Vladana Đorđevića, upućenog Nikoli Kašikoviću iz Carigrada, 21. februara 1897. godine.

"Kada sam ja ovde u Juldizu tražio i dobio za Vas orden, ja sam jedino hteo da pomognem patriotskom preduzeću koje se zove "Bosanska vila". Političke posledice nisam očekivao. U toliko bolje što su one nastupile i što je to odlikovanje izazvalo bratimljenje pravoslavnih i muhamedanskih Srba u Bosni".
4 Dr Vladan Đorđević, dalje u pismu Kašikoviću, navodi da je preko Izetbega i Tefik-paše protestvovao u Otomanskom ministarstvu spoljnih poslova što se Kašikoviću zabranjuje nošenje ordena od strane Austrougaske. Pritom je Đorđević posebno kod Turaka isticao važnost "političkog bratimljenja" dva naroda u Bosni i Hercegovini. Ministarstvo je o Kašikovićevom slučaju izvestilo i Sultana, ali zbog političkog angažovanja Turaka oko Krita, za koje Đorđević u pismu navodi da je "sudbonosno", sve ostalo je palo u drugi plan.

Dr Vladan Đorđević je savetovao Kašikovića da nikako ne traži od "Ćesara" dozvolu za nošenje ordena i poručio je svim "dobrim Srbima u Bosni bez razlike vere: ne dajte se ni kakvim nasiljem ili nepravdom navući na otvorenu bunu". Očito je Đorđević prozreo namere Austrougarske i zato je Kašikoviću poručio: "Mislim da imam razloga verovati da će vaši okupatori, pod izvesnom političkom konstelacijom, raditi svima silama da izazovu otvorenu bunu u Bosni i Hercegovini, samo da okupaciju pretvore u aneksiju, pa da posle marširaju put Soluna. U tu klopku ne smete nipošto upasti".

Navedeno pismo iz Carigrada, dr Vladan Đorđević je poslao po Dragomiru Božoviću, svestan rizika za Kašikovića, ako dopadne Austrijancima u ruke. Dobar poznavalac političkih prilika na Balkanu, Vladan Đorđević je s pravom upozoravao Kašikovića na ekspanzionističke namere trojne monarhije.

Uprkos pritisku, Kašiković je odbio da traži odobrenje od austrougarskih vlasti za nošenje ordena.

Izveštaj vladinog komesara Karla Kolasa (Karl Collas), datiran 2. oktobra 1912. godine, koji se u celini odnosi na "neprijateljski" rad Nikole Kašikovića, sadrži i podatke o dodeli ordena Kašikoviću.

"Otomanski orden Medžidija dobio je Kašiković 1896. Rešenjem Zl. 27. od 14. II 1897. godine je obavešten da ne može da nosi strani orden dok to nije odobreno od najviših vlasti i da za to treba da podnese molbu. Kašiković je izjavio, kako je 17. II 1897. godine o tome napisano, da on za takvo odobrenje ne treba da preduzima korake, pošto je on bosanski podanik i Sultan kao suveren u okupiranim provincijma ima pravo da dodeljuje ordene bosanskim podanicima i za njegovo primanje i donošenje ne mora da dobije posebno odobrenje Austrougarske i njegovog Veličanstva."
5

Posle dobijanja ordena od Sultana, pritisak na Nikolu Kašikovića se pojačao. "Samo uredništvo lista", sećao se Vladimir Ćorović, "smatrano je dugo vremena kao veleizdajnička jazbina". Andre Bar je u knjizi Bosna i Hercegovina Austrijska uprava od 1878. do 1903. godine prevedenoj sa francuskog jezika i objavljenoj u Beogradu 1906. godine, pominjao "Bosansku vilu" i Nikolu Kašikovića kao stradalnike okupacionog režima. "(Bosanska vila) je čisto srpska; s toga se njen opstanak nekim čudom održava; i ako ne štampa ništa što bi moglo uvrediti austrijske osećaje, dovoljno je samo da pomene događaje iz narodne istorije, pa da joj cenzura izbriše tri četvrtine, a jednom i devet desetina lista. Prvi su direktori, kad im borba dodijala, napustili uređivanje lista; sadašnji urednik g. Nikola T. Kašiković preživeo je i sad preživljuje pravi roman kinjenja i ganjanja, koja su malo po malo ubila u njemu svaku inicijativu i volju za književne poslove. Ovaj časopis zauzima još zavidno mesto, svojom književnom vrednošću..."
6

Vladin komesar Franjo Brodnik je predsedništvu Zemaljske vlade poslao telefonski izveštaj o Nikoli Kašikoviću, 1. avgusta 1911. godine. Izveštaj je uobičajeno bio na nemačkom jeziku.

"Nikola Kašiković je star oko 52 godine, rođen je u Visokom, kao dečak je došao u Sarajevo. Apsolvirao je studije ovde u Monarhiji (Preparandiju). Postao je nastavnik Konfesionalne srpske škole u Sarajevu.

Oženjen je, njegova žena je Srpkinja iz Južne Ugarske, bivša učiteljica. Otac je tri sina i sva trojica studiraju na Visokoj školi u Monarhiji. Dva starija sina, Predrag i Sreten, izjasnili su se kao radikalni mladi Srbi, isto kao i njihov otac.

Pre 25 godina Kašiković je osnovao beletristički časopis "Bosanska vila". U interesu tog lista preduzimao je i sada preduzima u toku godine duža putovanja u Srbiju gde ima mnogo pretplatnika. Može se reći da ga oni izdržavaju u Srbiji (...) Razlog tih putovanja u Srbiju bio je i da posreduje između Srbije i ovdašnjih političkih nezadovoljnika (malkontenata).

Od aneksije se potpuno povukao iz političkog života i živi samo za redakciju "Bosanske vile". U vreme velikih pravoslavnih praznika, uvek posećuje ruskog konzula. Pre više godina dobio je od Sultana orden Medžedije. Pošto nije hteo da traži (moli) odobrenje za nošenje tog odlikovanja, nije smeo da ga nosi.

Bolešljiv je, boluje od srca, poseduje u Sarajevu na Banjskom Brijegu kuću, ali je ona prezadužena. Leto provodi sa svojom porodicom uvek na Ivan planini u jednoj iznajmljenoj kući (...)
7

Policijski izveštaji o Nikoli Kašikoviću i njegovoj porodici, svedoče da su austro-ugarski (ali i domaći) špijuni budno motrili na njih. Porodica je živela pod stalnom prismotrom i najmanji prekršaj je strogo kažnjavan, novčano i zatvorom.

"Često su ga pratili austro-ugarski špijuni", posvedočila je i Nikolina kći Tankosava Kašiković, i on je uživao pričajući kako im je pobegao".
8 U pismu pesniku i prijatelju Dragutinu Iliću, datiranom 13. juna 1900. godine, Nikola Kašiković je naveo pritiske koje trpi od policije u Sarajevu. "Bosansku vilu", veli Kašiković, smatraju za "prvi politički list, a mene drže za najprepredenijeg političara."9

Nikola Kašiković je u navedenom pismu nabrojao sve krivične prijave koje su tih godina podignute protiv njega. Od jeseni 1899. godine podignuto je pet kaznenih prijava protiv Kašikovića, od kojih je dve odbio kao neosnovane, a za dve su ga osudili na 10 forinti "globe i 6 nedjelja zatvora"
10

Peta optužba protiv Kašikovića bila je još u istrazi a reč je o tužbi Omer-bega Sulejmanpašića zbog srpske narodne pesme Hrnjičić Ačija i Kostreš Aramija (pribeležio Drago K. Urošević), objavljene u 3. broju "Bosanske vile", od 15. februara 1900. godine. U tužbi je Omer-beg Sulejmanpašić optužio Kašikovića "zbog podmetanja i uvrede islama".

Od osude na šest nedelja zatvora, Kašiković, pošto je iscrpeo sva pravna sredstva, branio se bolešću, doktorskim izveštajima i lekarskim nalazima. Zbog pretnje zatvorskom kaznom, Nikola Kašiković nije smeo da izlazi iz kuće, jer je policiji naređeno da ga, ako ga sretne na ulici, odmah uhapsi i otera u zatvor. "Dolazili su i kući šestorica policajaca", pisao je Kašiković Iliću, "ali odoše kao opareni kad me ne nađoše kod kuće. Međutim, u ovoj stvari ja imam sedam svjedoka, a vl. Povjerenik samo dva, pa i od ta dva jedan priznade pred ljudima da je nagovoren da tako svjedoči, a da nije niša u stvari bilo. Sad čekam da li će biti obnova rasprave, ili onda odoh na 6 nedjelja."
11

U sistemu okupacione uprave u Bosni i Hercegovini žandarmerija je imala izuzetno važno mesto. Režim se trudio da žandarmerija ne samo brojčano ojača, nego i da je moderno opremi. Drugi oslonac režima bio je na dobro organizovanoj konfidentskoj službi. "U zagušljivoj atmosferi špijunaže, kakvu je stvorila Kalajeva uprava, mnogobrojni pojedinci su se klonili da daju podršku čak i onim vladinim mjerama za koje su smatrali da su dobre, a sve to iz bojazni da u narodu ne budu obilježeni kao konfidenti i izdajnici."
12

Okupatorskim špijunima i doušnicima, pored Nikole Kašikovića i njegove porodice, bili su sumnjivi i saradnici "Bosanske vile". Da bi saznali njihova imena, zahtevali su da se na cenzuru šalju rukopisi. Da bi sakrili pravi identitet saradnika "Vile", članke su u uredništvu prepisivali".
13 "Kuća Nikole Kašikovića odnosno uredništ. "Bos. Vile" i njen urednik bili su duže vremena pod neposrednim policijskim nadzorom. Čim bi se Kašiković krenuo od kuće, pošla bi i pratnja za njim. Jedan policajac bi pratio urednika, a drugi bi ostao, da motri na kuću i uredništvo."14

Kašikovićima su u goste dolazili mnogi prijatelji, kulturni, književni radnici i novinari iz celog Slovenstva. Oni su, boraveći u Sarajevu ili samo u prolazu kroz grad, svraćali kod Kašikovića, "zbog čega su ga austrijske vlasti i nazivale srpskim konzulom, a uredništvo konzulatom".
15

Kosta Dimitrijević je u životopisu Milorada Pavlovića-Krpe, koji je pod naslovom Svedok jednog stoleća izlazio kao feljton u "Politici" 1963. godine, zabeležio Krpino sećanje na jedan događaj u Sarajevu. "Recimo sećam se, kad su pri jednom mom "gostovanju" u Sarajevu uhapsili Nikolu Kašikovića što me jedne večeri nije prijavio da ću kod njega prenoćiti."
16

Krpa se branio da je celu noć proveo u javnoj kući sa Kostom Hermanom i pošto se niko nije usudio da informaciju proveri kod "glavnog režimskog kulturtregera Austrije", ozloglašenog Hermana — i Kašiković i Krpa su oslobođeni. "Kašiković se posle tri dana neprestano smejao", sećao se prof. Milorad Pavlović.

Pošto nisu mogli da ga slome kaznama, zatvorom i pretnjama, Nikolu Kašikovića su pokušali da potkupe. Preko barona Huga Kučere, Kašikoviću je otvoreno nuđeno 40.000 forinti samo da "Bosanska vila" prestane da izlazi. "Isto tako preko g. barona Berksa, za vreme poznate autonomne borbe u Bosni i Hercegovini, nuđeno mu je 30-40.000 forinata samo da on i "Bos. Vila" ostanu neutralni. Kad nisu mogli lukavstvom da ga pridobiju, probali su da ga potkupe, ali sve uzalud."
17

O pokušaju podmićivanja Nikole Kašikovića, pisala je i njegova kći Tankosava u svojim sećanjima: "1895. godine pozvali su ga u Vladu i tražili da obustavi "Bosansku vilu" pa će dobiti 40.000 forinti, a on je odbio. Tamo su mu rekli: "Žalostan ste vi roditelj kad ne mislite na svoju decu." A on im je odgovorio" "Ja ću svoju decu sam školovati."
18

Stoja Kašiković je u pismu Pavlu Mihajloviću, datiranom 5. februara 1900. godine, navela: "Dušmani su vidjeli da urednika ne mogu podplatiti novcem, pa su sad i okrenuli rogove protiv njega, a to bi Vam mogao potvrditi i jedan profesor tamo" (verovatno Milorad Pavlović-Krpa). U istom pismu Stoja Kašiković obrazlaže i stanje oko lista.

"Bosanska vila" ima taku sudbinu da se mora samrtnički boriti za opstanak svoj, jer dušmani preko svojih podesnih ljudi, na žalost Srba, rade o glavi ovoga jedinoga srpskog lista u Bosni koji je najveća kost u dušmanskom grlu, jer budi svijest narodnu i što je jako omiljena među svima slovenskim granama"
19 (podvukla S. K.).

U pismima, upućenim saradnicima u Vojvodini i Srbiji, devedesetih godina XIX veka, Kašiković je tražio da se njegovo ime ne iznosi u javnost jer mu to samo šteti u Sarajevu. U pismu Kosari Cvetković, datiranom 13. marta 1895. godine, on upućuje prijatelje na opreznost: "Žao mi je da nekoji prijatelji i bez pitanja upotrebljavaju moja pisma u javnosti, sa čime škode meni i što je glavnije, listu, jer se obraća veća pažnja na pisma.
20

________________

01 Narodna biblioteka Srbije, Odeljenje posebnih fondova, Biblioteka porodice Kočić, neinventarisana građa.
02 Anonim: "Najviše odlikovanje", Bosanska vila, 30. VIII 1896, XI, 15. i 16, str. 262.
03 Nikola T. Kašiković: "Javna zahvala", Bosanska vila, Sarajevo, 15. i 30. XII 1896, XI, 23. i 24, str. 380.
04 Narodna biblioteka Srbije, Odeljenje posebnih fondova, sign. R 566/1/1.
05 Kultura i umjetnost u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom. Redaktor Risto Besarović, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1968, str. 176—177. Prevod sa nemačkog jezika.
06 Andre Bar: Bosna i Hercegovina. Austrijska uprava od 1878. do 1903. godine, Izdanje "Vojske", Beograd, 1906, str. 94.
07 Kultura i umjetnost u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom upravom. Redaktor Risto Besarović, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1968., str. 174—175. Prevod sa nemačkog jezika.
08 Narodna biblioteka Srbije, Odeljenje posebnih fondova, Biblioteka porodice Kočić, neinventarisna građa.
09 Arhiv SANY, Prepiska Dagutina Ilića, sign. 10680.
10 Isto.
11 Isto.
12 Tomislav Kraljačić: Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903), "Veselin Masleša", Sarajevo, str. 478.
13 Nikola T. Kašiković, Sarajlija — Jovan M. Popović: Neimari Jutoslavije, Izdanje Knjižarnice Radomira D. Ćukovića, Beograd, 1934, str. 266.
14 Isto.
15 Isto.
16 Politika, Beograd, 19. III 1963, LX, 17762, Dodatak, str. 305.
17 Jovan M. Popović: Navedeno delo, str. 265.
18 Narodna biblioteka Srbije, Odeljenje posebnih fondova, Biblioteka porodice Kočić, neinventarisana građa.
19 Arhiv SANY, prepiska Pavla Mihailovića, sign. 14202/4.
20 Narodna biblioteka Srbiije, Odeljenje posebnih fondova, sign. R 777/5.
* Svi nazivi mesta preuzeti su iz telegrama.

Članak je objavljen u časopisu "Zora" a potom s odobrenjem autora štampan u novoj seriji BOSANSKE VILE | broj 33—34, oktobar 2004. — decembar 2005


Borjanka Trajković
































Др ЈЕВТО ДЕДИЈЕР
ДОЦЕНТ ГЕОГРАФИЈЕ
НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕОГРАДУ


Пок. Дедијер је рођен у Чепелипн (код Билеће)
1880. год. Још као гимназиста у Мостару почео је
проучавати села према »Упуствима«, с младићким
убеђењем да ће тиме допринети ослобођењу свога
краја. Са том основном тежњом да научно користи
напионалној ствари, дошао је 1902. године у Географ-
ски завод Велике пгколе. Ту је израдио Билећске
Рудине(II књ. »Насеља«). Али је убрзо био привучен
проблемима физичке географије и резултат тога су
интересовања били Глацијални шрагови на Зелен Гори, Товарници и Маглићу
(69. »Гласх< Срп. Краљ.
Акад.). Положивпш докторски испит у Бечу 1907. год.
пок. Дедијер јс постављен у Земаљски музеј у Сара-
јеву, где је остао до анексије. У »Гласнш^у Земаљског
Музеја« за 1908. год. извшли су његови чланци
Сшаре
сеоске иородице у Херцеговини, Облици неиокрешне
својине у Херцеговини и
Прилози геолошкој исшорији Неретве.
Његов најглавнији и најобимнЕџи рад Херцеговина
штампан је у VI књ. «Насеља« п добио похвал-
не оцене од Ј. Цвијића и пок. В. Геца.
Глацијација Виочице у Јужној Босни (79.»Глас« Срп. Краљ. Акад.)показује да је пок. Дедвдер,поред врло интензивних антропогеографских студија, сачувао интересовање за
проблеме глацијалне морфологжје. Да би за проучава-
ње села задобио што пгари круг образованих људи,
натшсао је 1910. год. у сарајевском »Прегледу«
Поријекло становнишшва у Босни и Херцеговини
1910. год. изабран је пок. Дедијер за доцента
географије на Београдском универзитету. У »Летопи-
су Матице српске« за 1912. год. у чланку
Херцеговина и Херцеговци изложио је популарно резултате својих
 примеса. Болно је посматрати дгшашње етнологе који
српску обичајну традицију тумаче причама Клод Леви-
Строса шш свештенике опседнуте гркоманскпм хриш-
ћанством које нема внкакве додире осим општих
догматских са српсквм народом и његовом вером.
Рано преминули Дедијер био је на правом путу
остављајући нам велико дело. Градећи нову нацио-
налну одбрану нисмо могли заобићи свог претечу чије
је дело свесно прогнано југословенством и интернаци-
онализмом, да би објављујући репринт
СТаре Србије из 1912. године и избор текстова објављиваних по часописима под заједничким именом »Херцеговина и
Херцеговци« скренули пажњу јавности на великана
српског духа. Надамо се да ће у данпма који су пред
нама бити настављено објављивање дела овог научни-
ка кога је, попут Риста Т. Николића, прогутао Први
светскират.